Kakvo razočaranje, pesnik našeg porekla iz SAD, dobitnik Pulicerove nagrade, Charles Simić, pardon Dušan, (u daljem tekstu Čarli kako je sam sebe nazivao u toku promocije). DKC prepuna kao oko, a ljudi sa jabukom umešto lica. Kakva publika takav i pisac, pardonne moi, poet. Ne obrnuto, publika je ključna. Ona se smeje na silu najpetparačkijim politički korektnim fazonima, ona nosi svoje društvene uloge autentično, koje ne lažu. Kada vidite da je tu poslovičan kao kakav organizator naš poznati pretendent na Akademiju nauka kad pobedi konačno Druga Srbija (tj. kada dođe do konačnog rešenja) sve je jasno, kada vidite da su tu svi narodomrsci, neću reći Srbomrsci, jer ne mrze oni fine i napuderisane. Kada ukapirate da su tu svi koje odnekud poznajete, ali vam nije jasno koga i šta oni predstavljaju znajte – to je to. Taj čovek Čarli je njihova perjanica. Jeste, oni i mi. To je jezik mržnje, ali samo kada mi mrzimo. Kada oni govore za narod da je stoka i da nema ukusa, i da je glupost neuništiva, znajte da ste se našli u epicentru osinjeg gnezda dobrih momaka i dobrih svih rodova i polova. Na sceni je bio večito mladi Dejan Đurović, koji je čitao stihove na maternjem, a autor na engleskom jeziku. Valjda da mi svi dobro zapamtimo šta je to tako suštastveno bez čega nećemo više moći da ustajemo iz kreveta na isti način. No, nisu mi klecnula kolena ni jednom, nije mi srce počelo da lupa, nisam u pleksusu ništa takođe osetila, ali sam sebe uhvatila da zevam. Da mi treba dodatni kiseonik zbog toga što sam odvojila sat vremena života da saslušam nasladu ljudi iz publike. Nije da ih je briga za tu njegovu poeziju, iako su se posle preznojavali u redu za autogram na knjizi koju im je prodavao, nije da im je bitno ni za njega, nego su došli da bi imali bolje mišljenje o sebi, o narodu kome pripadaju, iako im je to najveća kletva, što su se ovde rodili. A u Dvorani kulturnog centra su našli to parče univerzuma koje su tražili negde između dnevnih novina koje građani čitaju, emisije Peščanik i recimo Merkatora. Tu u tom nekom interegnumu se desio i ovaj sjajan događaj. Kažem sjajan da bi citirala neke posetioce što su takve reči izgovarali posle stihova koje su prvi put čuli, (nema drugog objašnjenja zašto su se toliko raspomamljivali ako su njegovi fanovi odavno). Pesme su takve da u njima nema ni krvi ni mesa. Nema ni intelekta osim ako to nije poza tipa Shelly, wow, naježih se samo zbog naslova. Ništa od toga. Poezija tehnički takva da ne možete realno ništa da joj zamerite, ali bez prosvetljenja, bez vizije. Poezija nekog ko je prošao u rukavicama pored svih istorijških događaja od kolevke do današnjih njegovih dana na tlu kojim gaca u lepim cipelama. I on je, kaže, umoran od istorije. Pa umoran je, jer u istoriji njegova istorijska uloga je bila da se rodi ovde i uspe Tamo. Da bude isto ono „ovde“ što ga tako čini depresivnim – tamo. Eto, to je to iskorenjivanje iz sebe (zato je takvih cinika na svakom ćošku svuda gde se okrenem). Ali, očaj