Bojana  je rođena u Pančevu 1990. godine, gde počinje i da piše. Od prošle godine student nemačkog jezika na Filološkom fakultetu, zbog čega je
svakodnevno na relaciji Pančevo-Beograd, pa uglavnom piše po autobusima.

Vanredno mnogo vremena koje smo Siniša i ja utrošili da izaberemo jednu od dvadesetak prispelih priča završilo se tako što mi je Siniša ostavio na lični izbor tri, a nemogućnost da bude sasvim odlučan iskazao je u stilu Nenada Brixya “Čudno, ali nisam ništa pametniji nego prije 24 sata”.

Zanimljivo je da ni jedan autor nije bio, ili makar (uzgred) pokušavao biti duhovit;  te da je stil išao mračnog do patetičnog. Pretpostavljam da se pisanje smatra ozbiljnim poslom i da je to razlog odsustva slobode pokreta.

Bojanina priča je amaterska, u dobrom smislu te reči, iskreno naivna. Najslabiji delovi su oni gde pokušava biti po volji  mediokriteta koji su oblikovali ili se prilagodili užasu koji se naziva kulturnom scenom  naše zemlje.

Sa druge strane, po mom mišljenju,  kvalitet priče je uvodjenje mističnog, iznenadnog  lika sestre koji unosi nešto novo u do tada nepostojeći zaplet.

Eto, taj mali detalj je ovo učinilo boljim od prozaičnosti ostalog. Naravno, govorim o ličnom ukusu. Na kraju, uvek se radi o ličnom ukusu… Pisanje nije trkačka disciplina  gde stroga štoperica odlučuje pobednika.

Zahvaljujemo svima koji su na konkursu učestvovali, a Bojani Babić čestitamo.

Srdačan pozdrav do vrlo skorog, narednog konkursa.

O njoj

Bojana Babić

Oko zgrade imamo tri drveta – dva sa spoljašnje strane, na ulici, i jedno u dvorištu, ispred prozora moje sobe.
Zaspala sam negde posle ponoći, kada je počeo da pada sneg prvi put ove godine i već oko tri ujutru, trgla sam se iz sna. Uplašila sam se , ali to je bio neobičan strah. Osećala sam se kao da nisam kod kuće, nego i dalje u snu u kom provalnici ulaze u naš stan, traže nam novac i kada im kažemo da sve držimo u banci, oni seku grkljan mojoj baki.
Ustajem da proverim da li sam zaključala, a onda na prstima odlazim do bakine sobe. Kroz odškrinuta vrata vidim je kako leži sa ružičastim viklerima na glavi.
Vraćam sam se u sobu i gledam kroz prozor. Sve je pokriveno belinom , automobili su zatrpani, a drvo prepolovljeno. Jedna grana se odlomila i ostala da leži tu, mrtva, pretpostavljam.
Sve to je oslikavalo moje stanje u poslednjih nekoliko meseci. Tu sam, ali ne cela, jer jedan deo večito zamišljam na severu, na nekoj velikoj visini. Stojim ispred provalije i gledam u slobodu. Kao vođa uspele ekspedicije mogu da vrištim i imam jako dobar razlog za to. Popela sam se i uspela. Ovaj preostali deo koji vučem sa sobom… Vidim da želi da pobegne, ali je zarobljen u mom grudnom košu. Ponekad traži izlaz, ali mi se grlo suzi i zatvori put. Tako ostajem sama sa sobom.
Pokušala sam da nastavima da spavam, jer obično nisam bila ranoranilac, a taj dan mi se nije činio drugačijim od običnih.
Probala sam svih osam čarobnih saveta Kosmopolitana: napravila listu obaveza i zalepila je na frižider, pojela light bedtime meal, upalila mirišljave štapiće, popila dve tablete valerijane, uživala u opuštajućoj kupci, ležala na leđima i naizmenično grčila i opuštala mišiće, radila jogu u pila ginkgo bilobu. Ali to sa spavanjem nikako nije išlo…
U kuhinji sam počela da pravim sebi predjutarnju kafu.
-    Napravi i meni jednu.
Tu je bila, za kuhinjskim stolom. Sipam u crvenu šolju sa natpisom nescafe. Otpija gutljaj i uzdignutim palcem pokazuje da je zadovoljna. Sedam naspram nje i gledam u kosu koja je uvek bila duža i bujnija od moje, ma koliko se frizerka i ja trudile da nešto postignemo.
-    Zašto ne spavaš? Pitala je
-    Grana sa odlomila sa drveta  ispred zgrade, pa me je buka probudila. Rekla sam.
-    Aha… Pa, kafa ti neće pomoći da ponovo zaspiš.
Na belim, tankim prstima ima zlatno prstenje koje je dobijala od svojih momaka, ili od našeg tate. I meni je jednom poklonio prsten, ali sam ga izgubila kad sam igrala Između dve vatre na fizičkom.
-    Ispričaj mi onda nešto. Možda to pomogne. Možda me uspava.
-    Misliš, kao, da te smorim, pa da se brže bolje vratiš u krevet?
Nasmejala sam se.  Napolju je neko očajnički pokušavao da pokrene kola, ali sve u čemu je uspeo jeste u tome da napravi buku.
-    Ovaj mora da vozi Reno 4. Rekla je. Kao deda.
-    Moguće, ima sličan zvuk.
-    Šta su uradili sa tim kolima. Je l’ još uvek rade?
-    Prodali su ih za 300 evra nekom drugom dedi.
Nasmejala se glasno. Onako kako se nikada nije smejala u biiskopu, jer bi je onda ljudi čudno gledali.
-    Deda i njegova kola kojima nikada nije dozvoljvao da se kreću iznad  50. Sećaš se koliko nam je vremena trebalo da stignemo do vikendice svaki put kad nas je vozio?
-    Duplo više nego kad bismo išli s mamom… Ali, nekad mi nedostaju i on i ta drndava kola. Rekla sam
-    I hleb koji je kupovao u pekari u Vračevgaju.dodala je  Svaki put smo morali da stanemo tu.
-     Uh, kako ukusan hleb… rekla sam tugaljivo i srknula kafu, kao da će mi to pomoći da se prisetim ukusa.

