Kad sam začuo zvono na vratima očekivao sam prijatelja koji je svratio na jednu kafu i pet-šest rakijica usput, uz kafu. Ali nije to bio moj prijatelj koji voli kafu. Nije bila ni atraktivna komšinica koja je svratila da vidi šta radim dok se penje na svoj deveti sprat, pa prolazi pored mog petog, jer joj je penjanje uz stepenica logičnije od vožnje liftom i naknadnog odlaska u teretanu ili na aerobik. Nisu bili ni “kirbijevci” sa usisavačima, ni Jehovini svjedoci sa šarenim knjižicama, pa ni komšija koji skuplja priloge za dovršetak gradnje crkve, ni mali prijatelji Cigani koji su došli da im dam “koji dinar”. Bio je to predsjednički kandidat Boris Tadić iz Beograda. Imao je građevinski šljem na glavi. Radi se, pa zato. I bio je u bijeloj košulji zavrnutih rukava jer čeka investitore. Podsjećao je imidžom na Busha, onog glupljeg od dva najpoznatija.

Donio mi je Boris Tadić vrećicu u kojoj je bila salama, da me nagovori da idem na izbore.

- Evo, mi mislimo na tebe, donijeli smo ti salame i parizera, a ima i dva para kobasica, jedan par domaćih i jedan par uvoznih.
- Ooooo, parizer – obradovao sam se kad sam zavirio.
- Ima i jegera, dva para, znam da voliš – dodao je Vuk Jeremić.
- A mesni doručak?
- Nema, pojeo Mrka dok smo dolazili ovamo. Ogladnio je na gradilištu, radi od zore do mraka.
- A pašteta, šta je s paštetom?
- Kakvom paštetom?
- Pa moj prijatelj je za prvi krug dobio i paštetu, a sad za drugi, kad je važnije, meni je uskraćujete.
- Pa u paketu bi trebalo biti i to – začudio se Pajtić. Pogledao je sadržaj poklona, pa u šefa stranke.
- Šefe, ja sam pojeo paštetu dok sam čekao da dođem na red u Savetu bezbednosti – obratio se Borisu Vuk Jeremić, u majici na kojoj je pisalo “Kosovo je Srbija”, što mu je u prošloj kampanji dao njegov prijatelj Koštunica iz sela Koštunići. – I Nole glasa za nas – dodao je Jeremija značajno, dok su mu rukavi bili zavrnuti baš kao šefovi.
- Izvini, nema paštete. Poslaćemo poslepodne Pajtića da ti donese dve, samo ti zaokruži mene da budem predsednik. Glasaj, jer ako ne glasaš onda ću izgubiti i moraću btii premijer, ako izgubim – objasnio mi je Boris.
- Da, a Cvetković odlično obavlja tu ulogu.
- Cvetković? Koji Cvetković? Ko je to? Tu sam neiskusan, kao premijer, ipak sam predsednik već bio i imam ugled.
- Sreća pa ćete sad biti drugi put, treći nije dozvoljeno.
- Ne treći put je dozvoljeno, četvrti nije dozvoljeno. Glasaj, pobedimo zajedno!
- Glasaj, glasaj; prijatelju ne daj da te niko zavede, zato glasaj za sebe, glasaj za sebe… – pjevušio je Jeremić hit iz devedesetih.
- Idem toga dana na put, u jugozapadnu Srbiju, ne znam hoću li stići na glasanje.
- Ma odloži put. A za četiri godine ćeš stići jer ćemo imati nekoliko koridora i motorway – rekao mi je Boris, a dugokosi komšija koji je baš tada prolazio s loptom ispod ruke dobacio je: “Motorvei? Mrkonja koma, Paitić patos, Trivan ponos, Đilas neverue, Petrović aplauz, a Jeremia Kosovo je Srbia.”
- Daću vam jedan savjet za kampanju; nemojte zaboraviti ono pitanje kome biste dali da vam čuva decu. To je ključno pitanje. Sretan je onaj ko djecu vama ostavlja na čuvanje, a nesretan onaj ko ostavlja protivniku. Dajte to.
- Da, i ono – biće rata ako pobedi on, samo da znaš.
- Znam, to kaže i Jelena Trivan. Pa oni su stavljali barikade na Kosovu prošle godine, zar ne? – pitao sam, a oni su se zbunili kao da su ih oni stavljali.
- Bit će rata kažu svi, al ja ću umrijeti od ljubavi – zapjevao je zaneseni Mrkonjić, pa je poslao jedan zaljubljeni SMS.

Onda su otišli, a jedan mi je dobacio da ne zaboravim da su doveli i Đorđa Balaševića da pjeva, a njega narod voli i narod je uvijek u pravu, i da to moram znati cijeniti jer će mi polomiti bagrenje ako ne budem glasao i da oni računaju na nas, premda koncert nije imao veze s izborima.

- Mi ti šaljemo čestitku za rođendan uvek. A oni? A oni? Uzmi to u obzir, nije to mala stvar, seti se ko te se uvek seti i zakruži nas. Koliko smo učinili i za tebe, seti se samo – dobacili su, a ja sam ostao razmišljati kako su oni to učinili za mene kad za sebe najviše mogu učiniti ja sam.

Boris je požurio jer je iza zgrade nalazi vrtić, pa se išao slikati s djecom koja su ga čekala, a mamama je dijelio autograme.

Pajtić je stvarno došao s ostatkom poklona, a donio mi je i vino sa svojom fotografijom na etiketi. Morao sam mu uzvratiti na poklonu pa sam mu dao teglicu krastavaca i zalijepio svoju fotografiju na teglu. Nasmijao se srdačno, toplo i iskreno kako samo političari mogu. Donio mi je 2 000 dinara u koverti, i obećao još 1 000 na biračkom mjestu.

- Dinara ili evra?
- Dinara. Znaš li ti koliko ima neodlučnih i nezainteresovanih glasača koje treba podmazati?
- A ja mislio Dinkić poslao dug, ali ne bih ga uzeo, neka ima da kupi veći stan, da se ne gura u onih mizernih 150 kvadrata.
- Ma kakav Dinkić, ali mogao si se…
- Znam, mogao sam se učlaniti u njegovu stranku pa da mi zaposli sve rođake do sedmog koljena, znam. Šta ćeš kad imam nesposobnu rodbinu, a tamo kod njega je stučnost ispred svega, a posebno politike.
- Ali sad je kasno jer je rekao stop stranačkom zapošljavanju.
- Kad on nešto kaže to je zakon.

Iz džepa je izvadio tu paštetu, pa mi pružio.

- Pozdravio te i Bora Novaković. On mnogo radi, a im i tzv. duple funkcije pa ne stigne doći. Betonira i asfaltira po ceo dan. Hoće da ostavi neki trag, a jedva spaja kraj s krajem od prvog do provog, slabe plate. Otvara sutra 1 200 kilometara kanalizacije pa je zauzet. Nazvaćemo je Briselski kanal, da se približimo Evropi čiji smo deo, što potvrđuje i Bulevar Evrope, sam naziv ti govori. I gledaj našeg predsednika večeras na televiziji, gostovaće istovremeno na dve, a onda na još jednoj, pa posle u jednoj zabavnoj.

Izgledalo je da su osigurali glas – hrana, novac, pozdravi, nema razloga da ne glasam.

Oko podne je stigao Čanak, sretan zbog rezultata u prvom krugu i popularnosti u reality emisijama. Cirkus je još trajao.

- Zdravo. Šta je ovo, Veliki brat ili Sve za ljubav? Jeste li to došli na motornim sanjkama? – upitao sam ga.
- Ma kakvi, nema snega, došao sam helikopterom – odgovorio je, a onda mi dao olovku s kojom treba da glasam.
- Jesu li to one s kamerom, što koriste američki astronauti i tajni agenti, i koje se koriste i za izbore u Srbiji?
- Tako je – rekao je, a onda malo zasvirao na tamburici, a ja sam aplaudirao i rekao da ništa bolje nikad nisam čuo.
- Bravo! Pratim vas ja i na Twitteru, šteta je propustiti takve mudrosti. Hvala vam što se borite za sve nas. Hvala.
- Ti budi spreman u nedelju, dolazi vozač po tebe da te vozi da glasaš za Borisa, a vratićemo te i nazad.
- E, a šta ako ne budu radili kako treba, a vi za njih agitirate? Onda morate preuzeti odgovornost jer ste dio toga.
- Ma ne brini, uvek se ja snađem, narod kratko pamti.

Dobio sam i listiće.

