Dakle, osim slušalica, web kamere i mikrofona, potrebno je i instalirati program na računar, što je vrlo jednostavno.

Istovremenim pritiskom tastera Ctrl-Alt-T otvorite terminal i iskopirajte komandu:

wget http://download.skype.com/linux/skype-ubuntu-precise_4.2.0.11-1_i386.deb

Zatim :

sudo dpkg -i skype-ubuntu*.deb; sudo apt-get -f install

Na kraju vam ostaje samo da otvorite Ubuntu Dash (gornji levi ugao vašeg ekrana) i pokrenete aplikaciju.

To je sve!

Nedavno me je autor strane Preslicavanje oštro ukorio jer sam za novosadskog kantautora Djordja Balaševića, neformalnim tonom, rekao da je duvao Slobodanu Miloševiću u jedra. Nisam bio lenj, pa sam se podsetio onoga što svejedno već zna svako stariji od trideset godina, osim ako ga nije skolila Alchajmerova bolest.

Čitava Balaševićeva karijera, kao kod verovatno ni jednog drugog muzičara iz nekadašnje Jugoslavije, vezana je za politički trenutak, a kako je na Balkanu politički trenutak mnogostruko brži od onoga što se tim pojmom definiše, tako se i Balaševićev odnos prema politici menjao brzinom koju je bilo teško pratiti. Štaviše, upravo zbog te brzine pogledom na hronologiju Balaševićeve karijere lako se može steći utisak da se ne radi o jednoj istoj, nego o više osoba, a onda time izazvana zbrka, što njemu samom sasvim odgovara, može navesti na pogrešne zaključke.

Ipak, nije Balašević po tome jedinstven, pa da mu se nešto posebno zamera. Ako već nekadašnji Miloševićev najbolji omladinac, danas kao premijer Srbije u Briselu potpisuje sporazume za premijerom Kosova, a dojučerašnji generalni sekretar Centralne otažbinske uprave upravo dobija titulu Najevropljanina godine (ružne li klepanice), ne znam zašto je tako strašno reći da je i nekakav estradni umetnik pirio Miloševiću u jedra. Pogotovo ako je to istina.

Istina je i da je Slobodan Milošević 1990. godine na predsedničkim izborima osvojio 3.285.799 glasova, ili 65.34 procenata, kao što je istina i da bi danas bilo teško naći nekoga ko bi priznao da je bio medju tih 3.285.799 glasača. A veliki je broj 3.285.799, je l da?

Za početak, kako bi izbegli konfuziju koje i inače ima suviše, hronologiju karijere umetnika podelićemo na tri dela i ta podela biće veoma jasno oivičena, što je opet zasluga Balaševića samog. Pošto se o prvom delu (do 1986), i trećem (od 1993) najviše zna, posebnu pažnju ćemo posvetiti drugom, uporno zanemarivanom središnjem delu.

1977-1986

Svoj prvi singl, “U razdeljak te ljubim”, Balašević objavljuje 1977. godine, a već naredne veliki hit, “Računajte na nas”. Da je pesmu takvih stihova otpevao antisluhista potpomognut sviračem češlja, čak ni onda, te 1978, ne bi smela proći nezapaženo.

A Balašević je bio daleko od antisluhiste. Naprotiv. I za muziku, i za društvena kretanja, njegov sluh bio je nepogrešiv.

Pesmom, veoma bitnom za dalji uspeh u karijeri, Balašević se na pomalo otužan našin zaklinje na večnu ljubav Josipu Brozu i proklamovanim tekovinama NOB-a, uz žal što njegova generacija nije na vreme rodjena da u ratu malo zapuca, te tako pokaže i dokaže svoju odanost idejama, ali oni će već pronaći način, kako u nastavku kaže…

Ovaj song, što u originalu, što u ozbiljnim, a što u posprdnim verzijama jako popularnim devedesetih, čuli smo hiljadama puta.

Valjda ponesen uspehom prethodne udvorničke, samo tri godine kasnije izlazi singl “Triput sam video Tita”.

Objavljena malo nakon smrti maršala i slobodotvorca, Panonski mornar je, pretpostavljam, gledao nepregledne kolone ljudi koji su Brozu odlazile da odaju poslednju počast, pa je, u maniru današnjih marketing virtuoza pomislio – nije to tržište za odbaciti! Da će i oni koji odlučuju, na ove dirljive stihove gledati blagonaklono, nije bilo razloga sumnjati.

Patetika, i ideal ropske odanosti glorifikovan u ovoj pesmi verovatno po snazi ne zaostaje ni za onima koje su Staljinu u čast opevane… ili nedavno preminulom predsedniku Severne Koreje.

Kako su izgledali njegovi intervjui tih sedamdesetih i osamdesetih, ja ne znam. Neko ko bi pravio ozbiljniju studiju od ove bi sigurno uz malo truda uspeo pronaci Balaševićeve intervjue iz tog vremena. Da li u njima kaže da mu je bilo svejedno piše li o maršaluTitu ili felmaršalu Geringu, ja takodje ne znam. Možda i kaže, pa nećemo postavljati takvo pitanje, jer nije lepo davati paušalne ocene, kako sam već dobronamerno upozoren.

Ipak, šta je o ovim pesmama imao reći 2009. za zagrebački Jutarnji list, te nas iznenaditi podatkom da je u pesmi Tri put sam video Tita pisao o Brozu namerno, a ne slučajno, kako smo svi mislili, bilo je nešto lakše pronaći.

“Imao sam 23 godine kad sam je napisao (“Računajte na nas”, op.a.) i volio sam Jugoslaviju kroz pobjede u nogometu i na olimpijadi. Bila je to moja firma, no greška je bila kad sam spomenuo Tita. Napravio sam savršenu parolu, na žalost. Drugi put Tita sam u pjesmi spomenuo namjerno, bio sam u vojsci i želio sam vidjeti Oliveru i malu Jovanu. Zbog toga bih pjesmu posvetio feldmaršalu Göringu, a ne maršalu Titu. Proračunato i ciljano napravio sam ljigu i nije mi žao. Treća pjesma “Requiem” je bila prva u tadašnjoj državi koja je Tita trebala spustiti na ljudsku razinu. Međutim, ono što sam najavljivao stihom: ‘Jednom će se neki lik baciti i na tvoj spomenik…’ prebrzo se dogodilo pa pjesma nije ispala antititoistička nego titoistička. Stoga su je podržavali oni od kojih sam očekivao probleme.”

(Balašević za Jutarnji list 5.04.2009.)

Naredne godine odlično pozicionirani autor provodi bezbrižno, baveći se gotovo isključivo ljubavnim motivima u svojim stihovima, povremeno pomenuvši i nezadovoljstvo malog čoveka skupoćom, protekcijom, radnim vremenom; pojavljuje se kao gost i voditelj u tv emisijama, glumi (što sa suprugom, što samostalno) u igranim serijama i filmovima…

Pošto je u delu iz intervjua Jutarnjem listu pomenuta i pesma “Requiem“, napisana tek 1988. godine, pravo je vreme da predjemo na naredni deo karijere kantautora.

1986 – 1993

1986. je za SFRJ, a posebno Srbiju, interesantna godina. Slobode govora, šest godina nakon smrti Josipa Broza, svakako je više nego ranije, a neravnopravan status Srba na Kosovu postaje tema za koju pod tepihom više fizički nema mesta. Šta Srbija misli o pokrajinama dosta verno opisuju stihovi – Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela… Jednom rečju, dolaze nova vremena i donose parole sasvim različite od onih kojima se od završetka drugog rata klicalo.

Tiše ili glasnije, novoj političkoj struji koja stidljivo iz podzemlja izlazi na svetlo dana, pridružuju se i mnoge javne ličnosti.

Balašević, svestan koliko su mu “društveno angažovani’ stihovi valjali u dotadašnjoj karijeri, a kao čovek koji ume da nasluti šta se iza brda valja, ne časi časa. Naravno da neće u ovakvom trenutku ponovo zapevati o sada već debelo deplasiranom Titu. Staviše, sa njim će se obračunati dve godine kasnije.

Te godine izlazi album “Bezdan”, sa jednim od najvećih hitova Balaševićeve karijere, “Ne lomite mi bagrenje”.

Da pesma govori o stradanju Srba na Kosovu više je nego očigledno, od uvodnih tonova koji aludiraju na albanske nacionalne melodije, do nedvosmislenih stihova. Teza da je pesma insiprisana slučajem Djordja Martinovića, pojedinačnim, a ne opštim, na kraju uopšte nije ni bitna. I protesti koji počinju ovih godina, na Kosovu i po centralnoj Srbiji, takodje su posredno inspirisani Martinovićevim i sličnim slučajevima.

Na istom albumu je i “Orkestar stari”, o bezidejnosti, aroganciji, ignoranstkom stavu i nedostatku želje vladajuće jugoslovenske političke elite da se uhvati u koštac sa problemima koji već postaju kritični, dok istovremeno ta ista elita odlučno odbija da drugima prepusti svoje mesto.

A oni koji na to mesto pretenduju, kako u Srbiji, tako i u ostalim jugoslovenskim republikama, već su mobilisani.

Demonstracije koje počinju sredinom osamdesetih traju sve do početka devedesetih. Objaviće se za to vreme famozni Memorandum SANU, izgovoriti sudbonosne reči “Niko ne sme da vas bije”, kao uvertira čuvenoj Osmoj sednici CK SK Srbije koja će Miloševića postaviti u sedlo, a skinuti skalp Dragiši Pavloviću, a zatim i Ivanu Stamboliću. Desiće se “antibirokratska” (Jogurt) revolucija u Vojvodini kojom će se zadati završni udarac autonomašima, obećavaće se brze pruge i švedski standard…

Jugoslovesnke trobojke sa crvenim zvezdama će se na tim demonstracijama i dalje vijoriti, ali će se medju njima mahati i slikama Njegosa i Karadjordja.

Kako vreme odmiče, ostaće samo jedna slika, ona sa odlučnim licem novog srpskog vožda.

Kulminacija ‘dogadjanja naroda’ u Srbiji, tih osamdesetih desiće se spektaklom na Gazimestanu, pred oko milion ljudi. Neće mnogo proći, a videće se da je i ta pobeda bila pirova. Na žalost, to 28. juna 1989. godine nikome nije bilo ni na kraj pameti.

U toj borbi Srbije za povratak “državnog, nacionalnog i duhovnog integriteta” Djordje Balašević nije bio indiferentan. Pesma “1987.” iz iste godine, osim autorove ljutnje zbog, kako smatra, slabog osvrta javnosti na njegovu desetogodišnju muzičku karijeru, ne propušta ni da kaže šta misli o naporima jugoslovenskih vlasti da omalovaži i minimizira sve manifestacije onoga što i pticama na grani postaje jasno.

Ne znam da li je potrebno reći da se u ovim stihovima govori o tadašnjoj praksi državnih (dakle, svih) medija da se neprijatni dogadjaji suviše veliki za prećutati, objašnjavaju izmišljenim motivima koji bi često delovali apsurdno i tragikomično. Tako su se u ovom slučaju studentski protesti u Novom Sadu objašnjavali nezadovoljstvom studenata izazvanog hranom koja se u menzama posluživala. Zanimljivo je primetiti da će i sam Milošević, koji je ovde u političkom smislu žrtva, čim preuzme poluge vlast, takav koncept ne samo zadržati nego i unaprediti. Tako je u godinama po njegovom dolasku na vlast, recimo, državna televizija u vremenskoj progonozi tv Dnevnika pred miting opozicije, obavezno najavljivala sneg ili kišu. Čak i u najtoplijim letnjim mesecima!

Strah od vampira četničkog, koji (nabasah na naivnu tvrdnju) “direktno pokazuje negativan stav Balaševića prema Miloševiću” običan je nonsens. 1987. Milošević je Jugosloven, a i sam će još dugo preko svojih medija na sličan način kao što to Balašević ovde čini plašiti javnost četnicima koji ce doći na veliku scenu sa pojavom Vuka Draškovića, najmanje tri godine kasnije.

“Panta Rei” iz 1988. godine je poslednji Balaševićev album izdat za zagrebački Jugoton.

Latinskom izrekom, Balašević priznaje da se promena desila, da je neopoziva i konačna. On promenu pozdravlja, a slika klimavog jugoslovenskog solitera verna je kopija one slike koju nova struja srpskih komunista uporno izlaže na sve moguće načine i u svim mogućim prilikama. Šta o onima koji kakav takav soliter i dalje podupiru kaže se u pesmi “Oni”.

I, konačno, pozdravlja se i sa Brozom, jer za razliku od mnogih, Balašević ne može tek ćutke da prodje i odigra amneziju. Njegovo breme je takvo da je nepohodno glasno raskrstiti.

Na nesreću, izbor tananih lirskih motiva proizveo je upravo suprotno od željenog, te umesto da pokaže umetnikov odlučan razlaz sa Titom i njegovom zaostavštinom, u ušima slušatelja je delovalo kao da se oseća pesnikova žal za vremenima od kojih svi, i on sa njima, sada pokušavaju da operu ruke. Uostalom, u gore prenesenom delu intervjua on to sam odlično objašnjava. Paradoksalno, desetak godina kasnije i ovaj nesporazum ići će mu na ruku.

Na njegovo iznenadjenje, elegantni manevar sa “Bezdanom” i “Panta rei” ipak nije doneo novom Balaševiću očekivanu implementaciju u okvire novog društveno političkog trenutka.

Sa ove tačke, razloge treba tražiti u dve činjenice.

Milošević je zavodio mase, njemu su bile potrebne jasne poruke i parole. A imao ih je u izobilju. Oni hoće da nam uzmu iz naše duše Kosovo, ali nama ne može niko ništa jer smo (šta?) jači i od sudbine… Tito je Al Kapone, partija mafija… Stvari su jasne. Šta će tu sad neke žalopojka zbog kojih bi čovek iz mase morao da se češka po glavi pokušavajući da dokuči je li pesnik protiv, ili za. Traži se razredjen stih. Ovo nije vreme stidljivih metafora koje nudi Balašević. Sad to isto što on kroz metafore govori nije potrebno više tiho, krišom izgovarati, nego urlikati da glasne žice popucaju. A jakih grla, Milošević ima već sasvim dovoljno.

Sa druge strane, valja imati u vidu i da je još od kraja sedamdesetih Balašević bio simbol, asocijacija za ono sa čim se Miloševićeva mašinerija sada obračunava. Iako je preletače koji su mu hitali, šakom i kapom skupljao, Miloševiću su bili potrebni i žrtveni jarci na kojima bi pokazao autoritet. Diktator, ali i političari uopšte, izgleda najviše najviše vole da svoju sliku postave u ram onoga što se zove – strog, ali pravičan.

TAko su mnogi, ni krivi, ni dužni, bili prinudjeni da postanu ‘disidenti’, a iz istog razloga o svakom ‘disidentu’ valja dobro razmisliti i dobro proučiti njegove pute, pre nego što mu se dodeli mučenicki oreol.

Panonski mornar je zatečen razvojem dogadjaja. On koji je to tako dobro radio svih proteklih godina, uz sav trud ne uspeva u onome u čemu oni koji mu do juče do kolena nisu bili bez problema uspevaju.