U stvari, ukus hleba je odavno nestao. Kao i deda.

-    Je li, reci mi, je l’ sve u redu sa dečkom? Je l’ zato ne možeš da spavaš? Pitala je
-    Svi prvo to pomisle… Ne… Mislim… Da, sve je u redu.
-    Onda?
-    Ništa posebno. Samo ponekad razmišljam o čudnim stvarima i treba mi tuđe mišljenje, ali osećam da nemam od koga da ga dobijem.
-    O kakvim čudnim stvarima?
-    Znaš kad ti sa nekim ide jako dobro? Savršeno, ako to uopšte može?
-    Da. I šta je tu čudno?
-    Hm… Čudno je što u nekom trenutku, kad već imamo zajedničke slike i zajedničko društvo i zajedno počnemo nešto da treniramo…
-    Nemoj da pričaš da ti nešto treniraš! Haha! Kuglanje, možda?
-    Ne! Nije ni bitno…
-    Izvini, ali izazvala si me. Pa ti nisi umela ni da udariš onu mekanu loptu za plažu! I toga si se plašila.
-    Ne volim da se glupiram na plaži, eto zato nisam igrala odbojku sa tobom. Inače, sada treniram skvoš!
-    Šta god. Nastavi. Šta se desi kad sve to imaš sa dečkom?
-    Pa, šta se desi… Zapitam se, šta ako on ode? Ili ja odem? Šta da radimo kad sve prestane. Kad počnemo da imamo sve manje zajedničkog i kad se više ne zanimamo jedno za drugo?
Ja to tako vidim. Svaka ljubavna priča ima iste delove kao i grčka tragedija po Aristotelu.
-    Mhm…klimnula je glavom i sipala još šećera u kafu.
-    Prvo ide prepoznavanje – tu se dvoje upoznaju i shvate da postoji nešto što ih privlači. Oni se zaljubljuju i sve su srećniji i srećniji. To je deo u kom sam ja sada.
-    Meni se ne čini tako tragično.
-    Onda dolazi preokret – dvoje se toliko zavole da više ne mogu jedno bez drugog. Svet izvan njih dvoje nije validan svet. Ali, kako je priča stigla do vrha, ne može više da napreduje. Jedino joj preostaje da pada. Polako, kao pero bačeno sa vrha višespratnice. Prvo on nju ne nazove, shvati da mu je bolje da ode na pivo sa drugarima, onda ona njega ne nazove jer na rts-u daju neki dobar film, onda se ne vide neko vreme, onda prestanu da izlaze sa zajedničikim prijateljima, kada se vide svađaju se oko gluposti, kada se ne vide onda uspevaju da se posvađaju i preko sms-a. Na kraju se on prepoznaje sa nekom koleginicom iz grupe, a ona možda shvata da joj se više sviđa profesor švedskog. I šta im onda preostaje?
-    Pa ako vide da se više, kako ti kažeš, ne prepoznaju, onda mogu zaista da se okrenu nekom drugom. To ne zvuči ništa lošije.
-     Ali šta se onda dešava sa tom pričom? Postaje patetična. Oni se i dalje vole, ali ne mogu da budu zajedno jer su već iskoristili vreme koje im je dato u scenariju. Ostaje im samo patos. U svakom smislu!
-    Ne mora svaki scenario da ima iste delove kao Aristotelova tragedija, znaš…
Gledam je nezadovoljno i prekrštam ruke.
-    Slušaj… Ljudi su takvi. Uvek želiš da, u ljubavi, onaj drugi postane isti kao ti. Da isto misli, želi. Da isto diše… Ali kada jednom u tome uspeš, onda te taj više ne zanima. Baš zato što je isti kao ti. Šta je tu zanimljivo čoveku, kada onaj drugi nije nimalo drugačiji? Tu ljubav ne može da…
-    Šta onda da radim? Prekidam je nestrpljivo.
Ona me gleda, uzima nekoliko gutljaja dok ne isprazni šolju, a onda skida jedan prsten sa leve ruke.
-    Uzmi.
-    Zašto?
-    Samo se potrudi da ga ne izgubiš.
Uzimam zlatni kružić i razgledam ga.
-    Je l’ to onaj što si dobila od Crnogorca?
-    Jeste. Davno je to bilo. Sad ga ti uzmi.
-    Zašto?
-    Da znaš da postoje svakakve priče. Neke imaju slične početke i krajeve, ali nisu potpuno iste. Lepo je kad ih znaš što više…
Stavljam prsten na palac, jer su ostali prsti premali za njega.
-    Sećaš se kad sam slomila onaj skupi tanjir?  Ti si bila kod kuće, pomogla mi oko čišćenja i rekla mi da ne brinem. Mama i danas misli da si ga ti slomila… Uvek si bila tu…
-    Hej, ti si umela i sama da se štitiš. Ja sam se samo pravila važna ponekad. Rekla je i namignula mi.

