…bućkuriš

Zašto Beogradu trebaju bućkuriši poput manifestacija kao što su Noć muzeja, Mikser, Dani Beograda? Verovatno iz istog razloga što Novom Sadu treba Exit, a Guči – Guča. Cela naša zemlja se pretvara u “ivent”, svaki grad živi samo kad je ivent. Za to vreme kultura i umetnost padaju u sve veću nemilost, institucije se zatvaraju navodno zbog renoviranja, ove druge životare, i živo je samo u tržnim centrima (mada otkako je kriza i tu je opala poseta, jer bez novčanika koji se otvara na svakih pet minuta nema šta da se traži na tim prijatnim mestima). Lokalne vlasti rade svoje poslove i srećne su kada ih obave i tako govore njihovi portparoli (ove globalne ne haju dok u svakoj maloj državi imaju ovakve kapoe, mada Mixer se našao i na CNN-u, poslednja vest od juče). Možda to što je Mikser pao u vreme hapšenja i nije nemoguća teorija zavere. Kada neko napravi događaj ili popularno rečeno „platformu“ za nešto šta god to bilo i značilo, onda lepo tu mogu da se nasele “brendovi”, a kada se oni nasele, onda to podrzumeva da morate imati kampanju. Kampanju koja će mase, što više masa ovaca uterati u neki spektakularni tor da bi korisnici brendova koji su ih izmislili na svim nivoima, protrljali dlanove. Mase mogu biti nekad i stoka, nekad koze, ovce, priplodni i cirkuski konji, psi za borbe, svinje za klanje, šta god da zafali vladi: da se pohvali kako ona misli na široke narodne mase. Vlad aje uvek tu kada treba da se napravi neki spektakl u toru. Misli ona na sve nas, na naše potrebe ne toliko, ali naše veštačke želje svakako. Da ne bude da je masama dosadno na paši tržišta rada tj. da nemaju čime da se zabave pošto para nemaju, pa onda počnu da na primer čitaju knjige, a onda paf – od prevelikog čitanja literature počne da se javlja razum i paf – masovni protesti, ua vlada, marš lopovi, promena poretka. Zato je potrebno imati što više svetlucavosti u toru, da se stoka opije svetlošću i lepotom, zvukovima i da se neki prostor “stavi u funkciju”. S brendom pravim smo i mi ološi i genocidni ipak uslužni, širokogrudi, baš dobre svinje, a pri tome smo dizajnirani tako da ličimo na one iz inostranstva, da im ne bude gadno da ovde dođu. Kada gosti prepoznaju u drugom sebe, lakše će nas podneti u svojoj Evro-nato idili. Iz zahvalnosti što su nam inostrane krmače dale „know how“, recepturu za te pizdarije, gazićemo sebe i davati njima sve što mogu da požele. Pri tome većina stanovništva kojoj se ta priča valja ne zna šta je sve Evropa i Nato. Ne zna koliko košta investiranje u jedan NATO standard tenka, na primer. Ili ne zna šta EU osim što donosi – i odnosi. Ne zna ni koliko MMF voli da mu niko ne može da vrati dug.

Verovali ili ne, ali i ja sam učestvovala na Bućkurišu kao eksponat. Eksponat naivne budale. Nije bitno u kom programu, ali je bitno da sam osetila ukus izdaje onih koji su to sve osmislili takoreći bez budžeta za „nas“. Koje nas? Nas umetnike odavde ili neke tamo odande? Ili prosto smo mi bili dobar dekor za zabavne sadržaje na glavnom muzičkom stejdžu gde se troši nenormalna kinta, jer čuj, tamo je sponzor stavio baner, tamo treba pozvati sve medije, neće valjda da se kamere šalju na taj beznačajan program koji nam malo popunjava ogroman prostor. Ma užas i sramota nacije! Užas moja, užas tvoja, užas užas užas! Ako im se ne pridružiš najebaćeš, jer će te tući loš glas. Kako si nezahvalan, a svi te oni preporučili, veruju u tebe, daju ti šansu jebote!!! Čik neko to sada da kaže? Čik neko da ne pogodi da su se oprale velike pare  od čega samo žutaći imaju koristi, iako posle WC-a na lokaciji nije imalo gde da se operu ruke. Jedini mokri čvor (tzv česma) se pokvario već prvog dana Festivala. Ali nisu za to krivi organizatori i sponzori, nego stoka naravno.