Ipak, očajnicki će još jednom pokušati da uhvati priključak. Direktnost čiju je neophodnost uvideo dolazi sa “Bluesom za braću Janeze”, ali je već prekasno i novosadski autor, sateran uz zid, konačno prihvata poraz.

“Marim ja”, duboko povredjen, Balašević objavljuje 1991. za neugledni Diskoton.

Iako je ovo godina kad se već puca i naziru linije budućih frontova, kad se već formira širok animiloševićevski blok, a na devetomartovskom mitingu opozicije okuplja sto hiljada ljudi na koje diktator izvodi tenkove, Balaševiću politika naprasno prestaje da bude zanimljiva, pa objavljuje album gotovo u celosti prožet ljubavnom tematikom. Medjutim, ni ovaj napor da se spasi šta se spasiti može, javni i ponizni pristanak na tišinu, ne menja tvrdi stav onih koji su odlučivali o podobnosti. Balašević ostaje potpuno skrajnut za scene novog doba.

Poruka naslova albuma neodoljivo liči na rečenicu povredjenog, nemoćnog deteta kome ne ostaje ništa osim da na nepravdu ogorčeno i tužno uzvrati – baš me briga, nevešto pokušavajući da prikrije tako lom u duši.

Deca takve stvari ne zaboravljaju.

Te 1991. Balašević nas časti stihovima

 1993 – 2013

Sa sankcijama i medjunarodnom izolacijom, inflacijom nezabeleženom u svetu, i ostalim posledicama rata koji je još dugo nakon prvih metaka mnogima u Srbiji izgledao kao uzbudljiva avantura koja se dešava na bezbednoj udaljenosti, nacionalna euforija se stišava, a krčanje u stomacima pojačava, tako da 1993 godine na izborima za narodne poslanike, SPS dobija oko milion glasova manje nego dve godine ranije.
U toj klimi opšteg rasula, svako ko se vodio zdravom logikom je već video Miloševiću ledja. Na žalost, oklonosti, a i Miloševićeve gotovo madjionicarske manipulatorske veštine, zadržaće ga na poziciji neprikosnovenog vladara jos čitavih sedam narednih godina.

Svejedno, sve je više nezadovoljnih ljudi, a sve više i inostrane finansijske potpore rušenju režima Slobodana Miloševića. Ruku na srce, još uvek tiho, uglavnom kroz takozvane nevladine organizacije, kulturne i umetničke projekte.

U Srbiji se tih godina definiše čitava paralelna scena u svim sferama života koja, utemeljena na zbilji (ili makar pretpostavkama o realnosti, pošto se ispravni kompas davno izgubio) postaje neuporedivo interesantnija i važnija od suludog, nerealnog optimizma koji dopire sa državnih medija.

Eto, tačno te godine, Balašević konačno postaje neprijatelj režima Slobodana Miloševića.

Na početku vrlo stidljivo i uplašeno (“Jedan od onih zivota”, fantomska izdavacka kuca UFA Media). a onda je Balaseviceva hrabrost rasla tačno kako je slabio Miloševićev autoritet, da bi se završilo sa “Gedo Gluperdo”, songom koji se po prizemnosti i vrsti humora može porediti sa Pozdravom za braću Janeze.

Tokom poslednjih decenija Panonski mornar je postao Ambasador dobre volje UN, najpopularniji inostrani pevač u Hrvatskoj, vlasnik putovnice dobijene od braće Janeza, prvi koji je čestitao Crnoj Gori izlazak iz zajednice sa Srbijom, otac uspešne talentovane glumice i tast doskorašnjeg gradonačelnika Novog Sada…

Nakon fudbala koji ga je nekada strašno zanimao pronasao je sebe u surfovanju, te mu vetrovi sad strašno odgovaraju, a iracionalni strah da će ga oduvati sasvim je prevazišao.

I da, prekjuče je pred trideset hiljada vernih obožavatelja održao koncert na Kalemegdanu. :)

Na nekim drugim mjestima u gradu dogodilo se isto – stanari su se žalili na neprekidno sireniranje (sirenirati je glagol koji označava upotrebu sirene u autu, ne može se reći da je to trubljenje jer ni sirena nije truba, trubi klinac koji je dobio trubu za rođendan pa sad vježba; a daleko da je sviranje jer sirena i nije neki muzički isntrument; molim da se zabilježi da sam ja izmislio ovu riječ kad se ona za sto godina normalno bude koristila). I na ulici, posebno na raskršćim, događalo se da sirene budu uključene same od sebe i da se ne prestaju gasiti određeno vrijeme, dovoljno dugo da iznerviraju i vozača, i ostale učesnike u saobraćaju.

Majstori su imali sve više posla, ali nisu uspjeli otkloniti kvar. Naime, kod njih se sirene uopšte nisu oglašavale, bilo je sve normalno. Izgledalo je kao da su vozači koji su dovozili automobile malo skrenuli i imaju problem sa samim sobom, a ne sa četverotočkašem, i da se žale na banalan i čak izmišljen problem. Problem sa sirenom je nestajao neshvatljivo kao ubica u horor filmovima, a vraćao se vrlo brzo, u najnezgodnijim prilikama, kad izlaza nije bilo. Niko nije znao u čemu je stvar, a sirene su bile sve češće, i uključivale su se jednako bez obzira na marku automobila, a nisu birale ni starost vozila. I ništa nije pomagalo, ni udaranje po sireni, ni skakanje po haubi, po žestoke psovke, niti bilo šta slično. A najprije su na udaru bili vlasnici džipova i skupih sportskih automobila.

Neki su igrači dohakali sirenama. Oni su ih potpuno isključili, razmontirali i onemogućili njihovo oglašavanje. Broj neželjenih zvučnih signala se smanjivao, a trend je pratio sve veći broj vozača. Uskoro su svi isključili svoje sirene. I bili su sretni.

Nije prošlo mnogo vremena, ali automobili su dožvljavala nove neobjašnjive nezgode. Počeli su se uključivati brisači sami od sebe. Neki su ih pokušali skinuti, ali to nije bilo pametno. Neki su se na njih navikli, kao i na škripanje guma brisača po suvim staklima. Neki su ih podigli pa su se oni kretali kroz zrak, bez kontakta sa staklom. I vozili su dalje ne obazirući se na poludjele brisače.

Ipak, automobili su se nastavili čudno ponašati na druge načine. Spuštala su se stakla na vratima bez kontrole vozača, grijanje se uključivalo na +30 i hlađenje na +8 bez želje putnika. Automobili nisu htjeli ići brže od 30 km/h, gasili su se ispred semafora i pješačkih prelaza, radija nisu htjela da se uključe, alarmi su vlasnike dovodili u nezgodnu situaciju kad bi se uključavali bez ikakvoga razloga… Postalo je rizično sjesti za volan jer više niko nije znao na kakvu će neprijatnost naići tokom vožnje.

Majstori nisu znali šta se događa, čak ni oni u ovlaštenim servisima, majstori nad majstorima. Zašto se vozila čudno ponašaju niko nije znao. O tome su pisale sve novine, izvještavali su svi mediji. Čak i strani. Novinari su trljali ruke, imali su o čemu pisati. Sve je veći bio broj pješaka. Ljudi nisu imali živaca za vožnju. Čak su i vrhunski majstori iz Amerike pokušali odgonetnuti o čemu se radi jer kako da se bilo koji svjetski problem riješi bez uplitanja Amerikanaca.

A onda je stigla bombastična vijest iz laboratorija vodećih automobilskih industrija: u Srbiji se pojavio automobilski virus koji napada sve automobile čiji vlasnici ne poštuju saobraćajna pravila i zakone! On se aktivira najprije kod najnepristojnihih i najbezobraznijih vozača, a kasnije i kod onih drugih. Zato je u 80% slučaja napadao vozila koja su vozili muškarci. Potvrđeno je da on izaziva nevažne kvarove koji ne utječu na sigurnost, ali onemogućavaju korisnika da učestvuje u saobraćaju. Evropske zemlje su strogo zabranile uvoz automobila iz Srbije. Kad su političari malo razmislili, promijenili su odluku – zabranili su automobilima iz Srbije ulazak u svoje zemlje.

Kod nas je bilo podijeljeno mišljenje, kao što je uvijek, čak i kad za to nema potrebe. Neki su to shvatili kao priliku da se promijenimo, da drugačije pristupimo vožnji i da se ponašamo kulturno i pristojno, a neki su to vidjeli kao novu zavjeru svijeta protiv Srba. Bilo je i onih koji su tu vidjeli profit za automobilske kuće koje su sa ubacile virus jer će uskoro i antivirus, i tako će dodatno zaraditi i opet naći interes na prezasićenom tržištu. Ministar saobraćaja predlažio je ubacivanje specijalnog sredstva u motor i ulje koje izaziva blokadu virusa, a neki su se suprotstavljali tvrdeći da se ne zna šta je to i da se time za godinu dana pokvari mašina i da je to maslo auto-mafije. Ministar ekonomije je savjetovao da se smanji korištenje automobila, dok je ministar lijepog ponašanja predlagao pohađanje kurseva bontona koji će pomoći da lakše prevaziđemo dramatične trenutke na cestama. A ne treba zaboraviti ni obračune nervoznih koji su, kad bi čuli da im neko sirenira iza leđa, nasrtali na auto i prilično ga oštetili u naletu bijesa. Bilo je i onih koji su iznervirani na automobile bacali saksije sa svojih terasa. Pojavile su se i crne prognoze po kojima će virus mutirati i preći na bicikle, rolere, pa čak i kosilice. Neki su vlasnici svoja auta parkirali daleko od ostalih kako ne bi prešao virus s drugog auta, ili su ih pokrivali specijalnim navlakama, dok su oni koji više vole sigurnost koristili prave cerade poput onih za kamione. Ali to nije pomagalo. Nije trebalo mnogo vremena da se pojave prevaranti koji su nudili vrlo povoljne antiviruse u malim bočicama. Dovoljno je bilo da se mašina poprska i da se virus uništi, govorili su. Reklamirali su se u najtiražnijim novinama i na najpopularnijim televizijama.

Međutim, koliko god su ljudi bili tvrdoglavi i hvalili se svojim inatom kao nekom dobrom osobinom, uskoro im je dosadilo pješačenje, vožnja taksijem, biciklom po kiši i putovanja autobusima i vozovima. Malo po malo, svi su kupili antivirus, ubacili ga, a on je djelovao samo ako se vozači pristojno ponašaju. Više nije bilo prolazaka kroz narančasto, a kamoli crveno, prekoračenja brzine, jurnjave, parkiranja po zelenim površinama, preticanja i skretanja bez žmigavca, psovanja majke, predlaganja sisanja kurca, ostavljanja auta u desnoj traci uz uključena četiri žmigavca, psovanja, vikanja, gunđanja, dobacivanja… Svi su se vezali, uključivali svjetla, vozili polako i pažljivo i broj nesreća je skoro nestao. Konačno, broj pijanih vozača se umanjio za 82% jer auta nisu htjela ni krenuti čim bi osjetila i najmanju količinu alkohola u svojoj blizini. Policija nije imala posla, pješaci, biciklisti i životinje koje pretrčavaju cestu su postali svete krave, postali su potpuno bezbjedni.

Otvorene su škole lijepog ponašanja, a psiholozi su imali pune ruke posla učeći ljude kako da se suzdrže i kontrolišu svoje osjećaje i svoj bijes. Izgledalo je kao da će sve biti bolje nego prije.

Rat je završio, a djeca koja su rođena neposredno prije rata, kao i za vrijeme rata, načičkala su se pored kamiona. Niko ih nije pitao ni za početak, ni za kraj rata. Pa ni za to da li žele da se pojave na ovoj planeti, posebno u to vrijeme i na tom mjestu. Kao i sva druga djeca prije rata i poslije rata, i ova su voljela naranče. Gledao sam taj crno-bijeli snimak na kome je u gužvi, kao na koncertu jako popularne grupe, stotine malih dječjih ruku ispruženo čekalo da dobije jednu naranču. Jednu naranču.

U Berlinu je bila blokada, hrana se dopremala zračnim mostom. Većina vjerovatno nije imala ni kruha od juče, a kamoli voće koje nije raslo niti u jednoj njemačkoj bašti. Mali Nijemci su stajali u toj gužvi, tiho i bez guranja, i uplašenim i raširenim očima strpljivo čekali da vide da li će imati sreće da bar jedna naranča završi u njihovim rukama. Bila je zima i para im je izlazila iz usta dok su male dječje ruke strpljivo čekale narančasti plod. Za to vrijeme su nasmijani američki vojnici, s bijelim zubima i američkim osmjesima, nalik onima u filmovima, pružali sočno narančasto voće mališanima. Kako bi koji dobio naranču, tako bi odlazio.

Sljedeći snimak je pokazivao djecu izdvojenu iz velike grupe kako sa strane jedu dobijene naranče. Izgledali su kao mali majmuni koji se s tim voćem ne sreću često, vjerovatno sad tek prvi put. Držali su naranče nespretno, nerijetko i s obe ruke, i jeli ih kao jabuke dok je slasni, ljepljivi žuti sok curio po njihovim nevinim dječjim prstima. Nekako brzo i strašljivo, kao da će im sad neko doći i uzeti im tu jednu naranču, ošamariti ih i šutnuti ih u guzicu uz ogromnu dreku. Tužno je izgledalo kao kad vidite mršave i gladne mačkice kako drhteći piju mlijeko koje ste im dali nakon što ih je zlotvor odvojio od mame i ostavio u kutiji pored kontejnera za smeće. Ali ima toga u svakom ratu. Kad bogati odrasli zavade siromašne odrasle pa se ovi potuku dok se bogati dodatno bogate, djeca ispaštaju. Stvari postaju još gore kad luđak dođe na vlast.

Jednome klincu je naranča ispala iz sitne šake i otkotrljala se među šumu nogu. Vojnik mu je dao drugu kad je vidio suze na njegovom nijemom licu, a onda ga pomilovao po kosi. Nije isključeno da bi danas u Americi toga vojnika dio ljudi nazvao pedofilom. Jer stvari se postavljaju tako da nije prirodno da se sažalio nad djecom i dao im da jedu, ali je prirodno da ima seksualne sklonosti prema njima, tako ispada.

Volio bih vidjeti danas toga dedu, ili tu baku, koji je tada jeo tu naranču, kako sjedi u fotelji i guli naranču koju je izvadio iz gajbice u kojoj ima još hrpu voćki, iako znam da to ne mijenja ono što je nekad bilo. Rat je odavno završio, pa čak i sezona naranči prolazi. Čak sam i tu emisiju davno gledao. Valjda sam se toga sjetio zato što sam u kuhinji naišao na jednu zaboravljenu naranču kupljenu prije dvadesetak dana. Smežurala se od stajanja, a s jedne strane se uhvatila zelenkasta plijesan za koju bi prosječni student mikrobiologije odmah znao i naziv. Lijepo se vidjela. Ili me na to podsjetilo dijete koje je ispred zgrade stajalo pored nekakvih kolica, dok mu je mama prebirala po smeću u kontejneru tražeći nešto što bi se možda moglo pojesti.

