Prvi krupniji eksces ambasadora  Nemačke Volframa Masa, desio se još u oktobru 2010. godine na konferenciji „Srbija, Zapadni Balkan i NATO – ka 2020. godini“, na kojoj Mos u prisustvu predstavnika većeg broja država, medju kojima i ambasadorke SAD Meri Vorlik i šefa delegacije EU u Srbiji Vensana Dežera, izjavljuje:

Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput „NATO bombardovanja“. Zamislite da šetate ulicom Kneza Miloša i da vas vaše dete upita: „Tata, ko je ovo uradio?“. Vi ćete mu odgovoriti: „NATO“. I šta onda očekujete od vašeg deteta da misli o NATO-u? Za razliku od toga, ja sam kao mladić u Nemačkoj gledao ruševine u mom gradu, ali ja nisam mrzeo onog ko je to učinio jer je bilo onih koji su mogli da mi kažu zašto je to učinio.

Koliko je izrečeni nonsens monstruozan nije nešto o čemu ozbiljan čovek ima suviše razmišljati, ali osim za Srbe uvredljiv je i za svih sedamdeset miliona žrtava Drugog svetskog rata.

Ova izjava prolazi bez bilo kakvog zvaničnog komentara, što je i sasvim razumljivo i logično, posebno imajući u vidu da Mas, na pomenutom skupu izjavljuje još i : “Bilo mi je toplo oko srca kada sam video DS, SNS, SPS, G17 i LDP na sastanku sa Gvidom Vesterveleom kako složno izjavljuju da im je integracija  u Evropsku uniju prioritet broj jedan. To je fantastičan napredak u odnosu na pre tri godine”.

Moram napraviti malu digresiju, te podsetiti na oštar ton kojim sredinom prošle godine, Dragoljub Mićunović, predsednik skupštinskog Odbora za inostrane poslove, nakon bezazlenog nesporazuma sa ambasadorom Irana (bezazlenog u odnosu na težinu Masove izjave)  kaže kako bi “za očuvanje dobrih odnosa dve zemlje bilo dobro da se ambasador Irana izvini i objasni kako je do toga došlo”.

Ima li čoveka kome se od ovakvog licemerja ne prevrće u želucu?

No, da se vratimo Masu.

Nakon odbijanja kandidature Srbije za proces ulaska u EU on kaže “Nemačka je jasno poručila da podržava Srbiju na njenom putu ka Evropskoj uniji, i ja ne vidim razlog da se Srbija zbog bilo čega ljuti na Nemačku“.

A, zašto bi se ljutila? Kao da je Srbija dete koje je u zabavištu bilo nestašno, pa mu strogi, ali pravedni vaspitač Mas kaže da nema razloga da se na njega ljuti zbog zabrane igranja sa ostalom decom.

Osim toga, nekakve lažne suze tekle su samo sa lica vladajućih političara i to tek zato da bi pokazale koliko im je stalo do onoga sto nema alternativu. A šta danas, nakon svega pretrpljenog misli Srpkinja ili Srbin odlično može videti svako ko uopšte može videti.  Takodje, koliko Srbija misli da EU nema alternativu, lično sam ubedjen, odlično će se pokazati ako jednom dobije tu kandidaturu, a onda i referendum nakon nje.  O tome je odlično nedavno pisala gospodja Milja Lukić.

Na kraju krajeva, i to što nam je Nemačka, zemlja koja je svetskoj istoriji podarila neke od najumnijih glava, poslala za svog izaslanika čoveka intelektualnih kapaciteta i moralnih kvaliteta Volframa Masa dovoljno govori o njenom  stavu prema nama. Razočaravajuće baš kao što je  razočaravajuće da ta velika zemlja još na primeru  Milana Nedića nije naučila da insistiranje na marionetskoj vlasti  u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu  ništa dobro ne može doneti ni  Nemačkoj, a na žalost, ni Srbiji.

