Bila je velika gužva. Čekaonica je bila puna kad sam ušao u novosadski Centar za odvikavanje od bolesti zavisnosti i čudnih navika. Dok se nisam pojavio tamo nisam ni slutio da toliko ljudi boluje od nekog oblika zavisnosti. Ispred čekaonice stajao je jedan sa žutim brkovima, žutim obrvama i sa cigaretom u ustima, s cigaretom iza uha i s kutijom cigareta u svakom džepu. Razgovarao je s dedom koji je pućkao držeći u ustima lulu iz koje se dimilo kao da gori sjenik prepun sijena. Čekali su da ih prozove tandem psihijatar-psiholog, a bio je i jedan sveštenik, da lakše izliječe vjernike zavisnike.

A bilo je raznih ovisnika. Jedan je u uglu sisao palac. Nije mogao da se oslobodi toga i odlučio je potražiti pomoć. Pored njega je neka cura neprekidno prstom motala pramen kose. Ovaj je sisao palac, ona je motala pramen kose i gledali su se. Ljubav u čekaonici. Šutljivi pored njih je sigurno bio ljubomoran dok je grickao nokte, čas na desnoj, čas na lijevoj šaci, a onda istovremeno nokte svih deset prstiju. “Cccccc”, čulo se dok je naginjao glavu na stranu. U tom trenutku je bila obrada tvrdog nokta na palcu pa se svojski trudio da ga brzo savlada jer je na red čekalo još devet nokata.

Pola njih me nije ni primijetilo kad sam ušao, bili su zaneseni važnijim stvarima. Samo se začulo kako neko s moje desne strane lupa prstima po rubu nekakve police i odsutno i polutiho govori: “Veća, veća, veća, manja, manja, veća, manja, manja… E, znao sam da je veća! Znao sam!”

Za stolom je jedan deda sa naočarama ispunjavao listiće za loto. Imao je hrpu listića i dvoje naočare, jedne preko drugih, da lakše izabere dobitnu kombinaciju. Tu je bio i jedan tridesetpetogodišnjak, neobrijan i ozbiljan. On je analizirao listu iz kladionice pažljivo kao da su u pitanju diferencijalne jednačine. I stalno je zvao nekoga telefonom očekujući dojavu.

Uz prozor, naslonjen na zid, stajao je visoki mladić koji je svakih tridesetak sekundi pljuckao kroz odškrinuti prozor, jednom daleko i snažno, a drugi put mlako i kroz zube, i tako naizmjenično. Ruke je držao u džepova i nije obraćao pažnju ni na koga oko sebe. Posebno neobičan bio je jedan ovisnik o koštunjavim plodovima. Neprekidno je iz džepova izvlačio lješnjake, orahe i bademe, a budući da nije imao čime da ih drobi, on ih je gazio metalnim ojačanjima na desnom đonu. Na ulazu je, naslonjen na štok, stajao jedan što je grickao sjemenke bundeve i suncokreta i između grickanja stalno ponavljao kako mora otići kupiti još jer su mu zalihe pri kraju.

Onda je brzim korakom ušao jedan zajapureni, ispod ruke je imao neki časopis, a u džepu jakne još jedan. Žurnim korakom i spuštene glave otišao je prema WC-u. Novine su mu slučajno ispale. Bio je to „Vrući kaj“, dvadesetogodišnjak u boji, bogat slikama. Raširio se baš na srednjoj strani s koje se osmjehivala jedna sisata gospođica bez odjeće. Kad je to vidio, neki je veseli dečko potegao iz flaše koju je krio ispod kaputa. Dva gutljaja. Ponudio je i meni flašu, ali sam odbio. „Molim, može, meni više. E, slušaj, čuo sam da unutra ima i neki pop. Samo da nas ne prebiju lopatom kad uđemo“, rekao je zabrinuto, a onda je ispruženu ruku kojom je držao skoro praznu flašu spustio pored klupe na kojoj je sjedio i tiho zapjevao pored čovjeka crvenog nosa koji je zadremao. „A zašto si ti tu?“ upitao me je. „Kladionica, vino, torrenti…“, skratio sam spisak.

“Gde je ovde najbliža trafika?” pitao me onaj brko što sam ga sreo ispred ulaza. “Moram da skoknem po pljugu, imam još samo jednu kutiju, a vidiš kako je spor ovaj otkako su mu unutra ušli ovi ovisnici o žvakama. To su bivši pušači, znam ih ja.”
“Ima ovde u blizini”, rekla je jedna žena koja je s mužem zauzela poziciju pored automata za kafu, i držali su plastične čaše s tim napitkom. “Možemo na kafu ako imate vremena”, rekao je njen suprug.
“Idemo i mi”, rekli su roditelji nekog štrebera kojeg su doveli da ga stručnjaci malo odvoje od stola i knjige. “Ajde, sine, na vazduh. I ostavi tu knjigu tu, vratićemo se brzo…”
“Ajmo i mi, ćale, ima super igraona pored zgrade”, povikao je mršavi dječak crvenih očiju i blijedog lica.
“Ti nećeš nikuda, neću po četvrti put ovamo da dolazim zbog tebe i igrica”, odgovorio je strogi otac. A pored njega se jedan krupni mladić pljesnuo dlanom po čelu gledajući u mobilni telefon: „Komšija mi je zapalio selo u Travijancima dok ja ovde čekam k’o budala, mater mu jebem!“

