Sta znam… Oni su kao prljavi White Stripes; sa zamenjenim ulogama i bez ispeglane produkcije. Ako se zadrzim na ovom poredjenju onda mi padaju na pamet farmerice koje se prodaju iscepane i one koje su se na vama iscepale i raspale. Takva je nekako i razlika izmedju ova dva benda.
Niskobudzetnoj velikoj evropskoj turneji obuhvacene su i zemlje nekadasnje Jugoslavije, te mislim da bi steta bilo propustiti ih. Pretpostavljam da cene ulaznica nece biti visoke.

Linkove za download debi albuma mozete pronaci na strani Music is amazing , a vise o samom bendu na njihovoj Myspace strani

Autor fotografije Tiberio Sorvillo, musique et photographieSlični Tekstovi:

• Naga Dzulija, Nick Hornby
• A jedan maleni čip u glavi?
• Posrnula imperija napada! (Piratebay.com)
• Sudbonosno NE (Niet, Slovenija)
• ‘iSelect’ – David Bowie

Mali grad na dvije rijeke dočekao me je u nekoj čudnoj tišini. Nije me bilo par dana a već se nešto gadno dogodilo. Grad na dvije rijeke nije tek običan grad. Obično grad zapadne jedna rijeka. Svi osnivači gradova imali su navike da osnivaju gradove pored rijeka da mogu svoje đubre da otpremaju na najlakši način. Rijekom.
Samim tim postojala su uvijek dva tabora. Onih što đubre bacaju u Sanu i onih kojima je Una bliže za bacanje đubra. Dva tabora su bila i kod izbora rijeke za kupanje. Oni koji su preferirali planinsku svježinu kupali su se u Uni, dok oni kojima je trebala toplija voda kupali su se u Sani.
Elem u takvom gradu ne mogu ljudi oko nečega da se ne dijele. Kad malo podijeliš sa dva ostane malo ili gotovo ništa.
Prvog jutra sam odmah uvidjeo jednu novu podjelu.

U gradu je otvorena novi supermarket sa super cijenama, super artiklima, super popustima i super nagradnim igrama. Sve je super. Dok na drugoj strani ostaje supermarket koji je to bio sve do neki dan prije. I dalje on ima super akcije, super cijene, super nagradne igre. Sve što ima novi supermarket ali nije baš super kao on.
Nakon par dana primjetio sam poznanike kad sam izašao u grad. Sumnjičavo su me gledali. U njihovim očima kao da je tinjalo pitanje.“Jesi li s njima ili si s nama?“.
Čini mi se kao da je to pitanje ponovo aktualizovano kao neka početkom devedesetih.

Nisam se dao smesti. Uzvratio sam osmjehom i nastavio put. Gledali su za mnom  jer sam osjećao poglede na sebi kao teške optužbe.
Zakoračio sam u novi supermarket. Konzum.

„Kako li samo mudro smišljen naziv.“-razmišljao sam o njegovom porijeklu imena. Bilo mi je potpuno jasno šta oni očekuju od mene. Oni žele da ja trošim. Ok.
„Onoliko koliko bude potrebno.“-bio sam jasan.
Cijene su bile uglavnom slične, ali veliki broj artikala koje kupujem imao je za nijansu više vrijednosti. Dok nekih artikala nije bilo od proizvođača koje kupujem.
Birao sam ono što je bilo cijenama bilo prihvatljivo. Nakon nevelike kupovine izašao sam napolje. Nekolicina poznanika nije gledala u mene već u vrećice na kojima je krupnim slovima bilo ispisano ime supermarketa. Okretali su glavu na drugu stranu kao da me nisu ni vidjeli.

Uputio sam se u drugi supermarket radi kupovine preostalih artikala koji su jeftniji i kojih nije bilo u novom supermarketu. Nakon kupovine u Maxi-ju pošao sam prema automobilu. Nekolicina poznanika gadljivo je pogledala na vrećice koje sam nosio dok sam išao prema automobilu i okretala je glave.
„Šta je ovom narodu danas?“-pitao sam se.

Krenuo sam u šetnju ulicom. Sreo sam poznanika uvijek vedrog i raspoloženog za šalu i smijeh. Nije bio nimalo raspoložen.
„Šta se dešava? Nisam bio par dana i vidim nešto se gadno dešava. O čemu je riječ?“-odmah sam ga upitao.
„Jel ti mene zezaš ili stvarno nisi u toku?“-iznenadi se mome pitanju.
„Stvarno ne znam.“
„Pazi sad. Ti znaš da se ovaj grad uvijek dijelio na one koji jedu burek kod Srbina ili kod Franje. One koji se šišaju kod Hakije ili Rade. One što pišaju uz vjetar i one što to isto rade niz vjetar. Ribolovce sa Sane i iste koji love na Uni. Svjedno riba će biti pojedena, ali ovo je nešto sasvim drugačije i mnogo opasnije nego dosad.“-bio je sasvim ozbiljan.
Naježio sam se kao jež pred izlazak iz ježeve kućice.
„Pucaj.“-rekoh.

Kolega se primaknu i započe priču. Tajno da tajnije ne može biti. Gotovo ga nisam ni čuo, samo sam čitao sa usna dok je micao njima i gestikulirao rukama pazeći da rukama ne pokaže ono što sriče usnama, a da to sve nema veze sa temom dok je mrdao ušima.
Milioni mravaca trčali su niz leđa. Neki od njih bili su i potkovani. Grčio sam se na momente slušajući nevjerovatnu priču.

Upravo zbog tajnosti podataka neću vam reći ništa što bi naškodilo akterima, udruženjima, grupacijama i koalicijama u priči.
„Grad se iznova podijelio. Ali ovaj put mnogo jače i dublje nego su se i sami tvorci zavjere nadali. Grad je podijeljen po svim šavovima. Ovoga puta ništa nije kao prije. Od sada ni što je crno nije više crno niti bijelo. Od sada sve je mutno. Sredine nema.“-pričom je dizao tenziju.
Pogledom je šarao kao šaraljka na Veliki petak po jajetu.

„Od danas. Zapamti od danas ti si meta. Bićeš praćen. Osjetićeš poglede na sebi, nimalo prijateljske i naivne. Ovo što ti govorim nije tlapnja i zapamti o tebi se radi. Zato pazi se kako ćeš se odrediti prema svemu i svačemu. Svijet ne prašta.“-nastavi.
Rukama je pokazivao kao da je utorak, ušima mrdao kao da je petak, dok je ustima sricao srijeda.
„Prošla?“-upitah.
„Pssssst.“
Bilo je jasno da sam se izletio pitanjem. Grad je utihnuo i usporio za nekoliko milisekundi. Ni mnogo, ni malo, ali dovoljno da poremeti bioritam, feng šui i samokontrolu i kontrolu međugradskog saobraćaja.

„Vidiš grad se podijelio na Konzumiste i Maxiste. No to nije sve. Osnovali su udruženja potrošača. „Ako su ti sve daske na umu rješenje je u Konzumu“ i „Ako ti ptice nisu popili taxi dođi u Maxi“, s ciljem mobilizacije po svim aspektima. Na FB-u su opet osnovane mnoge grupe gdje se pokazuje i raslojavanje među njima. Tako postoje i slijedeće grupe Konzumista. „Ako nedjeljom ne ideš u crkvu dođi u Konzum po mrkvu.“, „Svakim danom dok si na netu navali po Konzum piletu“, „Pusti brkove il pusti modu, ali biraj Konzum vodu“ i da ne nabrajam dalje. Dok Maxisti imaju svoje grupe. „Nije šteta, neka neta, carnex pašteta, Maxipašteta“, „Nije zgoreg biti lud, al nemamo ništa stim. Maxi daje Maximalno“, „Caru ide carevo, budali šamar, a pametan zna se Maxi je vaša kasica prase“. No to još nije sve. Penzioneri su se mahom svrstali uz bostan od 0.50km, a dio njih uz lubenicu nešto skuplju ali jasnijih tonova. Udruženje siromašnih i gladnih usta podijelilo se na „Zini da ti kažem“ i „Sunce tuđega neba“. „Zini da ti kažem“ se između sebe trodijelila na „Razvaliću ti ta usta žvaljava“, „Usne vrele kao žar“, „Gladan gladnom ne vjeruje demokratskih promjena“, a „Sunce tuđega neba“ iznjedrilo je nekoliko frakcija. „Sunce ti žarko“, „Sunca mi“, Sunce moje jedino nezavisnih i od ničeg podržanih narodnjaka“, „Svanulo je jutros iznad kontejnera“ i još nekolicinu uz koji je stala partija „Radničkih prava na parizer u papiru i majonezu na reveru“, udruženje ljubitelja Lade „Lada u leru“. Koalicija „Prašnjavih tepiha i Somuna umjesto štruce“ podijelila se po mjesnim odborima. Tako da polovica njih sad čini „Laminat gore, laminat dolje, a između vedro polje“ i „Uzmi kruha, uzmi hljeba, ali igraj kako treba“.
„Nikom nije ljepše nego nama, kad je snama moja mama.“-udruženje maminih sinova uputilo je oštru protesnu notu udruženju tatinih kćeri „Pravićete vi svoga tatka od blatka“ povodom neuspješne konfercije na temu „Nas dva brata bez alata“ koju je organizovala nevladina kulturna oranizacija udruženog rada i kapitala bez porijekla. Povodom toga oglasilo se esnafsko društvo za izradu strašila „Strašila su među nama, iz dupeta im viri slama“ koja se svrstala na stranu zagovornika da Pluton ostaje planeta, a da je Dostanić Ratko ostao kratko na klupi Crvene Zvezde saopštenjem u kome se jasno kaže „Šetalište da, ali mesnice nedjeljom ne“. Situaciju je pogoršao stav „Omladine koja nigdje ne zna“ da nije lako ribom biti dok je som na stolu.“-bez uzimanja vazduha mi reče.

„I to nije sve.“-nastavi svoje izlaganje.
„Stani malo. Kažeš da to nije sve.“-upitah ga ponovo.
„To je ono najgore.“-reče mi.
„Sad mi je tek jasno.“

Uvidjevši težinu i složenost situacije nisam ni trebao dalje da slušam sve mi je bilo jasno. Odmah sam krenuo kući. Nije više ništa bilo kao prije.