Smeđa kompozicija krenula je po redu vožnje, oko devet ujutro. Polako i na vrijeme. Uvijek je lijepo vidjeti ulazak lokomotive u stanicu. I osjetiti, posebno za mašinovođu koji ne vidi kako lokomotiva stiže. Ovaj put je kompozicija bila neobično dugačka. Ne znam šta sam jeo i kad sam posljednji put zastavicom označio da voz zauzme mjesto na peronu, ali sam osjetio da ima mnogo vagona. Možda je to ipak bio brod. Vidio sam da kiša neće uspjeti otpremiti kompoziciju prema Crnom moru kad sam pustio vodu. Smeđi se voz stacinirao na bijeloj unutrašnjosti WC šolje i nije mrdao. Voda je prelazila preko njega u silnom naletu, ali ništa. Teška i dugačka kompozicija odolijevala je naletima vode. Sjetio sam se moga komšije Miroslava Latinovića Tarzana koji je uvijek govorio: “S rogatim se ne vrijedi bosti.” I ja sam se pomirio sa nepobjedivim. Govno nije htjelo napustiti moj stan. To je trebalo iskoristiti. Odlučio sam da razglasim kakav primjerak imam u kupatilu, u tome je budućnost. A možda se i sam proslavim kao menadžer svoga govna. Ili kao stvaralac. Možda od govna stvorim “zvezdu”. Poput nekog popularnog pjevača, ili pjevačice, pa čak i televizijskog voditelja. Odmah sam zaštitio kupatilo i ukućanima i gostima zabranio korištenje istog. Srećom, imali smo rezervni i za medije i publiku nezanimljiv toalet.

“Čujem da imaš super govno u kupatilu”, rekla mi je mlada komšinica iz susjednog ulaza, neotporna na one što svoje novce vole trošiti na nju.
“Da, odlično govno. Dođi da vidiš. Ja nikad tako nešto nisam u životu vidio. I sam sam se iznenadio”, pozvao sam je kad već nisam mogao na drugi način privući njenu pažnju. Sad sam imao nešto što ju je privlačilo, nešto što ju je zanimalo, što je ličilo na ono što voli. Postao sam konkurent bilderima i mlađim momcima u džipovima koje su posudili od svojih očeva i dolazili po nju.

U prva dva dana govno se nije pomaknulo ni za milimetar, vodokotlić je bio nemoćan. Šolja nije mogla progutati takav zalogaj. Čudo prirode. Priča o velikom govnu se brzo raširila, najprije u komšiluku. Logično i prirodno. Ti su ljudi znali namirisati šta valja. Dobar glas daleko se čuje, a i osjeti. Mladi bračni par s drugog sprata je doveo svog sina, prije nego što su ga odveli na trening, da vidi šta je prava stvar i prava vrijednost. “Idi da vidiš, sine”, rekli su mu dok je ulazio u WC. “Idi dok si mlad”, dodali su. Neki koji mi nisu persirali prije nenadanog uspjeha počeli su mi govoriti “vi”. Sve više ljudi oko mene je pričalo o tom poduhvatu. Poslao sam mail Unescu. I Guinnessu. Guinness je rekao da će doći i pitao me imam li zidarski ili bar krojački metar ili da oni ponesu. Rekao sam da imam samo libelu i pomičnu mjerku, taj mi je pojam ostao urezan u pamćenju od osnovne škole. Rekli su da će ponijeti metar i vagu.

Narednih dana sam postao popularan i u širem komšiluku. Govno je postalo izuzetna atrakcija. U stan su mi ulazili i oni što me nisu na ulici pozdravljali, htjeli su da vide šta sam to stvorio. Tako se kreće, to je početak. Jedan je mali čak ispisao grafit s mojim nadimkom ispred zgrade. Neke su me agencije zvale da sklopimo ugovor kako bi dovodili grupe posjetilaca da vide to čudo prirode, tu zabavnu atrakciju. Čitao sam u novinama o sebi. Izmišljen intervju i govno obrađeno u Photoshopu, nije bilo moje. Moje je čak bilo ljepše.

U zanimljivostima sam čitao o sebi. Čuo sam i na radiju. Izašao sam na internetu. Počeli su stizati i poruke sa mobilnih telefona. Sjetili su me se i oni davno zaboravljeni. Htjeli su da se fotografišu sa mnom. Zvali su me da jedemo i pijemo. Da igramo fudbal. Nudili mi da šutiram penal. Iz gimnazije su me zvali da gostujem i da pričam gimnazijalcima o svom uspjehu. Na jednom sam forumu pročitao kako je jedan iz Beograda tvrdio kako je vojsku služio sa mnom, iako ja vojsku nisam služio, i da smo najbolji prijatelji. Jedan se frizer hvalio kako sam njemu prvom ispričao o svom poduhvatu. I kako mi on namješta frizuru, i to je rekao. U jednim sam novinama držao za sise neke dvije fufe. Majstori Photoshopa. Ma bio sam popularan kao da sam učesnik reality showa, kao da sam dvaput pobijedio na Beoviziji. A ja sam samo bio jedan menadžer, a ponekad sam se volio predstavljati i kao „pi ar“, tako sam napisao i ispod svog imena na vizitkartici. I imao sam sreću da mi bog pomogne, da mi da ono što drugima nije dao. Ustvari, za sve je bio zaslužan moj kilometarski smeđi prijatelj koji je ponosno stajao u WC šolji i nije mrdao. A ja sam otvarao vrata stana već u osam sati kako bih primio mnoge znatiželjnike.

