.

.

.

.

.

.

Imala Nataša dve bombone. Onda je jednu bombonu pojela i ostala sa jednom bombonom. Stavila Nataša bombonu ispred sebe na sto i zaplakala.

Odjednom vidi – pred njom na stolu opet stoje dve bombone.

Pojela Nataša jednu bombonu i opet zaplakala.

Plače Nataša, a jednim okom gleda na sto, da se ne pojavi druga bombona. Ali druga bombona se nije pojavila.

Prestala Nataša da plače i počela da peva. Pevala, pevala i odjednom umrla.

Došao Natašina tata, uzeo Natašu i odneo je kod predsednika kućnog saveta.

- Molim – kaže Natašin tata – potvrdite smrtni slučaj.

Predsednik kućnog saveta huknuo u pečat i pritisnuo ga na Natašino čelo.

- Hvala – kaže Natašin tata i uprti Natašu na groblje.

A na groblju je bio čuvar Matvej, koji je uvek sedeo kraj kapije i nikoga nije puštao na groblje, tako da su morali da sahranjuju pokojnike ispred, na ulici.

Sahranio tata Natašu na ulici, skinuo kapu, položio je na mestu gde je zakopao Natašu i pošao kući.

Stigne on kući, a Nataša već sedi kod kuće. Kako to? Pa veoma jednostavno: ispuzala iz zemlje i dotrcala kući.

Lepa parada! Tata se tako potresao da je pao i umro.

Pozvala Nataša predsednika kućnog saveta, pa kaže:

- Potvrdite smrtni slučaj.

Predsednik kućnog saveta huknuo u pečat i pritisnuo ga na listić papira, a zatim na istom papiriću napisao: “Ovim se potvrdjuje da je taj i taj načisto umro.”

Uzela Nataša papirić i ponela ga na groblje da ga sahrani. A čuvar Matvej veli Nataši:

- Ne puštam, pa Bog!

Nataša kaže:

- Ali ja bih samo da sahranim ovu hartijicu.

A čuvar kaže:

- Ne vredi ni da me moliš.

Zakopala Nataša papirić na ulici, na mesto gde je zakopala ceduljicu položila svoje čarapice i pošla kući.

Stigla kući, a tata već sedi tamo i sam sa sobom igra minijaturni bilijar.

Nataša se zaprepastila, ali se bez reči udaljila u svoju sobu da raste.

Rasla on, rasla, i kroz četiri godine izrasla prava gospodjica. A Natašin tata ostario i zgrbio se. I oboje, kad god se sete kako su ono mislili jedno za drugo da su pokojni, izvrnu se na kauč i udare u smeh. Bude da se po dvadesetak minuta smeju.

A komšije, čim začuju smeh, smesta se oblače i odlaze u bioskop. Jednom su, tako, otišli i više se uopšte nisu vratili. Valjda ih je pregazio auto.

Danil Harms (1905 – 1942)

*fotografije preuzete sa strana Eurotrash i AquaviticSlični Tekstovi:

• Noć sova
• Drvo života
• Emigrant
• Miladin Kovačević u Skupštini Srbije (put heroja)
• Prilog za zbornik naše propasti (video)