Tu su došli i umni ljudi da to legitimišu, govna prodanovićevska svih vrsta i dimenzija. Šta će, i oni moraju da žive od kreativnih indrustrija, (kovanica kreativna industrija je isto popularna ključna reč za aplikacije kod stranih donatora isto kao i reč platforma ili regionalna saradnja). Elem pretvoriti svu našu kulutru i umetnost u bućkuriš za proizvodnju saglasnosti, ali i nesaglasnosti zadatak je. I tako će se reći da imamo mi kutlurne industrije (imamo li muzičku, filmsku bilo koju kad smo već kod istinitog govora) zato što će se kultura i umetnost svesti na ivent, umesto na produkciju i podsticaj razvoja istinskog stvaralaštva. Zadatak, to će biti menadžera naših sudbina. Dobićete platforme sa svojim betonskim pastirima koji će čuvati ograde od vas samih (čitaj: ovaca, koza, krava) koji ste bili dovoljno glupi da samovoljno uđete u te prostore (samo da neko slučajno ne prošvercuje krmaču). Bućkurisanje je još jedno kamufliranje vlasti, ne bi li pokazala kako ona na kraju krajeva ima ukusa, zna šta je dobro, zna kako da te podstakne, a da ti ništa zapravo ne pruži, ali puno opet od tvoje sirotinjske nade dobije. O tome da je tema bila Jugoslavija i da je mnogo radova htelo da pokaže kako je naivno bilo verovati u tu ideju samo je odjek besmisla i zatupljivanja pomoću političke korektnosti. Niko se ipak nije skinuo go, niko se nije potukao, niko nije polemisao ni sa kim, ma jok, šta će to nama? Subverzivna umetnost će nestati, jer će se u nju infiltrirati ivent kao takav.

KINO MIKSER from MIKSER on Vimeo.

Samo da kucne čas da nađem neki dosadan posao od koga mogu da živim i da u slobodno vreme radim svojkreativni posao, tako misli ovca kao što sam ja. Ali šta i da misli kada nema od čega da živi? O čemu bih ja kao ovca umiksovana i samlevena mogla da u blenderu sa istim takvim drugim ovcizovanim ljudima, mislim? Nema mira u glavi koja svira. A da svira – svira, jer samo sviranje još nije zabranjeno, ali light svirka ništa što bi preopteretilo ičiji um. Razmišljala sam o koncentraciji ljudi koji u stampedu tutnje kroz žitomlin, guraju se a ne znaju gde…ne mogu da veruju da na krovu nema više ničega, a dotle se popeli? Samleveni od percepcije umetničkih dela, žanrova, iscrpljeni od cena malog Becks piva od 220 dinara, pa servirani i degustirani na čačkalicu, vratili su se kao prebijeni kućama i pitali se zašto se nisu ni napili za hiljadu dinara. Čini mi se da je najviše bilo onih što su došli da vide da li ima neko tu koga poznaju, pa da razmene po koju vizitku i ostanu u iluziji da su deo žiže.
Čak ni oni siroti volonteri što su skapavali na vrućini nisu imali besplatno pivo. Par sendviča dnevno i vodu, to su im obezbedili „organizatori“, a gosti iz zemlje su tretirani kao građani niže vrste, dok se pezilo pred svakim onim strejndžerom koji dolazi iz „sveta“. Nije pobeda Novog svetskog poretka u militarnim akcijama koje je na ovim terenima vešto sprovodila deceniju i po, već to što se toliko radilo na tome da se percepcija suzi, da se koncentracija za bilo šta drugačije onesposobi. Dragovoljno smo postali autodestruktivna nacija, jer neko radi na nama da mi prosvetiteljskim smatramo rad na sebi upravo u pravcu koji je poželjan. Zašto na mene sve to polovično deluje, ne znam, a zašto me ljuti – znam. Ovo je nacija čiji ljudi mrze sami sebe i sve svoje. Na mene je vikao organizator kako nemaju para ni za neke osnovne stvari koje moraš imati kada nekoga zoveš osim „časti“ koju nudiš. Za to vreme se ulizivao nekoj strankinji, koja je tu čačkala nešto za šankom koji je pripadao gostima iz Holandije. To je valjda otklon od nacionalizma, da grdi svoju domaću gošću pred stranom gošćom. Ona ga je slikala dok je to radio valjda da ga odobrovolji i da mu podršku da, da nastavi sa tretmanom svojih ljudi. Da mu da na značaju koji mu treba da bi se osetio bolje, pošto radi takoreći za džabe, a ja mu još smetam. Znak realne apokalipse, a ne neko proročanstvo je samo ta scena na primer.