Čak ni komšinica koja je stalno virila iza zavjese kad bih ulazio u dvorište nije bila bezazlena.
„Šta ima komšija?“-upitala me je.
Znala je da sam bio na godišnjem odmoru na moru. Znala je i sve ostalo što se moglo znati, ali u jedno sam bio siguran.
„Bijela je komšinice. Strina je bijela.“-pokazao sam joj golo dupe što je jedino bila svijetla tačka toga dana.Slični Tekstovi:

• Sve je to na struju!
• Skoro sedmica!
• A čekaju ih 20 godina
• Nije lako postati popularan
• Papagaji u borbi za slobodu

„Jesmo. Jesmo. Nego šta smo ako to nismo.“-mrmljao sam poluglasno u maloj kabini putničkog automobila koji je do danas zajedno sa mnom prešao 30.000 km za malo više od dvije godine.
U njega sam stekao posebno povjerenje. Raspričamo se mi tako. Nadglasavam ja njega, pa onda on zabruji i zabreketa kao bara puna žaba koje nekoć sam lovio za bilogiju. Zapjevam ja iz sveg glasa, a on me polako prati kao gudalo. Ih divota jedna. Jezdimo kao Don Kihot i Rosinanta, mada s nešto više konjskih snaga.
„Čuo si ga šta kaže? Aaaa?“-obraćao sam se svojoj Rosinanti s kojom sam jezdio ususret nepravdama i nevoljama ovozemaljskim koje se nisu mijenjale usprkos stalnom napretku civilizacije.
„Čuo. Nego šta sam nego čuo. U pravu je.“-tobože ozbiljnim glasom mi odgovori moja Rosinante iz kragujevačke štale. S dobrim porodičnim porijeklom.
„Hmm. Biće da je tako. Ima on pravo.“-zaćutih dalje jezdeći.

Jedan kratki razgovor promijenio me je iz temelja. Nastojao sam da ga zaboravim. Ne mislim o njemu, ali sa svakim metrom njegove riječi sve su jače odjekivale i bubnjale u glavi. Premotavao sam sve slike i svaku riječ toga jutra.
Ugledao sam ga na livadi. Bio je sam. Zaustavio sam auto.
Nije se obazirao na mene.

„Ehejjj.“-na tečnom konjskom ga pozvah.
Nešto je nehajno promrmljao. Kroz zube.
„Zdravo.“-uputih mu pozdrav.
„Zdravo i tebe.“
„Kako je?“
„Vako je svaki dan.“-odgovori mi prijatnim dubokim glasom.
Volio sam taj konjski jezik. Red rzanja, mrdanja glavom, zabacivanje grive i frktanje kroz nozdrve bilo je sasvim dovoljno za jednu kvalitetnu konverzaciju. Oni malo učeniji i sa višim stepenom kursa konjskog jezika, ovladavali su i sa mrdanjem ušiju, mahanjem repom. Tek mali broj ovladavao je topotanjem u mjestu i kao Morzeovom azbukom vodio dubokoumne i korisne razgovore. Ali za to za sagovornika s druge strane moralo se imati nekog dubljih poimanja. Tu već brdski bosanski konj nije bio na nivou.

„Šta ima?“-upitah ga.
„Evo ima.“
„Mrzovoljan konj. Nezadovoljan svojom karijerom.“-pomislio sam na tren dok sam gledao sivalja kako pase travu.
„Paseš?“
„Pasem.“
Nakon toga se konj pomokri.
„Pišaš?“
„Pišam, pišam.“-odgovori sivalj.
„Blago tebi. Ja se nemam kad ni popišati da me telefon ne prekine u pola posla.“-pojadah se sebi.

„Radiš?“-upita me konjski ozbiljno.
„Radim.“
„Znači osedlan si.“-konstatova on gledajući me velikim tamnim okruglim očima tek povremeno trepćući.
„Šta osedlan. Samara ne skidam.“-gotovo planuh.
„Paseš li?“
„Pasem druškane. Pasem. Ali slaba vajda. Sve što vrijedi su popasli.“
„Ko?“-podignu pogled prema meni.
„Ko? Kako ko. Neotesani, neškolovani, nekulturni hohštapleri. Političari.“-izbacih bujicu riječi na gomilu.
„Ne razumijem. Pojasni mi.“-blenu u mene konjski naivno.
„Šta tu ima da se pojašnjava. Kočijaši brate.“

„A tako rođo. Sad te razumijem. Konjino moja poštena. Rode rođeni.“-razgali se seoska konjina i iskezi svoje velike žute zube prema meni.
„Kako rođo?“-blenuh u njega.

„Radiš li? Radiš. Paseš li? Paseš. Imaš li svog kočijaša? Imaš. Pišaš li? Pišaš. Razgovaraš s drugim konjem? Razgovaraš. Razumijemo se. Nas dva smo ko dva konja. Kapiš?“-smijao se onako konjski.
Smijao se bez prestanka. Izvalio se na leđa gotovo ridajući. Režnjevi smijeha i rzanja bili su sve snažniji. Uplašio sam se. Potrčao sam u automobil. Startovao i niz seoski drum rasprašio koliko i najbolja konjska zaprega.
„A tek što prašiš.“-još jače se zasmijao previjajući se po livadi sivalj.

„Tako mi i treba. Upoznao sam rođu tamo gdje sam najmanje očekivao. Da imam FB njegov lik bi sigurno već bio među prijateljima. Vjerovatno i naša zajednička slika. Već vidim nas dva konja na plaži, u kafiću, disku. Na godišnjem okupljanju svih rođaka.“-mrmljao sam bijesno.

Rosinanta se zavjerenički smijala dok sam repom mahao i mrdao ušima. Još jedan stepen kursa iz konjskog bio je iza mene.  Kad sa nekim podijeliš 30.000 km lakše se razumiješ.

A

a

a

autor fotografije Andrzej SzymańskiSlični Tekstovi:

• Da li nekada sanjate otvorenih očiju? Ja vrlo često, to se zove daydreaming
• Drvo života
• Divlji pastuv
• Skok u vis
• Dan ponosa u Zagrebu

Dok sam prala kosu pogledala sam na vodootporni ručni sat. Pola sata do autobusa. Jednom sam prošla pored uličnog prodavca koji mi je nudio selotejp i vikao da je vodootporan na sunce, vatru i što je najvažnije – vodu.

Problem je što uvek žurim i kasnim. Pisce zamišljam kao ljude koji sede u svojim vikendicama punim dima od cigareta i kuckaju na skupim lap-topovima. Ja jurim za autobusima da bih stigla na predavanja.

Ćao, kako si, šta radiš?

Evo dobro sam, trčim za autobusom.

Ili:

Ej, stani! Nismo se dugo videli!

Ne mogu, žurim na bus.

Današnja tema ticala se pseudonima koje su književnice ranije koristile, da bi mogle da objavljuju. E, tu sam dobra, jer sam pročitala Vodenicu na Flosi u originalu i zapamtila autorku – Džordž Eliot. To sam i viknula kada je profesorka upitala da li znamo neki pseudonim. Nije me čula iako sam sedela u trećem redu. Onda je nastavila da nas ubeđuje kako sigurno znamo. Pitala nas je ko je napisao Vodenicu. Džordž Eliot! – viknula sam. Pogledala me je i shvatila sam da me uopšte nije razumela. Onda je upitala da li znamo koji je pseudonim književnice Meri En Evans. Opet sam viknula.

Kako? Šta ste rekli koleginice?

Bila sam toliko demotivisana da sam ćutala. Sačekala je nekoliko trenutaka, onda pogledala publiku i značajno rekla – Džordž Eliot!

Devojke ispred mene su se pocepale od smeha. Ja sam pocrvenela i okretala stranice rokovnika u kom su odštampane slike Save Šumanovića.

Kada se predavanje završilo, napustila sam amfiteatar i otišla u jednu od onih učionica u kojima su table zelene i nose oznaku „Šport Ljubljana“. Možda je to simbol jugonostalgije. Jednostavno ne možemo da se odreknemo Slovenaca, a kamoli njihovih tabli. Iako ih verovatno nigde drugde ne koriste.

Crnokosi kolega je prišao mojoj klupi i stavio svoje dupe tamo gde ja držim svesku. Pozdravio me i ja sam ga pitala šta je planirao za leto.

Prvo idem u Bremen na mesec dana, onda se vraćam kući, pakujem kofere i odlazim u Ljubljanu da studiram. Dobio sam ERASMUS.

Klimala sam glavom u znak odobravanja dok je on nonšalantno jeo kroasan. Mrve su padale na moju klupu.

Super – rekla sam. – Naučićeš slovenački!

Ja već ZNAM slovenački – dodao je, nakon što je progutao poslednji zalogaj.

Jezik ne može da se zna, pederu! Jezik se uči! – izgovorila bih da se nalazim u nekom filmu. Pod uslovom da se ne zove Filološki fakultet u Beogradu. Taj film niko ne bi gledao. Umesto toga nastavila sam da se smešim i sklanjam mrvice sa klupe.

Je l’ bitan prosek?

Jok. Ne gledaju to. Treba da pošalješ dobro motivaciono pismo.

Jebeno dobro – dodajem.

Nemoj da brineš. Dobićeš je i ti sledeće godine.

Crnokosi me utešno potapšao po ramenu i otišao u pravcu budućnosti, ostavljajući me da maštam. Postoje dve vrste ljudi. Prvi su stipendisti. Oni završavaju srednju školu u Americi. Odatle se vraćaju u Evropu da iskoriste stipendiju za osnovne studije. U međuvremenu dobiju stipendiju za praksu. Onda odrade i master što dalje od kuće. Oni konkurišu i bivaju primljeni. To je njihov full-time job. A postoje i Bezstipendisti. Scholarshipless. Stipendiumlos. Oni koji se nisu rodili kao Stipendisti.

Nema im pomoći.

Profesor je danas bio elegantan u teget odelu i braon cipelama. Davno je doktorirao u Beču i vratio se ovde sa užasnim akcentom koji forsira da ga ne bismo razumeli. Nisam mogla da se koncentrišem jer nisam popila kafu. Bila sam sve vreme u nekom poluležećem položaju. Nisu me zanimale vrste veznika. Nisu me zanimale ni razlike između tradicionalne i dependencijalne gramatike. Uplašila sam se. Možda je trebalo da studiram arhitekturu? Prava? Medicinu?

Na putu do kuće, nabrajala sam na prste stvari u kojima nisam dobra. Ubrzo mi je nestalo prstiju, a propustila sam i dva autobusa dok sam čekala zeleno svetlo na semaforu. Mada, ko još ima sreće sa autobusima?