Stojim u kuhinji sa predjutarnjom kafom u rukama. Za crnim, kuhinjskim stolom, nema nikoga. Prosipam kafu u sudoperu i gladim prsten na levoj ruci. Vraćam se u krevet. Napolju je i dalje mrak.

autor fotografije: Victor Osorhan
Slični Tekstovi:

• Papagaji u borbi za slobodu
• Breaking news
• Skok u vis
• Da li sam pismeniji od đaka prvaka
• A čekaju ih 20 godina

Biće ga u narednih nekoliko dana.

To je isključivo moja krivica, Sinišina svakako nije.

Ne bih  da se pravdam, ali moja linija radi usrano brzo, a to znači deset sati plus dva za put… Jebena traka, znate draga braćo, to ide tako ponekad. Nisam imao vremena pročitati. Zatvorena zagrada, tačka zarez.

Neki moron mi je poslao mail u kome kaže, parafraziram  “koji ste vi kurac da odlučujete ko će pobediti na književnom konkursu; kakva vam je kvalifikacija?” Naravno, za takvo pitanje mu je bilo potrebno sedamnaest redova pošto nije umeo kurac umetnuti kako valja.

Nisam mu odgovorio ništa, ali ako još nekoga zanima, tj. ako ima slično pitanje… Jebiga, ko daje pare taj odlučuje. To je kapitalizam za kojim se tako žudi u našoj napaćenoj otadžbini.

Takodje, naš sajt je imao vrlo skromnu posetu dok mi nije stiglo pismo od Googlea sa poklon oglasima u vrednosti od sto kanadskih dolara. Onda sam ja na taj novac uplatio jos nešto malo svoga i iste noći pojavili smo se na zaglavlju sajtu B92 sa pozivom za književni konkurs. Iste noći stiglo je gro priča.

Lično prezirem B92 i čitaoce B92 sajta. Šta znam… ako već i Kurir ima web sajt zašto bi neko odlazio na B92 sajt.

Da… Večeras sam sabrao maksimalno zaduženje koje mogu napraviti na svojim kreditnim karticama; negde oko dvadeset hiljada dolara. Mislim da mi to dozvoljava da angažujem nekog dobrog, pametnog i poštenog ko bi ovde ( iz Srbije ili Hrvatske) pisao za neku, uslovno rečeno platu. Promenićemo i ime sajta zarad note ozbiljnosti. Vrzma mi se po glavi dobravest.com.