Naša zemlja nema kontakt sa sobom, svojom unutrašnjom konceptualnom mapom, jezikom, mitosom, etosom, svojim kreativnim principom. Ima samo kontakt sa Svetom, ali taj svet nije ceo svet, nego samo Evropa i SAD (znate li koliko je svet uopšte velik dok se frljate globlisitčkom geografijom u svakodnevnom govoru?). To je kultura kojoj prosečni mlad čovek i učesnik ili posetilac manifestacija kao što je Mikser pripada. Gadiće se na sve sa nacionalnim predznakom, pa makar to bila i njegova lična kreacija koju pokazuje u Mlinu za dušu. Na kraju će reći, sa ramenima koja se kreću na gore, a onda se samo strovale na dole: Srbija.

fotografija preuzeta sa strane Mladena Kesica

Kakvo razočaranje, pesnik našeg porekla iz SAD, dobitnik Pulicerove nagrade, Charles Simić, pardon Dušan, (u daljem tekstu Čarli kako je sam sebe nazivao u toku promocije). DKC prepuna kao oko, a ljudi sa jabukom umešto lica. Kakva publika takav i pisac, pardonne moi, poet. Ne obrnuto, publika je ključna. Ona se smeje na silu najpetparačkijim politički korektnim fazonima, ona nosi svoje društvene uloge autentično, koje ne lažu. Kada vidite da je tu poslovičan kao kakav organizator naš poznati pretendent na Akademiju nauka kad pobedi konačno Druga Srbija (tj. kada dođe do konačnog rešenja) sve je jasno, kada vidite da su tu svi narodomrsci, neću reći Srbomrsci, jer ne mrze oni fine i napuderisane. Kada ukapirate da su tu svi koje odnekud poznajete, ali vam nije jasno koga i šta oni predstavljaju znajte – to je to. Taj čovek Čarli je njihova perjanica. Jeste, oni i mi. To je jezik mržnje, ali samo kada mi mrzimo. Kada oni govore za narod da je stoka i da nema ukusa, i da je glupost neuništiva, znajte da ste se našli u epicentru osinjeg gnezda dobrih momaka i dobrih svih rodova i polova. Na sceni je bio večito mladi Dejan Đurović, koji je čitao stihove na maternjem, a autor na engleskom jeziku. Valjda da mi svi dobro zapamtimo šta je to tako suštastveno bez čega nećemo više moći da ustajemo iz kreveta na isti način. No, nisu mi klecnula kolena ni jednom, nije mi srce počelo da lupa, nisam u pleksusu ništa takođe osetila, ali sam sebe uhvatila da zevam. Da mi treba dodatni kiseonik zbog toga što sam odvojila sat vremena života da saslušam nasladu ljudi iz publike. Nije da ih je briga za tu njegovu poeziju, iako su se posle preznojavali u redu za autogram na knjizi koju im je prodavao, nije da im je bitno ni za njega, nego su došli da bi imali bolje mišljenje o sebi, o narodu kome pripadaju, iako im je to najveća kletva, što su se ovde rodili. A u Dvorani kulturnog centra su našli to parče univerzuma koje su tražili negde između dnevnih novina koje građani čitaju, emisije Peščanik i recimo Merkatora. Tu u tom nekom interegnumu se desio i ovaj sjajan događaj. Kažem sjajan da bi citirala neke posetioce što su takve reči izgovarali posle stihova koje su prvi put čuli, (nema drugog objašnjenja zašto su se toliko raspomamljivali ako su njegovi fanovi odavno). Pesme su takve da u njima nema ni krvi ni mesa. Nema ni intelekta osim ako to nije poza tipa Shelly, wow, naježih se samo zbog naslova. Ništa od toga. Poezija tehnički takva da ne možete realno ništa da joj zamerite, ali bez prosvetljenja, bez vizije. Poezija nekog ko je prošao u rukavicama pored svih istorijških događaja od kolevke do današnjih