Od stanice sam hodala poprilično sporo. Bila sam umorna od trčanja, a i dalje nisam popila kafu. Mislim da sam zavisna. Ne od kofeina – ne bih mogla da se krkam guranom ili koka – kolom, ali kafu moram da popijem. Setila sam se devojke sa kojom sam bila u sobi na jednoj ekskurziji – stalno je stavljala kapi za nos. Kasnije je priznala da je zavisnik i da ih koristi već četrnaest godina.

Kapi za nos – rekla mi je – to je način života.

Ušla sam u kafić na sporedni ulaz. To mi se dopadalo, bio je samo za službena lica, pa sam se osećala mnogo važno. Pre nekoliko meseci palo mi je na pamet da bih mogla da konobarišem. Keva u početku nije htela ni da čuje za to. Ubeđivala me je da imamo dovoljno novca i da nema poente kad neko ne radi u struci. Uostalom, štipali bi me za dupe. Trebalo mi je dosta da joj objasnim da samo želim da prikupim životno iskustvo. Da čujem razne priče od ljudi koji mi otvaraju dušu dok im ja sipam viski za šankom. Htela sam da dođem do štiva, do gomile štiva koje bih zbila u knjigu i onda postala pisac. Rekla mi je da neću dugo izdržati.

Prvi kafić u kom sam služila bio je jako popularan. Ljudi bi dolazili u svako doba dana i nedelje, ali vikendom je bilo nepodnošljivo. Muzika je bila preglasna i nisam mogla da čujem o čemu ljudi pričaju. Nisam ni bila sigurna da uopšte razgovaraju međusobno. Za tri nedelje koje sam tamo provela, gosti su mi se obraćali isključivo sa: „Koliko?“ , „ Zadrži kusur“ i „Još jedna tura“.

Devojka sa kojom sam radila takođe nije bila pričljiva. A nije mi ni delovala kao lik o kome bi neko želeo da čita. Imala je plavu kosu i crni izrastak koji je iz dana u dan bivao sve duži.

Onda sam našla posao na jednom mestu sa lepom baštom. Plata je mnogo manja nego u prethodnom kafiću, ali ja sam ionako tu zbog umetnosti. A i gazda je bio fin. Previše fin, u stvari. Uvek je bio ljubazan i kez koji otkriva desni nosio je svuda sa sobom. Plašila sam se da bi jednog dana mogao da poludi i pobije gomilu ljudi u banci ili pošti.

Kada sam ušla, prao je čaše nad sudoperom.

Došla si ranije?

Da nadoknadim kašnjenje od prošlog puta.

Lepo od tebe, ali nema mnogo gostiju. Samo oni tipovi napolju. Obriši ove čaše. Ja idem gore da sredim ozvučenje.

Jedan od zvučnika nije radio i to mi je omogućavalo da prisluškujem razgovore bez naprezanja. Ipak, do sada nisam čula ništa zanimljivo. Prvog dana sam poslužila jednu ženu koja je bila sama za stolom, nije čak ni telefonirala. Onda je došla grupica devojaka. Sve su pričale u isto vreme. Uglavnom o noktima i depilaciji. Juče je tip sedeo za šankom, pa sam se ponadala da će započeti razgovor. Umesto toga došao je gazda i izveo ga napolje. Rekao je da taj nema ni prebijene pare.

Momci u uglu bašte bili su moja šansa. Pravila sam se da rešavam sudoku da bih otklonila bilo kakvu sumnju. Nikada nisam rešila nijedan jedini kvadrat. Pričali su o sportu. Hokeju na ledu, hokeju na travi… Ne znam. Ali onda je jednom od tipova zazvonio mobilni, on se javio i došao do šanka.

Gde, si, jebote? Što se nisi sinoć javila, a? Spavala? A sa kim? Aha… Aha… Slušaj, uhvatiću te jednom na delu i… Znaš šta ću da ti uradim? Počupaću ti nadogradnju sa noktiju! Čuješ? Prstić po prstić! Je l’ me čuješ? Halo?

Vratio je telefon u džep i seo za sto. Izgovorio je gomilu naziva za polne organe. Dosta njih nikada ranije nisam čula. Eto, kevo, mislila sam, da nisam došla ovde da radim, živela bih u neznanju. Druga dvojica su ga pitali zašto se tako razbesneo.

Kurva me vara, eto zato.

Rekao je da to traje već nekoliko meseci. Znao je po simptomima koje ona pokazuje. Nosi dekolte do pupka, drži dijetu i odbija jutarnji seks. Oni su pokušali da ga ubede da greši. On mi je mahnuo.

Daj još tri piva!

Natočila sam krigle i krenula prema njima sa poslužavnikom. Tip je pričao o svom dedi nezgodnog karaktera. Kada je bio mlad uhvatio je babu sa ljubavnikom u krevetu. Uzeo je čekić, ona se isprečila da zaštiti ljubavnika, ali deda je već zamahnuo. Posle šest meseci probudila se iz kome i nije htela da ga strpaju u zatvor. Predstavnik zakona joj je objasnio da u Australiji ljudi služe kaznu kada nekoga bace u komu. Deset godina je bio u ćorci.

A kad je izašao, vratili su se u Srbiju – nastavio je.

Stavila sam im piva na sto, uzela prazne čaše i onda videla da im je pepeljara puna.

Posle je jednom babi slomio nos od besa. Trebalo bi ja da uhvatim ovu moju! Da je uzmem, pa da je slomim… Ovako!

Istrgnuo mi je čistu pepeljaru iz ruke i razbio je tik pored mojih nogu. Ja sam se suzdržala da se ne upiškim od straha, ali mi je poslužavnik ispao. Staklo je bilo svuda po zemlji.

Sagnula sam se da pokupim nered. Onda se muzika naglo pojačala i gazda je dotrčao odozgo.

Proradio je! Sada imamo oba zvučnika!

Onda me je video. Dok sam vraćala delove čaša na poslužavnik osetila sam kako mi pivo prolazi kroz pore. Mrzim taj miris.

Šta si to uradila, glupačo maloletna? Znao sam da nije trebalo da te uzmem!

Nisam namerno, ja…

Pogledala sam razbijača pepeljare. Ćutao je, kao i ostali momci za stolom.

Šta čekaš? Idi po jebenu metlu! – viknuo je gazda.

Ustala sam, zgrabila svoju torbu sa šanka i istrčala. Jebeš ti to.

Kada sam stigla kući, keva je usisavala. Ušla sam u kuhinju i sipala vodu u plastičnu čašu. Ruke su mi se tresle, nisam mogla da potrefim sopstvena usta. Prestao je zvuk usisivača. Keva je došla da me pozdravi.

Otkud ti? Zar nisi na poslu?

Neću ja tamo da se vraćam.

Uhvatila me je za ruku.

Jesu te štipali?

Ćutala sam. U glavi mi je bio zvuk stakla koje se lomi.

Nisu, nego mi se ne radi više.

A šta je sa životnim iskustvom?

Ako ne budem imala o čemu da pišem, pobeći ću sa cirkusom, to uvek upali.

Ni tamo ne bi dugo izdržala.

Pustila mi je ruku i izašla iz kuhinje.

Okupaj se, smrdiš na pivo! – doviknula je i upalila usisivač.

Ušla sam u svoju sobu i legla na krevet. Buljila sam u zeleni plafon. Kada ga je krečio, moler mi je rekao da je to bolesno. Kao da imam travu iznad glave. Meni ne smeta. Bolje nego piksla u glavu, u svakom slučaju. To bi bila tako glupa smrt, pomislila sam. Verovatno bi mi dodelili Darvinovu nagradu. Odmah posle tipa na koga je pao automat za koka- kolu dok je pokušavao da izvuče limenku.

Nervozni gost razbio konobarici pepeljaru o glavu zato što je prisluškivala njegov telefonski razgovor.

Mobilni mi je zasvetleo. Otvorila sam poruku.

Kupili smo tekilu! Dolaziš?

Pogledala sam se u ogledalo. Podočnjaci su bili moji verni prijatelji. Uvek sa mnom.

Evo – napisala sam. – Samo da se okupam, smrdim na pivo.
-
-
-

fotografija preuzeta sa strane Francis BourgouinSlični Tekstovi:

• Da li nekada sanjate otvorenih očiju? Ja vrlo često, to se zove daydreaming
• Pobednik literarnog konkursa
• Bicikl iz Lisabona
• Papagaji u borbi za slobodu
• Breaking news

Otišao sam biciklom po dobitak. Ostavio sam ga naslonjenog na zid ispred kladionice i ponosno ušao unutra. Djevojka koja tamo radi provjerila je listić, a onda mi isplatila dobitak, uz osmijeh i čestitke. Zahvalio sam se i izašao van. A tamo više nije bilo mog bicikla. Ukrali su ga.

Kad sam ovo ispričao jednom prijatelju, koji je inače advokat, on je rekao da je to prljav novac i da mi je bicikl zato ukraden. A ja mislim da je to samo zato jer ga nisam dobro vez’o lancom.
Slični Tekstovi:

• Prljavo
• Centar za odvikavanje od bolesti zavisnosti
• Skoro sedmica!
• Breaking news
• Vrtni patuljci makove sade

“Dođite u Irish pub da se u njegovoj domaćinskoj atmosferi dogovorimo oko posla”, rekao mi je agent producentske kuće na kraju kratkog razgovora. Naime, oni su za svoj novi film tražili glumca nalik meni. Jedan me moj poznanik preporučio, a oni su odmah shvatili da sam ja pravi čovjek za tu ulogu.

Pojavio sam se na dogovorenom mjestu. Nisam kasnio, čak sam stigao malo ranije da ostavim utisak ozbiljnog glumca kojem je posao na prvom mjestu. Sjedeći za stolom do zida, razmišljao sam koliko sam sretan što sam dobio ponudu. Iz kratkog telefonskog razgovora shvatio sam da je u pitanju veliki film.

Ljudi iz filmske ekipe stigli su ubrzo. Njih dvojica, bucmasti i obični. Razgovor je počeo. Iznenadio sam ih skromnošću i jednostavnošću kad sam naručio coca-colu. Bucmasti je pio Guiness, a obični je pio nekakvo piće koje se služi u malim dozama.
“Vidite, ovdje vam je scenario filma. Voljeli bismo da ga pročitate da znate o čemu se radi i da odlučite. Radi se o velikom projektu.”

