I tako svaki dan, nekad u prvoj, nekad u drugoj, a onda i u trećoj smjeni. Nije mu teško jer Gordan voli svoj posao svjestan da je baš on taj koji ne dozvoljava da neko pivo pije iz flaše na kojoj je etiketa zalijepljena malo ukoso, nepravilno. U slobodno vrijeme Gordan se opušta uz internet, ili gleda fudbal. Voli Barselonu i Murinja, i serije “Lisice” i “Ono kao ljubav” jer je Gordan “urban lik u trendu”, tako je rekao. I zanimljivo je da nikad ne pije pivo. On voli samo vodu i sok od brusnice, nekad izabere ledeni čaj ili koktel, a samo ponekad toplu čokoladu.

A kad su ga jednom pitali da li je to naporno, da li je teško biti na tako odgovornom i važnom mjestu, on je rekao ovako:
“Jeste, velika je odgovornost, ali je i lepo. Znam da bi se mnogi menjali sa mnom. Ali ne mogu jer nemaju potreban talenat i znanje za ovo. Lepo je ovde, danas dva sata ništa nije naišlo, ali onda se pojavila jedna otvorena flaša i ja sam je skinuo. U tome je draž ovoga posla. Nisam još dovoljno stručan za pakiranje u gajbe ili da nadgledam ljude koji kontrolišu flaše, da pazim da ne gledaju levo-desno, da pazim da li oni paze, ali ima vremena. Ovde me je blizak prijatelj namestio preko veze, on je kontrolor gajbi, pazi da u svakoj ima biti tačan broj flaša. A ovde se svaka greška skupo plaća. Nedavno smo imali propuste na traci i znaš gde sad rade ta dvojica krivaca? Jedan je glavni moderator na sajtu najtiražnijih novina u Srbiji, pušta komentare koji smeju da idu i zabranjuje one koji ne smeju, i smišlja antibot pitanja. A drugi je glavni menadžer za moderatore na jednom od najposjećenijih informativnih sajtova u Srbiji. On je bio najbolji među nama, ali je mnogo razmišljao pa mu se potkrala jedna polupuna flaša i jedna s dve iste nalepnice. Otišao je i sad je moderator na tom sajtu, razdvaja loše komentare od dobrih, poželjne od nepoželjnih. Jako težak i stresan posao, ali i vrlo cenjen, donosi ugled i visok status u društvu”, rekao je Gordan i otišao na posao.

A ja sam otvorio jedan „tuborg“. Onaj u limenci.Slični Tekstovi:

• Niko i ništa u Parizu i Londonu
• Da li sam pismeniji od đaka prvaka
• Pivo u prahu
• Drvo života
• “Otac i kći”, Danil Harms

Kada sam zapoceo svoj blog na .hr adresi Google pretragom posle termina podstanar uz moje tekstove nalazio se jos clanak ‘ Aco Pejovic nije vise podstanar’ i to je bilo sve.

Danas sam na petoj ili sestoj strani, Pejovica podstanara je pun kurac. Ima ih i na Fejsbuk socijalnoj mrezi; internetu za majmune koji nemaju svetu ponuditi nista osim sopstvene fotografijena na kojoj kriju klempave usi, kako rece jedan prijatelj.

Jebes mene, ja nisam dao skoro nista.

Zeljko je dao svoj zivot u jurnjavi za ubicom turskog ambasadora davne 1983. godine.

Cak i jebeni Google ako upitate moze pronaci tek clanak Politike koji uz pricu o smrti turskog ambasadora Galipa Balkaria ispred beogradske Madere pominje i studenta,Željka Milivojevica. Dodje to nesto kao kolateralna steta, divnog li poznatog izraza.

Kaze Paraf  “pamtit ce te narod ko Gavrila Zeljko”, na allbumu uz koji su morali platiti porez na sund.

Boze, jadnog li Željka.

Slični Tekstovi:

• Posrnula imperija napada! (Piratebay.com)
• Umro je Saraga (Adios amigos)
• Sve je to na struju!
• Ovi su doneli svinjski grip u zemlju!
• Laž koja nikoga ne zanima (slučaj paljenja hrvatske zastave)

Dragi prijatelji,

Portal www.zlipodstanar.com nalazi se pred zatvaranjem. Razlog: nedostatak novca za održavanje vitalnih funkcija sajta. Već mesecima se, čitaoci to znaju, borimo za opstanak: samo zahvaljujući njihovim donacijama, uspeli smo da nekako preživimo, ali danas, sa obavezama prema hosting provajderima, agencijama, prema maloj ekipi zaposlenih koja već četiri meseca nisu primili nikakvu platu, prema mnogobrojnim saradnicima koji mesecima rade besplatno, uzgred suočeni sa troškovima stanarine, telefona, ubitačnih poreza… u situaciji smo koja ne sluti na dobro.