njegovih dana na tlu kojim gaca u lepim cipelama. I on je, kaže, umoran od istorije. Pa umoran je, jer u istoriji njegova istorijska uloga je bila da se rodi ovde i uspe Tamo. Da bude isto ono „ovde“ što ga tako čini depresivnim – tamo. Eto, to je to iskorenjivanje iz sebe (zato je takvih cinika na svakom ćošku svuda gde se okrenem). Ali, očaj ima razna lica. Najčešće su pozitivna i jabukolika. Čak i ona na pozornici, dok gledate Dragstor ozbiljne muzike u kombinačiji sa stendapom – da se i žanrovski ovo sve odredi što su nam pokazali. Ali publika, publika kojoj kao da je neko poslužio pre ulaska u salu johambin, ali mora ipak to da krije (zbog manira). Kao vime tresu plavušine dojke, beše tako neki stih (to verujem da je bio izbor Dejana Đurovića), elem sve do jedne, pesme su bile reakcionarne. Kada je rekao da je devedesetih pisao protiv Miloševića to je bio taj tako očekivani stejtment zbog čega se fancy publika smejala na silu da pokaže da je u istom fazonu kao i on, da su isti – da se zna ko je ko, i ko zna šta je prava strana. Treba li nama srpski Amerikanac dok pri tome ne znamo za „sve naše strance“ – sto puta bolje i talentovanije od ovog. U prvom redu mislim na našeg jedinog oskarovca Stiva Tešića Amerikanca, pa na Nenada Jovanovića, Kanađanina, ili našeg Aboridzina B Wongara, a ima ih još naših preko. Za njih ne znate, ali za Čarlija znate jabukoliki sugrađani. Bili su i oni koji se samo smeškaju, koji rade za strance, ljudi koji dok šetaju Knezom i diskretno zagledaju izloge knjižara i galerija zamišljaju da su svetski putnici, ali pih, ne dade im se da svet bude i ovde u onoj meri u kojoj bi oni to voleli. Doduše, za svojim malim kucama retko počište. O izfriziranima u obližnjoj frizernici političke korektne izvrsnosti mogu reći da jedino što znaju ovako u društvu kada se nađu, da ljude opominju na pristojnost (ako to krenu da rade nekome, znajte da će taj doživotno nositi etiketu prostaka). Niče je pisao o njima kao o malograđanima u Rođenju tragedije, tako da ako je Niče na vašoj strani, šta vas zabole za te marcipanere. Takvi upravo prodaju ovu zemlju i ove ljude. Kako ih nije sram? Kako mene nije sram što o njima pišem? Čarli uzgred, blog pesnike/pisce i sve te bez njegovih referenci vidi kao luzere. Taj fenomen blogopisanja objašnjava provincijalizmom u Americi. Pitale dve osobe ukupno dva pitanja ovog velikana. Jedna karirana persona je pitala kako se osećao prilikom uručenja Pulicerovog priznanja i on se naravno kao i svaki folirant pravio da mu to nije ništa značilo (naravno, lagao je kao i u svemu te večeri), a onda je jedna iskrena mlada dama pitala nešto u stilu (da skratim) kako hendlujete stvarnost i poeziju, drugim rečima šta ako se frizider ili nedaj bože usisivač pokvari. Em što ju je publika ismejala, em što je to matora drtina isto uradila. Pa kako to ziviš „opsesivno u poeziji“ dok ovaj svet propada mamicu ti pokvarenu lažovsku, mislim ja i posmatram one glupandere oko mene sa punđama i simpatičnim nakitom, u lanenim odelima, kao neobavezni su, ali ipak i elegantni. Pa nisi ti Blejk. Ali jesi za krug dvojke nešto bitno. Posle sam videla kako iz pravca Narodnog pozorišta jedan drugi sličan njemu po godištu i razmišljanju, instant flagrantni intelektualac šeta tendenciozno (bez da se nešto krije) klinku koja može unučica da mu bude.