Ubrzo sam prelistao pružene papire, čuo njihovu ponudu i prihvatio da učestvujem u filmu. Moj lik se zvao Debeli, i bio je negativac. Srbin.

“Sad, znate šta…”, počeli su oni stidljivo. “Vi biste se za tu ulogu, kako da vam kažem, trebali razjačati malo, malo se udebljati”, rekao je obični, a bucmasti je klimao glavom i naručio nam još jednu turu.
“Ma nema problema, ja sam sad taman kakav treba da budem, ali spreman sam da se žrtvujem. Udebljaću se da dočaram ulogu. Ako je za potrebe filma, rado ću to učiniti.”
“Da, to smo i očekivali od vas. Neće to biti ništa strašno, mi ćemo vam pomoći, poslaćemo vam naše nutricioniste, čak i kuvare.”
“Ma nema problema, meni to lako ide. Koliko treba da se udebljam? Pet kilograma? Šest? Deset? Samo recite pa da krenem.”
“Hm, vidite, u tome je stvar. S obzirom na vašu trenutnu masu i visinu, mislimo da bi trebalo i više. Možemo vam staviti i jastuke, ali realističnije je, a film je ozbiljna stvar.”
Onda su nazvali jednog stručnjaka i rekli mu koliko kilograma imam, koliko sam visok, kakav mi je oblik glave i šta volim jesti. Nakon razgovora, obični je kratko rekao:
“Još 77 kilograma.”
“Krećem već sad”, rekao sam i dodao šećera u coca-colu. To ih je nasmijalo, pa sam se i ja nasmijao. Naručili smo još jednu turu, rukovali se, a onda se opet zadovoljno smijali. Rekli su mi da se pripremim za ulogu i da ćemo potpisati ugovor. „Nema problema“, odgovorio sam.

“Hahahahaha!”, odjekivalo je Irish pubom i to su čuli i malobrojni gosti, šanker, konobar i konobarica. Znao sam da će me tražiti da se slikam s njima kad pogledaju film i kad vide moju veliku ulogu. Snimanje je trebalo početi za nekoliko nedjelja i ja sam po izlasku iz Irish puba krenuo da se pripremam za ulogu.

Svratio sam na pijacu i kupio banane. Pet kilograma. Kupio sam i grah tetovac, za gravče na tavče. Onda sam otišao u prodavnicu zdrave hrane i kupio isključivo zdravu hranu: kikiriki, bademe, neke krupne lješnjake, indijske orahe, kandirano voće, i dva sendviča koja sam pojeo usput, na putu prema stanu. S desne strane sam vidio ratluk.
“Molim vas ovaj crveni ratluk isto.”
“Koliko?”, zapitala je prodavačica.
“Sve to što imate tu. A može i pola kilograma žutog da se malo osladim.”
Srećom, na putu do kuće naišao sam i na dvije pekare. U jednoj sam imao toliko sreće da su upravo izvukli tople kifle. Kupio sam dvije kifle, ali i dvije žemičke i dva kroasana, jedan sa sirom i jedan sa čokoladom. U drugoj sam uzeo dvije buhtle s pekmezom, jednu sa čokoladom i dva svježa kruha. Jedan sam pojeo na putu do kuće, a drugi sam ostavio da ga jedem namazanog debelim slojem maslaca i marmelade, a da se između zalogaja osvježavam mlijekom sa 3.2% masti, možda čak i čokoladnim. Kasnije sam, poslije nekoliko šaka badema i pola metra kobasice, popio dva piva, legao i odspavao dva sata. Probudio sam se, a na televiziji je bio film Kralj komedije.

Nakon filma sam se odlučio počasiti krafnama zbog mog veličanstvenog starta karijere. Napravio sam više od 20 komada. Dok sam ih gledao kako plivaju onako velike u vrelom ulju, nestrpljivo jedući Snickers čokoladice, pomislio sam kako bih sutradan mogao srušiti rekord i pojesti više od 28 tufahija. Krafne sam premazao pekmezom od šljiva. Posuo sam ih štaub šećerom koji mi je padao niz bradu i zaustavljao se na mojoj pamučnoj majici koja mi se činila manja nego prošli put kad sam je nosio, a bilo je to prije desetak dana.
Otkazao sam sve sportske aktivnosti i uveo svakodnevno jedenje tjestenine i konzumiranje piva i dodatno zašećerenih sokova. Smanjio sam kretanje. Kuda god bih išao, išao sam isključivo taksijem. U moj stan na drugom spratu isključivo sam išao liftom. Nisam htio rasipati energiju na hodanje kad je isplativije da je pretvorim u salo. Već sam se vidio na crvenom tepihu, onom holivudskom. I kako u posebno krojenom odijelu dajem izjave na engleskom i kako koristim poštapalicu you know i pričam o filmu kao o nečem najvećem u istoriji kinematografije, a blicevi sijevaju. I onda pričam kako je bilo jako zabavno, so fun kako bi to rekle kolege iz Amerike. I oduševljeno pričam o filmu i dimim držeći tompus među zubima. Ja, veliki glumac.

Naručivao sam da mi pice donose u stan. To sam posebno volio. Na njih sam obično naribao dodatni sir, punomasni, visokokalorični. Tražio sam one s debljim tijestom. Poslije njih sam pio coca-colu u koju sam dodavao žličicu šećera, bijelog. I svakog jutra sam stajao na vagu i primjećivao i bilježio napredak u svojoj karijeri. Kupio sam digitalnu vagu koja može izmjeriti i preko 160 kg, čim sam vidio da se ona stara klasična zaglavila kad sam prešao 120. Očekivao sam da će ona nastaviti drugi krug, ali izgleda da su neke opruge unutra mislile drugačije. Tačnije, više nisu mogle misliti, nisu izdržale teret moje slave. Ubrzo od trbuha nisam vidio koliko piše. Najlakše je bilo kad je brat bio kod kuće, tada sam njega vodio na vaganje da mi kaže kako stoje stvari. Graf je samo rastao, bio sam sretan.
A neki su me rođaci, kao i poneki prijatelji, zadirkivali i opominjali da sam se prekomjerno udebljao. Oni su rekli da sam se zaokružio i da to nije zdravo, te da skinem bar dvadesetinu tone s mog trbuha. Ali ja ih nisam slušao, znao sam da mi zavide na mojim uspjesima. Budućim, ali ipak uspjesima.

Gledajući televiziju grickao sam smoki, čips, pomfri, kikiriki, štapiće i razne sjemenke. Imao sam običaj uzeti i tubu majoneze od 200 grama i isisati je za vrijeme reklama. Izvršio sam i testiranje u vezi hrane na koju nisam tolerantan. Znao sam i bez vađenja krvi koji će rezultati biti pa sam poslije prispjelih rezultata povećao unos mliječnih proizvoda, punomasnog i topljenog sira, tijesta, žitarica, slatkiša i alkohola. Za desert sam obavezno jeo sladoled sa čokoladnim preljevom. I istovremeno sam učio tekst za moju ulogu. Ne gine mi Oskar, bio sam siguran. Biću pljunuti debeli negativac, Srbin.

Uskoro su se pojavili prvi problemi. Teže sam disao. I sporije sam se kretao. Počeo sam spavati na leđima. Odjeća mi je odavno postala tijesna. Brzo sam odlučio nabaviti novu odjeću. S obzirom da mi je do uloge nedostajalo još 26 kilograma, ja sam odlučio da budem ispred vremena. Naručio sam trenerke i one dugačke haljine koje nose i muškarci. Bilo je baš lijepih dezena. Uzeo sam i japanke, bile su jeftine i praktične, a nisam se morao saginjati da ih zavežem. To im je bila najveća prednost. Jer, već dvadesetak dana nisam mogao da se sagnem, već bih sjeo, podigao nogu koliko sam to mogao, i zavezao vezice nekako nespretno, sa strane, znojeći se i dahćući istovremeno. Tek sam tada shvatio, dok mi je čelo bilo orošeno znojem, zašto su pravljene one dugačke žlice za obuvanje.

Problemi su se nastavili. Dovoljno je reći da su me šišali na stojeći, prvi put u životu. Nisam se mogao namjestiti u onoj stolici. Gledala me mlada frizerka koja se čudila mojoj neprirodnosti, a sa strane je imala obrijan dio glave jer je vidjela da je to uradila i popularna pjevačica novokomponovane muzike, kao i pirsing na nosu. Onda sam se krenuo istuširati. Ali kako! Sjeo sam na rub kade, koliko sam uspio, i polijevao se pomoću tuša. Sad sam uvidio prednost široke tuš kabine. Prijatelj mi je u šali predložio da platim jednog malog iz komšiluka da mi malo očisti među prstima i da mi izbrusi tabane kamenom. Rekao sam mu da to nikako ne bih volio, a i da je današnji svijet čudan, proglasili bi me pedofilom, iako bih ja prave pedofile davio s obe svoje ruke snažne kao bikove noge. Evo, tu su u prednosti bili glumci koji su ostvarili roditeljsku ulogu pa im sad djeca mogu pomoći pri kupanju. Imao sam i teškoća s rezanjem noktiju na nogama pa sam zamolio medicinsku sestru, jednu što po kućama obilazi nemoćne i bolesne, da dođe da mi ih podreže. Dobro sam platio i bio sam zadovoljan uslugom.

Moj odraz više nije stao čitav u ogledalo. Zato sam se počeo ogledati u obližnjem izlogu. Bio je dovoljno širok. Moj mi je menadžer javio da je potrebno da se udebljam još 15 kilograma iznad dogovorenog jer režiser nije bio zadovoljan kad je vidio kako izgledam na slici koju sam im poslao. Bio sam neuvjerljiv za ponuđenu ulogu. Otišao sam u nekakvo udruženje debelih ljudi. Tamo sam čuo savjete nutricioniste kako da se ponašaju da smršave. Počeo sam se ponašati sasvim suprotno, a kupio sam i tablete za apetit. Preporučivali su po jednu tabletu na svakih osam sati, ali sam ja pojačao dozu i uzimao po dvije tablete na svaka četiri sata. To je vrlo brzo dalo dodatne odlične rezultate. Tamo sam čuo da je sport važan za zdravlje, ne samo za izgled pa sam odlučio da ga poslušam. Učlanio sam se u klub sumo rvača.

