Knjige na filmskom platnu

 

Verovali ili ne, i pre Da vinci coda i Gospodara prstenova, knjige su se ekranizovale. Naravno, razlika je u tome što su nekadašnje ekranizacije, ostavljale makar i najmanju mogućnost za pretpostavku da su motivi za takve projekte makar malo drugačiji od pukog zgrtanja para. Dakle, onaj ko juri u bioskop pošto je pročitao da se pojavio novi ‘razvaljivač blagajni’, teško da će pronaći išta zanimljivo u ovom tekstu.

 

Kako god bilo, iako  je zanimljivo razmišljati u ovom pravcu, a znajući da  pametnim ljudima ovaj uvod moze biti vrlo dosadan, nastavak će biti što bliži nepostojećoj internet formi pisanje. Dakle, što kraće i jasnije (ekran je iritirajuć za čitanje)!

Nepodnošljiva lakoća postojanja (1988)

Kada pročitate ovakvu knjigu sa osamnaest godina više je nikada ne otvarajte jer ćete u suprotnom zasigurno upropastiti lepu uspomenu i asocijacije koje vam inače dolaze dok se igrate sa sećanjima.
Ne znam kako je vama, ali meni je više muka od Praškog proleća, samospaljivanja Jana Palaha, Čehinja koje mini suknjama prave zazubice ruskim vojnicima (patetične li laži)… Muka mi je čak i od praške šunke.
Nepodnošljiva lakoća je najbolja od pet ili šest knjiga Milana Kundere na koje sam naišao, ali sumnjam da će mi i neka sledeća promeniti mišljenje. Boli i patnje uzrokovane svetskom i nacionalnom tugom u duši salonskog disidenta koji piše na francuskom mogu mi danas pobuditi samo nagon za povraćanje – oh, noblesse!
Najvrednije u Kundere smatram očaj oslikan u najboljem hiperrealističkom maniru. Stalna koja prepoznaje mirise prolaznih kad nasloni glavu na pantalone prokletog dragog. Ona koja sa druge strane planete voli perača prozora…

Tiha okovana ludila su u Kunderinom opusu unedogled eksploatisana, poput koske glodana… Sve što u Šali i Smešnim ljubavima poput besnog psa grize, u Lakoći je pripitomljeno tek koliko da konzumenta poštedi pobune želudačne kiseline u organizmu.
Film je daleko od ovoga. Tri sata dosade sa Juliette Binoche i Daniel Day-Lewisom u glavnim ulogama. Zapravo, nešto mi se i svidelo, ali da me ubiješ ne mogu se setiti šta je to. Valjda nekoliko trenutaka originalnih mirisa i atmosfere, smrt u kamionu umesto srećnog kraja na egzotičnom ostrvu… ne bi se ni takvoj intervenciji suviše začudio.

Trainspotting (1996)

Savremeno društvo je u bitnoj meri projektovano filmskim i tv ekranom. Ponekad mi se čini da je češći slučaj da ljudi žive po filmu nego da filmovi uzimaju uzor iz stvarnih ljudskih života. Pretpostavljam da je prava istina negde na sredini ili makar malo bliža prvom tvrdjenju, a sa činjenicom da se radi o bolesnoj simbiozi teško je ne složiti se.
Knjiga je mučnija nego film.
Izostavljena je scena u kojoj Mark na dan pogreba svog brata kreše njegovu trudnu udovicu na veš mašini u zaključanom toaletu..
U romanu, Mark je narkos kakav mora biti, dok ga je film našminkao u narkića – pobednika, kakav zaista ne postoji, ali se zato sigurno više dopada publici. Izostavljen je politički moment ukomponovan u pitanje zašto brat uopšte gine, a umesto njega predimenzioniran lik Diane, koji je u romanu vrlo skroman, te je tako ublažena narkomanska hladnoća, a ugradjena ‘emotivnost’, opet po oštrom filmadžijskom sluhu za ukus publike.
Deo novca koji Renton ostavlja prijatelju, deo je samo filma. Zapravo ne ostavlja nikome ništa. Baš kao sto ni poslednja strana romana ne ostavlja nadu da će junak poživeti jos mnogo godina u sreći i veselju.