Dobro, to bi bilo o narančama. A jeste li čuli da Jennifer Lopez postiže uspjeh za uspjehom, za novu sezonu Idola dobiće 20 miliona dolara? A jeste li vidjeli kako je Madonna prošla nakon razvoda i koliki je dio svog bogatstva ostavila Guyu? Izgleda da će Cristiano Ronaldo u Englesku za 200 miliona evra. A što ga je CR7 zavukao neki dan, stvarno je malo dati mu i 300 miliona za ugovor, treba to povećati. Šta kažete na najnovije uspjehe američke vojske? Nekome naranča, nekome bomba.

Zvono me probudilo tačno u osam. To je bio znak da neko stoji ispred ulaznih vrata. Navukao sam trenerku i majicu i otrčao da vidim ko je jutarnji gost. Božić nije, juče nije bio Badnjak, nije polaznik u pitanju. To je sigurno. Provjerio sam kroz špijunku. Bila je to žena što čisti stepenice. I treba joj voda jer svoju nije ponijela.

Brzo sam joj natočio, pazeći da bude toplija od mlake, a hladnija od vruće, baš kako bih i sam volio kad bih prao stepenice.

Otišao sam u kupaonu, umio se, i dok sam brisao lice ručnikom kakvim i Jennifer Lopez briše svoju nježnu i osiguranu guzicu, a kupio sam ga kad mi je izašla reklama na internetu i kad mi je za takav ručnik ponuđen popust od 10%, zvono se opet začulo. Ko je sad? Pojurio sam prema vratima, otvorio, a ono poštar ispred mene. Donio je pismo iz Mladinske knjige. Kažu da sam ušao u uži izbor za nagradu od dva miliona dinara. Ja i mojih osamnaest komšija smo ušli u uži izbor, svi smo dobili obavještenja u kovertama. Zahvaljujući Mladinskoj knjizi biću bogatiji. Napravio sam brzo spisak stvari koje ću kupiti kad dobijem te novce. Zabilježio sam i da dio dam komšijama koje neće pobijediti, da ne budu jako razočarani u Mladinsku knjigu. Poštar se susreo sa ženom koja je došla naplatiti čišćenje stepenica. Platio sam joj i rekao da pozdravi gazdu firme.

Tokom doručka neko je opet stajao na vratima. Ovo mora biti neko ko je došao da malo popričamo, da se družimo. Otvorio sam. Dva mala Cigana. Moji prijatelji čija imena nisam znao.
– Gde si, brate?!
– Evo me, brate. Kako si?
– Evo, brate, dobro. A ti?
– Dobro sam, brate.
– Imaš nešto za nas, brate? – pitao je onaj veći.
– Brate, uvijek imam za vas – odgovorio sam i donio mu dvije jabuke, dvije Kraševe tortice, papirne maramice i svakome po sto dinara.
– Hvala, brate – rekao je veći.
– Hvala, brate – ponovio je i manji.
– Hvala vama, braćo. Samo nemojte kupovati cigarete za te novce – upozorio sam ih očinski.

Zatvorio sam vrata, sjeo za kompjuter, provjerio poštu. Ništa, niko više ne piše čak ni elektronska pisma. Onda sam pojačao Paramore, novi album. U pauzi između dvije pjesme čuo sam zvono. Kakva gužva pred mojim vratima! Neki brko je tražio Radivojevića, nekadašnjeg vlasnika stana.

- Kakav peh – počeo sam. – Da ste došli samo trinaest godina ranije, našli biste ga ovdje. Ovako ništa! On je otišao kad smo mi kupili stan koji nam je on prodao, a u kome se ja sad nalazim. Nije bilo logično da ostane s nama nakon što nam je prodao stan. I zamislite, čak nam nikad nije ni u goste došao, niti se novoogodišnjom čestitkom ili razglednicom s mora javio.

- Izvini na smetnji.
– Izvinite vi što nema Radivojevića.
– Tražim ga već osam godina zbog duga od 500 dinara!
– Šta se može. Želim vam više sreće u narednih osam godina, a i u sutrašnjem izvlačenju igre na sreću loto.
– Je l’ možda znaš koji bi brojevi mogli biti?
– Nemojte stavljati niti jedan veći od 39, a neka u kombinaciji bude bar jedan neparni.
– Koliko vjeruješ u takvu kombinaciju? Možeš li mi novcem potvrditi pretpostavku?
– Da. Evo vam 1 000 dinara. Ako dobijemo, dijelimo u odnosu jedan na prema 10 za vas. A ako izgubimo, dama što izvlači kuglice će nam poželjeti više sreće drugi put, a mi ćemo u pauzi vježbati lozove selo-grad, ili greb-greb srećke. Možemo i konstatovati sa žaljenjem da smo izgubili.
– A brojevi?
– Evo: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 8.
– A zašto 8 umjesto 7.
– Pa je l’ vama zvuči logično da izvuku sedam uzastopnih, i to prvih sedam? To nije realna kombinacija.

Vratio sam se pravljenju dnevnog plana. Da sam radio stvari na vrijeme danas sam mogao biti bar mali milioner, a nekad je to ljepše nego biti pravi milioner. A sad… Ali,  neko je kucao na moja ulazna vrata.

- Imaš zvono, pozvoni! – viknuo sam, šaleći se, dok sam se u smeđim šlapama vukao da otključam.
– Ne želim da ti trošim struju. Kucanje je besplatno – rekao je, pa pokucao jače i češće, kao da je hitno.

Bio je to mamlaz iz vojnog odsjeka. Pojavio se odnekud iz prošlosti baš danas. Prepoznao sam ga, taj me uhvatio kobne 2004. Pogledao sam ga nadmoćno. Tražio je nekog Željka.

- Ja sam Željko – rekao sam iako mi ime uopšte ne počinje na Ž, a nemam ni ta komplikovana slova u imenu kao što je LJ, pa čak ni ona s kvačicama.
– E, konačno sam te našao, Željko. Dolijao si, sad si naš – zarežao je pobjedonosno.
– Kako vaš?
– Javi se sutra u kasarnu, regrutacija je u sedam i nemoj ništa da jedeš, a za petnaest dana spremaj stvari, ideš u vojsku. Konačno smo ti dohakali, Željko.
– I ja sam vama dohakao, Baltazare. Nisam ja Željko, samo se šalim. Gdje ste vidjeli Željka koji se ne češlja na stranu? A? Gdje? Je l’ se ja češljam na stranu možda? A i vojska je ukinuta.
– Doskočiću ja tebi kad je ponovo uvedu, sad znam kako izgledaš!

Kad je shvatio da ja stvarno nisam Željko, podvio je rep i otišao. Bio je iskusan, radio je i devedesetih. Kad mi je okrenuo leđa, ja sam se glasno nasmijao.
Na novu priliku nije se dugo čekalo. Zvono je bilo jednako glasno, ali je moj hod postao oprezniji. Ispred mene je stajao brko iz suda. Trebao sam biti svjedok nekom blesanu, konjokradici koji me na to ljubazno nagovarao, a kad sam se pokušao izmigoljiti, on je primijenio prijeteći nastup.

- Jeste li vi… – počeo je, a onda pogledao u papirić i pročitao moje ime.
– Ni slučajno, on uopšte ne stanuje u ovom ulazu.
– A ko si ti? – prestao mi je persirati.
– Ja sam podstanar Željko Radivojević zvani Željko, tvrdo Ž.
– Izvini, Željko, na smetnji.
– A ko ste vi?
– Ja sam Jovan Petrović.
– Jooooj, pa ja imam poznam jednoga Petrovića, zaboravio sam kako se zove. Jeste li vi možda rođaci?
– Ne, ali ima nas Petrovića tu i tamo, ja znam isto jednoga. Živeo, dečko!
– Živjeli, gospodine.

O, kakvo čudo – pola sata nakon toga zvonio je još neko. U međuvremenu je bio i raznosač pica kojeg je neko prevario i naručio picu na moju adresu, pa se on rasplakao jer jer rekao da će dobiti otkaz, a da to spriječim ja sam platio čitavu picu, dao mu bakšiš i s njim podijelio istu tu picu.

E sad mora biti neko poznat, nemoguće je da se ljudi ne druže više i da na vrata dolaze samo ovi koristoljubivi. Možda sad dolazi moj prijatelj da popijemo po jednu. Ali ne, bili su to neki anketari.

- Dobar dan, mi smo iz agencije…
– Da, da, znam.
– Da li biste bili ljubazni da nam odgovorite na nekoliko pitanja. Nećemo mi nikome reći šta mislite, nama se možete povjeriti.
– Bio bih ljubazan. Ali kako da vjerujem da će podaci objavljeni u novinama biti identični onima s terena?
– Pa mi smo ozbiljna i pouzdana agencija.
– Slušajte, dragi ljudi. Je l’ bi vam smetalo ako malo sačekate jer ja sad pripremam doručak i moram žuriti da promiješam, da ne zagori?
– Pa i mi bismo pojeli, ako nemate ništa protiv.
– Izvolite.
– Hvala.
– Hvala vama.

Jedan od njih je pitao može li boravak u mom stanu iskoristiti za odlazak u toalet. Odobrio sam. Treba se naći čovjeku u nevolji. Onda je isto pitao i drugi. Taj se duže zadržao, a dok se tamo zabavljao, pitao sam ovoga prvoga “kako je”, a on je rekao da nismo baš tako bliski da počinjemo razgovore i da treba da budemo suzdržani, a onda nazvao nekoga i rekao:

- Aj ovamo ako ti je frka, ima slobodan klozet.

Onda je prvi otišao opet u toalet. Nije ga bilo desetak minuta, a zatim je provirio kroz vrata iza kojih je bio u oblaku vodene pare i pitao me imam li čist ručnik da se obriše.

- Na terenu smo od jutra, uznojio sam se, a kod mene danas neki radovi i nema vode do večeras. Pa sam pomislio zašto da ne iskoristim priliku.

Usput se i obrijao mojim priborom. Onda su otišli, nakon što sam svakome složio po jedan lanč paket za put.

- Nisi se pretrgao baš, a u agenciji nam ne daju ni Zdenka sir – rekao mi je jedan kad je zavirio u zavežljaj.

S njima se mimoišao moj komšija kojeg sam kao komšiju dobio kao što neki ljudi dobiju pašu zato što sestra njihove žene izabere muža bez konsultacija s ostalima.

- E, komšija, je l’ bi mogao da mi pomogneš? – pitao je onaj sa sprata iznad moga.
– Mogu ako je u domenu mojih skromnih moći.
– Ispao mi je džoint dok sam gledao kroz prozor drveće i ptice. Je l’ bi mogao da mi ga doneseš, velik je, a nisam ni počeo?

Pustio sam ga na terasu, on je brzo našao tu cigaretu i otišao. Još me pitao da li sam raspoložen da i ja malo povučem, ali sam se opet opravdao postom. Eto, nakon kobasice, novina, lijevog krila žaluzine, daljinskog upravljača, tave sa četiri jaja na oko, džojstika i kaveza za ptice u kojem je bila i ptica iz Afrike koja nije znala naš jezik, sad mu je na moju terasu pao i džoint. Dok je izlazio zamolio me da mu dam pola kruha da on ne mora sad do pekare ići jer je prethodne noći oprao kosu, pa se nije još sasvim osušila, a najavili su moguć vjetar. Odrezao je sam, pa uzeo obe polovice i stiskao ih i mjerkao, a onda ostavio jednu na stolu, krenuo kući, pa se vratio, rekao kako će ipak onu drugu, uzeo je i nestao.

Pripremio sam palentu. Upravo kad je pozvonio neznani gost. Nema sumnje, ovo su Jehovini svjedoci, rekao sam u sebi.

- Dobar dan – rekla je djevojka sa naočalama. Pored nje je bila još jedna bez naočala i ona je ponovila ono što je rekla njena prijateljica slabijeg vida.
– Dobar dan.
– Je l’ imate nekoliko minuta vremena da porazgovaramo?
– Apsolutno, baš se veselim što vas vidim – nasmijao sam se srdačno i glasno. – Jeste li vi iz suda?
– Ne, mi smo Jehovini svjedoci.
– Aaa, vi ste. Kako je Jehova? – pitao sam, skupio usne i napučio ih, pa pogledao u jednu, zatim u drugu, pa ponovio isto to malo brže čekajući odgovor. One su se zbunile. Nakon uvoda slijedilo je novo pitanje.
– Da li ti veruješ u život posle smrti i da je ovo samo prolazno? Da li veruješ u večni život?
– Ne.
– Zašto ne? – pitala me ozbiljno pa sam shvatio da sam pogrešno odgovorio.
– U stvari, da, vjerujem. Da, da, vjerujem u vječni život – odgovorio sam poput nesigurnog đaka koji očekuje poklonjenu trojku.

Onda su pitanja postala komplikovanija Srećom, spasila me palenta koja se dimila pa sam samo uzeo knjižice koje su mi ponudile da ih prelistam i pozvao ih da dođu na drugu rundu pregovora za sedam dana.

Zalio sam palentu jogurtom. Tokom trećeg zalogaja prekinulo me zvono. Poskočio sam sa stolice kao ofuren nestrpljivo želeći da vidim ko me obradovao svojom posjetom.

- Pomaže bog, komšija – rekao je stariji dečko iz crkve, poznat po tome da često skuplja novce ne bi li konačno završili tu veliku građevinu u blizini.
– Bog vam pomog’o – ispalio sam veselo kao iz topa i prekrstio se.
– Komšija, gradnja crkve je ušla u poslednju fazu i sad skupljamo novce za podno grejanje, pa… Da li bi ti mogao da pomogneš nekako? – rekao je pa se prekrstio. Odmah sam se prekrstio i ja.
– Slab sam u postavljanju cijevi, mogu vam dati broj telefona jednog dobrog majstora. A ako ste mislili na novce, ni tu ne mogu. Sad sam dao dvesto dinara gladnim Ciganima, a juče me u kladionici srušila Lokomotiva iz Moskve. Vidite, nikome više ne mogu vjerovati kad me i pravoslavni Rusi izdaju. Možda u četvrtak jer ima vanredno kolo.
– A baš ništa nemaš?
– Pa ne znam da li primate evro?
– Primamo.

Donio sam mu 320 evra, sve po 10 i 20 evra.

- Izvinite što je ovako sitno, nemojte se ljutiti, molim vas.
– Hvala, komšija. Vidimo se u četvrtak – rekao je stavljajući pola u kovertu, pola u džep. – Mora od nečega da se živi – kratko je rekao i opet se prekrstio.
– Jasno. Vidimo se. Doviđenja – pozdravio sam ga pa smo se obojica još jednom prekrstili.

Odmah je naišao i čovjek s pendrekom.

- Ne boj se, nisam policajac, ovo je moj privatni pendrek.
– Izvolite.
– Je l’ misliš ti platiti RTS pretplatu ili ja moram dolaziti ovamo biciklom po kiši?
– Pa ne pada kiša, lijepo je vrijeme.
– Nema veze, najavili su je, nisi ti mogao znati hoće li padati ili ne. Jesi li gledao prognozu vremena?