Ukratko: imamo 20 dana da pokušamo da učinimo sve što je u našoj moći da održimo ovaj jedini pravi regionalni portal. Politički pritisak Tadićevog režima preko marketinških agencija koje drže Tadićeve dahije (Dragan Đilas, Nebojša Krstić, Srđan Šaper) jeste test za svakog od vernih čitalaca Zlog podstanara a kojima se ovim putem obraćamo.

Ako ste u mogućnosti da nam pomognete da Zli_podstanar  opstane i ostane ono što jeste: potpuno nezavisno, kritičko, antifašističko i antinacionalističko glasilo, beskompromisno u želji da se krvava prošlost nikako ne zaboravi te da i dalje pišemo o svim zločinima učinjenim u naše ime – uz prisustvo najeminentnijih novinarskih imena u regionu, pomognite nam što pre! Možete koristiti plaćanje preko interneta, možete preko e-maila support@zlipodstanar.com dobiti sve informacije kako novac da uplatite iz inostranstva, možete, konačno, doći u našu redakciju  i na licu mesta suočiti se sa silesijom svih naših problema, uz besplatnu kafu.

Ako ne možete da nam novčano pomognete, možda znate one koji su voljni da nam pomognu na razne načine: ljude koji bi svoje kompanije oglašavali kod nas, možda znate nešto što nam na pamet ne pada – izvolite, javite nam se i javite drugima šta se dešava podstanaru.

Redakcija Zlog_podstanara ovih će dvadesetak dana raditi bez prestanka; učinićemo sve da pokušamo da ovu finansijsku katastrofu prevaziđemo.

To dugujemo ne samo sebi već i najboljim čitaocima na svetu – čitaocima Zlog_podstanara.

PS. Za sve informacije, ako želite, možete nas pozvati telefonom

*Narednih dana povodom situacije Zlog_podstanara objavljivaćemo tekstove naših novinara i urednika, kao i naših spoljnih saradnika.

**fotografija preuzeta sa Emersons8 Flickr strane

Slični Tekstovi:

• Dogovor Rusije i Ukrajine oko isporuke gasa
• Nesigurna vremena
• (Novogovor) Klepanice koje čine govor budalastim
• Sve je to na struju!
• Krucijalna razlika izmedju NIN-a i Pesčanika

Savremeni engleski pisac Nick Hornby krajem prosle godine objavio je knjigu Juliet naked.

Cini mi se da je kod njega najzanimljivije to sto je uspeo u vremenu invazije losih, odlicno prodavanih pisaca, baveci se poprilicno ozbiljnim temema pronaci put do citatelja. Pretpostavljam da je razlog tome  jednostavni jezik, ali svakako i perspektiva iz koje junaci posmatraju danasnji svet.  Hornbijevi romanticni gubitnici ili polugubitnici utehu prolaze shvativsi da su upravo oni zdravi i  normalni (kakvo god znacenje toga bilo ) u nasoj  ispraznoj, izvitoperenoj danasnjici.

Naravno, za razliku od ruznog paceta koje se na kraju vraca svojoj pravoj porodici, likovi Hornbijevih knjiga ostaju da zive u pacjem svetu, no ako nista drugo uvek na kraju pronalaze snage da ostanu zajedljivi, duhoviti i dostojanstveni.

*Audio zapis piscevog predstavljanja novog romana preuzeto je sa strane kcet.org
**Slika preuzeta sa TheWeekBehind

Slični Tekstovi:

• A jedan maleni čip u glavi?
• Sve je to na struju!
• Lečenje uz božju pomoć
• Noam Čomski podržava radnike zrenjaninske fabrike
• Da li sam pismeniji od đaka prvaka

A bilo je raznih ovisnika. Jedan je u uglu sisao palac. Nije mogao da se oslobodi toga i odlučio je potražiti pomoć. Pored njega je neka cura neprekidno prstom motala pramen kose. Ovaj je sisao palac, ona je motala pramen kose i gledali su se. Ljubav u čekaonici. Šutljivi pored njih je sigurno bio ljubomoran dok je grickao nokte, čas na desnoj, čas na lijevoj šaci, a onda istovremeno nokte svih deset prstiju. “Cccccc”, čulo se dok je naginjao glavu na stranu. U tom trenutku je bila obrada tvrdog nokta na palcu pa se svojski trudio da ga brzo savlada jer je na red čekalo još devet nokata.