A koliku žrtvu podnosim shvatio sam ponajbolje jednog jutra kad sam ušao u dućan da kupim nešto za doručak. Prelijepa prodavačica Sandra sažaljivo me gledala kad sam se zaglavio na onom rotirajućem ulazu. I kad sam se nekako provukao i našao se među policama prepunim hrane, ja sam se opet zaglavio između redova na blagajni. Ona me gledala svojim smeđim očima, a ja sam se na trenutak osjećao neugodno. A ispred mene su, u košarici, stajale kokice, prženi bademi, coca-cola, dva kruha, dvije konzerve graha, tabla slanine, maslac i dvije teglice majoneze. Na izlazu sam se jedva prvukao kroz vrata. Ja, budući holivudski junak.
Sličan događaj zadesio me u jednom kafiću. Pomogli su mi konobari koji su otvorili oba krila ulaznih vrata, kao da unose neki ormar ili stol za bilijar, pa sam uspio ući. To su gledali neki Bosanci koji su sjedili za obližnjim stolom. Onaj jedan što je ličio na Mirsada Baljića, kad je vidio da neću moći ući, savjetovao je: „Jaro, probaj na kant“. Kroz neke uske ulice ne bismo mogli proći veliki Petar Božović i ja, shvatio sam. Ali bismo se pozdravili. Mi smo kolege, razumijete.

Smijala su mi se neki bezobrazni klinci u autu iz kojeg su se čuli nekakvi reperi. Bilo je to dok sam se sporo gegao prelazeći preko pješačkog prelaza ispred njih. Trubili su mi i jedan je čak izvadio mobilni telefon da me snimi. Ali ja sam zastao, pomalo ljut jer sam bio gladan, nisam jeo puna dva sata. Otišao sam do njihovog auta i otkinuo retrovizor i svojom rukom teškom kao cjepanica lupio po krovu auta i ulubio ga. Odjednom su se oni u autu uozbiljili i prestali se smijati. A iz jedne teretane su mi se smijala dva bildera. Prolazio sam ispred njih i kroz staklo čuo kako se smiju zagledani u mene dok su jedan drugom pipali mišiće na guzici. Uhvatio sam se za međunožje i okrenuo se prema njima. To je dio imidža, veliki glumac nezgodne naravi, to sam ja.

Približio sam se željenoj kilaži. Sada sam već širom otvorenih usta disao dok sam kanale na televizoru mijenjao slučajno, jer su mi prsti bili toliko debeli da nisam precizno mogao koristiti daljinski upravljač. Na jednom programu sam naišao na reklamu za sprave za vježbanje. Neki anonimusi su trčali u mjestu i pravili trbušnjake znojeći se. Smijao sam im se dok sam desnim dlanom lupkao lagano svoj ogromni trbuh.
U lift sam ulazio sam jer više niko osim mene nije stao. Kad je jedan dan lift bio pokvaren, morao sam se popeti uz stepenice. Shvatio sam da nema mimoilaženja ako naiđu iz susjedi iz suprotnog pravca – idemo nazad ja ili oni. Budući da su oni bili brži, a i manje su se znojili, oni su išli nazad. Pa kad ja idem naprijed, njih troje-četvoro nazad preda mnom. Konačno, dok sam gledao jednu dramu na televiziji uvidio sam da, ako bih odlučio da sad izvršim samoubistvo, mogao bih za to koristiti samo čeličnu sajlu za šlepanje automobila, kao onaj debeli političar iz Velikog brata. Svako drugo uže bi puklo.

Na probno snimanje, ujedno i kontrolno vaganje, krenuo sam taksijem. Nisam imao nikakvih problema na snimanju, ali s dolaskom na snimanje je sasvim druga priča. Nisam mogao ući u auto. Taksista je povukao sjedište do kraja, ali nisam mogao stati. Kao da sam pokušavao ući u dječji autić u luna parku. Onda je taksista izvukao sjedište i trebalo je da se smjestim na zadnje sjedište, ali ni to nisam uspio. „Šefe, ne ide, imam problema s kubikažom auta“, rekao je. „Sad ću ja pozvati jednog svog kolegu, možda ti on može pomoći.“

Ubrzo je stigao njegov kolega koji je vozio kedija. Otvorio je stražnja vrata, a onda mi prostro nekakav tepih unutra. „Šefe…“, i on me tako zvao, „…osjećaj se kao kod svoje kuće. Slobodno se ispruži“, dodao je vrlo uslužno. Ja sam ušao, a oni su mi pomogli poguravši me. Onda sam se izvalio čekajući da dođem na odredište. „Šefe, je l’ ima mjesta otraga za još jednog?“, pitao je i nasmijao se, a iz zvučnika se čula „Debela devojka“, refren. „Polako vozite da se ne tumbam otraga!“, upozorio sam ga dok sam sjedio okrenut mu leđima. Sad u kediju, a za godinu dana u crnoj limuzini, zamišljao sam optimistički. Sjedim otraga, iza vozača, već sam sad zvijezda.

Na povratku me ispred stana sačekao neki nepoznat čovjek. Imao je torbu, izgledao je prilično poslovno. Pomislio sam da je u pitanju menadžer ili neki agent, te da će mi sad ponuditi ulogu za neki drugi film, i da mi karijera napreduje – još nisam snimio ni prvi, a imaću ugovor i za drugi film. Međutim, prevario sam se. Bio je to predstavnik jedne izdavačke kuće koja je u saradnji s medicinskim fakultetom imala u planu izdavanje nove medicinske enciklopedije. Htio je da me slikaju kao izrazito debelog čovjeka i da sliku stave kao primjer gojaznih osoba. Otjerao sam ga.

On nije bio jedini, pojavio se i predstavnik farmaceutske kuće, neki Milosavljević, koji mi je nudio ugovor za reklamu. Trebal je dao reklamiram preparat za mršavljenje, da na mom primjeru pokažu kakav ne bi trebalo biti i da tako zarade, rekao mi je, a da dio novca daju meni. Bio je to isti onaj proizvođač čije sam tablete za povećanje apetita kupio kad sam prihvatio ulogu. Otjerao sam i njega, čak sam ga i opsovao. Ja, filmski superstar.
Pojavio se i neki koji je htio da me ubaci u cirkus, a njega sam istjerao i poželio mu da ga pojede tigar, ako ga kojim slučajem ima u cirkusu. Bila je i delegacija iz udruženja debelih koja me zvala da im se pridružim na paradi debelih i da se tako izborimo za dostojanstveniji život. Ali ja nisam debeo, ja sam samo malo jači.

Dočekao sam i da postignem željenu težinu. Zagrizao sam čokoladnu napolitanku i stao na vagu, ona je pokazala da imam 177 kilograma. Bio sam visok kao i prije novog režima ishrane, 186 centimetara, nisam narastao. Javio sam se producentima rekavši im da sam spreman. Rečeno mi je da će me pozvati ovih dana jer upravo kreće snimanje. Nisu zvali sedam dana, a ja sam održavao težinu, pazeći da se ne udebljam. Kupio sam i neke vitamine jer sam htio voditi računa o svom zdravlju. Nisu zvali ni sljedećih sedam dana. Pa ni iza toga. Onda sam ja nazvao njih.

„Došlo je do iznenadne promjene u scenariju“, konačno su me obavijestili.
„Kako? Kakve promjene?“, čudio sam se gladeći svoj trbuh veličine bureta za rakiju.
„Pa režiser je odlučio da uzmemo jednog drugog glumca normalnog izgleda, misli da je to ipak bolje rješenje. Štaviše, misli da ste vi gojazni.“
„Kao sad? Pa dogovorili smo se da budem takav.“
„Jesmo, ali znate kakvi su režiseri. Imaju svoju viziju, nismo se dogovorili da se scenario ne može mijenjati.“
„Ali ja sam se udebljao skoro sto kilograma za ovu ulogu, posvetio sam se tome..“
„Nemojte da se sad razjašnjavamo, ne razumijete vi filmsku industriju.“
„Ali..“, zaustio sam, ali me glas s druige strane pozdravio i prekinuo vezu.

Sjeo sam na fotelju, izvalio sam se preko naslona. Srušili su mi se snovi. Počelo me nešto žigati u grudima. Nisam znao kuda da krenem. Možda do frižidera da složim jedan sendvič od polumetarskog francuskog peciva koje sam kupio i za koje sam predvidio i teglicu ajvara, ali samo jednu jer sam prethodnu ispraznio prethodne večeri dok sam gledao Pink Pantera na televiziji.

A onda je zazvonilo zvono. Na vratima mi se pojavio ozbiljan čovjek, filmski producent. Pustio sam ga unutra. Predložio mi je novu ulogu. Ali nije u pitanju bio debeli negativac nego izrazito mršavi čudak sa dugačkom bradom. Nakon pet minuta smo sve dogovorili.

U naredna dva mjeseca trebalo je da smršavim sa 177 na 57 kilograma. Toliko sam posljednji put imao u šestom razredu. Prihvatio sam i krenuo na rigoroznu dijetu. Pa to neće biti nikakav problem. Karijera je u pitanju. Holivud me čeka.
Slični Tekstovi:

• Breaking news
• Noć sova
• Bicikl iz Lisabona
• Divlji pastuv
• Skoro sedmica!

Bojana  je rođena u Pančevu 1990. godine, gde počinje i da piše. Od prošle godine student nemačkog jezika na Filološkom fakultetu, zbog čega je
svakodnevno na relaciji Pančevo-Beograd, pa uglavnom piše po autobusima.

Vanredno mnogo vremena koje smo Siniša i ja utrošili da izaberemo jednu od dvadesetak prispelih priča završilo se tako što mi je Siniša ostavio na lični izbor tri, a nemogućnost da bude sasvim odlučan iskazao je u stilu Nenada Brixya “Čudno, ali nisam ništa pametniji nego prije 24 sata”.

Zanimljivo je da ni jedan autor nije bio, ili makar (uzgred) pokušavao biti duhovit;  te da je stil išao mračnog do patetičnog. Pretpostavljam da se pisanje smatra ozbiljnim poslom i da je to razlog odsustva slobode pokreta.

Bojanina priča je amaterska, u dobrom smislu te reči, iskreno naivna. Najslabiji delovi su oni gde pokušava biti po volji  mediokriteta koji su oblikovali ili se prilagodili užasu koji se naziva kulturnom scenom  naše zemlje.

Sa druge strane, po mom mišljenju,  kvalitet priče je uvodjenje mističnog, iznenadnog  lika sestre koji unosi nešto novo u do tada nepostojeći zaplet.