Krenuo je unutra, ja sam pokušao zatvoriti vrata, ali je on postavio ruku i oštro uzviknuo:

- E, nećeš!

Uključio je televizor i prešaltao sve kanale.

- Šta će ti HTV, ustašo?!
– Izvinite.
– Gledaj ovo, i drugi HTV! Pa ti si pravi ustaša! I B92! Ne samo da si ustaša već i izdajnik, ustašo!
– Nisam znao da ćete doći, izvinite stvarno…
– Pa ti ni nemaš RTS memorisan!!! Đubre izdajničko! Kako te nije sramota?

I onda mi je memorisao, a obrisao je Hrvate i porno kanale.

- Imaš kod nas Gocu Tržan i Miru Polak, a ti stranu pornjavu gledaš. Sramota!

Onda je pljucnuo u prste, izvadio blok kakav su nekad nosili konobari u bijelim košuljama i plavim hlačama kakve su pioniri nosili na priredbama, obračunao neplaćenu pretplatu i naplatio.

- Je l’ primate tikete iz kladionice?
– Samo ako su dobitni.
– Evo, imam par dobitnih.

Pokupio ih je. Uzeo je jedan kolač s kokosom sa tacne, stavio ga cijelog u usta i promrmljao kako se pas Desko još nije vratio. Onda je uzeo još jedan, otresao kokos na pod, ugurao kolač u usta i odmaglio dalje, sudarivši se s malim komšijom, štreberom s razmaknutim zubima i naočalama, s kačketom UN na glavi, koji mi je viknuo:

- Kosovo je Srbija, Nole šampion!

Palenta se već ohladila. Šteta što je nisam imao s kim podijeliti. Sjetio sam se nekih mojih prijatelja. Gdje su, šta rade? Ding-dong, začulo se. U stvari, nije ding-dong jer imam ono zvoni koje zvoni onoliko dugo koliko dugo ga držiš.

- Dobar dan, izvolite – rekao sam čovjeku uskog lica.
– Dobar dan, dobri čovječe – rekao mi je čovjek uskog lica. – Mi smo iz kompanije Kirbi. Prodavamo usisavače.
– Dobro došli, dragi Kirbi. Kako vam mogu pomoći, dragi čovječe? Jeste li vi rođak Ripa Kirbyja?
– Jesam isto koliko ste i vi veliki vezir Haruna Al Prašida, dragi brkati čovječe – rekao je on, a ja sam desnim prstima prešao ispod nosa da vidim šta se tamo događa, imam li brkove od jogurta.
– Imate neku robu za mene, koliko vidim.
– Upravo tako, moj prijatelju, budući kupče. Imamo specijalne usisavače koji usisavaju sve, uključujući prašinu, grinje, viruse, mikroorganizme i bubice što vam ih je DB postavio, dobri moj i pošteni kupče.
– Jebem vam! – iznenadio sam se persirajući mu – pa to mi treba. Sam bog vas je poslao. Hvala i njemu i Jehovi.
– Da li imate deset minuta vremena da vam na licu mjesta demonstriram kako naš usisavač čisti?
– Ma, znate šta? Ja sam usisao sad nedavno, nema ni mjesec dana. Pa ako biste mogli doći za petnaest dana kad se skupi malo smeća i prašine…
– Dajte sad – rekao je Kirbi gurnuo nogu prema pragu i vratima koja sam zatvarao. Bio je jak, a meni je bilo neugodno da ga otjeram s vrata, šta će pomisliti o meni. Ako ga ne pustim, preostaće mu samo da ode kod gornjeg susjeda. Tamo će sigurno nešto usisati. Ako ne u usisavač, onda u pluća.
– Aj dobro kad ste navalili – rekao sam mu. – Iako, ja imam već dva Kirbija
– Dva? – začudio se. Vi onda zaslužujete popust od 5% kad budete kupovali četvrtog.
– Da. Imam jedan iz 1999. i jedan iz 2003.
– A to su Kirbi 3 i Kirbi 6. To su vam demode modeli. Hoćete li novi?
– Ne, ovi su mi još u punoj snazi, odlično rade.
– Ma nemojte biti smešni, smejaće vam se komšija kad čuje da imate stari model. A on upravo parkira novi model Fiata napolju, hiljade kubika, stotike konjskih snaga, klima…
– A alu felne?
– I alu felne, oprema u fulu.
– Dajte onda taj Kirbi, najskuplji koji imate. Samo da skoknem do bankomata po novce. Čuvajte mi stan.
– Pristaviću kafu. Skokni usput po šećer, ali pazi, ja samo sa smeđim pijem.

Poslije kafe sam kupio usisavač.

- Evo tri hiljade evra – dao sam mu.
– Odlično ste prošli, pazarili, kako bi to rekao napredni i načitani dio našeg naroda. Usput, sigurno ste čuli strašan citat Andrića o fukari i vremenima, Dakle, ovakav usisavač vredi imati. Verujte, kad komšija vidi zavidiće vam.

Umjesto njega, u stanu mi se pojavila komšinica. Kuvala bi đuveč, a nedostaje joj sve što u njega ide, a da ne ide sad do radnje došla je da joj ja to dam, ako imam.

Nema sumnje, ona me želi kao što sve čitateljke i prijateljice tih čitateljki žele najčitanijeg mladog srpskog pisca, što on i sam za sebe skromno tvrdi samo na neparnim stranicama, skrivajući činjenicu da ga žele i prijateljice prijateljica čitateljki.

- Aj ga i skuvaj kad si već tu, i kad imaš sve, pa me pozovi na ručak – rekla je malo slobodnije. – I daj mi i da ponesem, dolazi mi gore jedan povremeni dečko pa da jede kašikom, to mu nedostaje.

Otišla je nazad u svoj stan, a ja sam krenuo u radnju po povrće. Kad sam se vratio u ulazu sam zatekao radnike iz Elektrovojvodine kako čeprkaju oko ormarića za struju.

- Nemojte molim vas, nemojte mi isključiti struju. Evo vam novci.
– Ej, ej, kakvi novci, pa nismo mi saobraćajna policija da nas tako podmitiš. A zašto ne bismo?
– Pa platio sam struju, ali molim vas nemojte greškom isključiti mene umjesto komšije.
– Pa nismo debili.
– Niste, ali se to prošli put dogodilo.
– I najbolji pogreše.

A ne tako davno nestalo mi je struje. Mislio sam da su u toku neki radovi, ali sam nakon dva dana posumnjao, jer čudno je da tako dugo traju, a i moje komšije su imale struje. Otišao sam u centralu, pitao šta je u pitanju, a oni su izjavili da je greška i da će mi uključiti, ali da moram platiti uključenje.

- Ali greškom ste mi isključili, umjesto onome što ne plaća. Zašto da platim?
– Nema veze, moraju radnici ići opet, a benzin košta.

I platio sam, a radnici su rekli da će doći u ponedjeljak jer ide vikend pa ne rade. Došli su u utorak jer je u ponedjeljak padala kiša.

Neko je opet stajao ispred mog stana – mršavi gospodin sa koferom.

- Pa gdje si do sad, čekam te već deset minuta? – uzviknuo je, pa otvorio kofer i pokazao noževe. – Ovaj je za jabuke, ovaj za meso, ovaj za paradajz, a ovaj seče sir. Ovaj je za mazanje paštete, ovaj za mazanje nepasiranog pekmeza na hleb, a može i na kolače, ovaj od tvrđeg čelika za mazanje zdenka sira direktno iz frižidera, ovaj je za topao hleb, ovaj je za lubenice, imamo za šarene i za čisto zelene, a ovaj najveći za obračun sa onima koji navijaju za pogrešan klub. Imamo i ove noževe za razračunavanje sa onima koji nisu naši jer nikad se ne zna… – trtljao je.
– E, rado bih kupio noževe, ali sam sve novce spizdio za Kirbi usisavač. U dnevnom boravku mi je odlijepio dva kvadrata parketa. Kako vuče, jebemti da ti jebem! – vukao sam ga za njegov lijevi pamučni rukav.
– Ja prodajem noževe ne bih li zaradio za Kirbija.

Odbio sam ga jer mi je ponudio i zle noževe za meso. Spremio sam tanjur u mašinu za suđe kad je taj s noževima opet došao, ali je one za meso izostavio i ponudio mi sve druge. Rekao je da su u međuvremenu poskupili 50 posto, ali da sam mu ja stari klijent, i da će meni dati popust od 10 posto, i da mogu biti zahvalan. I bio sam, kupio sam noževe. Stvarno, ne znam kako sam do sad živio mažući i pekmez, eurokrem, med, džem, i mekani sir s istim nožem. Malo kasnije isti taj je došao drugačije obučen i sa loncima u svojoj ponudi. Kuvaju bez ulja. Uzeo sam ih.

Da li će doći neko da trgnemo vino, rakiju? Ili samo ovi nametljivi kapitalisti?

- Dobar dan – rekao mi je jedan mladi bračni par. Dodali su da su ih poslali iz agencije za nekretnine, traže broj 31. Nisu znali da je ovo broj 13 i da je u pitanju greška. Ali, šteta je propustiti druženje. A i žena je bila zgodna. Muž je izgledao priglupo, kao neki Facebook superstar, šmokljan. Pokazivao sam im stan, rekao da je sve namješteno po feng šui principu, da smo u ulazu svi složni, da podzemne vode blagotvorno djeluju na stanare, da je raspored prostorija idealan i da su ubistva u ulazu vrlo rijetka. Ponudio sam ih jelom, odbili su. Ponudio sam ih pićem.
– Sviđa nam se stan. Kažu da ga povoljno dajete?
– Da, 160 000.
– Evra?
– Ne, čeških kruna. Pa normalno da evra, jebiga. Je li vam ja ličim na Loleka bez Boleka?
– Misliš Pata i Mata? Lolek i Bolek su Poljaci.
– Je l’ vi to ljude gledate po tome koje su nacionalnosti? Je l’ to radite?
– Da se vratimo na prodaju. 160 000, velite. Pa to nam se čini malo skupo, znate…
– A šta ste očekivali? Pa ovdje ima 78 kvadrata. I centralno grijanje.
– Ali 160 000…
– Evo, 158 000 jer ste mi simpatični.
– Pa to izlazi iz okvira naših mogućnosti, gospodine.
– 158 000 je moja zadnja cijena – odgovorio sam i naglo se naslonio na stolicu kategorički prekrstivši ruke na grudima.

Ubrzo su me uvjerili kako cijene padaju i da prodaja stagnira, da mogu biti sretan ako dobijem 60 000 jer oni plaćaju u gotovini, nema čekanja, hiljadarka unapred, 200 evra kao kapara. I nakon kraćeg ubjeđivanja oni su pobijedlili.

- Dobri ste kupci, evo ruka – nagovorili ste me.
– Je l’ znaš nekoga kome treba stan?
– Pa sad meni treba. Je l’ znate nekoga ko bi ga iznajmio?
– Pa mi.
– Za koliko?
– 600 evra mjesečno.
– 600 evra? Pa to je previše!
– Kako previše za ovakav stan? 78 kvadrata i centralno grijanje.
– Ali 600 evra…
– Dobro, simpatičan si nam pa ti dajemo za 560 mjesečno. Ali da ga sam okrečiš sad o svom trošku, od prethodnog stanara od koga smo mi kupili stan.
– Nema problema.
– Evo ja ću okrečiti – kaže dečko, i sklopimo dogovor da ga okreči za 800 evra, uz moj materijal, jer je tako predložio. Dobro sam prošao jer u dve rate plaćam. Dobri neki ljudi.
– Samo da znaš – nema žurki i nema cimera, a ni cimerki.
– Dogovoreno.

Kad bi bar danas došli oni “Svjedoci sedmog dana” što su prošli put bili i tražili novce kako bi nas sve spasili, a ja im dao jedva 5 000, pa toga dana nisam imao za Informatiku i osiguranje, te me grizla savjest jer zbog mog neredovnog plaćanja taj dečko, šef firme za koju se krvavo borio i žrtvovao mladost da bi nama bilo bolje, možda neće moći ove godine dva puta na zimovanje, ili hoće, ali na domaćem snijegu, nedovoljno dobrom za njega. Ili će se voziti u automobilu preslabe kubikaže za tako dobrog čovjeka. Danas bih im pomogao u njihovim nastojanjima da pomognu svima nama.

Ubrzo su stigle dvije žene. Ne može se reći da su bile lijepe pa je trebalo vidjeti kakvu dušu imaju.

- Je l’ možemo kod tebe ući malo da se zagrejemo?
– Deda mu ne dozvoljava da dovodi pičke u stan – doviknuo je komšija žbir.
– Izvinite zbog ovoga. Deda je u šetnji, a kasnije ide na jamb, mogu sad dovesti pičke.
– Ja sam Jelena.
– A ja sam Biljana, mi se znamo sa Twittera.
– Zašto nas nisi followao?
– Al’ si jake pičke doveo – doviknuo je opet onaj.
– Drago mi je, ja sam Želko.
– Željko?
– Ne, Želko. Kao Srdan, a ne Srđan. Matičar je rekao pradedi, kad me upisivao, da je ime Željko bezecovao predsjednik opštine za svoga unuka. A niste Jehovini svjedovci? Jer oni su već bili, upisao sam se.
– Nismo Jehovini svedoci, ne boj se. Mi ne verujemo u boga, mi smo sigurne da bog ne postoji, mi to znamo jer smo i same prisustovale kad su se planeta i sam život rađali. Mi samo skupljamo pratitelje, sledbenike, folovere, a videle smo otvorena vrata a to je tako kul.
– Je l’ prodajete Kribija? Jer nisam pri novcu, a i imam već tri.
– A s kim ti živiš?
– Mama, tata, dva brata, sestra, bratova žena, deda, podstanar student, podstanarov podstanar kome ovaj iznajmljuje vreću za spavanje i dio poda, njegova dva docimera i ja.
– I svi vi u ovih sedamdesetak stanara.
– 78. Da, i imamo jednu sobu viška, ali sestrin prvi muž je odselio jer je rekao da više nije u redu da živi s nama otkako se razveo od svoje žene, moje sestre, premda za razvod nije on kriv.
– Pa je l’ možemo tu kod tebe da se opustimo pola sata, ako nije problem?
– E, teško, deda mi se stvarno jako ljuti kad dovodim pičke u stan.
– Je l ima neko drugi u zgradi da malo tvitujemo sedeći?
– Ima ovaj komšija iznad, on voli društvo. Osamostalio se od dede prošle godine. Gorčin se zove.
– Gorčin? Dosta retko ime.
– Da. Neki kažu da je peder, ali neka vas to ne brine jer čemu te razlike. Druželjubiv je, probajte kod njega.
– Staviću to na Twitter odmah – rekla je jedna i obe su otišle. Žbir se opet pojavio.
– Komšo, imam jednu molbu.
– Iznesi je, komšo.
– Usmeno ću jer nemam vremena. Idem na put.
– Da te odvezem?
– Mogao bi i to. Ali, ajde da mi pričuvaš kućnog ljubimca dok se ne vratim.

I s vrata, kao ogrlicu, skine zmiju dugačku bar tri metra.