Pola njih me nije ni primijetilo kad sam ušao, bili su zaneseni važnijim stvarima. Samo se začulo kako neko s moje desne strane lupa prstima po rubu nekakve police i odsutno i polutiho govori: “Veća, veća, veća, manja, manja, veća, manja, manja… E, znao sam da je veća! Znao sam!”

Za stolom je jedan deda sa naočarama ispunjavao listiće za loto. Imao je hrpu listića i dvoje naočare, jedne preko drugih, da lakše izabere dobitnu kombinaciju. Tu je bio i jedan tridesetpetogodišnjak, neobrijan i ozbiljan. On je analizirao listu iz kladionice pažljivo kao da su u pitanju diferencijalne jednačine. I stalno je zvao nekoga telefonom očekujući dojavu.

Uz prozor, naslonjen na zid, stajao je visoki mladić koji je svakih tridesetak sekundi pljuckao kroz odškrinuti prozor, jednom daleko i snažno, a drugi put mlako i kroz zube, i tako naizmjenično. Ruke je držao u džepova i nije obraćao pažnju ni na koga oko sebe. Posebno neobičan bio je jedan ovisnik o koštunjavim plodovima. Neprekidno je iz džepova izvlačio lješnjake, orahe i bademe, a budući da nije imao čime da ih drobi, on ih je gazio metalnim ojačanjima na desnom đonu. Na ulazu je, naslonjen na štok, stajao jedan što je grickao sjemenke bundeve i suncokreta i između grickanja stalno ponavljao kako mora otići kupiti još jer su mu zalihe pri kraju.

Onda je brzim korakom ušao jedan zajapureni, ispod ruke je imao neki časopis, a u džepu jakne još jedan. Žurnim korakom i spuštene glave otišao je prema WC-u. Novine su mu slučajno ispale. Bio je to „Vrući kaj“, dvadesetogodišnjak u boji, bogat slikama. Raširio se baš na srednjoj strani s koje se osmjehivala jedna sisata gospođica bez odjeće. Kad je to vidio, neki je veseli dečko potegao iz flaše koju je krio ispod kaputa. Dva gutljaja. Ponudio je i meni flašu, ali sam odbio. „Molim, može, meni više. E, slušaj, čuo sam da unutra ima i neki pop. Samo da nas ne prebiju lopatom kad uđemo“, rekao je zabrinuto, a onda je ispruženu ruku kojom je držao skoro praznu flašu spustio pored klupe na kojoj je sjedio i tiho zapjevao pored čovjeka crvenog nosa koji je zadremao. „A zašto si ti tu?“ upitao me je. „Kladionica, vino, torrenti…“, skratio sam spisak.

“Gde je ovde najbliža trafika?” pitao me onaj brko što sam ga sreo ispred ulaza. “Moram da skoknem po pljugu, imam još samo jednu kutiju, a vidiš kako je spor ovaj otkako su mu unutra ušli ovi ovisnici o žvakama. To su bivši pušači, znam ih ja.”
“Ima ovde u blizini”, rekla je jedna žena koja je s mužem zauzela poziciju pored automata za kafu, i držali su plastične čaše s tim napitkom. “Možemo na kafu ako imate vremena”, rekao je njen suprug.
“Idemo i mi”, rekli su roditelji nekog štrebera kojeg su doveli da ga stručnjaci malo odvoje od stola i knjige. “Ajde, sine, na vazduh. I ostavi tu knjigu tu, vratićemo se brzo…”
“Ajmo i mi, ćale, ima super igraona pored zgrade”, povikao je mršavi dječak crvenih očiju i blijedog lica.
“Ti nećeš nikuda, neću po četvrti put ovamo da dolazim zbog tebe i igrica”, odgovorio je strogi otac. A pored njega se jedan krupni mladić pljesnuo dlanom po čelu gledajući u mobilni telefon: „Komšija mi je zapalio selo u Travijancima dok ja ovde čekam k’o budala, mater mu jebem!“

Sve je to pratio jedan gospodin koji je rješavao ukrštenice. “Vidite…”, obratio mi se, “…sve je više neuke i neobrazovane dece koja samo igraju igrice. Ja sam rešio više od sto hiljada ukrštenih reči, dvadesetak hiljada osmosmerki, nekoliko hiljada križaljki koje kod nas ne izlaze od 91. i bezbroj rebusa, a anagrame sam davno prerastao. I mogu vam reći da sam mnogo naučio.”
To je slušao neki tridesetogodišnji dečko sa sitnom glavom i širokim ramenima i uzeo klupu na kojoj su sjedili čovek-ukrštenica, Super Mario Bros i tata Super Marija i podigao ih, zatim polako spustio i onda ponovio isto nekoliko puta. “Moram da se definišem, brate, moram. Nisam vežbao od sinoć, brate, odoše tricepsi, odoše, džaba sam vežbao, džaba, brate… Neće me onda ribe više hteti. A poslepodne opet u teretanu.”

