…bućkuriš

Zašto Beogradu trebaju bućkuriši poput manifestacija kao što su Noć muzeja, Mikser, Dani Beograda? Verovatno iz istog razloga što Novom Sadu treba Exit, a Guči – Guča. Cela naša zemlja se pretvara u “ivent”, svaki grad živi samo kad je ivent. Za to vreme kultura i umetnost padaju u sve veću nemilost, institucije se zatvaraju navodno zbog renoviranja, ove druge životare, i živo je samo u tržnim centrima (mada otkako je kriza i tu je opala poseta, jer bez novčanika koji se otvara na svakih pet minuta nema šta da se traži na tim prijatnim mestima). Lokalne vlasti rade svoje poslove i srećne su kada ih obave i tako govore njihovi portparoli (ove globalne ne haju dok u svakoj maloj državi imaju ovakve kapoe, mada Mixer se našao i na CNN-u, poslednja vest od juče). Možda to što je Mikser pao u vreme hapšenja i nije nemoguća teorija zavere. Kada neko napravi događaj ili popularno rečeno „platformu“ za nešto šta god to bilo i značilo, onda lepo tu mogu da se nasele “brendovi”, a kada se oni nasele, onda to podrzumeva da morate imati kampanju. Kampanju koja će mase, što više masa ovaca uterati u neki spektakularni tor da bi korisnici brendova koji su ih izmislili na svim nivoima, protrljali dlanove. Mase mogu biti nekad i stoka, nekad koze, ovce, priplodni i cirkuski konji, psi za borbe, svinje za klanje, šta god da zafali vladi: da se pohvali kako ona misli na široke narodne mase. Vlad aje uvek tu kada treba da se napravi neki spektakl u toru. Misli ona na sve nas, na naše potrebe ne toliko, ali naše veštačke želje svakako. Da ne bude da je masama dosadno na paši tržišta rada tj. da nemaju čime da se zabave pošto para nemaju, pa onda počnu da na primer čitaju knjige, a onda paf – od prevelikog čitanja literature počne da se javlja razum i paf – masovni protesti, ua vlada, marš lopovi, promena poretka. Zato je potrebno imati što više svetlucavosti u toru, da se stoka opije svetlošću i lepotom, zvukovima i da se neki prostor “stavi u funkciju”. S brendom pravim smo i mi ološi i genocidni ipak uslužni, širokogrudi, baš dobre svinje, a pri tome smo dizajnirani tako da ličimo na one iz inostranstva, da im ne bude gadno da ovde dođu. Kada gosti prepoznaju u drugom sebe, lakše će nas podneti u svojoj Evro-nato idili. Iz zahvalnosti što su nam inostrane krmače dale „know how“, recepturu za te pizdarije, gazićemo sebe i davati njima sve što mogu da požele. Pri tome većina stanovništva kojoj se ta priča valja ne zna šta je sve Evropa i Nato. Ne zna koliko košta investiranje u jedan NATO standard tenka, na primer. Ili ne zna šta EU osim što donosi – i odnosi. Ne zna ni koliko MMF voli da mu niko ne može da vrati dug.

Verovali ili ne, ali i ja sam učestvovala na Bućkurišu kao eksponat. Eksponat naivne budale. Nije bitno u kom programu, ali je bitno da sam osetila ukus izdaje onih koji su to sve osmislili takoreći bez budžeta za „nas“. Koje nas? Nas umetnike odavde ili neke tamo odande? Ili prosto smo mi bili dobar dekor za zabavne sadržaje na glavnom muzičkom stejdžu gde se troši nenormalna kinta, jer čuj, tamo je sponzor stavio baner, tamo treba pozvati sve medije, neće valjda da se kamere šalju na taj beznačajan program koji nam malo popunjava ogroman prostor. Ma užas i sramota nacije! Užas moja, užas tvoja, užas užas užas! Ako im se ne pridružiš najebaćeš, jer će te tući loš glas. Kako si nezahvalan, a svi te oni preporučili, veruju u tebe, daju ti šansu jebote!!! Čik neko to sada da kaže? Čik neko da ne pogodi da su se oprale velike pare  od čega samo žutaći imaju koristi, iako posle WC-a na lokaciji nije imalo gde da se operu ruke. Jedini mokri čvor (tzv česma) se pokvario već prvog dana Festivala. Ali nisu za to krivi organizatori i sponzori, nego stoka naravno.