- Mi smo već zaokružili, da ne moraš ti, a olovkom samo snimi da nisi zaokružio i ovog drugog.

Nešto kasnije su me zvali telefonom. Bila je to Jelena iz DS-a, tako se predstavila.

- Je l’ možemo da računamo na vaš glas – pitala me.
- Da, sto posto! Srbija mora ići napred, a ko ne glasa za Borisa ili precrta listić taj destabilizuje zemlju i zvecka oružjem!
- Baš tako. Onda smo se dogovorili. Da li treba da vas još poneki put podsetim telefonom?
- Apsolutno. Zovite me svaki dan ujutro i naveče da ne zaboravim. I pošaljite mi SMS, ima Dačić moj broj.

* * * * *

Mislio sam da je gotovo s predizbornom kampanjom. Međutim, narednog jutra se pojavio Tomislav Nikolić, domaćin, a s njim i Aleksandar Vučić, isto domaćin.

- Kakva ti je to rupica na sakou – pitao sam ovog mlađeg.
- Nosio sam bedž nekoliko godina tu, pa je ostala rupica. A kriza je zbog režima pa nemam za novi sako. Ali neka te to ne zbuni.
- A sad više ne nosiš bedž?
- Ne. Bedževi su demode i zato ih ne nosim od 2009. godine.
- Došlo je do kraja, moramo da menjamo. Glasaj za nas da te spasimo – ubacio se Toma.
- Ja obično glasam za one koji imaju ljepše plakate, na osnovu toga donosim odluku.
- Mi imamo skromne, ali su lepi.
- Znam, i zato mislite da vas treba nagraditi.
- Upravo tako.
- Neki su mi juče rekli da ste se vi pokazali devedesetih i da ste opasni.
- To nismo bili mi, to su bili neki drugi mi. Mi smo sad novi mi, nismo više oni stari mi. A stari mi su oni što sad s njima prave koaliciju, ali kažu da nisu stari oni nego novi oni, a da mi nismo novi mi nego da smo još uvek stari mi.
- Sasvim jasno. Ali ja sam obećao već njima, tako da sad…
- Aco, daj poklon za domaćina – dobacio je Toma, a Vučić je izvadio iz vreće koju je nosio glasački listić i dao mi ga, pa dodao i kovertu sa 2 000 dinara.
- Toliko i oni daju.
- Ali oni daju tuđe, daju tvoje tebi, što su ti uzeli sad ti daju, a mi ti dajemo naše, i to od srca.
- A ako ipak budem glasao za njih, ne znam… Daj mi recite hoće li stvarno biti onih sto milijardi za nas što dolaze na istočna vrata? To je oko 14 hiljada eva po glavi stanovnika.
- Biće i 200, samo glasaj za nas.
- E, daj mi objasnite, kad ste već tu, zaboravio sam pitati one juče; kako to da imamo 7,2 miliona stanovnika, a 6,8 miliona glasača? To znači da imamo samo 400 000 maloljetnih.
- Ma pusti ti matematiku, evo ti novci da glasaš za nas. Mi računamo na tvoj glas.
- A ne znam, već su mi bili vaši konkurenti – kažem ja, a Vučić iz džepa izvadi još hiljadarku.
- Ako ne budeš glasao za nas ja ću da sedim na stiroporu ispred tvoje zgrade sve do sledećih izbora i ti ćeš morati tada za nas da glasaš.
- Šefe, možda da uz to sedenje uključimo i štrajk glađu? – predložio je mladi Aca.
- Ne, to nije dobra ideja. Dovoljan je malo stroži post.
- Možda ipak štrajk, dok ne ogladnimo?
- Može, ali to ćeš ti, ja ću samo post. I, je l’ možemo računati na tebe, siguran glas?
- Ne znam, čekam da mi estradne ličnosti kažu. Kad vidim za koga će Goca Tržan, na primjer, onda ću i ja odlučiti. Zašto da sam razmišljam kad ima pametnijih i uspješnijih od mene i treba slijediti njihov primjer. Oni znaju. E, za koga je sad nekada naša a sad neradikalna Maja?
- Pusti njih, nama je do malog čoveka stalo.
- A šta kaže Koštunica? Ipak treba da slušamo najmudrije među nama.
- On nas je podržao.
- Je l’ sigurno ili se još dvoumi?
- Sigurno.
- Baš vam je tako rekao, ili je napisao pismo?
- Rekao je, ali napisaće i pismo.
- Znači ipak ništa od neutralnosti? Još ako Vladimir Vladimirovič Putin kaže da podržava, uh… Jer nas niko neće spasiti ako nas Putin ne spasi. On se svako jutro budi s mišlju kako da pomogne Srbiji. E, a je li Koštunicina podrška po Ustavu, šta kaže?
- Kaže da ćemo da ga menjamo.
- A šta ste mi još donijeli? Neću valjda glasati za vas samo zbog plakata i Koštunice? Šta ste donijeli?
- Probaj što sam ispekao rakiju od kajsije. Veljo, dodaj flašu. Evo, i Velja nas podržava – dodao je.
- I prepošteni Vulin. Je l’ nije Velja Ilić zabalio grlić flaše?
- Što si ti neki čudan čovek, samo sam se malo osvežio – mrmljao je umorni Velja.
- Imali smo i od jabuke, ali se Velja Ilić osvežio i tokom puta.
– Šta ćemo s Kosovom?
- Nema EU bez da Kosovo ostane naše.
- Tako i Jeremija kaže. Možda se može sad postaviti i pitanje konfederativnog uređenja Jugoslavije, ako Slovenci stvarno hoće da se otcijepe, ili pitanja Krajine.
- Ti pričaš kao da si, ne daj bože, radikal – odgovorio mi je Vučić.
- Ako pobedimo, biće bolje. A ako izgubimo onda znamo da je namešteno – dodao je šef i spremio naočale u džep sakoa.
- Bravo, tako i moj prijatelj Ljubiša kaže. Inače ga zovemo Tumba, to mu je nadimak.
- Idem sad, moram žuriti, sutra imam ispit na jednom fakultetu. Moram ponoviti još malo.
- Ajte, ajte, učite, pa da budete kao Tadić. Mogli ste psihologiju upisati, to biste završili dosta brzo. Ali nisu loši ni privatni fakulteti, kod profesorice Bekvalac, na primjer. Ona ne traži mnogo.

Veče pred izbore obojica su se pojavila na mojim vratima, za vrijeme predizborne tišine. Lijepili su plakate, svako svoje, pa su se zatekli u istoj ulici s kantama i četkama u rukama. I u isto vrijeme su se s poklonima zatekli ispred moga stana, moleći za glasove, umorni i stariji nego u prošloj kampanji, osam godina stariji nego 2004. godine. Bilo mi ih je nekako žao kad sam ih vidio. Vređali su se i svađali, otimali su se za glasove, obećavali su i lagali, a rezultata napretka nije bilo.

- I, šta si odlučio? – pitali su istovremeno. Željeli su znati koji je moj odgovor.
- E, reći ću vam, ali kad uđete da popijemo nešto vi i ja, i da iskreno pričamo.

Sjeli su za stol, rekao sam im da se osjećaju kao kod svoje kuće i počastio ih.

- Vi ste partizanovci, ali to nije razlog da se mrzimo, zar ne? A još manje da se tučemo.
- I Dačić je partizanovac, a Dinkić svake četiri godine menja klub za koji navija.
- A Vuk i Jovanović su zvezdaši – otpočeli smo neopterećujući razgovor. - Predizborna tišina je, trebalo bi da je predstava završena. Zanima me jeste li nakon TV duela otišli zajedno u neki kafić, stali za šank i pričali, sami, bez svojih pratilaca. Onako, otvoreno, ljudski. U stvari, ne znam ni da li da vjerujem u vaš odgovor. Ali, gledajući sve ovo zaključio sam – jadna je zemlja koja između vas dvojice bira. Nemojte se ljutiti, ali tako je, znate i sami. Ovdje treba neki pošten, pametan, mudar, pravedan i odlučan predsjednik, ako takav političar uopšte i postoji. Ipak, ima dovoljno onih koji će izaći i dati vam glas, biće za obojicu dovoljno. Ali nisu to promjene u pozitivnom pravcu.

- Slušajte sad šta nam kaže moj duhovni vođa. Evo, za njega ni ne trebaš glasati, a voliš ga jer je najveći, jer ne laže i ne moli okolo za glasove.

Onda sam otišao do plejera, ubacio novi album, i Joey Ramone je zapjevao Rock ‘N Roll Is The Answer.