- Nemoj, komšo, ja se bojim zmija, štakora, miševa, žohara i zmija.
– Rekao si već jednom zmija. Sad je pravo vreme da se oslobodiš tog straha.

Odlučio sam da više nikome ne odgovaram toga dana, da ne otvaram vrata. Nazvao sam prijatelja.

- Šta radiš?
– Ništa. Želim protraćiti dan da bih sutra, svjestan toga, novi dan više cijenio – odgovorio je.
– Ajde dođi da popijemo po jednu i da malo pričamo kao ljudi.
– Ne mogu. Sad sam na MSN-u, dopisujem se s jednom curom.
– Šta je, cyberveza?
– Ne, u braku je, ali onom staromodnom. Održavamo otvorenu vezu na Facebooku.
– A kasnije?
– Kasnije ću čitati popularne šaljive sajtove na internetu.
– Doviđenja.
– Doviđenja.
– Ej, pa ja sam to prvi rekao!
– Onda zdravo. Zdravo!

Onda sam se zagledao u zid. Pozvonio je neko. Opet.

- Šta je? Ko je? – viknuo sam nakon jednog minuta neprekidnog zvonjenja.
– Ja sam, daj otvori – prepoznao sam glas mog tridesetogodišnjeg prijatelja.
– Jesi stvarno ti ili si se učlanio u Kirbije pa prodaješ usisavače i hoćeš da mi izmuzeš još dvije hiljade evra?
– Ne, ja sam Jehovin svjedok koji prodaje noževe, a ne bi bilo loše da mi daš doprinos za gradnju crkve. Usput bih pogledao tvoj stan jer bih da kupim jedan, a i imam pismo za tebe, nešto iz suda. Bolje i to nego vojna policija. Otvaraj, Radivojeviću, donio sam neke lonce da pogledaš! Daj, Željko, otvori, znam da si tu! A stepenice su ti prljave. ‘Oćeš da operem povoljno? Retvituj ovo!

Otvorio sam. Obradovao sam se. Konačno neko moj. Nije komšinica, ali je prijatelj Zdravko.
– Zdravo, Zdravko! Pivo ili vino? Možda rakiju?
– Pusti to! Je l’ ti radi internet?
– Normalno. Ja sam ADSL dečko.
– Daj pomozi. Daj mi pet minuta da provjerim poštu.
– Ajde da malo popričamo, nije problem za internet, nije hitno, provjerićeš…
– Ma je, hitno je. Daj da provjerim pa da idem. Da vidim je l’ mi neko lajkovao slike na Facebooku, i malo na chat. Žurim.
– Je l’ stvarno tako?
– Da.
– Evo ti.
– Moram malo i na porno sajtove, žena mi ne da. Je l’ imaš karticu da ne trošim svoju?

I dok je on kupovao preko interneta mojom karticom, jer je rekao da se boji svojom kupovati preko interneta, meni je stigao SMS.

- Dečko kaže da je krumpir malo prekuvan, da je preslano, a nedostaje i bibera. Sledeći put skuvaj bolje, nemoj me sramotiti.

Dok se ovaj igrao na kompjuteru ja sam kupio neku kozmetiku koju su mi nudili. Namazan kremom za pubertetske prištiće, da se slučajno ne pojave opet, iako mi se čini da sam krajem prošle godine izašao iz puberteta, što je i za očekivati nakon dvadesetak godina provedenih u njemu, otišao sam i komšiji pogurati auto. Zapeo je u blatu.
Auto me zamazao i ja sam se onako blatnjav vratio, uzevši usput komplet knjiga Ćire Magičnog, Isidore Bjelice i Vesne Radusinović od trgovačkog putnika koji mi ih je prodao.

- Vidiš kako pamet i lepota idu zajedno – rekao je, ne znam da li mislivši više na mene ili njih troje.

Kupio sam i najsavremeniji aparat za mjerenje pritiska, precizan je i mjeri na dvije decimale. Uzeo sam odmah šest da imam kad idem u goste, za poklon. Dao mi ih je upola cijene, jer sam mu stara mušterija, iako ga ranije nikad nisam vidio. A nije da to ne treba, jer kad mi je pokazao kako radi i kako je precizan, na dvije decimale kao što sam rekao, i to s istom preciznošću na obe ruke, ispstavilo se da imam gornji pristisak 95,73 a donji 177.77 što nije razlog za paniku, ali za brigu sigurno je, rekao mi je trgovac. Iznenada se pojavio još jedan nepoznati čovjek. Rekao je da se zove Željko Radivojević i da je donio dug od 500 dinara koji čekam još od stoljeća sedmog.

Kad je prijatelj otišao, rekao sam sam sebi da se više ne dižem pa makar zvonili neprekidno pola sata, makar mi na vratima stajao dvojnik iz budućnosti koji će mi reći koje greške da ne napravim. Makar stigla nova serija Kirbi usisavača. Ode dan. Još jedan dan.

Narednog jutra sam izašao da pokupim reklame iz sandučića. Kad sam vidio da reklamiraju novi frizerski salon, odmah sam se otišao ošišati, da ljudima dobro krene, kad su se već pomučili oko reklame.

- Koliko košta? – pitao sam frizerku nakon što me ošišala.
– 200 dinara.
– Samo 200? Dajte onda još jednom isto kaoprvi put – odgovorio sam i vratio se na stolicu.

A ispred zgrade me dočekao komšija.

- Šta radiš, komšo?
– Evo pratim tu neku situaciju. Zašto nisi otvorio vrata sinoć? – upita me žbir.
– Zašto bih? Zvone cijeli dan, nakon pedeset šestog gosta sam morao odustati.
– Da li znaš ko je bio?
– Ko?
– Pa… – zastao je i napravio gestikulaciju po kojoj je meni trebalo biti jasno o kome se radi, a i da on vrlo pažljivo prati i emotivnu komponentu života komšija.
– Ma daj! – iznenađeno sam reagovao.
– Kad ti kažem.
– Stvarno?
– Da, da; vidio sam je kao što sad tebe gledam.
– Ideeeš!
– Znaš da sve u zgradi pratim, pravi žbir.
– Aaaaa, kakav peh!
– Kasno je sad.
– Eeeee, fakat.
– Ehe, vidiš, ehe.
– Kad bi juče bilo sutra bio bih pametniji.
– To je nemoguće.
– Misliš?

Na stoliću su stajali “Batons” keksi punjeni čokoladnom filom. Brat i ja smo sjedili ispred televizora i gledali film u kome su glumili Bud Spencer i Terence Hill. A onda je on uzeo jedan keks. Nije to ništa čudno – ako ga želiš pojesti, najprije ga moraš uzeti. Ali on ga je kažiprstom otresao u pepeljaru kao da otresa cigaretu i zbunio se kad sam mu uhvatio pogled. Nisam mu ništa rekao, ali sumnja se pojavila. Rano je da ga otkucam mami i tati, rano i da ga ucjenim, ali nije rano da postanem privatni detektiv i pokrenem istragu.

Otišao sam u bratovu sobu, kad je on otišao igrati košarku. Detaljno sam pretražio njegovih dvanaest kvadrata, i našao jedan upaljač na kome je pisalo “soboslikar Moulis”. Navukao sam crne pletene rukavice i pažljivo ga uzeo sa dva prsta. Stavio sam ga u najlonsku vrećicu kakve se obično koriste za duboko zamrzavanje graška, višanja i sličnih biljaka. Bio je to dokaz. Nedovoljno jak da pokrenem postupak, ali dovoljno jak da nastavim istragu. Prije nego sam ga stavio u prozirnu vrećicu, ja sam fotoaparatom “Smena” iz tri različita ugla napravio snimak. Ipak, taj je snimak kasnije nestao na onaj način koji bi oni što žele ispasti mnogo pametniji nego što jesu nazvali “volšeban”. Mislim da je glavni razlog bio taj što sam greškom osvijetlio film. Tako je mislio i vlasnik poznate fotografske radnje Vaso, sin i uskoro unuci.

Izašao sam van i s rukama na leđima prošetao kroz park, sasvim sam. Nisam smio dozvoliti da puši.

Pored novca, zdravlja i žutih zuba, još je nešto bilo što mi nije dalo mira. Osam godina ranije, kad sam ja bio treći razred, a on čekao da krene u prvi, otišao sam tati kupiti cigarete. Kupio sam kutiju više, za nas dvojicu, da i mi malo uživamo u dimu. Otišli smo iza kuće i pripalili. Prvo ja njegovu cigaretu žigicom iz Osijeka, a onda sam ga pitao je l’ ima vatre, jer mi se to svidjelo, pa sam njegovom cigaretom pripalio svoju. I ako mali bude postao pušač, ako popuši stan za dvadeset godina, ili ako začadi žile dimom, ja ću osjećati odgovornost. Zato sam to morao istjerati do kraja. Nisam želio da ja budem taj koji ga je uvukao u čari dima, a čak sam ga učio i kako kroz nos da pušta dim, pa se mali zakašljao i zacrvenio, a šestogodišnje oči su mu se napunile suzama, već onaj koji ga je iz kandži duhana izvukao.

Imao sam i namjeru da tužim tvornicu guma za žvakanje koja ih je prodavala ne samo u obliku cigareta, već i u papiru koji je izgledao kao cigareta. I onda se odrasli čude što trećina mladih tinejdžera svaki mali odmor provodi u WC-u, kao da im je prostata kao kod pradjeda.

Onda sam otišao u jedan kafić, sjeo sam za šank, kako sam to čitao u detektivskim romanima, naručio dupli vinjak i razmišljao koji je sljedeći korak u istrazi. Razmišljao sam zašto je otresao keks i čemu može služiti upaljač. Možda nije htio da mrvi, ali lupio ga je dvaput kažiprstom poput iskusnog pušača. Konačno, nikad nije usisavao, to je bio moj posao, a nije me štedio. Upaljač mu je mogao služiti i za paljenje vatre, što ne bi bilo ništa protivzakonito u našoj kući i našoj porodici. Ali mogao je služiti i za otvaranje pivskih flaša, kako je to radio majstor Novica i njegov kolega Stamenko, majstori koji su zidali zidove te sobe, i sve ostale zidove u kući, pa i dobar dio zidova u našem kraju. Pažljivo sam pogledao donji dio upaljača i on je bio neoštećen, što je značilo da možda i nije imao susret s metalnim čepom “Staročeškog”.

Sljedeći dan smo moj prijatelj i ja doveli njegovog vučjaka Medu da nam pomogne. Stavili smo mu ispod nosa “filter 57″ da omiriši, onda “Opatiju”, “Milde sorte”, “HB” i “Drinu”, sve što smo kupili u kiosku. Zatim smo ga pustili da njuška po sobi nadajući se da će prepoznati miris i namirisati sakrivene cigarete, ispod parketa, ili u rupi u zidu. Gledali smo šta radi. A on se zavukao na tepih ispod stola, legao, isplazio jezik i gledao u nas.

- Možda smo mu trebali staviti cigarete oko vrata da ih nosi čitav?
– Ma da, pa da se navuče na pušenje i da mu moram kupovati kutiju dnevno, i izvoditi ga van svaki put kad želi zapaliti jer u mojoj kući pušenje nije dozvoljeno. Ko će to izdržati?

Zatim smo psu ispod kreveta bacili čajnu kobasicu, a on se zavukao, i to jedva jer je bio krupan, ali sve što je iščeprkao ispod kreveta bio je nepar čarapa, jedna bijela bez rupe i jedna crna s rupom.

- Ništa, prijatelju!
– Kako ništa, pa mora biti?
– Ništa, nema. Ovoje pas obučen za te stvari, ali ništa.
– Možda ima slab njuh, kao neki ljudi koji imaju, na primjer, slab vid.
– Ne znam baš, taj ti nanjuši hranu na dvadeset metara. Pa starom je pojeo kobasice na tavanu kad je ovaj zaboravio zatvoriti vrata.
– Možda ovaj pas umjesto dobrog njuha ima odličan sluh.
– Možda. Zato ti mene i njega pozovi kad se cigarete negdje raspjevaju, pa da on dođe čuti gdje to HB pjeva.

Ostalo mi je da istražujem bez pomoći psa. Pustio sam bratu nekakav film u kome je svaki glumac pušio. Htio sam ga psihički slomiti, da prizna pod psihičkim pritiskom. Bila je to, dakle, metoda nešto slična sceni iz filma “Hamlet u selu Mrduša Donja” kojeg smo gledali u školi. Hamlet se ovaj put pokazao beskorisnim. Glumci su uživali u oblacima dima, ali on nije ništa pokazao.

- A, kako dime? Uživaju u najboljem iz duvana. Svaka bi im šunka zavidjela. Ima nešto privlačno u tome, ne mogu reći da nema.

Bio je potpuno hladnokrvan. Samo me pitao je l’ u video-klubu takva navala bila pa su svi drugi filmovi bili vani kad sam kući donio takvo sranje, i dodao da bi radije gledao onoga četrdesetogodišnjeg pubertetliju, Amerikanca, što umire muški i gazi bos po staklu spašavajući svijet.

Narednih dana sam pratio položaj pepeljara u našoj kući. One su uvijek stajale na istom mjestu. Ili je on oprezan, ili tragove popušenog duvana vješto skriva. Provjeravao sam i smeće, da vidim hoću li u kanti naći opušak. Nije ga bilo. Angažirao sam i jednog prijatelja koji je pušio. On je mom bratu ponudio cigaretu, nakon što je i sam zapalio, kad ga je sreo na uglu ulice, pa se s njim raspričao. Moj brat je odbio. Nije dozvolio da ga uhvatimo u ofsajdu. Onda sam ga pratio kad je išao u školu, propustivši prvi sat sociologije na kome ionako ništa korisno ne bih čuo. Svratio je u kiosk i nešto je kupio. Nisam vidio šta jer sam bio na sigurnoj udaljenosti. Otišao sam kod prodavačice i pitao je šta je mali kupio, dodavši da sam ja njegov brat pa da mi treba reći da ne bismo kupili isto.

- Kaugume, Sportske novosti i dvije škatulje cigareta – odgovorila je. Mogao sam joj vjerovati jer me ista ta prijavila kad sam 1986. htio kupiti 300 paketića sličica za album “Meksiko ’86″, što je njoj bilo sumnjivo, pa je htjela provjeriti kod mojih roditelja da li smijem tolike novce dati za Linekera i Laszla Distzla.

Aha, cigarete! Ali kakav je to dokaz? Jednako se može vjerovati i njoj i njemu. Konačno, njega sport baš i ne zanima, braniće se da ga je pomiješala s nekim kad spomenem “Sportske novosti”.

Tog sam popodneva još jednom pretražio njegovu sobu nakon što sam mu dao novce da sebi i meni ode kupiti pivo. Ali sam tada shvatio grešku jer sam četrnaestogodišnjaku dao da mi kupi pivo, premda ni on ni ja nismo baš trebali piti.
Pretresao sam sobu, našao sam samo erotike što mi nije u ovoj akciji ništa značilo. Ipak, zaplijenio sam nekoliko brojeva i odnio da proučim njihov sadržaj. Konačno, bile su to moje, shvatio sam kad sam prepoznao tekstove koje sam pažljivo čitao.