Eto, taj mali detalj je ovo učinilo boljim od prozaičnosti ostalog. Naravno, govorim o ličnom ukusu. Na kraju, uvek se radi o ličnom ukusu… Pisanje nije trkačka disciplina  gde stroga štoperica odlučuje pobednika.

Zahvaljujemo svima koji su na konkursu učestvovali, a Bojani Babić čestitamo.

Srdačan pozdrav do vrlo skorog, narednog konkursa.

O njoj

Bojana Babić

Oko zgrade imamo tri drveta – dva sa spoljašnje strane, na ulici, i jedno u dvorištu, ispred prozora moje sobe.
Zaspala sam negde posle ponoći, kada je počeo da pada sneg prvi put ove godine i već oko tri ujutru, trgla sam se iz sna. Uplašila sam se , ali to je bio neobičan strah. Osećala sam se kao da nisam kod kuće, nego i dalje u snu u kom provalnici ulaze u naš stan, traže nam novac i kada im kažemo da sve držimo u banci, oni seku grkljan mojoj baki.
Ustajem da proverim da li sam zaključala, a onda na prstima odlazim do bakine sobe. Kroz odškrinuta vrata vidim je kako leži sa ružičastim viklerima na glavi.
Vraćam sam se u sobu i gledam kroz prozor. Sve je pokriveno belinom , automobili su zatrpani, a drvo prepolovljeno. Jedna grana se odlomila i ostala da leži tu, mrtva, pretpostavljam.
Sve to je oslikavalo moje stanje u poslednjih nekoliko meseci. Tu sam, ali ne cela, jer jedan deo večito zamišljam na severu, na nekoj velikoj visini. Stojim ispred provalije i gledam u slobodu. Kao vođa uspele ekspedicije mogu da vrištim i imam jako dobar razlog za to. Popela sam se i uspela. Ovaj preostali deo koji vučem sa sobom… Vidim da želi da pobegne, ali je zarobljen u mom grudnom košu. Ponekad traži izlaz, ali mi se grlo suzi i zatvori put. Tako ostajem sama sa sobom.
Pokušala sam da nastavima da spavam, jer obično nisam bila ranoranilac, a taj dan mi se nije činio drugačijim od običnih.
Probala sam svih osam čarobnih saveta Kosmopolitana: napravila listu obaveza i zalepila je na frižider, pojela light bedtime meal, upalila mirišljave štapiće, popila dve tablete valerijane, uživala u opuštajućoj kupci, ležala na leđima i naizmenično grčila i opuštala mišiće, radila jogu u pila ginkgo bilobu. Ali to sa spavanjem nikako nije išlo…
U kuhinji sam počela da pravim sebi predjutarnju kafu.
-    Napravi i meni jednu.
Tu je bila, za kuhinjskim stolom. Sipam u crvenu šolju sa natpisom nescafe. Otpija gutljaj i uzdignutim palcem pokazuje da je zadovoljna. Sedam naspram nje i gledam u kosu koja je uvek bila duža i bujnija od moje, ma koliko se frizerka i ja trudile da nešto postignemo.
-    Zašto ne spavaš? Pitala je
-    Grana sa odlomila sa drveta  ispred zgrade, pa me je buka probudila. Rekla sam.
-    Aha… Pa, kafa ti neće pomoći da ponovo zaspiš.
Na belim, tankim prstima ima zlatno prstenje koje je dobijala od svojih momaka, ili od našeg tate. I meni je jednom poklonio prsten, ali sam ga izgubila kad sam igrala Između dve vatre na fizičkom.
-    Ispričaj mi onda nešto. Možda to pomogne. Možda me uspava.
-    Misliš, kao, da te smorim, pa da se brže bolje vratiš u krevet?
Nasmejala sam se.  Napolju je neko očajnički pokušavao da pokrene kola, ali sve u čemu je uspeo jeste u tome da napravi buku.
-    Ovaj mora da vozi Reno 4. Rekla je. Kao deda.
-    Moguće, ima sličan zvuk.
-    Šta su uradili sa tim kolima. Je l’ još uvek rade?
-    Prodali su ih za 300 evra nekom drugom dedi.
Nasmejala se glasno. Onako kako se nikada nije smejala u biiskopu, jer bi je onda ljudi čudno gledali.
-    Deda i njegova kola kojima nikada nije dozvoljvao da se kreću iznad  50. Sećaš se koliko nam je vremena trebalo da stignemo do vikendice svaki put kad nas je vozio?
-    Duplo više nego kad bismo išli s mamom… Ali, nekad mi nedostaju i on i ta drndava kola. Rekla sam
-    I hleb koji je kupovao u pekari u Vračevgaju.dodala je  Svaki put smo morali da stanemo tu.
-     Uh, kako ukusan hleb… rekla sam tugaljivo i srknula kafu, kao da će mi to pomoći da se prisetim ukusa.

U stvari, ukus hleba je odavno nestao. Kao i deda.

-    Je li, reci mi, je l’ sve u redu sa dečkom? Je l’ zato ne možeš da spavaš? Pitala je
-    Svi prvo to pomisle… Ne… Mislim… Da, sve je u redu.
-    Onda?
-    Ništa posebno. Samo ponekad razmišljam o čudnim stvarima i treba mi tuđe mišljenje, ali osećam da nemam od koga da ga dobijem.
-    O kakvim čudnim stvarima?
-    Znaš kad ti sa nekim ide jako dobro? Savršeno, ako to uopšte može?
-    Da. I šta je tu čudno?
-    Hm… Čudno je što u nekom trenutku, kad već imamo zajedničke slike i zajedničko društvo i zajedno počnemo nešto da treniramo…
-    Nemoj da pričaš da ti nešto treniraš! Haha! Kuglanje, možda?
-    Ne! Nije ni bitno…
-    Izvini, ali izazvala si me. Pa ti nisi umela ni da udariš onu mekanu loptu za plažu! I toga si se plašila.
-    Ne volim da se glupiram na plaži, eto zato nisam igrala odbojku sa tobom. Inače, sada treniram skvoš!
-    Šta god. Nastavi. Šta se desi kad sve to imaš sa dečkom?
-    Pa, šta se desi… Zapitam se, šta ako on ode? Ili ja odem? Šta da radimo kad sve prestane. Kad počnemo da imamo sve manje zajedničkog i kad se više ne zanimamo jedno za drugo?
Ja to tako vidim. Svaka ljubavna priča ima iste delove kao i grčka tragedija po Aristotelu.
-    Mhm…klimnula je glavom i sipala još šećera u kafu.
-    Prvo ide prepoznavanje – tu se dvoje upoznaju i shvate da postoji nešto što ih privlači. Oni se zaljubljuju i sve su srećniji i srećniji. To je deo u kom sam ja sada.
-    Meni se ne čini tako tragično.
-    Onda dolazi preokret – dvoje se toliko zavole da više ne mogu jedno bez drugog. Svet izvan njih dvoje nije validan svet. Ali, kako je priča stigla do vrha, ne može više da napreduje. Jedino joj preostaje da pada. Polako, kao pero bačeno sa vrha višespratnice. Prvo on nju ne nazove, shvati da mu je bolje da ode na pivo sa drugarima, onda ona njega ne nazove jer na rts-u daju neki dobar film, onda se ne vide neko vreme, onda prestanu da izlaze sa zajedničikim prijateljima, kada se vide svađaju se oko gluposti, kada se ne vide onda uspevaju da se posvađaju i preko sms-a. Na kraju se on prepoznaje sa nekom koleginicom iz grupe, a ona možda shvata da joj se više sviđa profesor švedskog. I šta im onda preostaje?
-    Pa ako vide da se više, kako ti kažeš, ne prepoznaju, onda mogu zaista da se okrenu nekom drugom. To ne zvuči ništa lošije.
-     Ali šta se onda dešava sa tom pričom? Postaje patetična. Oni se i dalje vole, ali ne mogu da budu zajedno jer su već iskoristili vreme koje im je dato u scenariju. Ostaje im samo patos. U svakom smislu!
-    Ne mora svaki scenario da ima iste delove kao Aristotelova tragedija, znaš…
Gledam je nezadovoljno i prekrštam ruke.
-    Slušaj… Ljudi su takvi. Uvek želiš da, u ljubavi, onaj drugi postane isti kao ti. Da isto misli, želi. Da isto diše… Ali kada jednom u tome uspeš, onda te taj više ne zanima. Baš zato što je isti kao ti. Šta je tu zanimljivo čoveku, kada onaj drugi nije nimalo drugačiji? Tu ljubav ne može da…
-    Šta onda da radim? Prekidam je nestrpljivo.
Ona me gleda, uzima nekoliko gutljaja dok ne isprazni šolju, a onda skida jedan prsten sa leve ruke.
-    Uzmi.
-    Zašto?
-    Samo se potrudi da ga ne izgubiš.
Uzimam zlatni kružić i razgledam ga.
-    Je l’ to onaj što si dobila od Crnogorca?
-    Jeste. Davno je to bilo. Sad ga ti uzmi.
-    Zašto?
-    Da znaš da postoje svakakve priče. Neke imaju slične početke i krajeve, ali nisu potpuno iste. Lepo je kad ih znaš što više…
Stavljam prsten na palac, jer su ostali prsti premali za njega.
-    Sećaš se kad sam slomila onaj skupi tanjir?  Ti si bila kod kuće, pomogla mi oko čišćenja i rekla mi da ne brinem. Mama i danas misli da si ga ti slomila… Uvek si bila tu…
-    Hej, ti si umela i sama da se štitiš. Ja sam se samo pravila važna ponekad. Rekla je i namignula mi.

Stojim u kuhinji sa predjutarnjom kafom u rukama. Za crnim, kuhinjskim stolom, nema nikoga. Prosipam kafu u sudoperu i gladim prsten na levoj ruci. Vraćam se u krevet. Napolju je i dalje mrak.

autor fotografije: Victor Osorhan
Slični Tekstovi:

• Papagaji u borbi za slobodu
• Breaking news
• Lovac u praznom
• Skok u vis
• Bicikl iz Lisabona

Biće ga u narednih nekoliko dana.

To je isključivo moja krivica, Sinišina svakako nije.

Ne bih  da se pravdam, ali moja linija radi usrano brzo, a to znači deset sati plus dva za put… Jebena traka, znate draga braćo, to ide tako ponekad. Nisam imao vremena pročitati. Zatvorena zagrada, tačka zarez.