Znate, šta mi se svidja?

Kada sam poslednji put ostao bez posla dražesna supruga me je drhteći pitala kako ćemo dalje.

Odgovorio sam da bi najbolje bilo da uzmemo kredit,  kupimo najskuplji snowmobile i parkiramo ga ispred. Da odjebu oni koji bi da se sažale i izjave saučešće. Neka gledaju filmove Dzulije Roberts ako im je do malo plakanja.

Slični Tekstovi:

• VIII KONKURS ZA NAJKRAĆU KRATKU PRIČU
• A čekaju ih 20 godina
• Posrnula imperija napada! (Piratebay.com)
• Gordan zna kako treba
• Gotovo godišnji izvestaj

Dragi prijatelji,

Portal www.zlipodstanar.com nalazi se pred zatvaranjem. Razlog: nedostatak novca za održavanje vitalnih funkcija sajta. Već mesecima se, čitaoci to znaju, borimo za opstanak: samo zahvaljujući njihovim donacijama, uspeli smo da nekako preživimo, ali danas, sa obavezama prema hosting provajderima, agencijama, prema maloj ekipi zaposlenih koja već četiri meseca nisu primili nikakvu platu, prema mnogobrojnim saradnicima koji mesecima rade besplatno, uzgred suočeni sa troškovima stanarine, telefona, ubitačnih poreza… u situaciji smo koja ne sluti na dobro.

Ukratko: imamo 20 dana da pokušamo da učinimo sve što je u našoj moći da održimo ovaj jedini pravi regionalni portal. Politički pritisak Tadićevog režima preko marketinških agencija koje drže Tadićeve dahije (Dragan Đilas, Nebojša Krstić, Srđan Šaper) jeste test za svakog od vernih čitalaca Zlog podstanara a kojima se ovim putem obraćamo.

Ako ste u mogućnosti da nam pomognete da Zli_podstanar  opstane i ostane ono što jeste: potpuno nezavisno, kritičko, antifašističko i antinacionalističko glasilo, beskompromisno u želji da se krvava prošlost nikako ne zaboravi te da i dalje pišemo o svim zločinima učinjenim u naše ime – uz prisustvo najeminentnijih novinarskih imena u regionu, pomognite nam što pre! Možete koristiti plaćanje preko interneta, možete preko e-maila support@zlipodstanar.com dobiti sve informacije kako novac da uplatite iz inostranstva, možete, konačno, doći u našu redakciju  i na licu mesta suočiti se sa silesijom svih naših problema, uz besplatnu kafu.

Ako ne možete da nam novčano pomognete, možda znate one koji su voljni da nam pomognu na razne načine: ljude koji bi svoje kompanije oglašavali kod nas, možda znate nešto što nam na pamet ne pada – izvolite, javite nam se i javite drugima šta se dešava podstanaru.

Redakcija Zlog_podstanara ovih će dvadesetak dana raditi bez prestanka; učinićemo sve da pokušamo da ovu finansijsku katastrofu prevaziđemo.

To dugujemo ne samo sebi već i najboljim čitaocima na svetu – čitaocima Zlog_podstanara.

PS. Za sve informacije, ako želite, možete nas pozvati telefonom

*Narednih dana povodom situacije Zlog_podstanara objavljivaćemo tekstove naših novinara i urednika, kao i naših spoljnih saradnika.

**fotografija preuzeta sa Emersons8 Flickr strane

Slični Tekstovi:

• Dogovor Rusije i Ukrajine oko isporuke gasa
• Nesigurna vremena
• Krucijalna razlika izmedju NIN-a i Peščanika
• (Novogovor) Klepanice koje čine govor budalastim
• Sve je to na struju!

Olja je napisala potresno pismo u kome izmedju ostalog kaže:

- “Kurir” vodi hajku protiv mene, utiskujući najstrašniji žig našeg vremena na čelo mog sina proglašavajući ga narko-dilerom-

Valja pomenuti i to da se Druga Srbija oglasila  stotinama internet komentara koji su mahom bili poput ovih:

- Nadam se da ce se napokon neko u vlasti trgnuti i kazniti ovaj huskacki, kriminalni, reketaski i potkupljivi pamflet koji se zove novina, koji dokazuje da Srbijom vladaju nakazni centri moci koji nas koce po svakom pitanju. Sramotno je da je jedno dete, ma sta ono ucinilo, spomenuto. Zakon je vrlo jasan po pitanju zastite identiteta maloletne dece. Kao i svaki drugi roditelj uzasnut sam sramotnim napadom na ovo dete da bi se naudilo majci i B92.
(Petar, 19. jun 2009 11:43)