Tu su došli i umni ljudi da to legitimišu, govna prodanovićevska svih vrsta i dimenzija. Šta će, i oni moraju da žive od kreativnih indrustrija, (kovanica kreativna industrija je isto popularna ključna reč za aplikacije kod stranih donatora isto kao i reč platforma ili regionalna saradnja). Elem pretvoriti svu našu kulutru i umetnost u bućkuriš za proizvodnju saglasnosti, ali i nesaglasnosti zadatak je. I tako će se reći da imamo mi kutlurne industrije (imamo li muzičku, filmsku bilo koju kad smo već kod istinitog govora) zato što će se kultura i umetnost svesti na ivent, umesto na produkciju i podsticaj razvoja istinskog stvaralaštva. Zadatak, to će biti menadžera naših sudbina. Dobićete platforme sa svojim betonskim pastirima koji će čuvati ograde od vas samih (čitaj: ovaca, koza, krava) koji ste bili dovoljno glupi da samovoljno uđete u te prostore (samo da neko slučajno ne prošvercuje krmaču). Bućkurisanje je još jedno kamufliranje vlasti, ne bi li pokazala kako ona na kraju krajeva ima ukusa, zna šta je dobro, zna kako da te podstakne, a da ti ništa zapravo ne pruži, ali puno opet od tvoje sirotinjske nade dobije. O tome da je tema bila Jugoslavija i da je mnogo radova htelo da pokaže kako je naivno bilo verovati u tu ideju samo je odjek besmisla i zatupljivanja pomoću političke korektnosti. Niko se ipak nije skinuo go, niko se nije potukao, niko nije polemisao ni sa kim, ma jok, šta će to nama? Subverzivna umetnost će nestati, jer će se u nju infiltrirati ivent kao takav.

KINO MIKSER from MIKSER on Vimeo.

Samo da kucne čas da nađem neki dosadan posao od koga mogu da živim i da u slobodno vreme radim svojkreativni posao, tako misli ovca kao što sam ja. Ali šta i da misli kada nema od čega da živi? O čemu bih ja kao ovca umiksovana i samlevena mogla da u blenderu sa istim takvim drugim ovcizovanim ljudima, mislim? Nema mira u glavi koja svira. A da svira – svira, jer samo sviranje još nije zabranjeno, ali light svirka ništa što bi preopteretilo ičiji um. Razmišljala sam o koncentraciji ljudi koji u stampedu tutnje kroz žitomlin, guraju se a ne znaju gde…ne mogu da veruju da na krovu nema više ničega, a dotle se popeli? Samleveni od percepcije umetničkih dela, žanrova, iscrpljeni od cena malog Becks piva od 220 dinara, pa servirani i degustirani na čačkalicu, vratili su se kao prebijeni kućama i pitali se zašto se nisu ni napili za hiljadu dinara. Čini mi se da je najviše bilo onih što su došli da vide da li ima neko tu koga poznaju, pa da razmene po koju vizitku i ostanu u iluziji da su deo žiže.
Čak ni oni siroti volonteri što su skapavali na vrućini nisu imali besplatno pivo. Par sendviča dnevno i vodu, to su im obezbedili „organizatori“, a gosti iz zemlje su tretirani kao građani niže vrste, dok se pezilo pred svakim onim strejndžerom koji dolazi iz „sveta“. Nije pobeda Novog svetskog poretka u militarnim akcijama koje je na ovim terenima vešto sprovodila deceniju i po, već to što se toliko radilo na tome da se percepcija suzi, da se koncentracija za bilo šta drugačije onesposobi. Dragovoljno smo postali autodestruktivna nacija, jer neko radi na nama da mi prosvetiteljskim smatramo rad na sebi upravo u pravcu koji je poželjan. Zašto na mene sve to polovično deluje, ne znam, a zašto me ljuti – znam. Ovo je nacija čiji ljudi mrze sami sebe i sve svoje. Na mene je vikao organizator kako nemaju para ni za neke osnovne stvari koje moraš imati kada nekoga zoveš osim „časti“ koju nudiš. Za to vreme se ulizivao nekoj strankinji, koja je tu čačkala nešto za šankom koji je pripadao gostima iz Holandije. To je valjda otklon od nacionalizma, da grdi svoju domaću gošću pred stranom gošćom. Ona ga je slikala dok je to radio valjda da ga odobrovolji i da mu podršku da, da nastavi sa tretmanom svojih ljudi. Da mu da na značaju koji mu treba da bi se osetio bolje, pošto radi takoreći za džabe, a ja mu još smetam. Znak realne apokalipse, a ne neko proročanstvo je samo ta scena na primer.