Neki moron mi je poslao mail u kome kaže, parafraziram  “koji ste vi kurac da odlučujete ko će pobediti na književnom konkursu; kakva vam je kvalifikacija?” Naravno, za takvo pitanje mu je bilo potrebno sedamnaest redova pošto nije umeo kurac umetnuti kako valja.

Nisam mu odgovorio ništa, ali ako još nekoga zanima, tj. ako ima slično pitanje… Jebiga, ko daje pare taj odlučuje. To je kapitalizam za kojim se tako žudi u našoj napaćenoj otadžbini.

Takodje, naš sajt je imao vrlo skromnu posetu dok mi nije stiglo pismo od Googlea sa poklon oglasima u vrednosti od sto kanadskih dolara. Onda sam ja na taj novac uplatio jos nešto malo svoga i iste noći pojavili smo se na zaglavlju sajtu B92 sa pozivom za književni konkurs. Iste noći stiglo je gro priča.

Lično prezirem B92 i čitaoce B92 sajta. Šta znam… ako već i Kurir ima web sajt zašto bi neko odlazio na B92 sajt.

Da… Večeras sam sabrao maksimalno zaduženje koje mogu napraviti na svojim kreditnim karticama; negde oko dvadeset hiljada dolara. Mislim da mi to dozvoljava da angažujem nekog dobrog, pametnog i poštenog ko bi ovde ( iz Srbije ili Hrvatske) pisao za neku, uslovno rečeno platu. Promenićemo i ime sajta zarad note ozbiljnosti. Vrzma mi se po glavi dobravest.com.

Znate, šta mi se svidja?

Kada sam poslednji put ostao bez posla dražesna supruga me je drhteći pitala kako ćemo dalje.

Odgovorio sam da bi najbolje bilo da uzmemo kredit,  kupimo najskuplji snowmobile i parkiramo ga ispred. Da odjebu oni koji bi da se sažale i izjave saučešće. Neka gledaju filmove Dzulije Roberts ako im je do malo plakanja.

Slični Tekstovi:

• VIII KONKURS ZA NAJKRAĆU KRATKU PRIČU
• A čekaju ih 20 godina
• Posrnula imperija napada! (Piratebay.com)
• Gordan zna kako treba
• Gotovo godišnji izvestaj

Kandidata je pažljivo birala komisija ozbiljna i detaljna pri procjeni osobina poput one na regrutaciji budućih vojnika. Nagrada je iznosila 50 000 evra za sto dana koje je trebalo da provede u flaši. Pored flaše su se smjenjivali reporteri koji su pratili šta kandidat radi i redovno su izvještavali šta se trenutno događa, baš kao što sportski komentatori prenose fudbalske utakmice putem radija. Postojala se i specijalne emisije s raznim gostima i analizama svakog dana posebno. Za vrijeme dok je takmičar spavao prepričavane su njegove dnevne aktivnosti, a čitane su i poruke slušalaca poslane mobilnim telefonom. Najčešće su ga podržavali, ali bilo je i onih koji su se javljali da kažu da ga mrze. Poruke su bile većinom kratke, nazivali su ga carem i kraljem, govorili su da je “ekstra” i “super” i da ide do pobjede.

Uvedeno je i glasanje. Budući da je bio jedini takmičar, glasalo se za “da” ili za “ne”, da li da pobijedi ili da ne pobijedi. Za neodlučne slušaoce željne glasanja postojala je i opcija “još ne znam”. Prihod od poruka išao je u dobrotvorne svrhe, onima koji još nisu imali jahtu, ili su imali samo jednu, i to kraću od dvadeset metara.

Bobana su na početku programa uveli u laboratoriju. Tu su mu pokazali staklenu flašu zapremine jednog litra u kojoj će provesti narednih sto dana. Onda su ga uveli u laboratoriju u kojoj su ga smanjili kao u filmu Draga smanjio sam djecu. U snu su ga pincetom ubacili u flašu kroz otvor na vrhu, a zatim su ga sličnom metodom povećali kao u filmu Draga povećao sam djecu. Sada je Boban bio veličine plastičnog vojnika, jednog onižeg. Uskoro se probudio i stao na noge. Pogledao je oko sebe i vidio staklenu flašu i na njoj etiketu sa svojim imenom, a na vrhu flaše je bio mikrofon da bi se čulo šta govori. A onda se okrenuo prema radio-reporteru i podigao palac kako bi dao do znanja da je sve u redu. Bilo je to okruženje u kojem će provesti narednih sto dana i izaći slavan. Bio je uvjeren u to jer su mu tako rekli poslodavci.

Takmičar se brzo privikao na nove uslove. Prenosi su počeli, a broj slušalaca je bio iznenađujuće velik. Čitave porodice su sjedile uz radio-prijemnike i slušale šta Boban radi.

„Boban se probudio. Boban se počešljao na desnu stranu. Boban je obuo svoje male čarapice, one iste od juče. Boban je sjeo uz rub flaše i posmatra vanjski svijet. Boban je pojeo sendvič sa paprikom. Boban se počešao po guzici…“, stizao je izvještaj.
„Jao, super, pa ovo je zanimljivije čak i od statusa na Facebooku!“, komentarisali su slušaoci.

Ulice su postajale praznije, a i dječja igrališta jer su skoro svi nestrpljivo čekali novosti iz flaše. Čak se i u kafićima počeo slušati radio. Ljudi su jedva čekali da čuju šta će Boban napraviti ili reći, hoće li opsovati možda. Oni su prepričavali šta Boban radi, šta je rekao, šta je jeo. Novine su bile pune naslova, a djeca su preko mobilnih telefona umjesto zvuka za poruku dobijala neku Bobanovu upečatljivu i popularnu izjavu.

Tokom prvog mjeseca boravka u flaši izašao je i album sa sličicama koji se odlično prodavao. U novinama za mlade pojavio se i Bobanov poster u prirodnoj veličini. To nije bilo teško s obzirom da je bio visok jedva tri-četiri centimetra, pa je većinu postera zauzimala flaša.

Kako ne bi postalo dosadno, producenti su koristili razne ideje. Da bi dodatno povećali slušanost oni su jednoga popodneva u flašu uduvali dva gusta dima zapaljene marihuane. To je bilo dovoljno da Bobana omami, iako je s negodovanjem gledao dim koji je ulazio. Komentator je bio oduševljen. Isto je bilo kad su jedne večeri Bobanu ulili skoro pola decilitra domaće rakije. Budući da je bos stajao na potopljenom dnu flaše, alkohol je brzo prodro u njegovo malecko tijelo. Boban se napio. Slušaoci su se u tišini okupili oko radija, a komentator je prenosio:

„Boban je upravo počeo pevati. Boban je zaplesao. Boban psuje. Boban je prdnuo. Boban priča o svojoj bivšoj devojci. Boban plače. Boban se sagnuo i pije rakiju…“, komentarisao je oduševljeno.
„Evo ga! Je l’ dobar?“, začuo se Boban, a komentator je ushićeno prenio informaciju kako je Boban upravo skinuo trenerku i izvadio penis. Više nije bilo dileme – Boban je najpopularniji čovjek u Srbiji. Ili najpoznatiji, jer bilo je onih koji su redovno slušali program i mrzili ga.

Narednog jutra Boban je imao težak mamurluk. Poželio je da se razgiba. Za fiskulturu je postojala posebna metoda. Flaša bi bila položena, a Boban bi legao i neko od zaposlenih bi flašu koturao po stolu da se takmičar razgiba. To je volio. Pored alkohola koji je bio redovan da bi Boban pravio budalu od sebe i bio zanimljiviji slušaocima, pazilo se ipak i na njegovo fizičko zdravlje. S plutenog čepa visila je vuna po kojoj se Boban verao da jača mišiće, ali su mu to brzo izvadili da se ne objesi u trenucima krize. Higijenu je održavao vrlo lako. Ulili bi četiri decilitra vode u flašu i promućkali. Izlili bi prljavu vodu, a unutra bi ostao samo čisti Boban.

Jedom su ga, da razbiju monotoniju ali i mamurluk, stavili na jedan dan u trolitarsku teglu s krastavcima, da mu promijene okoliš. Izašao je smežuranih nogu i pojeo je nekoliko krastavaca, a neki su bili njegove veličine. I imao je bocu s kiseonikom na leđima i ronio je među zelenim plodovima. Nekoliko dana proveo je i u pivskoj flaši jer je pivara platila reklamu.

Posebno zanimljivo bilo je kad su ga u flaši odnijeli na šank popolarnog i posjećenog kafića. Ljudi su ga gledali, ali zbog stakla i glasne muzike nije najjasnije čuo šta pričaju. Neki je čovjek ostavio “Blic” na šanku. Na naslovnoj strani bio je upravo on, Boban. I vidio je da je zvijezda. Pa “Blic” ga stavlja na naslovnu stranu! „Boban se naljutio na samog sebe“, pisalo je velikim štampanim slovima između ostalih naslova, pravopisnih grešaka i vijesti iz crne hronike. Zaslužio je, na to mjesto se ne dolazi bez zasluga. A već na sljedećoj strani ga je karikaturista nacrtao kako stoji u flaši. Napisao je njegovo ime da se zna o kome se radi jer crtež nije bio baš uspješan, kao da je prirodno da ljudi borave u flašama pa se ne zna o kome je riječ.

Ipak, najviše efekta je bilo od alkohola, pokazalo se. Tada je Boban bio slušaocima najinteresantniji. Zato su ga organizatori često koristili. Tokom jednog pijanstva dali su mu mobilni telefon. On je čitavu noć pijan slao poruke koje su narednog dana, bez njegovog znanja i dopuštenja, čitane pred slušaocima. Prednjačile su one koje je slao trenutnoj djevojci, ali i bivšim djevojkama.

U pola pet ujutro Boban je, držeći telefon u ruci, zapjevao narodne pjesme. Imao je običaj da po noći pjeva. Bio je ozbiljan, lupkao je po staklenom zidu u ritmum, sav ozbiljan i zamišljen. Povremeno je žmirio dok pjeva, a nekad je čak i podizao ruke. Pijan je često pričao o svojoj intimi pred svima dok ga milioni nepoznatih slušaju. Lako su ga nagovarali na to.