-List na K je zloupotrebio slobodu govora. List na K je prekršio zakon koji štiti maloletnike. List na K je pogazio elementarna etička pravila. List na K je maligno tkivo našeg novinarstva. Ima li ičeg što ovaj list nije u stanju da zagadi i ponizi? Ima li ičeg, osim istine, čega se oni ne laćaju? Moj glas ide za zabranu novina na K.
(misa, 19. jun 2009 12:33)

Svakako da nije umesno obeležavati bilo koje dete samo zato što je počinilo krivično delo (nisam nimalo ironičan), ali zašto se jebeno niko nije setio toga što se redovno dešava makar  dan pre slučaja sina novinarke.

Zašto godinama unazad nije bio problem čitati u dnevnoj štampi o tome kako je maloletnu NN (11) silovao njen otac Nenad Nenadić (48) iz sela Nenadovo. Silovanje otkrio rođak Nebojša Nenadić, prvi komšija. Devojčicina učiteljica Margita Margitić, iz osnovne škole ‘’Srpski đaci’’ iz Gornjeg Nenadova koju pohađa maloletna NN izjavila je da je devojčica odličan đak, mirna i povučena (imena izmišljena). I objave sliku kuće u kojoj se događalo silovanje tek da iz tri okolna sela znaju na koga da upiru prstom i da to, jadno, dete obeleže do kraja života.

Gde je su onda bili usrani ministar, NUNS, OEBS, ANEM, te novinarka da napiše potresno pismo. Ako bi majka devojčice iz Nenadova i napisala nekakvo pismo, ne bi ga objavili nigde, osim (možda) u rubrici “Budale nam pišu”, kako se inače tretira novinska rubrika pisama čitalaca*.

Uz sve to, da ironije bude veća, za razliku od Oliverinog sina, devojčica iz Nenadova je žrtva  ne samo pisanja lista već i samog opisanog dogadjaja.
Zašto da mali Oljin mangup bude dovoljno dete, a  nesretna devojčica iz Nenadova nedovoljno dete, pa da pokrene reakciju (kako vidimo sada) vrlo pripravne srpske javnosti i države?

I zašto su, na kraju, sve životinje ravnopravne, a samo svinje malo ravnopravnije?

Slični Tekstovi:

• Drvo života
• Prilog za zbornik naše propasti (video)
• Zodijakom do tri boda
• O Stoji, Čedomiru Jovanoviću i nezavisnoj štampi
• Narod platio milion dolara za bika! (slučaj Miladina Kovačevića)

Izgleda da je ova subota na zagrebačkim ulicama bila jako uzbudljiva.

Nakon ogromne medijske kampanje koju su Lepoj Breni obezbedile hrvatske patriote, neposredno pred koncert odlučili su i da je uživo pozdrave uzvikujući “Mi smo Hrvati!”. Valjda je smisao poruke bio u tome da ih ova velikosrpska pevačica prepozna, a ne zameni za Rumune ili Bugare, recimo.

Kako izveštači javljaju, medju prisutnima ispred hale nalazio se i veliki broj obučenih u crne odore, tzv. darkera, što ukazuje da je Brenina publika zaista vrlo različitog profila.

Kako je sam nastup protekao nije posebno opisano, te osim podatka o 20 000 prodatih ulaznica, nema gotovo nikakvih informacija.

Kako kroz internet medije provejava; poštena hrvatska inteligencija se zaista gnuša izvodjenja ultranacionalističkog songa “Da mi kupiš Mile, suknjicu od svile”, u vreme dok se osporava glazbena estetika najveceg darkera  Hrvatske.

Drugi značajan  dogadjaj nesumnjivo je parada homoseksualaca, te sukobi na ulicama policije  i ponovo patriotskih snaga. Vrlo naporan dan za hrvatske patriote.

Teško je dokučiti koliko je tamo bilo homoseksualaca, a koliko tek ljubitelja izmišljenog ideala Zapadne Evrope, čije se marširanje najbolje objašnjava onom izrekom o žabi koja je videla kako se konj potkiva, pa i ona podigla nogu.