Zato sam zakazao sastanak sa dedom koji je protiv komšije “dinamovca” igrao šah. Vodio je 12:2 u partijama pa je komšija predložio da igraju šnaps, i izvadio karte, promiješao ih, polizao prst i podijelio ih.

Deda je bio razuman, nije htio dizati prašinu kad sam mu ispričao. Ipak, on je nazvao svog prijatelja za kojeg je vjerovao da je DB-ovac, i još jednoga koji je bio penzionisano vojno lice. Obojici je rekao da, kao slučajno, nalete na malog, i da ga pitaju ima li vatre. Potplatili smo ih štekom cigareta. Ova jiz DB-a je tražio još jednu, i to Marlboro. Ali mali je bio oprezan, ili taj dan nije imao šibice. Tako da od njih nije bilo pomoći.

Nova mogućnost bila je da pronađem izdajnika u njegovoj okolini. Nekog labilnog, potkupljivog, nekog ko je ljut na njega zbog nečega, nekoga ko je zaljubljen u istu curu, ali ja nisam znao ni koja se mom bratu sviđa. To bi bilo lako, ubaciš curu i evo raskola. Zato sam jednoga komšiju, koji je s njim često provodio vrijeme u jednoj nedovršenoj kući nekoliko ulica udaljenoj od naše, htio pridobiti za sebe. Rekao sam mu iskreno šta smjeram, i da tražim slike.

- Sjedite oko bureta s vodom, pričate, pušite i slikate se, tek onako. Daću ti ja novce za film.
– A šta ću ja dobiti za to?
– Sljedeći vikend Bimbo slavi rođendan. Zvaće i Anamariju, a ja tebe. Znam da ti se ona sviđa, a to što je godinu-dve starija od tebe, neka te ne brine.
– Odlično, može. Ali šta još?
– Vodićemo te na utakmicu u Zagreb, kad bude Zvezda dolazila.
– Dogovoreno.

Kad je došao drugi dan, donio je film. Bio je kao što sam mu i dao, u kutiji.

- Ej, pa neću prijatelja sjebati zbog cure. Evo ti film i ne računaj na mene. Radije ću jesti korjenje nego da to napravim – rekao je, pa otišao u dućan po mrkvu i celer, jer ga je mama poslala po to.

Kasnije sam saznao da je on brzo provjerio kako stoje stvari s Anamarijom, saznao je da ima dečka i onda je okolo pričao kako se trebao s njom početi zabavljati, ali da je odustao kad je čuo da ima dečka, jer ne želi biti krivac za nečiju nesreću, a da može zamisliti kako bi bilo njenom dečku, inače dvije godine starijem od Anamarije i tri od njega samoga, kad bi mu je on pokupio, i da to ne želi. Ipak sam ga pozvao na proslavu rođendana, zaslužio je jer malog nije otkucao.

Pozvao sam jednog drugog i pitao ga:

- Je l’ mali puši?
– Ta informacija nije besplatna.

Izvadio sam novce koje sam zaradio istovarajući gajbice. Stvarno sam istovarao gajbice. Prave pravcate gajbice.

- Ne bih znao – rekao je i smotao novce u džep. Izvadio sam još jednu novčanicu.
– A sad?
– Ne, stvarno ne znam još uvijek.

Nakon pet novčanica je konačno rekao:

- Namoj se razbacivati, šparaj za more. Ajmo na pivo, ja plaćam. I otišli smo ispred radnje u kojoj je on platio, a ja sam morao donijeti pivo iz radnje jer njemu prodavačica nije dala, još se nije ni brijao. Čak ni brčiće.

Trećeg sam potplatio “Zagorom”, a on mi je cijelu klekciju pokupio, došao je i po zadnju ratu i da me izvjesti da se namučio i da rezultata nema, ali da postoji mogućnost da puši jer statistike pokazuju da dosta mladih gimnazijalaca puši. A za Zagora je rekao da je budala i da ga je zamijenio za Taličnog Toma.

Odustao sam od traženja ozdanjika jer sam ih jedino mogao mučiti, prisiliti da kažu, a imao sam sijalicu od 150W, ne i jaču. Ali to su bile nesofisticirane i nasilne metode kojima nisam bio sklon. A da budem iskren, i lampa mi je pregorjela od te sijalice, kad sam je probavao. Nije bila dovoljno jaka da izdrži.

Tada sam poslao jednog svog agenta na utakmicu lokalnog kluba. Tražio ga je vatre pred kraj prvog poluvremena. Bratov je prijatelj nešto posumnjao pa je prvi reagirao i upalio cigaretu pruživši ruku s upalječem. Dobro su ga štitili, a vjerovatno su se štitili međusobno. Ali moj prijatelj je bio iskusan, tražio je i cigaretu. Ovaj mu je ponudio HB i širokogrudo mu rekao da uzme dvije. Ali moj prijatelj se sagnuo, podigao dva svježa opuška “Lorda” što su stajali ispod njihovih nogu i pitao mog brata:

- Aj mi daj ove tvoje ako imaš, HB mi je prejak.

Konačno sam mu dohakao i sad sam ga mogao ucjenjivati.

- Mali, nema ništa od slobode ako otkrijem da koužiš. I odjeća ti se osjeti na dim.
– To je zato što sam otišao na partiju bilijara, a oko mene su svi pušili pa sam izašao jer ne podnosim dim.
– Da, da, svi puše a ti jedini ne. Ko će povjerovatio u to?
– Ako ti mene otkriješ za to, ja ću tebe prijaviti da imaš erotike i Vrući kaj ispod onih knjiga u ladici. Pa da vidim kome će biti neugodnije, meni koji nekad zapalim ili tebi koji držiš novine s pičkama u boji u sobi.
– Ma gdje si to vidio? Sereš, izmišljaš.
– Uzeo sam ti par komada.
– Pa nije to moje nego Zdravkovo – pokušao sam se izvući.
– Pa da, pa ti je on dao da čuvaš, ili da čitaš kao da je to lektira, a ti nisi ni zavirio, nisi ni znao šta je to. Kako ti nije dao Auto-klub ili Arenu?
– Reći ću da lažeš, ja sam stariji i više će mi vjerovati,
– Onda ću ja pokazati slike koje sam nabavio.
– Kakve slike?
– Kad si se napio kod Brace na tulumu. Znam i da si povraćao, sjećaš se da sam te uhvatio u WC-u.
– To je bilo zbog kolača, nisu bili dobro.
– To i ja kažem, ne idu kolači i vino zajedno.
– Mali, ne zezaj se, to su ozbiljne stvari.

Pokazao mi je slike i rekao da ih ne otimam jer ima film dobro sakriven. A na tim slikama sam ja gutao gemište kao da pijem “naru” ili “traubi”, “jupi” ili “dejt”. Morao sam se potruditi da bar izvučem remi. Dogovorili smo novu rundu pregovora za naredni dan.

Izvadio sam papirnate maramice, izvukao jednu, zapalio dim, povukao duboko. A onda još jedan i izdahnuo ga u nježnu mekanu maramicu bijele boje. I okrenuo prema njemu žuto-smeđi trag.

- Je l’ vidiš kakav trag ostavlja jedan dim na maramici. Je l’ hoćeš da ti takva pluća budu? – pitao sam i lupio se iznad trbuha.
– Glupane, pluća su ti iznad, a ne tu gdje pokazuješ.

Onda sam dohvatio medicinsku enciklopediju, da mu pokažem neke slike, ali je on uzeo istu enciklopediju i pokazao mi kakve su posljedice pijenja alkohola.

- A sad ću ti donijeti i slike iz novina, kad se vozi i pije da vidiš kako izgleda…
– Dobro, nemoj. Evo ruka, dogovor.

I tu smo sklopili dogovor. On će prestati pušiti ako mu dam liniju da sad malo stoji kod njega, i ako Amigu bude mogao igrati kad hoće, a on će zaboraviti šta je našao kod mene i šta je vidio na slici. Potpisali smo primirje i udarili pečat. Nismo imali nikakav, pa je svjedok sporazuma, naš komšija Dado Farkaš,  čiji je stari bio predsjednik ribolovačkog saveza, donio pečat s ribom, okrenuo ga prema ustima, puhnuo jednom jako, pa opalio štambilj, jer sve što ima pečat izgleda ozbiljnije.

Rukovali smo se i potpisali papir i Farkašev primjerka na kome je detaljno stajao tekst sporazuma. Otišao sam u grad zaboravivši svoj papir na stolu. Mama i tata će, kad dođu s posla, jasno pročitati šta smo potpisali.

I tako je i bilo. To smo saznali kad smo te večeri u sobi gledali film u kome su glumili Bud Spencer i Terence Hill.

Koliko vremena treba da se to napravi? – pitao sam majstora Dragana kojeg mi je preporučio jedan kolega s posla.

I Dragan je u ponedjeljak bio pred mojom kućom. Stigao je na vrijeme, kako je i rekao. Iz prikolice je počeo izvlačiti drvenu građu za pokrivanje i djelomično zatvaranje moje terase.

- Ja sam na godišnjem, ako šta zatreba ti samo reci.
- Ništa ne brini.
- Je l’ bi popio jednu kafu?
- Može.
- A doručak?
- Može. Doručkovao sam, ali ako ćeš ti sad doručkovati onda ću ti ja praviti društvo.

Nakon doručka i kave, Dragan je popio dva piva.

- A sad idemo da radimo – rekao je, izvukao metar i počeo mjeriti.

Zvuk alata se miješao sa zvukovima radija kojeg je Dragan slušao. Nisam tu imao šta raditi pa sam obavljao druge poslove. Tu i tamo bih bacio pogled, ne želeći ga ometati.

- Super je pogled odavde – rekao je kad je iz kuće preko puta izašla moja komšinica, najljepša komšinica s parne strane ulice. Najljepša u cijeloj ulici, u čitavom naselju, pa i u zapadnom dijelu našeg grada. Objedinila je sve te titule već treću godinu zaredom, u kategoriji do 47 godina. Bila je favorit i za sljedeću sezonu. Ponudio sam mu pivo, a on je prihvatio. Pio ga je kao vodu. Kao da je bezalkoholno. Tako je i djelovalo na njega.
- Nije hladno, sad sam ga donio.
- Nema veze, daj takvo kakvo je, a ostala stavi da se hlade.

Dan je brzo prošao i Dragan je sve pripremio za nastavak rada. I narednog dana je došao u sedam sati. Nije bilo previše pomaka u odnosu na prvi dan.

Nakon sedam dana posao nije završen, a poslije deset je izgledalo kao da nije stigao ni do pola. Dogovorili smo fiksnu cijenu i nisam se uzrujavao zbog njegove sporosti, ali nisam vidio ni razlog zašto odugovlači. Kolega koji ga je preporučio imao je samo riječi hvale za njega.

- Možda je malo spor, ali to je više prednost nego mana. Pedantan je i jako posvećen poslu. Nećeš zažaliti. Vjeruj mi, boljeg majstora ne bi u gradu našao da si ga svijećom tražio.

A Dragan je radio tako sporo da mi se činilo da deset Dragana treba raditi da bi u predviđenom roku završili terasu. Čak nije ni bio tako spor kolike je pauze pravio. Postavio bi jednu gredu, pa se odmakao i gledao je, odmjeravao, pa sjeo, otvorio pivo i posmatrao je. Onda bi je čvrknuo par puta čekićem, da je malo pomjeri, i opet sjeo pa je posmatrao. A kad je farbao, povukao bi četkom dva puta, vratio je u kanticu, udaljio se, zapalio cigaretu, pustio dim kroz nos, i češkao gustu riđu bradu. Tim tempom neće brzo završiti. Konačno, kad dođe jesen neće ni moći raditi. To sam mu jednom u šali i rekao, kad je sjeo na stepenice, zagledao se u jednu postavljenu gredu i otvorio pivo, pa pola flaše popio na eks.

- Ništa ti ne brini. Ne bojim se ja vetra – pa se nasmijao. – Toplo se obučem i udri – rekao je on kao da sam zida kuću od tri sprata. – Bolje je polako a kvalitetno, da budeš zadovoljan, nego da ti sklepam nešto na brzinu pa da kasnije ispadne kako Dragan nije dobar majstor. Znaš i sam kakvi su danas majstori. Ja sam stara škola.

Znao je dolaziti na vrijeme, u sedam sati, a često mu se događalo da dođe i u podne, pa da ostavi posao za drugi dan. Ili da dođe popodne, ako je radio prvu smjenu na poslu, malo radi, pa složi alat i ode.

- Šta sad da počinjem u podne, neću ništa stići, uskoro će mrak – govorio bi. – Neće posao pobeći. Daj ti meni jedno hladno pivo, baš bi mi leglo, ako ima. A mogao bi i ti jedno sa mnom.

Nekoliko puta sam ga uhvatio na terasi kako drema, nakon što je radio dvije noćne smjene na poslu. Bilo mi ga je žao naslonjenog na zid pa sam mu ponudio ležaj na terasi. Kasnije i onaj za goste, u sobi. Nikad nije odbio pivo. Čak ni onda kad bih mu ga ponudio tek nakon što je prethodno otvorio.

Uvijek je imao tema za razgovor. Štaviše, bio je zanimljiv sagovornik. Volio se šaliti. Počeli smo ručati zajedno. Čak je nekoliko puta i on kuvao. Dođem kući s posla, a ručak spreman. Rekao je da je probao moju zimnicu s terase, ali mi je sljedećeg dana donio turšiju koju su on i žena ukiselili. Rekao je da bolju nisam probao, a odmah je izmjerio i dimenzije zidova, obećavši da će mi napraviti “police za turšiju u kujni”.
- Šteta što nisi ranije došao, bio je taj film na televiziji. Pre petnaest minuta je završio. Stoti put sam ga danas odgledao.
Odomaćio se, kao da smo braća. Da nije bio oženjen, pomislio bih da je peder. Ta mi misao nije dala mira. Moram priznati da su se na mene i žene rijetko lijepile, ali nisam valjda tako loše sreće da se jedan od rijetkih pedera uhvati baš za mene. Ali, brzo me demantirao. Imao je ženu i dvoje djece, iako je bio mojih godina.
- Ništa lepše od seksa i piva – rekao mi je jednom.

Čak je i s mojom komšinicom uspostavio čvrst kontakt. Bila je to jedna od onih naizgled nedodirljivih i hladnih, za koje mislite da morate baciti kuglu 18,30 metara u dalj, znati dva svjetska jezika i bar jedan domaći, poznavati klasike svjetske književnosti, kao i vrhunska ostvaranja filmske umjetnosti, ili pobijediti u kvizu da je bar malo impresionirate. Ali Draganu je to pošlo za rukom i bez kugle i bez kviza. Dolazila je kod nas na kafu, donosila kolače, a i Dragan je jednom pripremio neke. Šarmirao ju je. Meni je rekao da se samo druže i da on ne bi svoju ženu prevario ni za deset takvih, pa ni za jedanaest, jer se on nije ženio zbog pritiska okoline nego zato što je sa ženom od drugog razreda srednje škole. Prija mu njeno društvo, rekao je. U pauzama posla voli s njom popričati, dodao je. Ali neće ići predaleko, jer je obećao matičaru, popu i ženi.