Tom se prizoru nasmijao jedan debeli dečko koji je od ranog jutra lizao sladolede. Pitala ga je neka baka koja je imala torbicu i džepove pune lijekova, a izgledala je zdravo (kako i ne bi kad je bila snabdjevena kao neka mala apoteka), zašto jede hladnu hranu po zimi.
“Bako, ja sladoled jedem tokom čitave godine, ja ne jebem zimu i leto, razumete?”
Tada se uključio onaj sa listom kad ga je pitao je l’ zna kako je prošao sinoć Zwolle i je li Ponte Preta došla iz keca.

“Prijatelju, jebem ih u usta, je l’ vidiš gde su me doveli, mame im se najebem? Sjebali su me, pička li im materina! Seme im jebem, kažu da mnogo psujem, pa me doveli u lepi kurac da me ovi kurcoglavci odjebu od tih sranja. Kurac sam popušio jer sam popustio. Ali, mamu ću im jebati kad se vratim, da ih jebo žvalavi pas kurcem u usta, milu im majku jebem kad ih kurcom nahranim, drkadžije su to…”, govorio je jedan turobni i ljutiti čovjek u plavoj jakni čiji su rukavi bili zasukani do lakata.

Najmirnija je bila jedna žena koja je bila smještena u uglu i gledala je televiziju. U pauzi za reklame mijenjala je daljinskim upravljačem programe i listala novine, ali samo onaj dio gdje je bio TV program. Pored nje je bila djevojka ovisna o porukama. Stalno ih je kuckala, a od jutra je dva puta išla po dopunu, rekla mi je i dodala da joj SMS-om javim ako je prozovu u međuvremenu jer mora opet.

Osvrtao sam se oko sebe. O, kakvih je tu ljudi još bilo! Jedna je crvenokosa djevojka imala jedan fotoaparat u rukama, drugi oko vrata, i još jedan u torbici sa strane, i fotografisala je sve što je stigla – ljude, muve, zidove, vrata, prozore, ono što je vidjela kroz prozor, sve. Jedan je sa slušalicama na ušima na stolić postavio laptop i pretraživao torrente ljuteći se što je odnos seed-leech nepovoljan. Neka se žena uzvrtjela i govorila ženi do sebe kako neće stići usisati stan, a nije ga usisavala još od prethodne večeri, a i prašinu mora obrisati jer se sigurno skupilo od jutra, dok je ova druga žena samo nijemo slušala i u rukama prevrtala kutijicu bensedina. Najtužnije mi je izgledao jedan stariji čovjek sijede kose koju je češljao unazad. Igrao je šah sam sa sobom i odmahivao glavom nezadovoljan razvojem situacije na tabli kad je bio bijeli, a zadovoljno se smješkao kad je na potezu bio kao crni. Dok je razmišljao uz njega se jedan visoki čovjek stalno gladio rukom po glavi i govorio drugome: “Molim te posudi mi, sutra vraćam, samo da se večeras iščupam, osećam da me karta večeras hoće, osećam to! Obećavam, sutra vraćam, samo mi daj do sutra da se povratim”, ali je ovaj samo odmahivao glavom kratko rekavši da mu novci trebaju za rulet jer osjeća da će danas dobiti, a onda je šahisti dobacio: „Jedi mu pijuna.“

I baš kad je jedan suvi u vijetnamci došao do mene, dok se tresao prolazeći kroz krizu, i rekao mi: “Ajde da smotamo po jedan napolju, imam super biljke”, izašao je gospodin iz ordinacije i rekao:
“Nećemo stići danas sve obraditi. Je l’ ima neko da je došao zbog ovisnosti o Facebooku?”
Pogledao sam prema relativno mladim ljudima na drugom kraju prostorije. Najprije se stidljivo podigla jedna ruka, zatim još jedna, pa ubrzo još dvije, a onda se začulo:
“Ja sam i sad online.”
Tada su svi u tom dijelu prostorije podigli ruke, a doktor je rekao:
“Najteži slučajevi, vi koji ste ovisni o Facebooku, dođite sutra. Za vas smo oformili specijalnu grupu stručnjaka.”
“Doktore, objavite status s tom informacijom na svom profilu da ne zaboravimo, i napravite događaj pa nam pošaljite pozivnice”, dobacio je neki krupni mladić s gelom u kosi.

Čekaonica se poslije toga značajno ispraznila.