*slika je preuzeta sa Coraxove Facebook stranice i djelo je poznatog karikaturiste Predraga Koraksića Coraxa i Corax nema nikakve veze s tekstom, pa će biti uklonjena ukoliko to bude zatraženo.

Imao je dugu kosu. Da bi postigao tako dugu kosu, vjerovatno ju je morao puštati bar dvije godine. A bio je visok, žut i popularan, znali smo to. I mi smo bili popularni, ali samo u osnovnoj školi. Ili smo tako mislili, jer je to u to vrijeme izgledalo važno – biti popularan u školi. Dati gol u finalu kupa škole, pred punim tribinama, početi izlaziti van i zadržati se dugo, doći u školu u dresu kluba za koji navijaš, a koji niko drugi nema, ili imati majicu s preslikačem grupe koju voliš, a za koju misliš da niko drugi nije čuo, što je tvoja dodatna prednost, to nam je bilo važno. Ili otići na koncert. U stvari, i nismo bili baš popularni, furali smo se na nogomet i muziku, a ne na auta i motore.

Onda bi Mišo prolazio pored nas i mi mu, ponosni što ga jedva površno poznajemo, kažemo uglas: “Zdravo, Mišo”, ali nekako čvrsto i sigurno, ravnopravno, kao da smo jednako stari i jednako popularni, a on nam vjerovatno ni imena nije znao.
Onda on prekine svoje misli, pogleda u nas i prijateljski kaže: “Zdravo, momci!”
Mišo nas je zvao “momci”. Ne, ne, mi nismo bili klinci ili balavci za njega, ni slučajno. Mi smo bili “momci”. Onda kad on prođe i ostane nam iza leđa, mi kratko šutimo, a zatim laktovima gurkamo jedan drugoga:
“Jesi vidio, Mišo nas je pozdravio. Mišo nas pozna, zna ko smo. Jebemti, Mišo nam se javlja. Mi smo njuške”

I tako se to ponavljalo. Mišo je bio naš prijatelj s ulice koga pozdravljamo. Mišo je bio naš stariji prijatelj, a mi smo bili “momci” koje Mišo pozdravlja dok ide u školu gdje će, na odmoru, stajati s najljepšim curama u gradu, koje je isto tako znao, a mi smo ih samo sretali na ulicama i govorili kako su lijepe, samo nam nedostaje da smo mi stariji pa da se i mi družimo s njima. Mišo je bio naša veza sa svemirom, sa nedostižnim, sa onim o čemu smo uzvišeno pričali u tim ranim tinejdžerskim godinama. Događalo se po nekoliko puta uzastopno da se sretnemo. Namjerno smo dan za danom išli zaobilaznim putem da sretnemo našeg prijatelja Mišu i da se pozdravimo. Nekad se događalo da budemo i u ženskom društvu.

A nije mala stvar kad se dogodi da ideš kući s nekom posebnom curom iz škole, koju si sačekao iza škole kad se odvojila od prijateljica, pa sad kao slučajno idete u istom pravcu, što njoj ne smeta jer uz osmijeh kaže “baš je super što ću imati društvo do kuće”, i da u nedostatku boljih karata, izvučeš aduta Mišu.

I pričaš s njom o turniru u fudbalu koji organizuješ, ili o albumima Električnog orgazma i Psihomodo popa, nastojeći je nekako impresionirati, i kako se ne furaš na “Ja volim samo sebe” ili “Sexy magazin” koje i nisu nešto, a i svi ih znaju, nego obavezno na neku pjesmu za koju ona nije čula, pa joj još kažeš da je to pravi Psihomodo pop, dodaš još da voliš Ramonese i Iggyja Popa, iako imaš samo jedan jedini album Iggyja Popa, a i ona bi se sigurno više oduševila da kažeš kako voliš New Kids On The Block ili Jasona Donovana.

A onda naiđe Mišo i mi ga hladnokrvno pozdravimo, a on kaže “zdravo, zdravo” ili “zdravo, momci”, a ona nas gleda i pita otkud ga znamo, a mi kažemo:
“Mišu? Pa mi smo skoro najbolji prijatelji. Njemu sam posudio novu pluču Psihomoda, zamolio me da mu dam tu ploču na par dana, a ja sam mu rekao da nema problema…”

I onda je Mišo jedne večeri naišao kad smo Zdravko i ja sjedili uz rub naše ulice. Prije njega je prošao neki voditelj popularne emisije na radiju. I njega smo pozdravili, pa nam je bilo čudno kad nam je otpozdravio svojim poznatim radijskim glasom, kojim je obično pozdravljao hiljade svojih slušalaca, a sad ga je upotrijebio da pozdravi samo nas dvojicu. Mišo je išao na jezero na obodu grada, da se nađe sa svojim prijateljima jer je bio vikend. Uslijedilo je “zdravo, Mišo” i “zdravo, momci”. Onda je Mišo zastao, pružio ruku najprije Zdravku pa meni, a onda nas upitao šta radimo i da li bi išli s njim na jezero i da će tamo doći još neki njegovi prijatelji, da ćemo se zezati i piti vino i gemišt.

Ja sam bio osmi razred, imao sam četrnaest godina i nikad nisam pio vino. Zdravko isto tako. Malo smo razmišljali, a onda rekli: “‘Ajde, dobro, idemo s tobom”. U stopu smo ga pratili, a to nije bilo lako jer je Mišo imao bio visok skoro dva metra i imao je korake nešto kraće od dva metra, ali puno duže nego mi. Spustili smo se do jezera i sjeli za stol uz neku kolibu koja je mogla proći i kao skromna vikendica. Počeli su se skupljati Mišini prijatelji. On nas je svakom svom prijatelju predstavio kao da smo mu neki baš posebni prijatelji.
“Ovo su moji prijatelji”, govorio je predstavljajući nas kao da smo jako važni, a mi smo pružali ruku svakome pri upoznavanju.

Onda je neki Matošević u kanisteru donio vino od bijelog grožđa, iz svoga vinograda. Vino je bilo žućkasto, kanister bijel, a Matošević smeđ, ali u tom mraku crn. Sjedili smo i slušali njihove razgovore, o maturi, muzici, sportu… Nismo se nametali, samo smo slušali. Sutradan je bila nedjelja, imali smo utakmicu, a mlada selekcija, za koju smo i mi nastupali, igrala je u deset ujutro. Međutim, ni Zdravka koji je bio golman, a ni mene koji sam bio centarfor, nije zanimala utakmica više od ovog druženja. Pili smo vino, ej! Sa Mišom i nekim momcima. Ostali naši saigrači su sad spavali, ili negdje sjedili i pričali o New Kids On The Block ili o Jasonu Donovanu, mi smo ovdje raspravljali o ozbiljnim temama. Smijali smo se njihovim forama, čak i kad nismo znali šta je tačno smiješno. Mišo, Zdravko, ja i još neki momci. Nas nekoliko momaka. Desetak. Svi Mišini prijatelji, oni stariji na čelu s tim Matoševićem, i mi, mlađi momci. Onda sam popio prvu čašu gemišta i bez riječi gurnuo rukom Matoševića, a on me pogledao i brže-bolje dohvatio kanister da napuni praznu plastičnu čašu.

“Je l’ dobro vino, šta kažeš?”
“Nikad nisam pio bolje”, odgovorio sam mu i rekao da se zahvaljujem kad je čaša bila puna.

Ubrzo su počele dolaziti i neke cure. Za jednu smo, na našim listama najljepših cura u gradu, redovno svrstavali na prvo mjesto. Bila je ti u drugoplasirana. Konačno, vidjeli smo da je tu sedam od prvih deset u konkurenciji koju smo zvali “16+”. Nikolina se zvala ta najljepša i mi smo gledali u nju zapanjeni njenom blizinom i spontanošću. Kad bi ona uhvatila naš pogled, a to nije bilo teško, mi smo brže bolje sklanjali upogled u drugom pravcu, ili pružali čašu Matoševiću da nam napravi još jedan gemišt. Zdravko je obično u tim trenucima povlačio dugi dim svog “camela”, prekrivajući dlanom skoro cijelo lice, a onda ispuštao dim kroz nos, da izgleda ozbiljnije, zrelije, kao pravi tinejdžer. Imala je lice kakvo je teško i zamisliti. Imala je i mlađu sestru koja je bila stara kao mi, i bila je u “top 5″ u školi. Ona je rekla, kad je došla, da se izvinjava što malo kasni, a onda je pogledala u nas dvojicu. Vjerovatno nas nije zapamtila, iako smo se puno puta sreli. Mi smo nju vrlo dobro pamtili.

“Ovo su moji prijatelji…”, predstavio nas je Mišo.