A te su pauze u radu često bile cjelodnevne. Jednom sam otišao na poslovni put tokom vikenda. Kad sam se vratio, vidio sam da Dragan nije ništa uradio. A onda mi je objasnio da je tokom vikenda, tri dana, krečio sprat kod komšinice, i da ima još dva dana posla pa se vraća na terasu. Zamolio me da se ne ljutim. A rekao je i da je dotjerao moj bicikl jer ni đavolu ne bi bio dobar, a sad je spreman za trke.
Zbližio se i s ostalim komšijama, kartao je s njima ponekad. Jednoga je matirao u šahu i to tako što je zakucavao daščice na budući krov, i samo tu i tamo bacio pogled na tablu. I uspio je matirati najboljeg šahistu u ulici. Usput je i radio u mlinu, pa je mijenjao smjene. Tako je ponekad dolazio ujutro, nekad poslije podne. Ponekad ga ne bi bilo sedam dana. Uklapao je vrijeme sa vremenom svoje žene koja je u bolnici radila kao medicinska sestra. Ne bih se iznenadio da me počeo predstavljati ljudima kao svoga cimera, što smo u neku ruku i bili.

Već su skoro tri mjeseca prošla. Voćka koja je bila u cvatu kad je Dragan započeo radove, sad je već imala zrele plodove. Ipak, može se reći da su radovi odmakli. Sad se već nazirao izgled terase. Ako tako nastavi, za godinu i po, najviše dvije, ja bih mogao provesti vrelo ljeto pijući gemišt na toj terasi. Od grožđa koje će biti ubrano u jesen sljedeće godine.
- Jesi li vidio kako oni piče na kraju ulice? Počeli su kopati temelje kad smo mi počeli praviti terasu i već će pokrivati ovih dana – kroz razgovor sam spomenuo gradnju kuće budućeg komšije.
- Znam, zvali su me na proslavu kad budu pokrivali neki dan kad sam im posudio bušilicu – rekao je hladnokrvno kao da to nema nikakve veze s njim. Kao da je on potpisao ugovor sa mnom da bude dežurni majstor bar onoliko dugo koliko Ferguson bude bio trener Mančestera. S tim da je Dragan pivo trošio više nego Ferguson gume za žvakanje. A onda se okrenuo poslu, zakucao jedan čavao, pa se zamislio i počeo recitovati stihove pjesnika Sekulića:

Majstore zatekoh
na krovu stare kuće
menjaju slomljen crep
majstori na krovu
majstori unutra
majstori, majstori
ko vas je zvao
zašto dirate moj crni krov
na kome stoji roda bela…

Pročitao je nekoliko knjiga iz moje biblioteke, popravio nekoliko stvari u kući koje nisu bile najbolje po njegovoj procjeni, dvaput pokosio travu u dvorištu, a zatekao sam ga jednog popodneva i kako brusi nož kosilice. Od farbe koja mu je ostala obojio je drvenu ogradu u dvorištu. Mnogo toga je uradio pored terase, kao neki privatni hausmajstor, kako se to sad moderno zove.

Jednoga dana je zaboravio alat potreban za taj dan, jer ga je odnio kući da uradi nešto što je morao kod svojih roditelja. Zato je toga dana samo meo i čistio radno mjesto. I razvrstavao je čavle, jer su mu se pomiješali oni različitih veličina. A višak vremena do mraka potrošio je tako što je riješavao ukrštenice. Ja sam došao nervozan kući. Imao sam glavobolju od lošeg vina koje sam pio prethodne noći. Glavobolju je pojačalo i mutno sjećanje na jednu curu koju sam davno vidio, jednu od onih kakve se ne sreću baš često. Jednom sam je propustio upoznati, a samim tim i kakvu-takvu priliku da se zbližimo. Ona se pojavila prethodne večeri u kafiću u kome sam bio. Naš bliži kontakt ometali su glasna muzika i previše vina koje sam popio i koje me u njenim očima moglo predstaviti kao pijanca, ili još gore kukavicu koja bez alkohola ne može prići nepoznatoj, a zanimljivoj curi.
Koncentrisao sam se koliko sam mogao, kao kad se tinejdžer koji se napio pokušava neprimjetno provući u svoju sobu pored roditelja, a da oni ne opaze da je doživio nezaboravno alkoholno iskustvo. Kratko smo pričali, dovoljno da uspostavimo kontrakt, a da ne ostavim loš utisak. Nadao sam se da će opet doći, iako sam znao da će se to možda dogoditi tek kad Dragan završi terasu, ako je ikad završi. Jer ovo je velik grad  i šansa da je sretneš je kao da na jednoj utakmici daš dva gola glavom. Otišla je i nisam znao kad ćemo se ponovo vidjeti.

Dragan je sjedio na praznoj gajbi piva koju sam prethodnog dana punu donio. Na ostatku neke daske čekićem je lupao orahe. Tu me već iznervirao, što nije bilo teško. Bili su to orasi što su se tu sušili i koji su mojoj mami trebali za kolače. Rijetki su kolači bez oraha. A on ih je sad jeo bez dozvole. S tom bradom koju je obrijao pa ponovo pustio, čak je i brada ponovo narasla ali ne i krov, ličio mi je na miša koji jede sve na šta naiđe u mojoj kući. Pa i moje vrijeme, i moje živce. Nisam mu ništa rekao, samo sam kratko sam mu spomenuo tu priču kad me pitao kako je bilo u gradu. A on je klimao glavom gledajući čas u mene, čas u flašu piva. On je nastavio krckati orase.

- Spor si – rekao je.

A ja sam nervozno otišao u sobu da odspavam.

I nakon tih oraha, a psiholog kakav ovaj majstor sigurno jeste, lako je mogao uočiti moje nezadovoljstvo i gubljenje strpljenja, i nakon moje vidljive nervoze zbog cure, Dragan kao da je naglo ubrzao. Odjednom je počeo raditi tako da je napredak bio vidljiv svakih par sati. I nije mnogo pričao, a pijenje piva je drastično smanjio. Uskoro je sve završio. I tako je sredio i uglancao da su slobodno mogli doći novinari iz nekog uglednog magazina za uređenje kuće, fotografisati i objaviti slike na naslovnoj strani.

Platio sam mu po dogovoru. Čak sam ga i počastio, zadovoljan kako je sve na kraju ispalo, a bilo je iznad očekivanja. Pored svega, ona vreća s orasima bila je na svom mjestu, izgleda da je odnekud donio svoje.

Nekoliko određenog vremena Dragan se neočekivano pojavio pred mojim vratima. Iznenadio sam se što ga vidim, jer platio sam sve, a i on je sve završio i ništa nije zaboravio.

A došao je da se pohvali da mu je žena po treći put trudna i da se tako razveselio da je odlučio da napravi žurku, pa je zvao i mene, jer ipak smo se sprijateljili u ovih četiri-pet mjeseci. Šest. Ili je bilo sedam? Najviše osam.

Prihvatio sam poziv i zahvalio mu. Živio je u malom mjestu pored grada, na rubu naselja. Iznenadio sam se kad sam vidio kuću. Stanovao je u jako lijepo uređenoj kući oko koje je bilo ogromno dvorište okruženo voćnjakom. I lijepo ukrašeni stolovi, odvojeni jedan od drugog, po travnatom dvorištu. Bilo je sigurno 200 ljudi.

Pokazao mi je gdje je moje mjesto, jer je unapred isplanirao. Kako je mene smjestio, nije mi bilo najjasnije, ali bilo mi je i svejedno jer osim njega i komšinice koju je isto pozvao nisam nikoga ni znao. Ispostavilo se da je ipak pažljivo planirao moje mjesto. A to sam saznao u 20.15 sati kad se u laganoj svijetloplavoj ljetnoj haljini pojavila njegova rođakinja – djevojka  iz onog kafića koju sam sreo kad je Dragan bio na sredini radova.
Šalio se kao da je vrhunski komičar, a predstavio me onako kako ni sam sebe ne bih da sami je život od toga zavisio.

- Evo, to je moja sestra od tetke, zajedno smo proveli detinjstvo.

A sve ostalo je bilo u mojim rukama. Bar je tako izgledalo.

Prije tradicionalnog rezimea godine u Irish pubu, zakazanog za 13.15, prošetao sam uz Dunav. Tokom te neplanirane decembarske šetnje, od koje nisam očekivao ništa osim da prošetam i osjetim kraj decembra, i da možda popričam sam sa sobom, u sebi, sreo sam curu duge frčkaste kose i plavih očiju. Imala je ona i pune crvene usne i plavi pogled kao iz filmova u kojima se kadrovi ponavljaju dok pogled ne uspije, dok ne bude onakav kakvim ga je režiser zamislio. Nema sumnje, zbog takve bi se glumice gledao i beskrajno dosadan i dugačak film, čak i kad joj je partner neki od iritantnih i nametljivih loših glumaca.

Imala je i crni kaput do koljena, nos koji je bio prćast, ili pomalo šiljast, možda lijepo zaobljen, možda uzak baš kako treba, ili nekako drugačije poseban u odnosu na ostale, ali poseban. I njena boja bila je drugačija od drugih boja, iako ja nisam sposoban opisati zašto, ali jesam da uočim da jeste. I koraci su joj bili lagani i meki, istovremeno i sigurni. Ma izdaleka se vidjelo da se radi o posebnom stvorenju, da je to nešto što se na našoj planeti ne vidi češće od Halleyeve komete. Pogledala me na trenutak, dok smo se mimoilazili, tim velikim plavim očima oivičenim crnom šminkom. Od svih trenutaka te godine, možda je ovaj bio i najvažniji, brzo sam pomislio. A ne može se reći da ta godina nije bila uspješna i ispunjena lijepim događajima.

Nikad ranije nisam vidio baš takvu curu. U to sam bio siguran jednako kao u to da nakon 31. decembra dolazi 1. januar, ako ne i sigurniji. Bila je jedna od onih za koje možete reći da nikad ranije niste vidjeli tako lijepu curu i da ne ispadnete neko ko olako daje tako krupne izjave. Mogli ste to reći, premda ste doživjeli već više od deset prestupnih godine na ovoj planeti. Ili četrdeset prestupnih, svejedno je kad je takva cura u pitanju. Možda niste vidjeli vanzemaljce, pomislićete sa sigurnošću, ali ne možete biti sigurni da niste vidjeli najljepše biće na planeti. Ne nakon današnjeg dana i te bezrazložne decembarske šetnje. I tog kratkog susreta.

Pored nje je šetao njen pas, haski sa plavim očima, kao iz spota Call Me When You’re Sober. A iz najbližeg kafića su, kroz hladan zimski zrak i poneku pahulju slabašnog snijega, dopirali tonovi pjesme koju sam lako prepoznao. Bio je to Iggy Pop i pjesma starija od mene, I Wanna Be Your Dog. Ta djevojka je otišla i nestala negdje iza mojih leđa, možda me ni ne primijetivši, ali je pjesma i dalje odzvanjala u mojim ušima srednje veličine, prije malim nego velikim. Njen pas je otišao s njom, i on je sve tiše čuo stihove I Wanna Be Your Dog, ako je uopšte volio Iggyja Popa, i ako je obratio pažnju na njih.

Premda je prošlo sedam godina od tog decembarskog događaja, ja sam se i danas sjetio upravo toga. Zato sam, kao i prethodnih godina, prošetao u isto vrijeme uz Dunav, pretpostavljajući da ona ima običaj da sa psom šeta svakog 31. decembra oko jedan sat popodne baš tom stazom. Iz onog istog kafića se čula ista pjesma, I Wanna Be Your Dog. Čini se da je tamo svirala već punih sedam godina. Nama koji nismo vidoviti i ne vidimo budućnost ni ne preostaje drugo nego da ponekad zavirimo u prošlost, sjetivši se onih lijepih trenutaka, bolje nego ružnih ili tužnih. A ne mogu se baš ničega drugog sjetiti što se dogodilo u tom decembru. Samo to sam zapamtio. Samo to, samo tu curu. Dovoljno za jedan decembar. I za plan za sljedeću godinu.

                                                                                                                * * * * *

Sa pola sata zakašnjenja, ušao sam u Irish pub sa sveskom u ruci. Bila je to upravo kupljena sveska namijenjena za detaljan plan, ili spisak zadataka i želja, za narednu godinu, koja će početi za malo manje od jedanaest sati. Tvrde korice, veliki format, ozbiljna sveska.

- Kakav negazirani sok imate? – pitao sam konobaricu.
– Nećeš valjda sok piti, pun je šećera i drugih štetnih sastojaka – upozorila su me dva moja prijatelja.

Nije me bilo teško nagovoriti da umjesto soka ipak izaberem vino. Objasnio sam im razlog svoga kašnjenja. Nisu zamjerili, razlog je bio opravdan. Štaviše, jedan od mojih prijatelja se upravo te godine oženio jer sam ja na jednu novogodišnju žurku pet godina ranije kasnio. On je tada predložio da ne ulazimo u lokal u kome smo planirali dočekati ponoć, jer je čekajući mene uočio kako samo muškarci ulaze, pa je rekao da će biti cura koliko i na fudbalskoj utakmici, i da odemo na drugo mjesto. Na tom drugom mjestu on je upoznao jednu Mariju koja je pet godina kasnije postala njegova žena.

Tokom ispijanja druge čaše vina, i rasprave o najboljoj pjesmi te godine, i uslijed analize aprila, dogodilo se decembarsko čudo. Za susjedni stol, jedini slobodan, sjela je upravo ta cura. Iznenada se pojavila. Smjestila se pokretima gracioznim kao mačka. Prostor je odjednom postao znatno topliji, i ispunjen bojama kao nikad ranije. Bila je sa dvije prijateljice, haski nije došao. Prošlo je sedam godina, ali tako lijepo lice se lako pamtilo i lako prepoznavalo. Štaviše, kao da je svake godine bila za nijansu ljepša, premda je nekad bilo nezamislivo da je to moguće. Naručila je kuvano vino. Konobar je brzo stigao, a di džej je pustio stari hit čiji je prvi akord bio G-dur, a slijedili su ga Fis i E-dur – I Wanna Be Your Dog.

Za sedam godina ću opet šetati pored Dunava znajući da se ne mogu baš ničega drugog sjetiti što se dogodilo u ovom decembru. Samo ću to zapamtiti. Samo to, samo tu curu. Dovoljno za jedan decembar. I za idealan završetak godine.

Neke novogodišnje želje su prisutne tokom čitave godine, a ostvaruju se na njenom samom završetku.

Decembar je najljepši mjesec u godini. Zato je i Božić najljepši praznik, ljepši od Uskrsa ili bilo kog drugog praznika. Bez obzira da li u crkvu idete samo kad ste pozvani na nečije vjenčanje, ili kad odete u neki strani grad pa želite vidjeti kako neka poznata crkva izgleda iznutra jer to turisti rade, ili redovno, bar dva puta nedjeljno posjećujete crkvu.