Naša zemlja nema kontakt sa sobom, svojom unutrašnjom konceptualnom mapom, jezikom, mitosom, etosom, svojim kreativnim principom. Ima samo kontakt sa Svetom, ali taj svet nije ceo svet, nego samo Evropa i SAD (znate li koliko je svet uopšte velik dok se frljate globlisitčkom geografijom u svakodnevnom govoru?). To je kultura kojoj prosečni mlad čovek i učesnik ili posetilac manifestacija kao što je Mikser pripada. Gadiće se na sve sa nacionalnim predznakom, pa makar to bila i njegova lična kreacija koju pokazuje u Mlinu za dušu. Na kraju će reći, sa ramenima koja se kreću na gore, a onda se samo strovale na dole: Srbija.

fotografija preuzeta sa strane Mladena Kesica

Desetak godina kasnije iste su novine najavile noć muzeja, pored vijesti kako se Jelena Dokić opasno posvađala s ocem, kako je neki unuk silovao, ubio, pa opet silovao babu, kako je Sarkozy u posjetu nekoj zemlji otišao bez žene, a da Brad i Angelina već sedam dana spavaju u odvojenim sobama i da nam nema spasa od svinjskog gripa. Noć muzeja je manifestaciju koja uključuje noćni obilazak muzeja, istih onih muzeja pored kojih, ne obazirući se, svakodnevno nezainteresovano prođe na hiljade ljudi. Tako su u subotu naveče ljudi masovno izašli i krenuli u razgledanje muzeja. Iako bi svako rekao “nisam ja bježao od Sunca”, pitam se zašto su ulice bile prazne tog vrelog avgustovskog dana. Nekako imam utisak da su to isti ljudi, tada u podrumima, a ovaj put u muzejima. Slično je bilo i sa koncertom američkog benda Red Hot Chili Peppers, kad je osamdesetak hiljada ljudi nagrnulo na nekakvu livadu da vidi jedan prosječan američki bend, tvrdeći kako je baš taj bend najbolji na svijetu, baš taj. Novine imaju nevjerovatnu moć, koliko god ponižavajuće bilo prihvatiti da nekakav Blic, Glas, Kurir i slično štampano smeće ima bilo kakvu moć i utjecaj na iole inteligentnog čovjeka koji ima bar mrvicu dostojanstva.