Ustao sam sa klupe i pružio joj ruku, a onda ponosno rekao:

“Mi smo Mišini prijatelji, nas dvojica”, a ona se nasmijala i onda sjela, pa je počeo razgovor o posljednjem danu škole i nekakvom tulumu koji su planirali u jednoj vikendici. Mi smo bili mjesec dana udaljeni od beznačajne male mature.

Oko jedanaest i petnaest smo krenuli kući, a meni su obrazi bili vrući, premda je gemišt koji sam pio bio hladan.

“Vidimo se sutra, Mišo”, rekli smo mu i pozdravili sve ostale.
“Vidimo se, momci, doći ćemo sutra gledati utakmicu. Nemojte da naša ekipa izgubi!”, rekao je i podigao visoko ruku i veliki dlan kojim nas je pozdravljao. Pozdravila nas je i Nikolina. E kad bi i ona došla, pa to bi bio pun pogodak, iako neće doći ni Mišo, zašto bi on i njegova ekipa došli gledati klince iz podmlatka. Sreli smo usput neka dva mangupa iz škole koji su nas često gledali s visine. Turirali su svoje “tomose” koji su se naprezali i ispuštali gust bijeli dim iz auspuha.

“Otkud vas dvojica ovako kasno?”, pitali su nas.
“Idemo s jezera, tamo smo bili s Mišom i nekim momcima, a došle su i neke cure pa smo se malo zezali s njima. Znaš kako to ide vikendom, pili smo vino, smiajli se, zezali se, a sad idemo malo u ulicu…”

Nastavili smo dalje s ukusom vina u ustima.

Šesnaest godina kasnije ja znam ono što tada nisam znao. A Mišo je i dalje moj najbolji prijatelj, bar kad su u pitanju moji prijatelji koji nose to ime Vidio sam ga nedavno, šetao je sa nekada prvoplasiranom Nikolinom, njegovom ženom. Bila je podjednako lijepa, bar u kategoriji “34+”. Pozdravili smo se i kratko i srdačno pričali, kako to i rade stari prijatelji. Rekao mi je da više ne svira, kao što ni ja ne igram fudbal odavno.

“Je l’ se sjećaš kad si zabio tri gola na onoj utakmici koju si igrao kad si se prvi put nadrmao?”, pitao me.
“Jedan glavom, kako se ne bih sjećao.”
“Te utakmice se i ja sjećam”, rekla je Nikolina i nasmijala se.
“Dođi u subotu na feštu, dolazi i Matošević i donosi neko vino”, rekao je, a onda smo se pozdravili.
“Vidimo se u subotu. Hvala na pozivu.”

U ustima i dalje osjećam ukus tog vina. Da nije bilo te večeri 1991. godine, možda ni sad ispred mene ne bi stajala flaša “chardonnaya”.

Zvali su me jednom da dođem kod njih jesti trešnje. Imali su veliko stablo iza kuće. Ali ni tu nije bilo razlike, jednako su se dobro penjali, jednako brzo jeli, jednako daleko pljuckali koštice. Ako bi mi rekli koji je Zdravko, a koji je Zdeslav, dovoljno je bilo da se ja okrenem a oni možda zamijene mjesta i da opet nemam pojma ko je koji.

Zvao sam ih po prezimenu, Zorići. Nikako nisam uspijevao naći niti jednu razliku među njima. Bili su tako slični da su i na susretima blizanaca dobijali nagrade za nevjerovatnu sličnost. Pravi pravcati duplikati! Jednom su učestvovali i na međunarodnom takmičenju gdje su bili drugoplasirani, iza jednog kineskog para blizanaca. U trećem razredu su ih fotografisali za jedna dječji list. Zadatak je bio da mali čitaoci pronađu razlike među njima dvojicom, kao što je ponekad bilo zadano uspoređivanje dvaju naizgled potpuno istih crteža, s različitim detaljima. Međutim, niko nije uspio pronaći niti jednu.

Onda smo u petom razredu promijenili školu jer su oni odselili u drugi kraj grada i više se nismo često viđali, ali sam ja pri rijetkim susretima bio jednako zbunjen. Zatim sam saznao da su se oženili. I Zdravko i Zdeslav. Nije to ništa čudno, imaju dovoljno godina. Neobično je što su pronašli dvije sestre blizanke i s njima se vjenčali. Svaki je uzeo po jednu, Zdravku Zagorku, a Zdeslav Zrinku. Ne znam jesu li njihove izabranice prepoznavale svoje muževe u početku, a ne znam ni to jesu li njih dvojica naučili razlikovati svoje supruge do danas, ili im je to bilo potpuno svejedeno. Najčudnije u svemu je što su obe u razmaku od dva dana rodile blizance, svaka po dva dječaka, Zorana, Zdenka, Zlatka i Zumzu. Dogodilo se to prije sedam godina i ta četiri dječaka su krenula u školu ove godine, postali su prvačići. Nije ni to ono najčudnije; fascinantno je upravo to što su ta četiri dječaka fizički identična. E, oni su nadmašili Raju, Gaju i Vlaju.

A kako nastaju blizanci? Pa odgovor je jednostavan, a do njega su došli naučnici na jednom uglednom američkom univerzitetu, a prenijeli su svi naši vodeći dnevni listovi i ugledni portali.

Naime, ako budući roditelji, posebno kad postanu polno zreli, jedu voće koje je sraslo, čija su dva ploda spojena kao što je čest slučaj sa šljivama, kajsijama, višnjama pa i trešnjama, a ovi moji prijatelji su imali velik voćnjak bogat upravo tim voćkama, onda se povećava vjerovatnoća da će majka roditi dva djeteta, tj. blizance. Isto tako tu mogućnost povećava ako buduće majke jedu one spojene slane štapiće. To je priroda. Na isti će način Japanci postići da im glave od okruglih postanu četvrtaste nakon što su izmislili lubenice kvadratnog oblika koje se dobijaju tako što rastu u četvrtastim kalupima i poprimaju novi četvrtasti oblik. Ako želite da vam dijete ima četvrtastu glavu umjesto genetski predodređene okrugle, dajte mu da jede što više ovih novih lubenica.

Zoran, Zdenko, Zlatko i Zumzo jednog dana će imati svoju ekipu u malom fudbalu. Protivnici ih neće moći raspoznavati, osim po brojevima. Njih četvorica će im lako zabijati zgoditke. Zasigurno!

Ustanete i shvatite da nemate vremensku strukturu tipa odlazak na posao. Zašto uopšte ustati iz kreveta? Recimo da se i vratite u krevet i počnete da sanjarite mamurni – ne nužno o sebi, već o boljem svetu od ovog. U jednom trenutku se ipak mora ustati i početi s nekim radom, makar i po sopstvenoj kući. Taj rad ste vi ako ste iole kreativni izmislili da vam prođe vreme, da ne biste proveli dan u preteranom razmišljanju (jedenju sopstvene džigerice), a i normalno je raditi bilo šta makar da vam mišići i ganglije ne atrofiraju – to podvodimo pod mehanizme odbrane. Rad po slobodnoj volji, želji i što je najvažnije, bez pritiska – oglas je koji postoji samo u vašem životu, ali ne i u novinama. Radite ljudi, drugovi i sestre ako ste već bez ikakvih šansi/veza za posao, radite za sebe i to nešto što se vama radi, samo je bitno da radite. Radite zbog samog rada, da ostanete prisebni tj. samosvesni. Vežbajte rad. Vremenom će taj rad početi da vam se dopada kao i izvesnim ljudima koji motre na ljude koji rade bez ičijeg upliva. Ukoliko svoje rezultate obznanite nekako, pazite se tih ljudi koji motre, jer im delujete opasno. Ne mogu vas sprečiti, jer vas ne plaćaju i nije im jasno zašto se niste uplašili što nemate njihove poslove, zašto volite da radite za badava. Izvesni počinju da shvataju da vaš rad vredi, ali ga taktički ignorišu. To je ono što ćete sigurno primetiti, jer tapšanje po ramenu i dalje neće biti dovoljno da se plati ni jedan račun, makar za internet. Ništa, dani i godine prolaze. Vi se menjate. Vi i dalje radite to što volite i bivate sve kreativniji, čak se i prolepšate od toga. No, problem je što ste u dugovima. U jednom trenutku shvatite da vas više poslovi za novac i ne zanimaju previše (da su nedostižni), dignete ruke od tih nada i akcija tipa biće, evo samo što nije, no dubioza preti da vam ukine i pravo na rad iz ljubavi. Počinjete da tonete u rad koji isključivo donosi zadovoljstvo pri radu da biste zaboravili na faktički status – u očima drugih vi ste jedna obična nezaposlena osoba. (ovo potonje nije lična karakteristika, nego društvena norma, jer živite u neravnopravnom uređenju. Ne govorite to skrušeni, već pokažite svoje legitimacije uzdignutog čela. Recite, da, jesam nezaposlen, ali sam srećan jer radim ono što volim!). No, šizoidnost vaše situacije vas muči. Kako raste vaša kreativnost, a samim tim i samopouzdanje, tako raste i vaša dubioza. Paradoks jasan. Istinski kreativan rad, ali bez institucionalne moći, u ovako organizovanom svetu, nije vrednovan, nije priznat. Bazične egzistencijalne potrebe su ugrožene jer ste uveliko zaduženi kod prijatelja i kod države, a država, ako već ne prijatelji, meri samo vaše dugove, ali ne i staž proveden u radu, bez radnog mesta/prihoda.