Najavlile su se školske ekskurzije. Valjda im je bilo jednostavnije da dovedu đake da vide kako sam se posrao nego da im pričaju jedno te isto u novoj sezoni, a i grupne posjete su bile jeftinije pri čemu sam im obezbjedio i vodiča. Uostalom, Bajone više ne održava koncerte pa su morali ponuditi nešto podjednako kvalitetno. U parovima su ulazilu u kupatilo, malo gledali, neki su fotografisali, a onda izlazili i prepuštali mjesto sljedećem paru. Naplaćivao sam ulazak u kupatilo, a fotografisanje posebno. Oni imućniji su plaćali oboje, a uz to i puštanje vode da se sami uvjere da je govno neuništivo. U dnevnom boravku sam organizovao čajanku. Bili su tu i čaj, i napolitanke, i sokovi. Gazirani, smeđi i žuti. Napolitanke sam kupovao preko puta u radnji, a u stanu sam ih prodavao duplo skuplje. Imao sam i suvenire, mala plastična govanca, replike najpopularnijeg govna u Srbiji, i to je dobro išlo. Mnogi su se slikali sa mnom dok sam ja stajao u bijelom odijelu i s namazanom kosom. Namjerno sam izabrao baš tu odjeću. Većina me na tim slikama grlila. Kupovali su moje slike koje sam prodavao u hodniku, čim se uđe u stan. I komšija je profitirao, kuvao je kukuruze ispred ulaza i onako žute i vruće ih je prodavao. Neki koga nikada nisam vidio je postavio pića u plastične kadice, hladio ih i prodavao. Dobro su išle i majice sa mojom slikom kako sjedim u WC-u, a ispod je pisalo “Srpski junak”. Izašao sam i na naslovnoj strani Blica, a prilog o meni je bio pored teksta u kojem je neki Dragan Bužić s uživanjem pisao o koridi. Normalno, brzo sam tužio Blic jer je moje govno stavio u njegovu blizinu, a oni su ponudili kompenzaciju i rekli da ako imam problema, Dragan će doći svojim rukama izvaditi to što ne može kanalizacija primiti.

A jedan dan mi je došao i neki debeli i ponudio članstvo u stranci, rekao je da sam jedan od najuticajnih seronja i da bi me voljeli vidjeti u svojoj stranci jer je to ono što oni traže. Odmahnuo sam rukom i rekao sam da me sad samo estrada zanima i da ne pokušavaju iskoristiti moju popularnost.
Čak je i jedan ministar došao i tražio da uđe besplatno, on i njegova pratnja, rekli su da su oni VIP. Nisam dozvolio.
“Ma znaš me, ja sam, bre, ministar.”
“Pred mojim govnom ste svi isti”, pojasnio sam.

A po noći bih ulazio u kupatilo, obrisao pod od tragova patika i cipela, sredio stan za nove posjetioce. Ne podnosim nered. A onda poklopim WC školjku, zatvorim vrata pa tako do osam ujutro. Čak su bili i neki ekstremni sportisti. Gurali su glavu i mirisali, tako po tri puta pa nazad, kući, na rehabilitaciju. A djevojčice i dječaci su znatiželjno dolazili i ushićeno i oduševljeno odlazili, učinilo mi se da bi ih mogao privući i da se radi o nečem potpuno trivijalnom i nekvalitetnom, kao da mogu manipulisati tim malim ljudima. Pili su sokove, jeli napolitanke i slikali se zagrljeni sa mnom pored šolje, a u centru najveće govno Mliječnoga puta.