Slični Tekstovi:

• Gordan zna kako treba
• Da li sam pismeniji od đaka prvaka
• Papagaji u borbi za slobodu
• Drvo života
• Nova hit knjiga – Samoubistvo, trajno rešenje svih problema

Melanholicnom songu ovakav  video vrlo dobro pristaje.

Slični Tekstovi:

• Pornići 21. veka
• Sudbonosno NE (Niet, Slovenija)
• Krvavi tonovi (Depeche mode u Beogradu)
• Da li nekada sanjate otvorenih očiju? Ja vrlo često, to se zove daydreaming
• La Folie

Upoznali smo se kada sam ja bio vrlo mlad, a on nesto stariji; iznajmljivao je sobu u kuci dragog pokojnika o kome sam nedavno pisao i zanimljivo je traziti nekakvu povezanost u tome. Bezosecajniku bi to cak prijalo.
Ja se borim da ne pronalazim veze, osim slucajnih.

Vrlo lako smo postali prijatelji.

Sudbina koja je u mnogome njega odredila faktoloski bi se mozda dala objasniti ovako; Saragina je majka od infarkta umrla posto je na radiju cula njegovo ime koje je spikerka monotono izgovorila citajuci spisak poginuolih u borbama oko Vukovara. Njegovo je ime, kao i prezime bilo je vrlo cesto. Nista osim imena i prezimena.
Golobradi mladic nije bio dobrovoljac ili zadojeni nacionalist vec tek jedan od onih koji nije ima tatu, tecu, strica ili kuma koji bi ga na odsluzenje vojnog roka poslali tek par kolikometara daleko od kuce.
Kada se iz pakla vratio zatekao je majcin grob i oca koji je u medjuvremenu pronasao novu zenu i poceo ziveti sa njom. Saragi se jebalo da ima vise ikakvih veza sa ocem.
Onda je prodao nasledjeni stan preko jedne od agencija nekog Topuzica koji je prevario jos desetine ljudi i otisao u Nemacku, da normalno zivi – kako bi rekli kurcevi balkanski liberali.
Od citave transakcije, prodaje stana, moj je prijatelj zaradio tadasnjih deset hiljada maraka.
Posle je radio na gradilistima ili drugim budjavim poslovima i iznajlmjivao sobe; jednom sam ga mamuran rane zore zatekao u nekoj kasapnici – u belom, do kragne krvavom mantilu nosio je svinjske polutke.

Vecinom vremena naseg druzen ja nije ziveo nigde, a i mesta na kojima je ziveo ispravno je ne nazivati mestima za zivot. Poslednjih godina pre mog odlaska iz zemlje ziveo je u “ru”, skraceno od “rupa”, kako je nazivao udzericu zemljanog, tj od vlage tvrdo blatnjavog poda.

Par dana pred sam moj odlazak pili smo rakiju u nekoj kafani. Ja sam otisao u Kanadu, a on u manastir.

Danas sam saznao da je mrtav. Vise niej bitno kako i zasto.
I kad pogledam ove redove koje upravo iskucah vidim da nisam rekao nista, a nije ni bitno.
Pokusao sam naci na internetu nesto o njegovoj smrti. Tipkao sam u Google ‘umro taj i taj’, ‘pronadjen mrtav taj i taj’… Nista nisam nasao.
U vremenu kada svaka seljacina ima svoj prolivom usrani Fejsbuk gde je metnuo slike sa veselja kod tebra Crnog, ili sa iventa didzej Paradajza.

Ovo je ionako sve glupo i neukusno. Sva sreca o Saraginoj dusi nisam nista govorio, a ne bih ni mogao, ne bih imao prostora.

Ovo je tako jeftino, jeftinije od tolaet papira, gde ce ovlas mozda u desetak sekundi procitati o tebi neko trazeci ‘domace pornice’. A u drugu ruku zar to istovremeno nije i sjajno, a?

Stavis dlan preko oka – vidis, to sam ja!

Slični Tekstovi:

• Željko
• Prilog za zbornik naše propasti (video)
• Sve je to na struju!
• Izbivanje
• (Novogovor) Klepanice koje čine govor budalastim

Bahanalije u „Velikom bratu“!