Ipak, šta preostaje? Raditi i nadati se da će rad da ispuni tzv. dušu, jer nije propisan, nije određen, nije diktiran i po vašoj je ličnoj želji osmišljen; niko vam ga ne može oduzeti, vaš je. Ukoliko takvog rada nema u datoj situaciji, preostaje vam život u apatiji. Obično je apatičan čovek ispunio svoj besmisao na internetu, jer nerad i pasivnost stvaraju zavisnost od raznih igračaka za zaborav (navodim internet da ne bih navodila neke opasnije poroke). Internet pomaže kada nemam ništa i nikog zapravo, ali sam društven kao biće. Lažem sebe dok trpim bezbolnije u rem fazi laži drugih, ali i ja takav društveni osobenjak se nadam da ću se povezati s nekim ko će mi bla bla bla, jedan poziv menja sve…internet ne povećava mogućnost postignuća, već daje osećaj stalnog hvatanja zaleta za neku buduću, ali nikad realizovanu aktivnost. Na kraju aktivnost na mreži ispadne životarenje kroz ispraznu zabavu. Odgađanje mišljenja o sebi i drugima, u realnim okvirima. Internet dostupan sve većem broju ljudi kao da je izum za kupovinu saglasnosti, ali i nesaglasnosti. I jedno i drugo vode primirju sa sistemom. Ispričamo se malo i nastavimo dalje da blejimo, lajkujemo i sledimo, bez sopstvenog mišljenja i realne istinske akcije, a vreme se ubije i novi dan je tu. To sve opet državi kupje vreme pri pustošenju ljudskih života – život koji nam oni žele onemogućava da imamo planove, nego je stihijski i tako obesmišljen. Kao da žele da rayvoj svakog od nas se zadrži na granici bazičnih funkcija, ali molim, nema dalje (borba je za najnužnije). Dajmo zato državi jadnoj mira i spokojstva u prividnoj slobodi govora (u iole ozbiljnijim novinama ovaj tekst bio bi cenzurisan, a država bi mi se možda i lično obratila nekom pretnjom), ali država zna da postoje blogovi kao ovaj i u fazonu je – nek se tu ljudi isprazne dok mi završavamo posao daljeg ubijanja u pojam tih gubitaša (čak i oni rade za nas time što im dopuštamo da nas pljuju!). U odnosu na armije prekarizovanih i nezaposlenih ljudi, država je sve više apstraktna ktegorija, jer takvi nisu na njenim listama – ni belim ni crnim. S druge strane, proces zaduživanja države se nastavlja: da bi se privid o stabilnom životu u korak sa svetom održavao, država koja ne proizvodi, stalno se zadužuje iako je već bankrot. Da bi punila državni budžet i nekolicine zaposlenih održavala u životu dovoljno pristojnim da se svi koji to nemaju osećaju kretenski, ona se zadužuje. Da li je pravedno da svi zajedno vraćamo posle dugove nekolicine privilegovanih koji imaju stalni posao? Mali broj ljudi i to kojih, ima na primer po dve plate (odbornici imaju i odborničku platu i platu svog civilnog posla, ali među odbornicima nećete primetiti nekog bez civilnog posla.)

Zašto ne bismo vratili sjaj radu, a ukinuli posao? Predsednik države predlaže da svako od nas u stanu započne svoj manufakturni porodični biznis (proizvodnja kefira na primer) no neka njegovi zakoni mu pokažu na ličnom primeru kako je to nemoguće sa ovakvom poreskom politikom, raznim dažbinama i obilnom papirologijom. Ako je moguće neka ti zakoni predsedniku i njegovim ljudima stvore uslove da žive u tom sistemu koji tako velikodušno predlaže svojim građanima. Ako vidimo da on može, nismo ni mi gluplji od njega. Kada nas kritikuje predsednik znači li to nešto drugo tipa niste se kao mi političari snašli i ušli u partije da menjate svet (na gore) i zato niste ni sposobni da gajite gljive po kućama, porodično, već ste lenji i bez ideja.

]]> http://zlipodstanar.com/2012/03/prohujalo-sa-gljivom/feed/ 0 http://zlipodstanar.com/2012/03/dzelat/ http://zlipodstanar.com/2012/03/dzelat/#comments Tue, 20 Mar 2012 00:15:31 +0000 Siniša Radanović http://zlipodstanar.com/?p=3874 Danas je dželat koji već dugo radi na izvršenju smrtne kazne imao dosta posla. Uvijek je tako ponedjeljkom. Stižu osuđenici iz više zatvora da se izvrši presuda. Prošao je kroz čekaonicu u kojoj su budući leševi mirno sjedili, pristojno ih pozdravio sa “dobar dan”, a onda je nestao u garderobi gdje je obukao čistu uniformu. Zatim je sjeo i doručkovao, razmišljajući o životu. Nazvao je čovjeka kome je još prije dvadeset dana ostavio sjekiru da mu je nabrusi, ali se ovaj nije javio.

- Je l’ da počnem prozivati? – pitao je njegov pomoćnik koga nije volio misleći da nema potrebe za njim, i da bi mu plata bila veća kad bi sam prozivao kažnjene. Ionako su tu bili policajci, mogli su i oni. Ali postojala su pravila i on na njih nije mogao utjecati. Pogledao je na sat, čudeći se što doktor i pop kasne, pa ne može početi s poslom. Izvadio je cigaretu ne obazirući se na upozorenje o zabrani pušenja, pa je stavio u usta. Upaljač nije htio upaliti te je izašao u hodnik i pitao ima li ko vatre. U čekaonici su se već tiskali i brojni novinari koji su željeli senzacionalnu i krvavu naslovnu stranu svojih listova, i velik tiraž.

- Evo ti, uzmi upaljač – rekao je jedan od osuđenih.
– Hvala – rekao je dželat i vratio mu.
– Ne treba, uzmi ga. Vratićeš mi sutra.
– Haha, ova ti je dobra – osmjehuno se pa ga prijateljski potapšao po ramenu i vratio se da provjeri spisak osuđenih.

Po posljednjim željama osuđenika, on je danas na različite načine izvršavao svoj posao od koga živi i hrani svoju porodicu, ženu i troje djece. Neke je streljao, dvojicu je objesio, jednome je presudio električnom stolicom, jednom starijem dečku ubrizgao smrtonosnu injekciju, a jednom tradicionalisti je odsjekao glavu oštrom sjekirom, jer je osuđenik odbio giljotinu, smatrajući da to nije u duhu našeg naroda. Između izvršenja smrtnih presuda čitao je novine i čudio se kako mnogo kriminala ima, koliko se nasilje raširilo i kuda to svijet ide.

U 16 sati je sve bilo gotovo i on je krenuo kući. Svratio je u dućan da kupi kruh i sredstvo za otklanjanje mrlja, jer su mu na nogavicama najnovije uniforme ostali tragovi krvi. Došao je kući, oprao ruke u dvije vode, sve do lakata, a onda se presvukao i sjeo za stol da ruča. U čorbi koju je žena spremila plivale su kuvane pileće glave. To ga je navelo da razmisli o ponudi koju je imao, i gdje se više radilo, ali je plata bila redovnija. Naime, iz obližnje klaonice dobio je ponudu da se zaposli kao glavni mesar, s obzirom na njegovo iskustvo u ratu, ali i na gubilištu.

Zatim je odmorio gledajući emisiju “Skoro sasvim prirodno”.

- Super je ovaj voditelj, isti ja. Obožavam ga, to mi je omiljena emisija – rekao je više za sebe, pa iščeprkao nešto žuto iz uha što ga je zaškakljalo.