Paklena pomorandža (1971)

Zbog neverovatno istančane Kjubrikove sposobnosti da prodre u srž, Paklena pomoradža je najvernija adaptacija književnog dela koju sam do danas video. Usudjujem se reći da je, na trenutke, prijatnije gledati film nego čitati roman. Za razliku od celokupne industrije za proizvodnju velikih filmova, Kjubrik je bio autoritet kome je bilo dozvoljeno da bude šta god on sam poželi, a on je, svesno ili ne, izabrao da bude umetnik. U tom smislu, kao i u izvanrednom “Dr Strangelove”, gorko komičnom osvrtu na Kubansku krizu, i u Pomorandži je apokaliptična vizija sutrašnjice, vidjena ne kao SF, već kao realnost proizašla iz današnjice, tako uverljiva i smislena, da bi se ofucani izraz upućenog šamara društvu pre mogao nazvati direktnim aperkatom. Na žalost, poput šamara, i aperkati na filmskom platnu uglavnom lete u prazno.
Sumnjam da se karakteri Burgessa i Kjubrika suvise razlikuju, medjusobno razumevanje je više nego očito.

 

Lolita (1997)

Poznata mi je samo verzija iz devedesetih sa J. Ironsom u glavnoj ulozi. Kjubrikovu, na žalost, nisam gledao.
Roman, prvo Nabokovo delo pisano na engleskom jeziku, počinje lukavim predgovorom koji autor piše potpisujući se imenom Johna Ray-a, a govori o sredovečnom muškarcu patološki vezanom za… (citat levo). Ne verujem da ovaj nasumice izabran delic romana može slika da izgovori. Čak ni Kjubrikova iz 62’

“Dok je naginjala smedje kovrdze nad pisaći sto za kojim sam sedeo, Hambert Promukli je stavio ruke oko nje, u bednom pokušaju oponašanja krvnog srodstva, a i dalje pomalo kratkovido proučavajući list hartije koji je držala, moja nevina mala gošća polako se spustila u polusedeći položaj na moje koleno. Njen prekrasni profil, razmaknute usne, topla kosa, nalazili su se na desetak centimetara od mog iskeženog očnjaka. Odjednom sam znao da potpuno nekažnjeno mogu da je poljubim u grlo ili ugao usana. Znao sam da bi pustila da to učinim i da bi čak zatvorila oči kao što uči Holivud.”

Salo – 120 dana Sodome (1975)

Prošle jeseni svratio sam do prijatelja, a zatim je naleteo još jedan zajednički prijatelj sa svojom devojkom. Mudri domaćin, kome izgleda nije bilo do društva, predložio je da gledamo film, a onda izvukao disk upravo sa Pasolinijevom adaptacijom De Sadovog dela. Mi gosti stoički smo podneli tri četvrtine, ali negde sa scenama ručka posle venčanja, setili smo svojih neodložnih poslova, te smo sa žaljenjem saopštili da moramo krenuti.

Roman “120 dana Sodome” nikad mi se nije učinio gadnim. Doživljavam ga kao igrariju kreativnog čoveka koji je samo želeo proveriti koliko ekscentičnosti društvo koje ga okružuje može progutati.

Sa filmom je potpuno drugačija stvar. Radnja je vremenski izmeštena u period fašisticke Italije, tako da je mnogo bliža. Takodje, ako sam čitajuci roman razmišljao o De Sadu i njegovim pobudama za pisanje nečega ovakvog, a samu radnju ostavljao u drugom planu, sa filmom, odnosno slikom, tako nešto bilo je puno teže, ako ne i nemoguće. Ako je kod Sada infantilnost sredstvo, kod Pasolinija je cilj. Dodajući uz to i činjenice o načinu Pasolinijeve smrti, ovo filmsko ostvarenje odavalo je utisak o zapisu umobolnog, a pošto ne gajim posebnu naklonost prema proučavanju patologije u medicini nisam nimalo uživao u njemu. Baš kao što me nikada nije suviše uzbudjivala ni muzika Ivice Čuljka. Možda bi valjalo da pomenem da ni i kultni Dekameron, po mom skromnom mišljenju, nije ni milimetar dalje od ovoga.

1984 (1984)