René Magritte: 1898-1967

E sada. Idemo u mladu noć da utolimo zeđ i gnev u kafeu Ventil. No, tamo svira i peva svoju poeziju jedan potpuno drugačiji čovek. Plav i krakast Danijel ili Daniel iz benda Jarboli. Više požrtvovanosti i želje da nekog animira je taj čovek pokazao nego onaj pred onolikim auditorijumom. Danijel nam je pevao i objasnio zašto veruje da u Staklencu na Trgu Republike, ili srpskom Boburu (što bi dobacio jedan gost tog kafea, inače ugledni blogosferski pisac i mislilac) stanuje satana lično i to u kancelariji na prvom spratu iz koje vonja redovno sumpor. Razglednice stoje na svakom stolu koje šalje pijani čovek. Bila je jedna poema i o spasitelju koji iznenadno dolazi ovde baš kod nas. Kad je sveti čovek po Danielovom iz Jarobla predanju, došao, video parlament i kafiće rekao je – ništa! Skoro pa kao Kordelija u Kralju Liru – nothing, me lord. E, tu smo se i smejali i zamišljali svašta i radovali i pljeskali i vikali. Tu smo živeli mi nepoznati građani sa nepozantim pesnikom naše nepoznate živote do kraja. Nepoznati građanin namerno to kažem, jer volim poemu istog naziva jednog inostranog autora koji nije zavičajni idol. Pa tako i ovaj nepoznati iz jarbola i Ventila… beše uteha te noći, glasnogovornik malih duša koje pate. Pa dobro, nije ni on Jim Morrison, nadahnut Blejkom. Ali je tu, naš čovek! U Ventilu, a ne u DKC-u. Možete se u slučaju da omanete dršku u autobusu za njega uhvatiti, ili osloniti kao na dorski stub, kad je teško; pozajmiti pare kada vam ne legnu u banci, popiti još jedno pred odlazak i šaliti se i na njegov i svoj račun, a bez da ste intimni. On je tu, stranac, a među nama, ali mi volimo čarlizovane strance i to je problem neshvaćenosti. To Čarli iz tuđine možda i najbolje razume, samo kada se ne bi pravio važan i kada ne bi bio tako nekako ravnodušan prema svima. Nije Daniel hajao za Čarlija, niti je bio opsesivan u svojoj priči i pesmi tipa samo sam u tome, i niko me ne razume. Ma bio je baš želim da me svi razumeju to i jeste ideja pesništva! Niti bi mu bilo teško na Čarlijevom mestu da je on stvarno Čarli (važno je imati neko strano ime). Ne bi Danijel bio takva slina pa da sa spuštenim pantalonama sačekuje zvonjavu telefona kada bi on dobio Pulicera ili bilo kakvu nagradu. A Čarli nije mogao da podigne pantalone (možemo da pretpostavimo i zašto) zato što su neprestano zvali novinari i svi živi. Verovatno bi Danijel iz Jarbola da je bio na Čarlijevom mestu rekao nešto ovako: Bilo mi je lakše što sam to priznanje dobio, nisam morao da obijam više ničija vrata, da budem večiti molilac i dužnik. Nisam morao ni da po sto puta dokazujem da mi je mesto na Univerzitetu, da se bakćem sa objavljivanjem radova tolikih, da stičem bodove i družim se sa pajacima. Zato nagrade služe, da ti malo olakšaju život u dužničkom ropstvu, i da možeš sa te govornice nešto pametno da kažeš, nešto što bi menjalo ovaj svet i možda sliku o zemlji iz koje dolaziš. Eto, to bi normalan čovek rekao ili uradio. I da, rekao bi da nije normalno da budeš takva veličina, a da te zabole za stvarnost, i za to što žena ne ume sama da se snađe sa bojlerom u kome nema tople vode i sa kratkim spojem u predsoblju, dok ti kontempliraš o svojoj poeziji (naročito u pozi sa spuštenim pantalonama). Daniel sgurno ne živi 24 sata opsesivno u svom stvaralaštvu, ali nas je njime te noći u beogradskom Ventilu i nasmejao i zamislio i sve nam je dao što je imao. Pri svemu tome nije patetično pominjao ni ženu, ni decu ni brata koji je bio mobilizovan.