A naveče su stigli i gosti, a za posluženje je bilo mlado pečeno janje.

- I, kako je na poslu? – pitao ga je kum, inače advokat.

- Radi se, nije loše – odgovorio je, i otvorio dva piva.

Bilo je to veselo veče, puno smijeha i veselja. A u komšiluku je istovrmeno izvršeno teško krivično djelo. Kako stvari stoje, biće posla.

Grmljavina topova povremeno bi navukla znak pitanja na njene stanovnike. Nevjerica je ono što se najviše osjećalo tih dana. Rat je bila opcija koju se niko nije usuđivao da prevali preko jezika.
Granica sa Socijalističkom Republikom Hrvatskom bila je tu nadomak. Na Uni koju su zaveslaji najodvažnijih u tili čas preplivavali. Tu su bili i kukuruzi pečenjaci sa druge strane obale, odakle su se snabdijevali oni odvažniji željni pažnje, kukuruza manje.

TV dnevnici su se gledali sa pažnjom.
„Ubiše kuću.“-zavapih.
„Zar se i to smije?“-pitao sam.

Muk. Nije bilo odgovora. Mada se i danas pitam isto.
„Je li zločin ubiti kuću?“

Grmljavina topova bila je sve bliže. Jednom sam se vratio iz gljiva sa ocem ranije. Rekao je:
„Idemo kući. Neće ovo na dobro izaći.“
Vratili smo se bez ijedne riječi. Ulica je bila pusta, nije bilo djece niti mojih vršnjaka. Nekoliko njih već je bilo na odsluženju vojnog roka a nekoliko drugih je dobilo poziv na odsluženje JNA. Neki od njih nisu ni pravili ispratnju, nije bilo one euforije o kojoj smo nekada svi zajedno maštali i sanjali.

Ulica izmješana različitim nacionalnostima po prvi put nije disala isto. Osmjesi hladni, zabrinuti.

Odlazak na fakultet u Banja Luku na momenat je skrenuo moju pažnju i tok misli na događaje koji su nas okruživali u obruč koji se sve više stezao i poput lisica na rukama vezivao sve snažnije i bolnije. Prve ratne vijesti stizale su sa podrušja Bosanskog Broda.

Mnoštvo u sali studentskog doma muklo je ispratilo vijesti. Bilo je mrtvih. Ubijene su i neke kuće. Ni kasniji odlazak u šetnju prelijepim ulicama Banja Luke nije mogao popraviti raspoloženje. Nije bilo ni mjesta u baštama kafića prepunih uniformi koje su se odjednom najviše nosile. Moda uvijek iznenadi.

Prepoznah u jednoj od njih komšiju.
„Bahro, otkud ti.“-pozdravih komšiju muslimana u uniformi JNA.
Bio je moja generacija, ali otišao je u vojsku odmah nakon završene trogodišnje srednje škole. Imao je čin na uniformi vojnog policajca.
Primjetio je moj pogled na čin.
„Zaradio. Došli smo u prekomandu.“

Do dugo u noć nisam mogao zaspati. Bahro je bio u ratu. Dobio čin. Nisam se radovao niti jednom niti drugom. Vjerujem niti on sam. Godinama smo se igrali rata i svi smo kući odlazili živi i zdravi. Neko manje, neko više zadovoljan, ali nismo kuće ubijali. Ubijali smo vrijeme.

Na rastanku sam mu samo rekao.
„Bahro čuvaj se. Danas su teška vremena. Mogu lako da ubiju.“
Nasmijao se mojim riječima.
„Ne mogu nam ništa. Živ bio.“
„I ti Bahro.“
Krajem godine ni kifle nisu isto išle na jogurt, želudac je bio prazan. Nešto teško uselilo se u sve nas, pa ni u redovima u studenstskom restoranu nije bilo žamora.

Duspara. Moj poznanik iz Bosanskog Broda bio je tužan. Nisam uspijevao doprijeti do njega. Svoju muku utapao je u silnom učenju. Šetnje Banjalukom bez njega nisu bile iste. Posjedovao je jedan poseban osjećaj za humor.

I prva sahrana. Rat je stigao u moj grad. Zajedno smo odrasli Stevo i ja. Kobili rep šišali zarad gusala sa kojima smo htjeli pokoriti svijet nošeni stihovima deseterca. Poginuo je krajem godine. U zimu, nimalo dostojno vrijeme za pogibiju junaka. Nije se taj bojao nikoga, batina pokojne mu matere i moje strine Stane nekako još najmanje nije uopšte izgledao tako.
Poljubih ga u čelo.
Hladno i ledeno.
Tješio sam se da sve to nije istina. To je privremeno, kao u našim igrama. Poslije se svi vrate svojim kućama. Živi i zdravi.
Ovaj put to nije bilo tačno. Bio je direktan pogodak u kuću. Ubili su joj dušu 11.01.1993. Stric nije izdržao, objesio se godinama kasnije poslije pogibije Mile, Pajceka, kako smo ga svi zvali i drugi znali. Razmijenili su ga nakon četrdesetak dana. I to je mnogo boljelo.

Kad sam odlazio u vojsku cijela ulica je bila na kapijama. Mnogi su plakali, nije mi bilo lako. Gurkali su mi u džep da se nađe sa kolač, za sok, pismo. Ali znali smo da pisma više neće stizati iz vojske. U ratovima telegram je ubojitiji. Prije otvaranja ubije bar jednog. Poslije njega, šta znam. Dejstvo je trajno. Ubitačno.

Na prvo odsustvo došao sam prije prekomande.
Ulica je bila pusta.
Komšije muslimani su organizovanim konvojem napsutili grad. Veliki dio njih. Jedan manji dio je ostao.
Ulica je bila pusta.
Nije bilo osmijeha da me dočeka. Nije bilo nikoga. Samo zabrinutost  na licu roditelja.

„Krenuli su sa zavežljajima. Nisu mnogo imali, još manje su nosili. Ispekli smo dan prije pile sa Nijazom, sjedili do dugo u noć. Smijali se glupostima i opraštali do ujutro Ujutro su otišli i vratili su se kasno te noći. Bili su umorni.Slijedećeg dana su otišli.“-saznadoh od oca.
„Da li je neko ostao?“-upitah.
„Rijetki.“
Nisam imao volje prošetati niz ulicu. Nije bilo ničega što sam želio vidjeti. Znam ekipu za fudbal ne bih skupio. Igrale su se neke druge igre.
Ratne.

Jedva sam dočekao da se vratim u jednicu. Nakon nje slijedi prekomanda. U prekomandu su išli svi oni poput mene. Oni koje su autobusi dovezli. Oni koje su automobili dovezli ostali su pri komadi u Banja Luci. Benzin je bio skup, a život jeftin. Koliko? Vrlo brzo sam saznao.

U međuvremenu su se smjenjivali položaji i odmor. Pustoš gdje god stigneš. Na položajima pustoš, ubijene kuće izvana, pustoš na dopustima, kuće ubijene iznutra. Negdje između ni tamo ni vamo, ostajali su dimnjaci, kao spomenici, ugasli i bez života. Bez natpisa i isti. Na svim stranama.

Jedne noći dok je straža sporo odmicala usnuo sam na tren. Stojeći.