Na vanrednom saboru koji sam sazvao sa samim sobom odlučio sam da prihvatim i Božić po gregorijanskom kalendaru. Onima koji su me osuđivali zbog toga, a jedan me nazvao ustašom, rekao sam da se strogo držim kalendara Milutina Milankovića, i pitao ga zašto on do tog kalendara ne drži. Pokušao sam se našaliti s njim, ali je on bio zadrt. Neki su me nazivali papom i katolikom, ali s njima se nisam mogao boriti, bili su to ekstremni vjernici dosljedni Juliju Cezaru, starom pravoslavcu. Bili su to novokomponovani vjernici, isključivi i oštri. Nerijetko su u pitanju bili upravo oni koji su slavili redovnu Novu godinu, a obilježavali su i tzv. Dan zaljubljenih, a nisu im promicale ni žurke povodom tzv. Noći vještica, ili proslave Svetog Patricka. Iritantni kao moderni agnostici koji ni sami ne znaju šta taj pojam znači. Ni kićenje jelke nije naš običaj pa smo ga prihvatili, i sad bi praznici bili nezamislivi bez nje. Konačno, Božić je prevazišao i svoj vjerski karakter, mogao sam ga slaviti kad sam htio i kako sam ga htio.

Iz susjednih stanova su oni koji imaju prosječno razvijeno čulo njuha mogli osjetiti miris kuvanog vina, kuvane rakije, kolača, vanilije, cimeta, rogača i sličnih dodataka kolačima. Ja sam svoj stan uredio na vrijeme, početkom decembra. I jelka je ljepša 10. decembra nego 10. januara. Imao sam vještačko drvo do plafona, lampice, poklone ispod drveta, praznični aranžman na stolu i razne božićno-novogodišnje ukrase. Ma sve je bilo tu, kao da sam bio scenograf u nekom holivudskom božićnom filmu, ili božićnoj epizodi popularne serije.

A za Božić je trebala doći i najljepša cura na svijetu. Otišla je u Njemačku prije skoro četiri mjeseca i sad je bilo vrijeme da se vrati kući, za praznike. Nakon krize u našim odnosima, stvar je izglađena nakon moje dvodnevne nezvanične posjete Hamburgu. Vozio sam cijelu noć, poput Roya Orbisona, a i cijeli dan da tamo stignem. I isplatilo se. Izgledalo je da su stvari na svom mjestu. Zato sam odlučio da u sivom gradu, kad se vrati, osjeti Božić kao da je tamo gdje se njemu poklanja pažnja kakvu zaslužuje tako lijep praznik. Kupio sam i poklone, ne obazirući se na brbljanje bezveznjaka o komercijalizaciji Božića. Neke sam naručio i preko interneta. Obilazio sam prodavnice i pažljivo ih birao. U Beogradu sam našao posebno vino. Uzeo sam nekoliko flaša. To je jedna od prednosti Božića, možemo dozvoliti neke stvari koje nam tokom godine i nisu pristupačne. Daj da se počastim, decembar je, uzeću vino koje tokom godine ne mogu baš često piti, rekao sam sebi.

Naišao sam na problem kod zamotavanja poklona. Pa ja ni majicu nakon peglanja nisam znao složiti a da se ona ponovo ne izgužva. Kako da onda zamotam kutije u ukrasni papir? Ali, tu mi je pomogla moja sestra od tetke. Važno je imati i dobre saradnike. Zato Deda Mraz ima vilenjake.

Izabrao sam i muziku za doček, kupio cvijeće, pripremio namirnice za večeru i božićne filmove – Serendipity i Surviving Christmas. Morala je biti impresionirana, ipak je to najbolja cura na svijetu. Zaslužuje to, treba uraditi sve što se može da bi se na tom prelijepom licu pojavio osmjeh.

Toga sam jutra pjevao glasno kako ona danas dolazi iz Hamburga, a onda malo tiše, kao prateći vokali, ona danas dolazi iz Hamburga… Snijeg je padao, premda su u prognozi vremena rekli da neće biti ništa od “bijelog Božića”. Ali, meteorolozi su se prevarili. Snijeg je počeo padati. Gust, krupan, spor, baš kao što i treba pred ovakav dvostruki praznik – rođendan našeg vođe Isusa Hrista i dolazak Njenog veličanstva, najbolje cure na svijetu! Je l’ se u deset zapovijedi misli na to kad s egovodi o drugom bogu, jesam li sad zgriješio? Za pogrešnu prognozu bi neko trebao odgovarati, bar zbog onih naivnih ljudi koji vjeruju meteorolozima pa su gologlavi izašli van, ili su se obukli malo manje toplo nego što je trebalo. Ali, ovdje niko ne odgovara ni za bijedno uređenje ulica, a da ne govorimo o kriminalu, tako da su i meteorolozi zadržali svoja radna mjesta pokušavajući pogoditi šta će biti za sat vremena.

Snijeg je zatrpao sve puteve i oni su bili prohodni kao da je 18. stoljeće. Čak i tada su ljudi znali bolje očistiti puteve. Novinari su ponavljali dosadnu i glupu frazu kako je tzv. putare iznenadio sneg u decembru. A ja sam, i pored svega, krenuo svojim autom brzinom od nevjerovatnih 25, pa čak i 30 na sat, prema beogradskom aerodromu da dočekam avion iz Njemačke. I pored snijega, avion je sletio. Izgledao mi je u tom trenutku kao letjelica iz dalekog svemira iz koje će izaći moj vanzemaljac. Kako izgleda? Kako je obučena? S koje strane će doći? Šta će prvo reći?

Ja sam vidio Aerosmith dva puta, Guns N’ Roses u pravoj postavi, Ramonese 1990. u Zagrebu, Green Day triput, Alicea Coopera dvaput, jednom čak i Orinathi, Blondie… Bio sam u Bariju, a prije toga sam gledao kako golove daje Sulejman Halilović i kako dribla Miloš Šestić, uživo. Ali, i pored svih tih predstava koje bolji dio Amerikanaca naziva rock’n'roll show, ja sam s posebnim uzbuđenjem, kao da se svi oni istovremeno pojavljuju, čekao njen dolazak danas.

Možda je izgledalo kao da sam tinejdžer, međutim sad me radovala nezrelost na kojoj su mi i moji prijatelji često zamjerali, pa mi se i podsmjehivali zbog toga. Ali bilo mi ih je žao, oni to više nisu mogli osjetiti, postali su ravnodušni trupci. To nije dugo trajalo, ta neizvjesnost. Ljudi su se razišli, svako je našao onoga ko ga je čekao. Ljudi su se grlili, ljubili, smijali, veselili, a neki su se samo rukovali. Ja sam s rukama u džepovima zbunjeno gledao kao da avioni iz Hamburga stižu svaki čas pa će se sad pojaviti sljedećim. Nije je bilo. Provjerio sam poruku koju sam dobio, poledao sam datum, provjerio vrijeme, i ništa mi nije bilo jasno. Nije je bilo. Nije došla. Nazvao sam je, ali nije se javila. Poslao sam poruku. Stigao je odgovori: “Predomislila sam se, neću doći. U Hamburgu sam. Srećan Božić. Ćao.”

Vratio sam se kući. Snijeg više nije padao, kao da je shvatio da više nema potrebe za tim. Pustio sam božićni disk Phila Spectora iz 1963. godine. A onda sam ga ugasio, njegove pjesme su sad izgledale kao igle koje mi neko zabada u guzicu. Vozio sam prema gradu, a imao sam utisak kao da sam se izgubio u svemiru i kao da se krećem iz jedne nepoznate galaksije prema drugoj nepoznatoj galaksiji, ne znajući kad ću tamo stići. Ionako ni tamo nema ništa zabavno.

Stigao sam u grad. Bio je prekriven snijegom koji je sad ponovo padao, postao je još gušći. I nije me veselio. Otišao sam u svoj kafić, onaj u kome sam s najboljom curom na svijetu proveo značajne trenutke. Bio je skoro prazan, tako mi se činilo. Sjeo sam uz prozor i naručio vino. Ukus mi nije bio važan, važno je bilo samo onih 12% alkohola u njemu. Gledao sam kroz prozor. Prolazili su samo parovi. Na televizoru u uglu je bila neka utakmica, snimak, jer su i fudbaleri danas slavili, dan pred Božić. Ili su spremali stanove, usisavali i išli u nabavku. Jedan tim je dobio gol u posljednjoj minuti i ispustio pobjedu. Jaka stvar, to je samo sport. Ja sam bio taj tim, koji je taj gol dobio rukom. Kao oni što igraju loto, pa čekaju da pogode i sedmi broj, šesticu, a iz bubnja izađe ta kuglica, voditeljica je izvadi, pa je okrene i kaže – ipak devet. Kao seljak sa deset hektara voća koje mu dan pred berbu uništi led.

Popio sam četiri flašice vina i krenuo kući. Nisam bio pijan, ali sam auto ostavio na parkiralištu. Gazio sam snijeg. Ničijih tragova osim mojih nije bilo. A snijeg je bio baš dubok. Išao sam kroz grad, a iz kafića pored sam čuo graju. Tu i tamo sam bacio pogled. Gledali su božićni film na televiziji, Love Actually. Iz kafića se čula božićna muzika. Iz jednog stana sam čuo Darlene Love, pjevala je Christmas (Baby Please Come Home). Malo dalje istu pjesmu je pjevao Bruce Springsteen. Nisam odmakao ni 200 metara, noge su mi bile sasvim mokre ali kao da je to važno, a iz jednog kafića sam čuo kako tu pjesmu pjeva i veliki Joey Ramone. Jedan dečko je jurio pored mene, skoro smo se sudarili. A u rukama je nosio veliki poklon. Jedan drugi nosio je buket cvijeća i ušao u taksi. Gazio sam duboki snijeg ne obazirući se ni na to što se topio u mojim cipelama. Ja sam bio balvan koji hoda, ništa življi od onog američkog grma u američkim filmovima što ga američki vjetar nosi u američkom kadru preko američke ceste.

Izabrao sam duži put prema stanu, da probam razmisliti šta se dogodilo, zašto je otkazala put, zašto nije došla, zašto nije javila da neće doći. Ali kako sam ja mogao znati šta je u tuđim mislima? Nije je valjda zaveo neki zlatokosi Švabo? A mogao je to biti lijep Božić, kao onaj prošlogodišnji kad smo se tek upoznali, baš pred Božić.

U susret mi je naišao jedan pijanac, ili je samo toga dana bio pijan. Ili samo toliko odrpan da sam pomislio da je pijanac. Dao sam mu za burek u pekari ispred koje smo stajali. Onda smo otišli popiti rum. Tačnije, ja sam popio dupli rum sa čajem, a on samo čaj. Prevario sam se u procjeni. Kratko smo pričali. Rekao mi je da ga je žena ostavila prije tačno deset godina.

- I vi sad već deset godina šetate ulicama i razmšaljate o tome?
– Ma ne, pa nisam lud. Prestao sam s tim prije četiri godine. Šest godina sam lutao i razmišljao zašto me ostavila i otišla s komšijom iz susjedne ulicce. Ali dobio sam otkaz, firma je propala, pa sam počeo raditi kao građevinac. Sad je snijeg pa nema posla, a slabo nas i plaćaju. A imam i tuberkulozu, kh, kh, kh – glasno se nakašljao, a ja sam se odmakao. – Ma šalim se za tuberkulozu, ne boj se – nasmijao se. Hvala za burek i čaj, odužiću ti se jednog dana, rekao je i nestao u sniježnoj večeri. A ja sam naručio još jedan čaj s rumom. Onda sam platio i ostavio bakšiš, a s radija je sad i Bon Jovi pjevao Christmas (Baby Please Come Home). Nedovoljno ubjedljivo.

Čak sam svratio u jednu kladionicu. Uplatio sam na ruske klubove koji su igrali hokej. Pogodio sam pet utakmica, sve je išlo kao podmazano, kao da će novac popraviti stvari, kao da će me to razveseliti. Onda sam, nakon dugog hodanja po snijegu, svratio u kladionicu pored zgrade i vidio da su oni posljednji Rusi od 4:0 stigli do 4:4 i da ništa od novca neće biti za mene. Jaka stvar, kao da je to važno. Usput me iz zasjede napala neka grupa djece, potomaka roditelja dizelaša, neodizelaši. Zasuli su me grudama snijega. Bili su prilično precizni, a dok sam našao zaklon iza jednog auta, cipele su mi bile dodatno ispunjene snijegom. Iako je bio dubok snijeg, oni su i sad bili u uniformama – u trenerkama i s kapuljačama na glavama. Nešto dalje se ispostavilo da ima i normalnih u Srbiji. Djeca na pragu tinejdžerstva pravila su velikog snješka, zajedničkim snagama. Da opet imam 15 godina moglo je sve ovo izgledati idilično. Zato ne razumijem ljude koji slave rođendane. Slave što su još jednu godinu stariji. Nalaze razlog za slavlje u tome što više nemaju strašne trideset dvije nego za nijansu strašnije trideset tri godine, korak bliže zastrašujućoj brojki 40.

Stresao sam snijeg ispred ulaza u zgradu. Bio sam sav bijel, kao Jeti. Ušao sam u zgradu, a mirisi kolača su se miješali s muzikom tinejdžera kojem sam ja davao šta da sluša, da ne krene stranputicom i da ne upropasti život sebii drugima slušajući kojekakve repere i slične otrove. Baby Please Come Home je sluštao upravo sad. Čak su se i tinejdžeri urotili protiv mene. Kakve sam sreće, i lift bi se baš sad zaglavio da uđem u njega, i našli bi me za dva dana, jer ide vikend i majstori ne rade.

Korak po korak sam išao prema svom spratu. Da sam stanovao na 220. spratu, bilo bi mi svejedno, koračao bih, ionako nisam bio ni za šta drugo te večeri. Svjetlo se palilo i gasilo, ali mrak mi nije smetalo. Biće bolje sljedeće godine, hrabrio sam sam sebe, ili je to ono već potrošeno vino iz mene govorilo. Šta, pa nije to ona iz gimnazije, a i kad je ona bila u pitanju nisu prošle ni četiri godine, a već me prošlo. Onda je zazvonio telefon u mom džepu, a namjestio sam melodiju Merry Christmas (I Don’t Want To Fight Tonight). Smrznutim prstima sam ga napipao u džepu, izvukao, a na displeju je pisalo ime do nedavno najbolje cure na svijetu. Ali, tada se pjesma prekinula baš u refrenu I love you, and you love me, and that’s the way it’s got to be… Bio sam prespor, nisam se javio na vrijeme. Baš sam bio nadomak svog stana, savršeno okićenog. I Praznog. Pružio sam ruku prema prekidaču u namjeri da upalim svjetlo. Prije nego sam ga dotakao, samo se upalilo. Ispred mene je, pred mojim vratima, stajalo plavooko stvorenje.

- Nisi valjda pomislio da stvarno neću doći? Bila je to šala, došla sam ranijim letom da te iznenadim – rekla je najbolja cura na svijetu i nasmijala se.

I nakon Darlene Love, ubrzo se začuo najveći rock’n'roll superstar današnjice:

Come over here and kiss me
I want to pull your hair
Turn out the lights and hold me
I want to touch you everywhere…