http://www.youtube.com/watch?v=nf1klIiCdwQ

http://www.youtube.com/watch?v=fqeOoe6kRNM

Nemoguće je da, posle izgradnje velikih stambenih blokova, po idejama Le Korbizija, a u duhu arhitektonske utopije Ozarenog grada Novi Beograd (star 63 godine) nema svoju umetničku ponudu. Ako bacite pogled u bilo koju zemlju shvatićete da je na graničnim delovima metropole istinska umetnost i kultura. Kod nas postoji u manjem ili većem stepenu samo državna, institucionalna kultura ili kultura zaparložena zadatim temama koje rado finansiraju nedržavne institucije za finansiranje kulture. U svakom slučaju, Novi Beograd je kulturna periferija u 21. veku. Pokretač sam nezavisne scene Carina na kojoj se može videti predstava Papirnati Pinter i ovo nije prvi put da sam se samostalno kao građanin i kulturni radnik trudila da stanje kulture i umetnosti popravim.

Često se pitam kada će doći dan da ne korisim noćni autobus za povratak iz grada, jer mi moj kraj pruža i više nego što bi mi pružio “Stari Beograd”. Maštam o tome da vlasti u lokalu koje god da su, budu servis ne samo za komunalne probleme, već i servis za dobre ideje.
Šta to znači?

Ako imaš bend, sviraćeš u klubu, a klubovi su preko reke. Ako hoćeš da napraviš izložbu, isto, (na NBG-u imamo samo jednu galeriju). Ako hoćeš predstavu, nemaš gde, mada… Pozorište smo probali u NBKM da napravimo sa prvom profesionalnom predstavom Rika u bloku, ali ta predstava se ne daje zato što nije komercijalna. Onda smo napravili i drugu pod nazivom Papirnati Pinter, od svog novca i ona iako je nekomercijalna sa uspehom se igra u MZ Studentski grad od 25 decembra 2010. godine. Salu za satanake od 80 kvadratnih metara zovemo Scena Carina. Dok se igra naš Papirnati Pinter i jeste scena. Ima sve što jedno pozorište treba da ima – dobru produkciju i publiku, prostor je već pozornica. No, idemo dalje sa tim šta nemamo, a treba nam. Ako imaš želju da kupiš knjigu, ipak se mora sesti u gradski prevoz, jer je ovde izbor oskudan. Nekada je bila kjnižara i u samoj Opštini tokom devedesetih, sada ni nje nema. Postojale su i Bigzove knjižare, no, sada je sve to svedeno na dve – Službeni glasnik kod bioskopa Jugoslavija i Bookshop u Starom Merkatoru. Što se života u kontitnentalnom delu NBG-a tiče dovoljno je znati da jedino mesto koje radi posle 12 sati je kafić Tref i to zahvaljujući taksistima. Nema urbanih klubova i sve izgleda zaista spavaoničarski i dalje. Više nemamo nego što imamo na ovoj najbogatijoj Opštini kako je već počinju da kvalifikuju pojedini.

Arhitekta nije predvideo da će se prostori za društvena okupljanja svesti na iznajmljivanje za aikido, aerobik i poneki partijski sastanak, ili sastanak Subnor-a. Da li je to nedostatak mašte ili svesna nepismenost, znam samo da Opština ubira prihode od izdavanja sala mesnih zajednica. Od tog prihoda ne ulaže ništa u umetnost osim u onu za koju veruje da može da joj donese novac. Aktivnosti za koje mora da se otvori prvo novčanik nisu poklonjene, već prodate. Naša Opština trguje i kulturom. Pored svih drugih stvari što je država uzela od svojih građana, uzela im je i to. Uzela je od njihove dece, jer su mladi i deca obično najveći potrošači ovakvih stvari. Jedino što je besplatno su radionice Kancelarije za mlade. Pri tome, dok se školice za pare odigravaju u NBKM, ne radi ni jedan namenski izgrađen bioskop, pozorište nikada nije ni bilo izgrađeno, a jedino koje jeste je uništeno (u Fontani je postojala kamerna scena po ugledu na praška kamerna pozorišta, nalik današenjem Krsmancu. Ovu scenu je koristio teatar Des ali to će sada biti uništeno u novoj rekonstrukciji zgrade Fontana. Radnici kažu da će prstor biti pregrađen i naravno, namenjen izdavanju.). Pitam se dok ovo pišem ko je sve privatni plesač u ovoj neobičnoj igri, da se pozovem na naziv čuivenog hita. Sve bi to za igrače i izigrane bilo možda i logično kada nam ne bi tako nešto predstavljali kao ozbiljnu koncepciju života u zajednici. Kada se ne bi hvalili u nekim trećerazrednim emisijama takvim “postignućima”, lakše bismo uhvatili korak (pogledaj snimak ) Isti tretman imamo svi u UK NBKM, a navodno je trebala da bude i ona otvorena za umetnike, kao mesto difuzije kulture u ovom delu grada. Njen cilj je da umreži sve svoje platiše, ili sve svoje svinje – i umetnike i salsere i kapueriste i sve ostale koji ne biraju šta jedu. Sve svinje, korisne životinje i kasice, treba da se presamite i prilože u ovu ustanovu kulture.