Da bi ga provocirali i iznervirali i izazvali njegove burne reakcije, jednog jutra su pored njegove flaše stavili flašu rakije u kojoj je stajala kruška prosječne veličine. S druge strane bila je prazna flaša s brodom unutra.
„Je l’ se osećaš kao brod ili kao kruška?“, pitali su ga.
„Nabijem na kurac tebe i brod i krušku. Nemoj da me nerviraš. Od jutra sam u flaši.“
„Pa u flaši si već skoro dva meseca.“
„Jeste, to je tačno, ali sam i od jutra. Skloni te flaše, idu mi na živce.“

Znali su ga i po glavi dražiti dugačkim perom ili vrhom grafitne olovke. Boban je to mrzio i tada je glasno negodovao i psovao:
„Jebem li vam majku svima. Videćete kad izađem, kurca mi se napušite“, galamio je, a radio je bilježio najveću slušanost od početka emitovanja šoua.
Iste su mu noći s vanjske strane stavili miša, ali Boban se nije uplašio iako je miš prema njemu izgledao kao dinosaurus. Gledali su se kroz flašu, a tada je Boban naglo krenuo prema staklu i viknuo: „Haaaaaa!“, a miš je pobjegao. Boban se nadmoćno smijao.

Tada se sjetio svoje djevojke s kojom se posvađao prije ulaska u flašu. Polupijan je približio usta staklu, dahom napravio podlogu za pisanje i na njoj napisao početno slovo njenog imena i uokvirio ga u srce.

Bilo je dana kad su mu puštali pjesme koje voli, ili koturali flašu po stolu, a on se prevrtao unutra. To je jako volio pa se smijao. Volio je i viceve pa su ga nekad i tako zabavljali, a on se onako malen smijao. Onda su mu za nagradu ubacivali vatu natopljenu rakijom. Javio se debeli reporter duge kose i iritantnim glasom rekao:
„Da vidiš kako pobudali kad mu damo da pije. Neki dan je izvadio kurčić i pokazao. Evo ga, je l’ dobar, vikao je iznutra, pa smo mu dodali još rakije da mu ga da po iskrenosti, zapalili marihuanu i dunuli dim unutra. A on viče iznutra ‘mamu ti jebem’, a kasnije vrišti od smijeha i skida se i viče ‘gle kurčinu, gle kurčinu’ i drži kurčić i uvlači usne coktajući kao kad se konju želi dato znak da stane ili da krene…“, pričao je, ne krijući zadovoljstvo, glumac koji je radio kao voditelj emisije.
„Drugi dan je cedio vatu pa lickao rakiju koju je iscedio, treći dan plesao, četvrti pevao, a peti plakao. Ma super nešto. Ekstra program!“

Opet su mu dali piva i on se napio sretan što će uskoro izaći. Zapjevao je i zaplesao u flaši. „E da mi je još neka partnerka tu, video bi žurke“, rekao je direktno u program.

Čuvši to, organizatori su najavili, da on ne čuje, da će mu dovesti ženu idućeg dana. Narod to voli gledati, to će biti pun pogodak, mislili su. Još ako dođe do seksa stići će se do toga da 80% ljudi sluša emisiju.

„Imamo iznenađenje za tebe“, rekli su mu, a onda mu ubacili jedva vidljivo biće koje su laserom povećali. Žena s naočalama mu se predstavila:
„Ja sam Anja Vojtekovska,“ izgovorila je ona grubim glasom.

Boban je nezadovoljno podigao obrve i zakolutao očima, a onda joj okrenuo leđa i okrenuo se prema ljudima iz producentske kuće.

„Šta je ovo?“, uzviknuo je.
„Žena, Bobane. Imaš jedan sat intime ako želiš seks. Trenutak intime, tako smo to nazvali. Zatvorićemo te u ormarić, stavićemo flašu tamo da te niko ne vidi, da imaš intimu dok ne završiš.“
„S kim, ne vidim ovde ni lutku na naduvavanje, a kamoli šta bolje od toga.“
„Bobane, ne budi neprijatan prema dami.“
„Koja je to dama?“
„Popričaj s njom, možda ti se svidi.“
„Ma šta da pričam s njom, koji kurac? Pa više bih zajedničkih tema imao s onom vinskom mušicom našao što mi je neki dan sletela na rame kad ste mi noge natopili kiseleći ih u vinu, a ne s ovom droljom. I više bih pametnog čuo od te mušice. Ne vidim ženu toliko dugo i vi mi sad dovedete ovo stvorenje za koje, na prvi pogled, ni ne znam da li je žensko! Dobro da mi niste doveli onu Lunnu Lu! Šta će mi ova, pa ne bih je ni štapom dotakao, a nisam baš izbirljiv kad su žene u pitanju. Nemojte me tako vređati. Bolje da ste mi dali lutku na naduvavanje nego ovu. Pa jesam li ja tu za zajebanciju?“, vikao je prijetivši da će izaći van.

Za kaznu zbog neprihvatljivog ponašanja, producenti su mu doveli bivšeg komšiju s kojim je u svađi i sadašnjeg muža njegove bivše djevojke koji mu je govorio o intimi i koliko im je strastvena veza, a Boban je ljutito gledao iz flaše:
„Najeb’o si kad izađem, ja ti kažem. Nabiću ti ovu flašu u usta! I ne samo u usta!“

Konačno, kad je istekao period proveden u flaši, Bobana su izvukli iz nje i opet povećali i on je pred brojnim slušaocima doveden na razgovor.

„Reci miiii kako se osećaš“, pitala je ushićena voditeljka koja je svako pitanje počinjala sa „reci miiii“, a nakon svakog odgovora govorila „ok“ i gledala u papir s pitanjima.
„Super je, u flaši sam se super proveo. Povremeno sam osećao klaustrofobiju, kao da sam negde zatvoren, ali to me brzo prošlo. Bilo je dobro.“
„Ok. A reci miiii šta ćeš sad prvo da uradiš?“
„Sad ću najpre da se dobro odmorim.“
„Ok. Reci miiii šta planiraš dalje sad kad znaš da si pobednik.“
„Ne znam još, najpre ću da razmislim. Verovatno ću da ovo iskoristim ovo novo nezaboravno iskustvo i da snimim rep album i napravim muzičku karijeru jer kako drugačije da ljudi čuju za mene. A možda se prijavim i za neki sledeći reality show.“
„OK. Reci miiii…“

Nakon zaslužene pobjede, pored slave i popularnosti, Boban je osvojio i nagradu od 0,8% popusta u svim “Maksi” radnjama, dvije gajbe pića po izboru, ali s povratnom ambalažom, kao i krstarenje od Ulma do Crnog mora Dunavom u flaši i to brzinom od skoro dva metra u sekundi, kao i boravak u flaši u jednom od najpoznatijih beogradskih kafića u trajanju od deset dana. A zatim i prekookeansko putovanje u potpalublju broda, smješten u gajbi alkoholnog pića, i konačno upoznavanje sa Jerryjem Springerom.

A producenti su osmislili i novi šou koji kreće uskoro. Ljude treba zabaviti.
Slični Tekstovi:

• La Folie
• Centar za odvikavanje od bolesti zavisnosti
• Skok u vis
• Nije lako postati popularan
• Breaking news

Zoran je ubrzo počeo rzati između rečenica. To je uslovilo da sve manje priča. Ljudi su ga vidjeli kako s lakoćom diže po dvije vreće cementa i na leđima ih nosi kad je pomagao komšiji oko gradnje kuće. Isto tako je sve češće u rano jutro i kasno popodne trčao po ulici noseći na leđima komšijinog šestogodišnjeg sina, a malo kasnije i njegovog brata blizanca, isto šestogodišnjaka. Sam je, s lakoćom, uspio izgurati automobil koji mu je zaglibio u dubokom blatu kad se otopio posljednji snijeg te zime. Zorana su mislili odvesti na pregled, ali nisu znali da li da idu kod doktora ili kod veterinara.

Ubrzo je počeo trenirati atletiku. Bio je najkrupniji i najstariji, a bio je i najbrži. Volio je sve trkačke discipline, a posebno trke s preponama. Kad bi odlazio u goste kod prijatelja, Zoran bi jeo samo povrće, posebno svježe lisnato, a volio je mrkvu koju je grizao svojim snažnim prednjim zubima. Vidjeli su ga jednog dana kako iz prodavnice zdrave hrane izlazi noseći u rukama zob. Bila je to vrlo neobična scena jer Zoran nije nosio pola kilograma ili kilogram zobi, već dvije velike vreće. Prestao je piti kafu, ali je zato u gostima volio lizati šećer s dlana, posebno onaj u kockama.

Rjeđe se kupao, a gotovo svake večeri se počeo timariti. Pribor je kupio u obližnjoj radnji, a kasnije je naručio iz Engleske poseban, preko interneta. Najprije se timario sam, a kasnije ga je timarila njegova mlada žena, dok bi se Zoran zadovoljno razvukao na trosjedu. Neki su se čudili što je ona i dalje s njim. Jedni su mislili da je u pitanju snažna ljubav, a drugi su razlog pronalazili u glasnim uzdasima koji su dopirali iz njihove spavaće sobe okrenute prema susjednoj kući i komšinici koja je gotovo svakodnevno sjedila u obližnjem frizerskom salonu i prepričavala novosti iz susjedstva.

A Zoran je upravo tamo svratio da podšiša kosu. Skratio je sa strane, a iza je ostavio dugi gusti rep crne boje koji je dopirao do stražnjice, skoro do koljena. Isto tako je ostavio i široku gustu krestu na sredini glave, pa je ta frizura ličila na gustu grivu.

Ubrzo je počeo mrdati ušima dok bi sjedio za stolom, jeo je mrkvu i kocke šećera, a to se posebno svidjelo djeci iz susjedstva. I neke dame je tom sposobnošću privukao, posebno kad bi uši mrdao unazad, a onda se smijao pokazujući svoje velike i jake zube. Na desnoj je nadlaktici istetovirao “divlji pastuv”, a isto je napisao i ispod svog imena i prezimena na vizit kartici.

I više nije igrao belu. Počeo se baviti trkama, a često se i kladio na trke konja. Obogatio se. Kažu da je imao dojave.

Jedne noći dugo je ostao budan jer je pred njim bila važna trka na 1 500 metara. Znao je da će ga pobjeda odvesti u legendu njegovog kraja kad je sport u pitanju. Iste noći dobio je nasljednika. Njegov je mladi komšija na jednoj žurki popio nekoliko ekstazi tableta. Narednog jutra počeo se pretvarati u rasnog konja.Slični Tekstovi:

• Konjsko srce
• Debeli glumac
• Papagaji u borbi za slobodu
• Srbija za dvadeset godina
• “Tigar” lopta