Naći mjesto za parkiranje u Novom Sadu u noći između subote i nedjelje bilo je kao dobiti bar šesticu na lotu kad ga organizuje onaj dečko iz G17. Ne samo da su parkinzi bili puni, već su zauzete bile i trake koje su predviđene za vožnju, zelene površine, čak i ona mjesta na kojima jasno piše da je parkiranje zabranjeno i da vlasnik kuće buši gume neposlušnima. Novosađani su jedva dočekali da obiđu muzeje, tako je izgledalo, a i vidjelo se ispred muzeja. Kao kad je organizacija Spona devedesetih gladnom narodu dijelila hranu. Kao da su muzeji zatvoreni ostalim danima. Grad od 250 ili 300 hiljada stanovnika, grad u kome su bioskopi zatvoreni jer za projekcije nije bilo dovoljno zainteresovanih čak ni toliko da se podmire troškovi struje, vode i grijanja, sad je doživio da ispred muzeja budu redovi kao u supermarketima pred Novu godinu. Ili kao redovi koji ovih dana postoje za nove pasoše uz pomoć kojih će ljudi posjetiti Kušadasi ili grčko primorje i kasnije fotografije objaviti na Facebooku.

Došli su svi oni koji u muzej nikad ne odu, osim kad je noć muzeja jer tako su im predložili u novinama. A kome ćete vjerovati i koga ćete slušati ako ne novine? Ako su onakve gužve bile na ulicama, kako li je tek bilo u muzejima. Negdje sam pročitao da je 38 muzeja posjetilo 140 000 ljudi. To znači da je svakih deset sekudni ulazio po jedan posjetilac, ako je to realno trajalo šest sati. Pitam se šta su povodljivi posjetioci uspjeli vidjeti u tom krkljancu, osim tuđih glava i guzica, što često i nije neka atrakcija.

Primijetio sam i nekoliko džipova i njihovih vlasnika, kao i njihovih žena lica zagorjelih u solarijumu. Sa svojim terenskim vozilima nastojali su parkirati baš pred muzej, a prelazili su i preko pješačkih ostrva ne bi li prije stigli. Pauk ih neće odnijeti, nema tako jakog pauka. A svi će vidjeti njihov auto. I neće morati pješačiti do muzeja. Da su kojim slučajem vrata muzeja veća, vjerujem da bi i u hodnik muzeja ušli da postave sopstveni eksponat. I oni su zavoljeli kulturu iste noći, posebno slikarstvo. Ili su pošli da vide postavku “Mobilni telefoni kroz istoriju”, da vide jesu li koji model propustili. Spremili su i svoj najnoviji model da kamerom od 40 megapiksela zabilježe viđeno u muzeju.

Ljudi idu gdje im se kaže, nekad su vrlo poslušni. Svi zijevaju u ekrane kad igraju srpski teniseri, iako tenis većina njih nikad nije pratila. Jure na Frušku goru baš za Prvi maj kad je gore gužva kao u prenaseljenom mravinjaku. Idu na Exit bez obzira ko na festivalu gostuje, iako van Exita rijetko idu na koncerte i ne posvećuju posebnu pažnju muzici. Idu na more po svaku cijenu kako bi poslali razglednice odande. Na koncert Depeche Modea idu jer “to ne smije da se propusti”, kako najčešće kažu. Pa kad ne smije, eno, taj će bend nastupiti u Beču, a Beč nije daleko za prave fanove. Vjerujem da bi rado išli i na izložbu šarafa kad bi u medijima bilo najavljeno; imamo ove godine metričke vijke i specijalnu kolekciju M16 vijaka, kao i vijke između dva svjetska rata. Tu su i visokovrijedni zavrtnjevi svih klasa, upravo ono što je nedavno priliku imala vidjeti stroga bečka publika. Iz Rusije su stigli posebno zanimljivi vijci s početka prošlog stoljeća. Prvi put u Srbiji u muzejima i rani vijci za lim, drvo i panel, uključujući i rijetke M22 vijke od mesinganog željeza. A tu je i postavka matica za umjetničke sladokusce, od M3 do M30…
Dovoljno je dobiti prostor u novinama i sve će proći i biti prihvaćeno.

Vidimo se u muzeju. U isto vrijeme sljedeće godine. Noć muzeja je extra.