Slava me nije promijenila. Kupio sam dvije nove majice. Međutim, to bih kupio i da nisam postao poznat. Kupio sam i nekoliko flaša vina skupljeg od onog kojeg sam pio dok sam bio anoniman. I dok sam sjedio u svojoj sobi uz to vino, začulo se zvono. Otvorio sam.
“Heeeej, ćao! Ja sam Žuna Žu sa televizije. Reeciii miiii, čuli smo da imaš ekstra govno pa smo hteli da napravimo prilog.”
“Samo izvolite, rekao sam.”
“Kul. Reeciii miiii, a je l’ ti odgovara da snimimo prilog u kupatilu, pored šolje, to je glamurozno”, pitala me ona.
“Odlično ste to smislili i hvala što ste došli, nadam se da će ovaj prilog još više podići rejting vaše emisije. Hvala u moje ime i u ime mog govna, Žuna Žu.”
“Super. Ja se inače zovem Žužana, ovo je umetničko.”
“Lepo zvuči i Žužana, imao sam curu koja se zvala Suzana, a to je slično.”
“Jao, super”, rekla je ona kad je ušla u WC.
“A, šta kažete, je l’ dovoljno dobro za vašu emisiju?”
“Jao, koliko je!!! Super je, urbano. Reeciii miiii, je l’ možemo da napravimo fotke?”
“Slobodno, samo izvolite.”
“E, suuuuper, baš si kul”, rekla je oduševljeno i počeli su da škljocaju.
“Je l’ vam se sviđa, jesam li se dobro posrao? Šta kažete?”
“Ovo je glamur, neverovatno! Car si, stvarno si car. Nikad nisam videla još ovoliko govno, mnogo je lepo. Reeciii miiii, je l’ to bilo sve u komadu?”
“Sve. Šta kažete’”
“Urbano, stavrno si car. Pa to je sad već postao srpski brend. A neki kažu da nije pravo, da je sve laž. Reeciii miiii, je l’ smem da pipnem?”
“Da, to je brend, dobro ste rekli. Brend. Pipanje eksponata se dodatno plaća, biće mi zadovoljstvo da moje govno pipnu vaše nežne ruke.”
“Nema frke, sve ćemo da platimo. Stvarno si car…”, rekla je ona i dodirnula moj izmet. “Stvarno je pravo.”
“Probajte, slobodno”, ponudio sam.
“Baš si kul”, rekla je i povukla prstom preko primjerka. Onda je prst gurnula u usta i oduševljeno rekla.
“Vau! Ekstra!”
Zatim su me malo snimali, ja sam pozirao, u ruci sam držao pakovanje od deset rolni papira, tako su mi rekli. Iznenadio sam se kad sam narednih dana dobio ponude sa gotovo svih televizijskih stanica u Srbiji. Svi su htjeli da dođu da snime prilog jer je to ono što narod želi vidjeti, tako su rekli. I ja sam prihvatio, neka se narod zabavlja.

Međutim, govno je postajalo sve manje interesantno ljudima. Posjete su opadale. Publika je pronašla nova govna kojima se divila, svježa i veća od moga. Odlučio sam da treba da se povučem na vrijeme. Prebrojio sam novce koje sam zaradio, a onda ušao u kupatilo, i pustio vodu. Odjednom, voda je odnijela smeđi primjerak sa koga je u vis poletjelo nekoliko muva, i govno je otišlo prema Beogradu. Vratio sam se, još jednom prebrojio novce i razmislio šta je sljedeći korak, šta bi moglo biti jednako zanimljivo i kvalitetno. Hm. Možda napišem neku pjesmu za neki festival. Možda postanem producent neke domaće serije, ili organiziram neki reality show. Ili da organizujem fashion week. Moram dobro razmisliti šta je namudrije. Ali čini mi se da ništa od toga ne može nadmašiti slavu i uspjeh moga govna.

[ratings]

Koliko je ta krv zapravo jeftina govori i podatak da je samo prvih pedeset srećnika moglo da trampu izvrše, dok se ostalima preporučuje da iznos od gotovo polovine prosečne mesečne zarade obezbede na druge načine.

Ovako nešto, do sada nezabeleženo u civilizovanom i necivilizovanom svetu, postiglo se zahvaljujući dugogodišnjem požrtvovanom radu eksperata ove organizacije. Doduše, nov je izravan pristup, gde se kaze da se ulaznice poklanjaju onima koji krv poklanjaju. Do sada je recimo bilo normalno da poklanjate novac ginekologu koji vam pokloni obećanje da vam neće osakatiti ženu, ili ako ste posebno darežljivi može vam pokloniti i obećanje da je neće nazivati kurvom koja je znala da širi noge, a sada vrišti dok je čika doktor poradja.

Dakle, ostaje nam samo da uživamo očekujući koncert Madone, sa nadom da će nam organizator ponovo izaći u susret, tj. pokloniti ulaznicu u zamenu za, recimo, bubreg.

*fotografija preuzeta sa strane Morgansmusigs.

[ratings]