ima razna lica. Najčešće su pozitivna i jabukolika. Čak i ona na pozornici, dok gledate Dragstor ozbiljne muzike u kombinačiji sa stendapom – da se i žanrovski ovo sve odredi što su nam pokazali. Ali publika, publika kojoj kao da je neko poslužio pre ulaska u salu johambin, ali mora ipak to da krije (zbog manira). Kao vime tresu plavušine dojke, beše tako neki stih (to verujem da je bio izbor Dejana Đurovića), elem sve do jedne, pesme su bile reakcionarne. Kada je rekao da je devedesetih pisao protiv Miloševića to je bio taj tako očekivani stejtment zbog čega se fancy publika smejala na silu da pokaže da je u istom fazonu kao i on, da su isti – da se zna ko je ko, i ko zna šta je prava strana. Treba li nama srpski Amerikanac dok pri tome ne znamo za „sve naše strance“ – sto puta bolje i talentovanije od ovog. U prvom redu mislim na našeg jedinog oskarovca Stiva Tešića Amerikanca, pa na Nenada Jovanovića, Kanađanina, ili našeg Aboridzina B Wongara, a ima ih još naših preko. Za njih ne znate, ali za Čarlija znate jabukoliki sugrađani. Bili su i oni koji se samo smeškaju, koji rade za strance, ljudi koji dok šetaju Knezom i diskretno zagledaju izloge knjižara i galerija zamišljaju da su svetski putnici, ali pih, ne dade im se da svet bude i ovde u onoj meri u kojoj bi oni to voleli. Doduše, za svojim malim kucama retko počište. O izfriziranima u obližnjoj frizernici političke korektne izvrsnosti mogu reći da jedino što znaju ovako u društvu kada se nađu, da ljude opominju na pristojnost (ako to krenu da rade nekome, znajte da će taj doživotno nositi etiketu prostaka). Niče je pisao o njima kao o malograđanima u Rođenju tragedije, tako da ako je Niče na vašoj strani, šta vas zabole za te marcipanere. Takvi upravo prodaju ovu zemlju i ove ljude. Kako ih nije sram? Kako mene nije sram što o njima pišem? Čarli uzgred, blog pesnike/pisce i sve te bez njegovih referenci vidi kao luzere. Taj fenomen blogopisanja objašnjava provincijalizmom u Americi. Pitale dve osobe ukupno dva pitanja ovog velikana. Jedna karirana persona je pitala kako se osećao prilikom uručenja Pulicerovog priznanja i on se naravno kao i svaki folirant pravio da mu to nije ništa značilo (naravno, lagao je kao i u svemu te večeri), a onda je jedna iskrena mlada dama pitala nešto u stilu (da skratim) kako hendlujete stvarnost i poeziju, drugim rečima šta ako se frizider ili nedaj bože usisivač pokvari. Em što ju je publika ismejala, em što je to matora drtina isto uradila. Pa kako to ziviš „opsesivno u poeziji“ dok ovaj svet propada mamicu ti pokvarenu lažovsku, mislim ja i posmatram one glupandere oko mene sa punđama i simpatičnim nakitom, u lanenim odelima, kao neobavezni su, ali ipak i elegantni. Pa nisi ti Blejk. Ali jesi za krug dvojke nešto bitno. Posle sam videla kako iz pravca Narodnog pozorišta jedan drugi sličan njemu po godištu i razmišljanju, instant flagrantni intelektualac šeta tendenciozno (bez da se nešto krije) klinku koja može unučica da mu bude.