„Bio sam star. Uplašen. Gledao sam u svoju suprugu(ovdje moram napomenuti da je to bio san i da u to doba nisam bio oženjen). Bila je bolesna. Hitno je trebala kod ljekara. Bilo me je strah. Bio sam na drugoj strani. Oko mene neprijateljski pogledi. Smoždili bi svaki moj pogled koji se nisam usudio dići. Sasjekli ga na hilajde parčadi i njima hranili svoj bijes. Nisam imao izbora. Sagnuću glavu. Odvešću ženu do doma zdravlja. Nije bilo hitne niti benzina. Imam samo tačke (građevinska kolica). Uzimam ženu, umotavam u ćebad i vozim domu zdravllje. Dobro, mislim se. Nema mnogo vojske. Nema nikoga kome bi zasmetala moj bol i moja muka. Približava se dom zdravlja. Treperim kao list breze na povjetarcu. Osluškujem svaki šum. Plašim se samo glasa koji bi me prenuo, ili zvuka zatvarača na pušci. Čini mi se da bi mi srce puklo. Svaki moj korak ma koliko se čtrudio da bude tiši kao da je namjerno zvonio dreseru u lavljem kavezu. Cirkusu nije bilo mjesta, ali su akteri  davali sve od sebe, možda i više od onoga što je publika tražila i zahtijevala. Napokon kapija doma zdravlja bila je iza leđa. Hladan znoj me oblio. Šta ako je prije mene pristigao veliki broj ranjenih, možda mrtvih. Imam li pravo da svoju bol prikazujem. Da se žalim na svoju smrt koju zaslužih. Drskošću što pomoć ištem. Ja prokazani i inovjerni. Dojučerašnji i nepoželjni. Nosim ženu. Kao pero laku. Teškim koracima savladavam stepenike koje bi do juče preskakao. Kucam. Pojedinačno.
Čini mi se da bi mi bilo lakše da mi odgovori rafal. Lakše bih razumio nego onaj pogled pun mržnje i bijesa na mene od juče, danas i sutra koje ne postoji za mene ovakva i na ovakvu mjestu. Doktor je ljubazan. Hvala mu do vijeka. Neka ga Bog poživi, njega, njegovu djecu i sve one koji isto kao on misle i rade. Supruga mora ostati. Mora ležati u stacionaru. Zahvaljujem se doktoru. Govorim da nemam novca, nisam ponio spavaćicu niti papuče. Pusti reče mi, nije vrijeme sad za to. Ipak ovdje će biti pod našim nadzorom. Svakako je obiđi, bile su njegove riječi. Ostavljam suprugu. Zabrinuto gledam u nju. Znam rat je i nikome nije svejedno, ali kako da joj pomognem. Nemam ni u lijevoj ni u desnoj. Rado bih joj donio nešto hrane, ali… Plakao sam dok sam izlazio iz ordinacije. Pred očima mi samo njena slika kako leži na krevetu, sitna. Kako se sa svakim mojim korakom smanjuje. Topi se kao snijeg. Ostaje samo mrlja, fleka. Znojno tijelo polako se hladi i ponovo se jeza uvlači pod moje dotrajalo i pohabano odijelo od komunalne firme gdje više ne radim samo zato što sam inovjeran. Stepenice kao da se dižu prema meni, silazim a kao da se penjem. Teškim koracima ponovo izlazim napolje, a strah ponovo raste. Opet sam napolju, na brisanom prostoru gdje uvijek može da me pokosi hladan pogled ili sasiječe rafal uvredljivih riječi. Znam da ne bih krvario. Ne bih se ni mrtav usudio da je prospem po pločniku koji sam do juče čistio, ja mrtav i nepoželjan. Ubijen kao pas. Tišina mrtva, prijeteći hladno poput sječiva ledi mi dah. Idem ka tačkama. One klonule kao da dijele moju muku moj usud. Obeščašćene i ostavljene. Bez točka. Bez najvećeg istorijskog izuma. Ukradena je još jedna karika. Kuda ide čovječanstvo. Može li se bez točka. Ja ovakav batrljav i trapav nekako. Kako ću po ženu. Šta će istorija reći. Hoće li neko zabilježiti da je dana tog i tome, meni ovakvom i onakvom lopov ukrao točak,….“-Zoka nešto sam primjetio prenu me glas saborca.

Udubih se u noć pod snažnom i prevelikom dozom sna koji me je posjetio te noći na straži. Još omamljen i nerazbuđen osluškivao sam još dugo u noć, a prošlo je možda tek neki minut.

„Noć je najgora za svaku bolest.“-rekoh.
„Jesi li bolestan?“-upita me.
„Onako, nešto me steže pod kaputom. Onako ja to.“-rekoh više za sebe.

Godinu il dvije kasnije saznadoh da se moj san zbio. Uistinu. Negdje. U jednoj ulici koja je mogla biti poput svake druge ali nije. Imala je sve uslove. Svoje kuće, stanovnike, put. Potok pride. Nestašluke i fudbalsku ekipu sa sjajnim pojedincima. Imala je i svoje kajakaše. Svoj prosjek i siromaštvo, ali nije imala šansu da postane prava ulica jer za asvaltiranje je uvijek bio potreban jak lobi. Lobi traži novac, a ulica nimalo izdašna po tom gušila se u prašini i te nesretne1992-e godine.
Imala je ta ulica mnogo više dok je nije ubilo vrijeme. Onako kako se kuće ubijaju.
Izvana.
Iznutra.
Ugasli dimjanci još odolijevaju, kao da čekaju vatru koju su ratni talasi oduvali, raznijeli po cijelom svijetu.

Neugodna tišina potraja trenutak dva prije nego neznanac ne ispruži ruku prema doktoru. Onom drugom nastavio je igrati tetris. Povremeno je nakratko podizao pogeld prema doktoru.

„Aleksej. Drago mi je.“-predstavi se neznanac doktoru.
„Aljoša. Dr. Aljoša Troperski.“-prihvati njegovu ruku te se i sam predstavi.
„Kako Vam mogu pomoći?“-nastavi doktor.
„Ne znam. To bi vi trebali da mi kažete.“
„Zašto ste onda došli?“
„Rekao sam već. Tetris me doveo ka vama.“

Doktor ga je zbunjeno gledao nekoliko trenutaka prije nego ga nastavi.

„Nastavite. Slušam Vas.“
„Sve je počelo jednog aprila  ratne 1994. godine. U rov je dospio ovaj tetris. Bio je novina. Svima je odjednom postao preokupacija. Svi su ga trebali. Pa i ja. Vremenom izgubio sam san. Nisam prestajo igrati. Do danas.“-zastade i pogleda nakratko u doktora.
„Slušam Vas.“
„Mojim venama kao da su umjesto krvnih zrnaca potekli oblici. Baš kao na tetrisu. Bio mi je više od igre. Ako mi vjerujete ostao sam živ zahvaljujući njemu. U nekoliko navrata moje kašnjenje uzrokovano njim spasilo me je sigurne smrti.“
„Postaje sve zanimljivije.“
„Možda vama doktore, ali ne i meni.“-skršenim glasom uzdahnu Aleksej.

Nekoliko trenutaka gotovo histerično se borio sa napravom koje je trebala biti razbibriga i sve drugo, osim ono što je postala u njegovim rukama. Opsesija.

„Sve, ali baš sve. Sve sam rješavao poput tetrisa, svaki problem. Koristio sam sva stečena znanja i iskustva iz igranja tetrisa na ostatak života. Sve sam primjenjivao u životu, ako je to više uopšte i život. Više je to igra.“
„Kako ste to primjetili?“
„U WC-u doktore. Nisam prekidao igru niti u tim momentima. Da izvinete pokretima guzicom vrtio sam i oponašao sam rad prstiju prilikom igranja tetrisa.“
„I?“-doktor je nestrpljivo ubacio pitanje.
„I bilo je nevjerovatno. Ustao sam i poglčedao iza sebe. Sve je bilo uredno složeno. Složeno po nivoima. Nisam se mogao oteti utisku da se tog trenutka tetris trajno naselio u meni. Nastanio u meni. Poslije toga svaki moj pokret i potez je bio prethodno tetrisovski posložen i pripremljen.“
„I?“-doktorova pitanja su bila kratka i jasna.
„Sve je postalo tetris. Svaki problem gledan je kroz njega. U nekim segmentima imao sam više uspjeha u drugim manje. Međutim generalno gledano pomak je bio očigledan.“
„Kad je tako zašto uopšte tražite pomoć?“-ponovo zapita doktor.

Nakon nekoliko trenutaka Aleksej odgovori.

„Sve je postalo previše lično. Priznajem sam sam kriv. Nije to trebalo da postane više od igre. Upravo suprotno sve je postalo više od igre, pa i sam život. Ostao je više od igre.“
„Pričajte dalje. Ja vas i dalje slušam.“-doktor je sa sve većom pažnjom slušao Alekseja koji nije prekidao sa igrom.
„Počeo sam u njemu prepoznavati stvari koje me okružuju. U jednom momentu, rezultat se poklopio sa mojim jedinstvenim matičnim brojem. U tom momentu sve je odjednom kliknulo pred mojim očima. Taj tetris kao da se srodio sa mnom kada sam kliknuo. U tom momentu stekao sam utisak da sam ja postao igrica s kojom tetris upravlja. Raspored oblika i kombinacija oblika jasno su ukazivali šta mi je činiti. Milioni novih znakova i kombinacija po svim nivoima davali su tačan odgovor na sve ono što je bilo ispred mene i što me je čekalo. Jasno sam znao kada ću dobiti posao i gdje. Pa čak i to da mog poslodavca uopšte neće biti briga za mojom strašću prema igranju tetrisa. Sve se složilo i poklopilo u tom momentu. Trokut,  dva kvadratića, štapić, kvadratić, krstić, dva romba i krstić doveli su me ovdje. Postoje i duže oznake, ali ne znam kad bi završili. Kao u kineskom jeziku, ovladao sam sa par hiljada svakodnevnih kombinacija, a postoje na milioni. Stvar je jasna, sve je u logici.“-zastade Aleksej.
„Kako bih ja u svemu tome mogao pomoći? Vi ste ovladali njegovom logikom, niste svim kombinacijama ali ovladali ste osnovama i vidim da vam dobro ide.“-zbunjeno odgovori doktor.