Ponedeljak – 16.11.2009

Iako se korpulentna plavuša prethodnih nedelja isticala po moralisanju i pričama kako je čedna devojka, u noći između subote i nedelje dala je sebi malo oduška, što je rezultiralo time da je u jednom trenutku skočila u bazen, i to baš omraženom joj Karlu u zagrljaj! Sudeći po njihovom ponašanju, alkohol je doprineo da zakopaju ratne sekire i zaborave koliko su se prethodnih dana svađali i vređali. Naravno, svoj doprinos žurki dala je i starleta Jovana, koja je sve vreme u čipkanom vešu igrala po dvorištu. Posle dobrog cuga, opustili su se i Manuel i Kiki, pa više nisu krili svoje simpatije, ponosno se ljubeći pred svima.
Dobar provod nastavljen je i ujutru, kada su nastavili da pevaju, a Dragica je izjavila da se ne kaje zbog svog pijanstva.
- Ponosna sam na sebe i na to kako sam iznela svoje pijanstvo jer bi se neko drugi na mom mestu „raskomadao“ – rekla je Crnogorka.

Idiotski clanak je objavljen u idiotskom dnevniku Alo. Slični Tekstovi:

• (Novogovor) Klepanice koje čine govor budalastim
• Posrnula imperija napada! (Piratebay.com)
• Ko je zapalio hrvatsku zastavu u Poreču?
• Željko
• Sve je to na struju!

Prepričavali smo utakmicu Inter-a iz Milanoa protiv Ukrainskog Dinamo Kiev-a u Ligi Šampiona koja je igrana u Sredu 21og Oktobra i prepričavali super-komentare Aleksandar Aco Stojanovića i stručne analize Gorčin Stojanovića iz “Blic”-a. Svi smo u autu bili navijači Inter-a, ja još od 2003-će, a pre toga sam bio navijač Lacia a moje kolege sa faxa Bane i Branko od 2005e a Branko je i navijač Portoa ali u Portugalskoj ligi, dok je Calco druga priča. Naravno, obožava i futbalera Konseisaoa i Christian Ronaldoa. Samo je šofer Mario navijač Liverpool-a, jer voli Engleski fudbal. Čudan lik, Srpski vice šampion u pikadou i vrlo tih lik, ali sasvim okej i mnogo urban tip do jaja. I expert za kladionicu, posebno Američki NHL Hockey. Jednom je čak uboo i šesticu na Lotou pa se napio kao stoke jer je popio 16 piva.

Atmosfera u kolima je bila super i cool iako je Mario bio polu-ljut jer nismo prihvatili da idemo preko Fruške Gore što je on predložio jer je rekao da weekend-om nije gužva na Sremskim cestama. Sva sreća da mu nije išao prijatelj košarkaš jel taj stalno smara o Gud Jir lizi. Pivo i kexi koje smo kupili na benzinskoj pumpi, i mjuza sa radia. Extra stvar!!! Opušteno. Mariu nismo dali da pije jer vozi pa smo mu kupili pola l “Coca Cole”. Tovarili smo ga da nemamo kakaoa, pokupili smo fazon od Banea, a Bane je najgori od sve dece ))). Slušali smo Robi Vilijamsa, Bob Marlij-a, Kaiser Chiefs i Muse na ce de-u i približavali se Glavnom Grad-u. Muse su extra bend.

U Beograd smo stigli oko Podne. Platili smo drumarinu na auto putu 200 dinara a za Euro-Dizel smo podijelili novce na NISU. Mariov Pežo troši oko 6 litara na otvorenom. Parkirali smo na parkingu Sajma gde je bila ogromna gužva i to me je frustriralo. I oni što naplaćuju parking, jebeni nesigurni komplexaši. Smarali su me. Ali mora da se plati, jebi ga. Nervirali su me i na predhodnom Sajmu Erotike zbog njihovih komplexa. Krenuli smo da pojedemo nešto. Ja sam pojeo pljeskavicu i vešalicu, od salate sam uzeo Urnebes, ali i pavlaku i Alevu papriku jer su prilozi bili besplatni. Onda sam popio jedno pivo i krenuli smo u zgradu Beogradskog Sajma.

Gužva je bila kao da igra Reprezentacija. Ja sam odmah krenuo na štand Samizdata da vidim jel izašla neka nova super knjiga s mnogo sex-a. Tu su bili ljudi iz media a bila je i Luna Lu pa sam se vrzmao u okolo da me negde uhvati kamera u tom urbanom okruženju. Glamur. Uzeo sam u ruke prvu knjigu koju sam dohvatio i listao čekajući da me snime sa kamerom da ne ispadne da sam uzalud dolazio. Trudio sam se da izgledam mudrije od voditeljke ali je to bilo teško ostvarivo i skoro ne moguće. Ruke su mi se znojile jer je unutra bilo preko 30 Celzijusa pa sam odlučio da je pazarim kasnije, pošto je bilo mnogo vruće. Razgledao sam štandove i izlagače. Video sam Isidoru Bjelicu. Lepa žena. Čudno je kako Bog nekome istovremeno podari lepotu i pamet? Tu je bila najveća gužva, ljudi vole knjige o sexu, jebi ga, to je sasvim i savršeno ok. Malo dalje sam sreo Vanju Bulića. Isti slučaj, s tim da je Vanja imao i Harizmu. Institucija za sebe, definitivno. Njega znam još iz one popularne emisije na teveu gde su gostovale same poznate face i kul likovi, momci sa asfalta. Nisam imao sreću da sretnem Ćirića iako sam ponio Hoboa da mi podpiše jer mi je ta knjiga još uvek ne podpisana. Ostali koji su stigli samnom su se izgubili u Halama, a ja sam sam tražio knjige koje me zanimaju.