René Magritte: 1898-1967

E sada. Idemo u mladu noć da utolimo zeđ i gnev u kafeu Ventil. No, tamo svira i peva svoju poeziju jedan potpuno drugačiji čovek. Plav i krakast Danijel ili Daniel iz benda Jarboli. Više požrtvovanosti i želje da nekog animira je taj čovek pokazao nego onaj pred onolikim auditorijumom. Danijel nam je pevao i objasnio zašto veruje da u Staklencu na Trgu Republike, ili srpskom Boburu (što bi dobacio jedan gost tog kafea, inače ugledni blogosferski pisac i mislilac) stanuje satana lično i to u kancelariji na prvom spratu iz koje vonja redovno sumpor. Razglednice stoje na svakom stolu koje šalje pijani čovek. Bila je jedna poema i o spasitelju koji iznenadno dolazi ovde baš kod nas. Kad je sveti čovek po Danielovom iz Jarobla predanju, došao, video parlament i kafiće rekao je – ništa! Skoro pa kao Kordelija u Kralju Liru – nothing, me lord. E, tu smo se i smejali i zamišljali svašta i radovali i pljeskali i vikali. Tu smo živeli mi nepoznati građani sa nepozantim pesnikom naše nepoznate živote do kraja. Nepoznati građanin namerno to kažem, jer volim poemu istog naziva jednog inostranog autora koji nije zavičajni idol. Pa tako i ovaj nepoznati iz jarbola i Ventila… beše uteha te noći, glasnogovornik malih duša koje pate. Pa dobro, nije ni on Jim Morrison, nadahnut Blejkom. Ali je tu, naš čovek! U Ventilu, a ne u DKC-u. Možete se u slučaju da omanete dršku u autobusu za njega uhvatiti, ili osloniti kao na dorski stub, kad je teško; pozajmiti pare kada vam ne legnu u banci, popiti još jedno pred odlazak i šaliti se i na njegov i svoj račun, a bez da ste intimni. On je tu, stranac, a među nama, ali mi volimo čarlizovane strance i to je problem neshvaćenosti. To Čarli iz tuđine možda i najbolje razume, samo kada se ne bi pravio važan i kada ne bi bio tako nekako ravnodušan prema svima. Nije Daniel hajao za Čarlija, niti je bio opsesivan u svojoj priči i pesmi tipa samo sam u tome, i niko me ne razume. Ma bio je baš želim da me svi razumeju to i jeste ideja pesništva! Niti bi mu bilo teško na Čarlijevom mestu da je on stvarno Čarli (važno je imati neko strano ime). Ne bi Danijel bio takva slina pa da sa spuštenim pantalonama sačekuje zvonjavu telefona kada bi on dobio Pulicera ili bilo kakvu nagradu. A Čarli nije mogao da podigne pantalone (možemo da pretpostavimo i zašto) zato što su neprestano zvali novinari i svi živi. Verovatno bi Danijel iz Jarbola da je bio na Čarlijevom mestu rekao nešto ovako: Bilo mi je lakše što sam to priznanje dobio, nisam morao da obijam više ničija vrata, da budem večiti molilac i dužnik. Nisam morao ni da po sto puta dokazujem da mi je mesto na Univerzitetu, da se bakćem sa objavljivanjem radova tolikih, da stičem bodove i družim se sa pajacima. Zato nagrade služe, da ti malo olakšaju život u dužničkom ropstvu, i da možeš sa te govornice nešto pametno da kažeš, nešto što bi menjalo ovaj svet i možda sliku o zemlji iz koje dolaziš. Eto, to bi normalan čovek rekao ili uradio. I da, rekao bi da nije normalno da budeš takva veličina, a da te zabole za stvarnost, i za to što žena ne ume sama da se snađe sa bojlerom u kome nema tople vode i sa kratkim spojem u predsoblju, dok ti kontempliraš o svojoj poeziji (naročito u pozi sa spuštenim pantalonama). Daniel sgurno ne živi 24 sata opsesivno u svom stvaralaštvu, ali nas je njime te noći u beogradskom Ventilu i nasmejao i zamislio i sve nam je dao što je imao. Pri svemu tome nije patetično pominjao ni ženu, ni decu ni brata koji je bio mobilizovan.

http://www.youtube.com/watch?v=nf1klIiCdwQ

http://www.youtube.com/watch?v=fqeOoe6kRNM

Krucijalna razlika izmedju Peščanika i NIN-a je u tome što saradnik Pesčanika može dobiti od NIN-a nagradu za roman godine, dok saradnik NIN-a od Peščanika može dobiti samo epitet fašiste.