Aleksej je i dalje igrao, tražeći odgovor. Bio je tu pred njim, samo je trebalo logički rariješiti još jednu kombinaciju.

„Ne znam. Evo već nekoliko puta mi se ponavlja isti niz kombinacija. Ne znam šta je, vi ste doktor. Pogledajte.“-pokaza mu se diplej na kome su se smjenjivali isti znakovi.

Tri tačke, tri štapića, tri tačke. Kombinacija se ponavljala neprestano.
Doktor je gledao nekoliko trenutaka. Zbunjeno se češkao po glavi.

„Znate bio sam u vojsci telegrafista. Ako to ima veze sa tim. To bio poziv u pomoć. SOS. Znate to iz filmova, poziv u pomoć. Izgleda da je njemu potrebna pomoć.“
„Logično, kako se toga nisam sjetio. Isuvuše logično.“
„Kad ste mu zadnji put mijenjali baterije?“-upita doktor.
„Baterije? Nisam nikad. Nije bilo potrebe.“-slegnu Aleksej ramenima.

U tom momentu na displeju se jasno pojavi novi simbol. Srce. Pulsiralo je sve slabije i slabije.

„Doktore učinite nešto. Pomozite. Bez njega nema života ni meni. Molim Vas.“-zavapi Aleksej i pade ničice na koljena pred doktorom.
„Samo tren. Sestroooo, sestrooo.“

Na vratima se pojavi medicinska sestra. Vitka, crnokosa. Bile je nešto najljepše što je Aleksej vido do tada ako je uopšte do tada išta i vidio. Na prvi pogled se zaljubi u medicinsku sestru koja se pojavi na vratima. Pogledi im se sretoše. Činilo se zauvijek.

„Sestro, dajte mi jedan paketić baterija. Požurite samo.“.
„Naravno.“-nije skidala pogled sa Alekseja.

Nakon par trenutaka baterije su bile na stolu. Doktor je brzo mijenjao baterije. Aleksej je i dalje gledao crnokosu medicinski sestru. Ni ona nije ostala ravnodušna prema pogledu Aleksejevom. Tamne kao ugalj njegove oči topile su se na njenom tijelu.

„Evo. Gotovo.“-pruži tetris prema Alekseju.

Uzeo je tetris. Ponovo ga uključio. Na displeju je stajala poruka.

„Game over. Nije bilo lako sa mnom. Čekao sam zbog nje. Hvala na strpljenju.“

Nakon toga srce je počelo jače da pulsira. Dva srca. Aleksej ustade sa stolice, uze za ruku medicinsku sestru.

„Hvala doktore.“-zajedno krenuše prema vratima.
„Aleksej, vaš tetris.“-povika doktor za njima.

Aleksej zastade na vratima te se okrenu.

„Ja sam svoju igru završio. Sad je sve u tvojim rukama. Još jednom hvala.“-podignu ruku u znak pozdrava i nestade iza vrata.

Doktor je gledao za njim, a potom pogleda na tetris. Na displeju je pisalo.

„Aljoša, start game. Play.“

Razlog za ovaj sukob i tuču je više nego jasan i opravdan – mržnja. A mržnja je nastala kao posljedica nepomirljivih razlika među korisnicima različitih mreža. Pokazalo se da je suživot 063 i 064 pretplatnika nemoguć. Djeca u školi maltretiraju one druge, komšije ne razgovaraju jedni s drugima, na posao se prima isključivo po telefonskoj liniji, a sve je manje brakova između pretplatnika različitih mreža, a sve više razvoda među supružnicima koji nemaju isti pozivni broj. Štaviše, i operateri uporno povećavaju cijene poziva upućenih prema neprijateljskoj mreži. Jedino riješenje vidi se u potpunom razdvajanju.

Ovo je najveći sukob kod nas još od jeseni 2009. kad su izbili nemiri izazvani sukobom ljudi rođenih u zimu i onih rođenih u ljeto. Nakon svega ruke trljaju novinari. Sutra i nekoliko narednih dana imaće o čemu pisati. A čitaoci željni razbijenih noseva i krvavih glava imaće šta i gledati – biće postavljeno i mnoštvo slika s lica mjesta. Internet korisnici moći će “lajkovati” i “šerovati” (raspisan je konkurs za smišljanje srpskih riječi koje bi odgovarale engleskim riječima “like” odnosno “share”).

Eto zabave za sve.

 Prvi krupniji eksces ambasadora  Nemačke Volframa Masa, desio se još u oktobru 2010. godine na konferenciji „Srbija, Zapadni Balkan i NATO – ka 2020. godini“, na kojoj Mos u prisustvu predstavnika većeg broja država, medju kojima i ambasadorke SAD Meri Vorlik i šefa delegacije EU u Srbiji Vensana Dežera, izjavljuje:

Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput „NATO bombardovanja“. Zamislite da šetate ulicom Kneza Miloša i da vas vaše dete upita: „Tata, ko je ovo uradio?“. Vi ćete mu odgovoriti: „NATO“. I šta onda očekujete od vašeg deteta da misli o NATO-u? Za razliku od toga, ja sam kao mladić u Nemačkoj gledao ruševine u mom gradu, ali ja nisam mrzeo onog ko je to učinio jer je bilo onih koji su mogli da mi kažu zašto je to učinio.

Koliko je izrečeni nonsens monstruozan nije nešto o čemu ozbiljan čovek ima suviše razmišljati, ali osim za Srbe uvredljiv je i za svih sedamdeset miliona žrtava Drugog svetskog rata.

Ova izjava prolazi bez bilo kakvog zvaničnog komentara, što je i sasvim razumljivo i logično, posebno imajući u vidu da Mas, na pomenutom skupu izjavljuje još i : “Bilo mi je toplo oko srca kada sam video DS, SNS, SPS, G17 i LDP na sastanku sa Gvidom Vesterveleom kako složno izjavljuju da im je integracija  u Evropsku uniju prioritet broj jedan. To je fantastičan napredak u odnosu na pre tri godine”.

Moram napraviti malu digresiju, te podsetiti na oštar ton kojim sredinom prošle godine, Dragoljub Mićunović, predsednik skupštinskog Odbora za inostrane poslove, nakon bezazlenog nesporazuma sa ambasadorom Irana (bezazlenog u odnosu na težinu Masove izjave)  kaže kako bi “za očuvanje dobrih odnosa dve zemlje bilo dobro da se ambasador Irana izvini i objasni kako je do toga došlo”.

Ima li čoveka kome se od ovakvog licemerja ne prevrće u želucu?

No, da se vratimo Masu.

Nakon odbijanja kandidature Srbije za proces ulaska u EU on kaže “Nemačka je jasno poručila da podržava Srbiju na njenom putu ka Evropskoj uniji, i ja ne vidim razlog da se Srbija zbog bilo čega ljuti na Nemačku“.

A, zašto bi se ljutila? Kao da je Srbija dete koje je u zabavištu bilo nestašno, pa mu strogi, ali pravedni vaspitač Mas kaže da nema razloga da se na njega ljuti zbog zabrane igranja sa ostalom decom.

Osim toga, nekakve lažne suze tekle su samo sa lica vladajućih političara i to tek zato da bi pokazale koliko im je stalo do onoga sto nema alternativu. A šta danas, nakon svega pretrpljenog misli Srpkinja ili Srbin odlično može videti svako ko uopšte može videti.  Takodje, koliko Srbija misli da EU nema alternativu, lično sam ubedjen, odlično će se pokazati ako jednom dobije tu kandidaturu, a onda i referendum nakon nje.  O tome je odlično nedavno pisala gospodja Milja Lukić.

Na kraju krajeva, i to što nam je Nemačka, zemlja koja je svetskoj istoriji podarila neke od najumnijih glava, poslala za svog izaslanika čoveka intelektualnih kapaciteta i moralnih kvaliteta Volframa Masa dovoljno govori o njenom  stavu prema nama. Razočaravajuće baš kao što je  razočaravajuće da ta velika zemlja još na primeru  Milana Nedića nije naučila da insistiranje na marionetskoj vlasti  u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu  ništa dobro ne može doneti ni  Nemačkoj, a na žalost, ni Srbiji.