Brate, volim da dođem na Sajam. Ima mnogo knjiga i mnogo posetioca, sigurno 20 procenta više nego prošli put. To je možda zbog bolje ponude a možda i zbog Sunca koje je došlo nakon kišnih dana. Napravio sam jedan krug gledajući knjige. Bilo je kul. Što šta sam pronašao što me zanimalo. Onda sam napravio još jedan krug negledajući knjige da vidim koga još od poznatih i slavnih celebritia ima na sajmu. Koliko samo ljudi! Toliku gužvu nisam vidio još od certa Peppers-a na onoj Vojvođanskoj livadi pored Inđije. Kupio sam i “Autobiografiju” Entoni Kidis-a. To stvarno vredi imati pored onog mp 3 diska što sam skinuo s Internet-a. Svratio sam do WCa. Tu sam slučajno naišao na iznenađenje i iznenađujući susret. Rukovao sam se sa mojim friendom koga sam zatekao ispred ulaza kad sam izlazio. Nisam ga video od oproštajne tekme Vlada Divca nego sam preko Fejsbuk-a iako je on rekao da je to bezveze. Sad je bio u dresu Sava Miloševića. „Jeli, jel si to odlučio da postaneš Savo Milošević kad porasteš“, zajebavao sam ga. Dogovorili smo se da bi smo u Utorak veče mogli zajedno da gledamo tekmu na TVu, igra Real koji je trenutno najbolji na Svetu, rekao je moj drug koji je od 2000-te do 2004.-e godine živeo u Chicagou a malo i u Torontou. On me je jednom zvao i na cert Joe Cocker-a i Karlos Santanae, ali sam odbio. Dovoljno je što sam gledao Madonu caricu. Dovoljno cerata za 2009.-tu.

Tada sam još jednom prošetao i zagledao knjige. Gledao sam u korice, čitao šta piše na poleđini, a onda malo prelistao da vidim da li je na latinici ili ćirilici i kakav je font da procenim knjigu. A važan mi je i papir jer imam problema s okretanjem listova. Nekad je papir tako suv baš kao i moj kažiprst pa ja pri svakom okretanju strane moram polizati jagodicu prsta da bi je navlažio i uspešno okrenuo i tako gubim koncentraciju dok čitam. Uprotivnom je nemoguće okrenuti stranicu. Ima i neki zakon iz fizike koji to potvrđuje ali sad ne mogu da se setim kako se zove iako dosta dobro pamtim ono iz Osnovne škole ali sam uvek bio naklonjeniji da kažem društvenim predmetima i mnogo sam čitao. Gutao sam knjige i nervira me kad je neko ne pismen pa sam se zato učlanio i u grupu na Facebook-u „Mrzimo one koji mešaju reči jel i jer“. Znači to me nervira do jaja ali sam srećan jer imam u toj grupi dosta istomišljenika. Stao sam uz nekog čoveka koji je imao piskav glas kao da se nagutao Heliuma (H) pa mi je to bilo mnogo smešno i tu sam stajao i gledao slikovnice i slušao ga. Kao neki lik iz Simpsonovih iako bi ja više voleo da je iz South park-a jer je to definitivno vrh serija. Piskutavi. Mnogo smešan lik, Heliumski dečko.

Nastavio sam dalje da tip ne istripuje da sam ga provalio pa da se ne smori. Svaku sam knjigu pažljivo uzimao i prelistavao da vidim vredi li je kupiti ili nevredi. Izplanirao sam da pazarim oko dva kilograma knjiga jer sam predpostavio da je to dovoljno do sledećeg Sajma. Mudro sam gledao u svaku proučavajući font i biografiju pisca. Svašta nešto sam zanimljivo našao. Onda sam osetio glad u želudcu i pitao se dal da uzmem još neki naslov pa sam odustao od još 300 grama knjiga zarad jedne Leskovačke pljeskavice sa sve urnebesom koliko stane. Jbg, pljeskavice su bile do jaja. Cena pljeskavice je bila kao i cena jedne knjige, samo su knjige bile malo deblje ali i neukusnije. A pasovalo bi mi i leglo i jedno pivo. Pazario sam nekoliko naslova, uzeo i novog Koeljoa, a onda krenuo prema izlazu. Uštedeo sam bar 300 dinara, sve su te knjige bile na popustu a nekih od njih nije ni bilo na kioscima i u knjižarama. Znam kad sam nedavno uzeo novi broj Men Health-a.