Po najopštijoj selekciji 1984 pripada žanru naučne fantastike. Smešno je Orwella porediti sa, na primer, Isakom Asimovim, te zato ovo napominjem iz vrlo banalnog razloga. Naime, pisani i snimani SF u pogledu ‘trajanja dela’ puno se razlikuju izmedju ostalog i zato jer, ma koliko tehnika kojom se snima film osamdesetih (kada je i ovo snimano) bila sofisticirana, a sama scena izgledala ‘futuristički’, već devedesetih biće toliko naivna i neuverljiva da neophodni pečat autentičnosti uopšte neće postojati. Zapravo, mobilni telefon i slika na zidu odavno su postali sastavni delovi realnosti, izašli iz sfera nadrealnog, a njihov izgled kakav nam reditelj Michael Radford prikazao može izazvati samo smeh.
Kod pisanog dela bojazan za tako nešto puno je manja, detalji su ostavljeni mašti čitaoca, a to je ujedno i ono najbolje što nam književnost pruža – sudelovanje umesto pasivnosti i ispraznog ubijanja vremena koje se uz kokice lakše podnosi.
Dok je akcenat Orwellovog dela ostao zadržan na ljudskoj izopačenosti i otudjenju, slabosti, strašljivosti i podaničkoj prirodi karaktera, film, ma koliko insistirao na istom, nije mogao izbeći klasičnoj filmskoj trivijalnosti, te je danas uglavnom sa pravom zaboravljen.
Možda bi kao svetle tačke mogli videti uverljivu glumu John Hurta, Richard Burtona i Suzanne Hamilton, te odličan psihodelični soundtrack sastava Eurythmics…

Pored svega, ovo ostvarenje je ipak snažan argument zagovornicima teze da se knjiga jednostavno ne može uspešno ekranizovati.

Forest Gump (1994)

Hollywood je krčma u kojoj se medikriteti jeftino hrane i nalivaju pićem.
Od toplog romana i nevinog Gumpa kome se uvek u trenucima presudnim za živote zdravih ljudi kojima sam ne pripada, jednostavno piški, napravljena je nakazna slika po ukusu upravo tog zdravog sveta, velikog kluba ljubitelja samodopadnosti i cirkuskih prikazivanja invaliditeta i ostalih zabavnih programa.

Ne znam šta pisac Winston Groom, ako je uopšte živ, misli o ovom “razbijaču biskopskih blagajni”, no valjalo bi da neko reditelju, glavnom glumcu i ostalim sedmim umetnicima umešanim u ovu brljotinu, raspali makar po jednu snažnu šamarčinu.

Zadah tela (1983)

Ukoliko je utisak da su ekranizacije slabije zbog lošeg pristupa književnom delu filmskih reditelja, onda je ovo zanimljiv slučaj. Naime, Živojin Pavlović, tokom života koliko uvažavan, toliko i zabranjivan i odbacivan, jedan od tvoraca crnog talasa domaće kinematografije, u najmanju ruku, bio je podjednako uspešan i kao književnik, a obe verzije Zadaha tela njegovo su autorsko delo.
Roman prati mučnu sudbinu porodice usidrene na šlepu koji plavi po Dunavu i Tisi. Iako naizgled sasvim različiti, svi junaci, ma koliko se geografski, intelektualno ili temperamentom nalazili daleko jedni od drugih, vezani su istim čeličnim lancem za kamen koji ih vuče ka dnu dunavskog mulja.
Film je slabiji i obuhvata samo jedan segment price, vezan za najstarijeg brata, polupismenog, nesrećnog mašinovodju, silom prilika nomada koji je davno prestao biti ikome zanimljiv, a koji život, kao kratkotrajan prestanak patnje, oseća još samo u surovim kafanskim delirijumima.

Živojin Pavlović je jako dobar pisac. Valjda mu laktanje nije išlo najbolje, tako da danas, kao i uvek, verovatno samo stoji negde na uglu neba i čudi se svemu što pogled odozgo pruža. Sumnjam da se i parcela gde je sahranjen nalazi na centralnom delu groblja.

Una (1984)

Najprodavaniji autor, otkriva Zlatko Crnković čitateljima Novog lista, dok je bio urednik biblioteke Hit, bio je Momo Kapor, “čije smo ‘Folirante‘ prodali u deset izdanja po deset tisuća primjeraka, dakle ukupno oko sto tisuća primjeraka”.
Do rata, ovaj tvorac urbane “jeans proze” bio je daleko popularniji u Zagrebu nego u Beogradu, gde je smatran preprodavcem bajatih viceva.
Kako je, u Hrvatskoj, od heroja avangarde postao persona non grata, nije nešto o čemu mislim raspravljati danas, baš kao što ako pomenem Kiklopa neću suviše razmišljati o društvenoj angažovanosti Ranka Marinkovica. Činjenica da je upravo Zagreb proizveo Kapora u pisca velikog formata, može samo govoriti o dobrom ukusu hrvatskih čitatelja i poražavajucoj spoznaji da se u Srbiji uspeh retko kad može vezivati za bilo sta osim za najpoganije ‘burazerske’ dogovore.
Bilo kako bilo…

Film je loš. Šerbedzija u lošijem izdanju i Sonja Savić u danima vrhunca leta na krilima nezaslužene reputacije, uz produkciju koja deluje jeftino… Sve to zajedno ostavlja mučan utisak.