Sve je to pratio jedan gospodin koji je rješavao ukrštenice. “Vidite…”, obratio mi se, “…sve je više neuke i neobrazovane dece koja samo igraju igrice. Ja sam rešio više od sto hiljada ukrštenih reči, dvadesetak hiljada osmosmerki, nekoliko hiljada križaljki koje kod nas ne izlaze od 91. i bezbroj rebusa, a anagrame sam davno prerastao. I mogu vam reći da sam mnogo naučio.”
To je slušao neki tridesetogodišnji dečko sa sitnom glavom i širokim ramenima i uzeo klupu na kojoj su sjedili čovek-ukrštenica, Super Mario Bros i tata Super Marija i podigao ih, zatim polako spustio i onda ponovio isto nekoliko puta. “Moram da se definišem, brate, moram. Nisam vežbao od sinoć, brate, odoše tricepsi, odoše, džaba sam vežbao, džaba, brate… Neće me onda ribe više hteti. A poslepodne opet u teretanu.”

Tom se prizoru nasmijao jedan debeli dečko koji je od ranog jutra lizao sladolede. Pitala ga je neka baka koja je imala torbicu i džepove pune lijekova, a izgledala je zdravo (kako i ne bi kad je bila snabdjevena kao neka mala apoteka), zašto jede hladnu hranu po zimi.
“Bako, ja sladoled jedem tokom čitave godine, ja ne jebem zimu i leto, razumete?”
Tada se uključio onaj sa listom kad ga je pitao je l’ zna kako je prošao sinoć Zwolle i je li Ponte Preta došla iz keca.

“Prijatelju, jebem ih u usta, je l’ vidiš gde su me doveli, mame im se najebem? Sjebali su me, pička li im materina! Seme im jebem, kažu da mnogo psujem, pa me doveli u lepi kurac da me ovi kurcoglavci odjebu od tih sranja. Kurac sam popušio jer sam popustio. Ali, mamu ću im jebati kad se vratim, da ih jebo žvalavi pas kurcem u usta, milu im majku jebem kad ih kurcom nahranim, drkadžije su to…”, govorio je jedan turobni i ljutiti čovjek u plavoj jakni čiji su rukavi bili zasukani do lakata.

Najmirnija je bila jedna žena koja je bila smještena u uglu i gledala je televiziju. U pauzi za reklame mijenjala je daljinskim upravljačem programe i listala novine, ali samo onaj dio gdje je bio TV program. Pored nje je bila djevojka ovisna o porukama. Stalno ih je kuckala, a od jutra je dva puta išla po dopunu, rekla mi je i dodala da joj SMS-om javim ako je prozovu u međuvremenu jer mora opet.

Osvrtao sam se oko sebe. O, kakvih je tu ljudi još bilo! Jedna je crvenokosa djevojka imala jedan fotoaparat u rukama, drugi oko vrata, i još jedan u torbici sa strane, i fotografisala je sve što je stigla – ljude, muve, zidove, vrata, prozore, ono što je vidjela kroz prozor, sve. Jedan je sa slušalicama na ušima na stolić postavio laptop i pretraživao torrente ljuteći se što je odnos seed-leech nepovoljan. Neka se žena uzvrtjela i govorila ženi do sebe kako neće stići usisati stan, a nije ga usisavala još od prethodne večeri, a i prašinu mora obrisati jer se sigurno skupilo od jutra, dok je ova druga žena samo nijemo slušala i u rukama prevrtala kutijicu bensedina. Najtužnije mi je izgledao jedan stariji čovjek sijede kose koju je češljao unazad. Igrao je šah sam sa sobom i odmahivao glavom nezadovoljan razvojem situacije na tabli kad je bio bijeli, a zadovoljno se smješkao kad je na potezu bio kao crni. Dok je razmišljao uz njega se jedan visoki čovjek stalno gladio rukom po glavi i govorio drugome: “Molim te posudi mi, sutra vraćam, samo da se večeras iščupam, osećam da me karta večeras hoće, osećam to! Obećavam, sutra vraćam, samo mi daj do sutra da se povratim”, ali je ovaj samo odmahivao glavom kratko rekavši da mu novci trebaju za rulet jer osjeća da će danas dobiti, a onda je šahisti dobacio: „Jedi mu pijuna.“

I baš kad je jedan suvi u vijetnamci došao do mene, dok se tresao prolazeći kroz krizu, i rekao mi: “Ajde da smotamo po jedan napolju, imam super biljke”, izašao je gospodin iz ordinacije i rekao:
“Nećemo stići danas sve obraditi. Je l’ ima neko da je došao zbog ovisnosti o Facebooku?”
Pogledao sam prema relativno mladim ljudima na drugom kraju prostorije. Najprije se stidljivo podigla jedna ruka, zatim još jedna, pa ubrzo još dvije, a onda se začulo:
“Ja sam i sad online.”
Tada su svi u tom dijelu prostorije podigli ruke, a doktor je rekao:
“Najteži slučajevi, vi koji ste ovisni o Facebooku, dođite sutra. Za vas smo oformili specijalnu grupu stručnjaka.”
“Doktore, objavite status s tom informacijom na svom profilu da ne zaboravimo, i napravite događaj pa nam pošaljite pozivnice”, dobacio je neki krupni mladić s gelom u kosi.

Čekaonica se poslije toga značajno ispraznila.