Izašao sam napolje na Sunce i više nije bilo tako zagušljivo. Čak šta više bilo je lepo, vrh vreme za Oktobar. Poslao sam friendovima sms-poruku da dođu na Glavni Ulaz Sajma. Zapalio sam jednu cigaretu Davidof dok ih čekam, u nutra je zabranjeno pušenje da se knjige ne dime bezveze. Davidof! Brend, brate. Pažljivo sam uvlačio fantastične dimove. Taman me uhvatila i druga kamera sa sve cigaretom u ustima baš kad su prošle dve extra sexy ribe. Stvarno extra. Tu je bio neki momak u džemperu i naočarama, izrazito višlji od mene i on mi je malo pokvario kadar. Paćenik. Odmah sam video da je to neki primitivac rođen van Beograda jer nije hodao na Beogradski način. Jbg, to ne može da se nauči. I, drugari su mi uskoro stigli baš kad sam počeo da se smaram.

„Jel’ si video Lunu Lu unutra? Cool, brate. Mnogo je dobra riba, vrh“, rekao je jedan srećnik koji ju je isto video unutra. „Nebi joj brate dao ni 4 banke kad je vidim uživo, još je lepša nego na televiziji! Extra!“
Jedan je isto kupio dve knjige a druga dvojica nisu našla ništa što im se sviđa pa su odlučili sačuvati pare za 2010-tu ako opet bude Sajam, jbg. Krenuli smo prema peugeot-u. Bilo bi dobro da je sajam češće pa da češće kupujem knjige.

Jedva čekam Sajam Automobila i Biciklova. Definitivno preferiram Mercedese. Naravno.

Pozz!
Slični Tekstovi:

• Da li nekada sanjate otvorenih očiju? Ja vrlo često, to se zove daydreaming
• Centar za odvikavanje od bolesti zavisnosti
• Gordan zna kako treba
• Noć muzeja – ekstra!
• Skok u vis

Prijatelj i vrsnjak P. nastradao je tako sto je proleteo kroz staklo automobila u udario u most u izgradnji. Pedesetogodisnjak koji je vozio ostao je nepovredjen.
Mom prijatelju P. jako je malo nedostajalo da napuni osamnaest godina.

Na sahrani je bio covek sa foto aparatom i njegovom ogromnom slikom koji je nudio da se i mi, pokojnikovi prijatelji, sa fotografijom fotografisemo.
Nikada se taj fotograf nije pojavio da nam fotografije sa pokojnikovom fotografijom proda. Pomisljao sam da je perveznjak koji mastrubira posmatrajuci nas decake i mrtvog decaka, ili pak duh, onaj koga sa ove strane realnosti nema.

Nakon svega toga cesto sam se pitao o uzrocima te smrti.
P. je bio nevin u svakom pogledu… Hriscanin, ja, pitao se zasto je dobri bog to uradio. Pop je pri spustanju sanduka u zemlju pomenuo kako dobri bog uzima sebi najbolje, ali se ni danas ne mogu otrgnuti utisku da popovi, kao politicari, pricaju samo ono sto publika zeli cuti… Zato duhovna i svetovna vlast i jesu tako bliske.

Ja ponekad mislim da je dobri bog bio umoran tog dana, od danonocnog nadgledanja nas ljudi, te da se napio kao svinja i da ga je jednostavno boleo kurac.

Nekako slucajno, malo pre i dosta posle ovog uzasa cesto sam nailazio na song koji nakon svih ovih godina bejah gotovo zaboravio… Veceras lutajuci bespucima interneta naidjoh ponovo na tu pesmu.

Danas je i Halloween… To su, ako se ne varam, katolicke Zadusnice…

U mojoj mracnoj ulici ispred jedne kuce sa raskosnog drveta poluopalog lisca visi lutka obesene mlade u prirodnoj velicini, krvave vencanice i sa kosom koja zbog polozaja glave pada preko lica. Jako uverljivo deluje.

A to su, ipak, Zadusnice.

Mirno spavaj moj prijatelju, videcemo se tamo.

Slični Tekstovi:

• Laž koja nikoga ne zanima (slučaj paljenja hrvatske zastave)
• Jesu li glupi?
• Magija
• Srbija za dvadeset godina
• Samo su budale skromne