http://www.youtube.com/watch?v=oRRtbK6XT5E

Predsednik Nenad Milenković je deklarativno pozvao građane da mu pišu i šalju predloge, ali nikada na njih nije bio spreman da odgovori niti ih je pročitao. Možda je računao da niko neće poslati na njegov mejl, a da je lep marketing ostaviti na sajt deklarativno svoj predsednički e mail koji nikada u životu nije proverio. MOžda nije mogao da pojmi da će neko zaista i poslati ozbiljan predlog. Predsednik svoje “građane sa predlozima” ako se neki eksces desi (da građanin stvarno uputi predlog ) tada brzo upućuje na ljude poput Dragana Vujevića. Taj čovek je nešto izmešu Proroka Tiresije i Sfinge koja više ne ume da komunicira sa Edipom koji joj nosi odgovor, jer kaže da se ne razume u to sve i da ne govorimo “istim jezikom”(on zna samo onaj političarski da se rečenica napuni rečima, ali da se značenje samo u magli razaznaje). Državni službenici ovog tipa se izvinjavaju što su nestručni i bez floskula koje ništa ne znače ne umeju više da razumeju jezik svojih građana (narodski jezik je i književni, ne zaboravimo i to). I prošla postavka u Opštini je bila kao i ova sada, samo što nisu uopšte hteli da komuniciraju. Nisu se pretvrarali da su nešto bolje od onoga što jesu – bezobzirna bahata vlast.

I na kraju vratimo se ipak potencijalima, jer oni su konstante, ovi sa praznim deklaracijama u ustima i rukama su na svu sreću prolazni.
Imamo sve što jedan grad može da ima, imamo i dalje trag nade u arhitektonskoj utopiji, imamo i urbanistički plan. Ono što je najvažnije podršku u našoj publici – u kasirkama koje su pročitale tekst o predstavi Papirnati Pinter i rekle da će da dođu da je gledaju. I kozmetičarke i frizerke. I ovi ispred dragostora. I klinci iz kraja. I starije komšinice na klupama. Imamo i mnogo ljudi koji u ovom trenutku sede u svojim sobama i nešto komponuju, pišu, vide muziku i crtaju reči. Vajaju svoju kulu od peska i betona u gradu od mašte, čvrsto rešeni da se ne utope u živo blato.

*fotografije preuzete sa strana SrbijaNet i open.ac.uk

Sta znam… Oni su kao prljavi White Stripes; sa zamenjenim ulogama i bez ispeglane produkcije. Ako se zadrzim na ovom poredjenju onda mi padaju na pamet farmerice koje se prodaju iscepane i one koje su se na vama iscepale i raspale. Takva je nekako i razlika izmedju ova dva benda.
Niskobudzetnoj velikoj evropskoj turneji obuhvacene su i zemlje nekadasnje Jugoslavije, te mislim da bi steta bilo propustiti ih. Pretpostavljam da cene ulaznica nece biti visoke.

Linkove za download debi albuma mozete pronaci na strani Music is amazing , a vise o samom bendu na njihovoj Myspace strani

Autor fotografije Tiberio Sorvillo, musique et photographie

Kada sam zapoceo svoj blog na .hr adresi Google pretragom posle termina podstanar uz moje tekstove nalazio se jos clanak ‘ Aco Pejovic nije vise podstanar’ i to je bilo sve.

Danas sam na petoj ili sestoj strani, Pejovica podstanara je pun kurac. Ima ih i na Fejsbuk socijalnoj mrezi; internetu za majmune koji nemaju svetu ponuditi nista osim sopstvene fotografijena na kojoj kriju klempave usi, kako rece jedan prijatelj.

Jebes mene, ja nisam dao skoro nista.

Zeljko je dao svoj zivot u jurnjavi za ubicom turskog ambasadora davne 1983. godine.

Cak i jebeni Google ako upitate moze pronaci tek clanak Politike koji uz pricu o smrti turskog ambasadora Galipa Balkaria ispred beogradske Madere pominje i studenta,Željka Milivojevica. Dodje to nesto kao kolateralna steta, divnog li poznatog izraza.

Kaze Paraf  “pamtit ce te narod ko Gavrila Zeljko”, na allbumu uz koji su morali platiti porez na sund.

Boze, jadnog li Željka.

Vrh je klepanica nastala devedesetih godina, a na putu do počasnog mesta u vokabularu današnjeg čoveka vratila se svom izvornom obliku “vrhunski”. Ne mogu pouzdano tvrditi kako je nastao “vrh”, ali mi se čini da je to bila ocena kvaliteta marihuane. Originalni “vrh” još uvek opstaje recimo za opis ljudskih vrlina što se može uočiti na primeru kako je neko “čovek vrh”. Ipak, “vrh” je vraćen ulici, a meinstrim je zadržao klepanicu “vrhunski”.
Danas kao dobar dan čujemo o vrhunskim poslovnim ljudima, naučnicima i umetnicima; da li oni treba da se stide ili ponose time nije mi do kraja jasno. A oni sami često umeju reći kako nisu u toj priči.

Biti ili ne biti “u priči” bilo je u početku rezervisano za nenarodnjačke muzičare koji zaboga nisu snimali pesme, nego su preslikavali iskustva svojih transcedentalnih meditacija, a kako bi prostacima to objasnili počinjali bi sa – Vidiš, pre par godina ja, Miki i Šilja smo ušli u tu priču i hteli da napravimo nešto što ovde nije vidjeno… -
U to vreme narodnjaci su za svoje nedovršene albume imali puno primereniji termin “materijal”, ali su eto, bili predmet sprdnje zbog toga.
Danas u “priči” nisu samo avangardni muzičari koje je nesreća rodjenja u Srbiji i vladavina Miloševića sprečila da pomute slavu Roling Stonsa, već se taj jadni termin odomaćio čak i u kulturnom dodatku TV Dnevnika.

Sa pričom je nizostavno stigao i “lik“, a koliko je ružno i uvredljivo čoveka nazvati likom i tako negirati njegovo samo postojanje nepotrebno je govoriti. Možda bi se “lik” jedino mogao koristiti u kontekstu teze o kojoj sam nedavno čitao a koja tvrdi da je današnji čovek i njegova deca rodjenjem postaju ništa drugo nego činovnici velike multinacionalne kompanije. O ovom orvelovskom, na žalost, vrlo smislenom trvdjenju drugi put.

Da je stvar slična ili gora i u ostatku nekadašnje Jugoslavije kazuje najbolje primer Hrvatske gde je postalo društveno poželjno smišljanje klepanica. Ako je razlog tome hrvatska želja da budu drugačiji, onda je put sasvim pogrešan i. Znate, dragovoljac ili putovnica podjedanko su bliske ili daleke i Srbinu i Hrvatu. Valjalo bi smisliti sasvim novu reč, neku koja se ne sastoji iz i za Srbe uobičajenih reči kao što su drago i voljno. Valjalo bi da dragovoljac bude recimo torpitalac. Takvu reč Srbi nikako ne bi mogli prepoznati kao sebi blisku, a Hrvatskoj bi samo ostalo da uloži sredstva i strpljenje kako bi svoje gradjane podučili novostima i ubedili ih kao su one neophodne.
Zanimljivo mi je na jednom sportskom hrvatskom portalu primetiti da uvek isti novinar kad god mu se ukaže prilika koristi reč “možebitno”. Možda grešim, utiska sam da je to njegova, lična reč, i da je na nju vrlo ponosan.
” Mlada nada ove sezone možebitno dolazi u Hajduk”, to danas, posle svega, ne zvuči čak ni smešno.

Da nije normalno, bilo bi nenormalno.

nastavak sledi