Na jednom portalu naleteh  na zanimljiv komentar izvesnog Zorana:

Danas sam se čak potajno nadao da će biti nasilja, kako se na temelju lošeg iskustva više ne bi imalo muda za pokrenuti ovakvu sramotu i jad.

Odlučio sam se registrirati jer sam tu pročitao sve i svašta, nešto me šokiralo, nešto bih ‘iksao’ ali dobro. Ja sam također homoseksualac i za to zna i moja obitelj i prijatelji i cijelo društvo u kojem se krećem, već nekih 10ak godina. Moj dečko je malo mlađi i tek je ‘izišao iz ormara’.

Imam puno prijatelja koje bi se moglo zvati desničarima i, možda će vas ovo začuditi, ali potpuno su tolerantni. Jednostavno ih ne zanima što ja i dečko radimo unutar svoja četiri zida, a ionako je i jednom i drugom bezveze držati se za ruke ili žvaliti se u javnosti, tako da oni ni ne osjećaju da sam homo. Kad sam tek otkrio svoje sklonosti izgubio sam određeni krug prijatelja, koji su tobože bili liberalni i tolerantni, a jedan od tih smradova, valjda razočaran, čak je i nasrnuo na mene ali je izvukao deblji kraj.

Ovi što rade parade su oni kojih se mi normalni homoseksualci sramimo, jer te pičkice samo izazivaju gnjev heteroseksualnih građana svojim gologuzim kičem. Također smo zbog njih predmet ismijavanja, jer nas se doživljava kao neke feminizirane tetkice, što većinom nije istina.

Bilo bi dobro da se ovakve parade više ne održavaju, jer se radi o običnom provociranju koje nam nikako ne pomaže, samo odmaže.

Danas sam se čak potajno nadao da će biti nasilja, kako se na temelju lošeg iskustva više ne bi imalo muda za pokrenuti ovakvu sramotu i jad.

Kako god bilo, vreme je okrenuti se  važnijim poslovima. Recimo, možete potražiti najnoviju hit knjigu “Čačkanje nosa – najbolji uglovi” ili manje stručnu  “Čačkanje nosa for dummies”.

Šta ja znam… budimo kreativni.Slični Tekstovi:

• Ko je zapalio hrvatsku zastavu u Poreču?
• (Novogovor) Klepanice koje čine govor budalastim
• Magija
• Gotovo godišnji izvestaj
• Breaking news

Click to play

Protojerej Branislav Peranović, koje je izgleda prvi čovek ove ustanove u Crnoj Reci, komentarišući snimak, stručnim terminima je objasnio ovaj metod, te prepričao deo njegovih konsultacija sa vladikom Artemijem koji tako dodje  nekakav ministar zdravstva:

– Crkva ne odobrava batine, pa me je vladika jednom pitao „Mora li to tako, Bane?”. Ja sam rekao da mora –

“Duhovno rehabilitacioni centar”  registrovan je 2005. kao crkvena delatnost unutar Eparhije raško-prizrenske,  što protojerej  Peranović objašnjava rečima „Da smo drugačije registrovani, trebalo bi da imamo lekare, psihijatre, i još trista čuda”.

Koliko je sve ovo zaista originalno, a koliko je preuzeto iz islamskih religijskih tumačenja pitanje je bez odgovora, no ne treba se začuditi ako uskoro osvane snimak gde se ispod ikone Presvete Bogorodice vrši ritual odsecanja ruke, ili možda snimak kamenovanja do smrti.

*fotografija sa naslovne strane, autor Sava HinićSlični Tekstovi:

• Dan ponosa u Zagrebu
• Ljajić odlazi?
• Da li sam pismeniji od đaka prvaka
• Pobednik literarnog konkursa
• Da li nekada sanjate otvorenih očiju? Ja vrlo često, to se zove daydreaming

Koliko je ta krv zapravo jeftina govori i podatak da je samo prvih pedeset srećnika moglo da trampu izvrše, dok se ostalima preporučuje da iznos od gotovo polovine prosečne mesečne zarade obezbede na druge načine.

Ovako nešto, do sada nezabeleženo u civilizovanom i necivilizovanom svetu, postiglo se zahvaljujući dugogodišnjem požrtvovanom radu eksperata ove organizacije. Doduše, nov je izravan pristup, gde se kaze da se ulaznice poklanjaju onima koji krv poklanjaju. Do sada je recimo bilo normalno da poklanjate novac ginekologu koji vam pokloni obećanje da vam neće osakatiti ženu, ili ako ste posebno darežljivi može vam pokloniti i obećanje da je neće nazivati kurvom koja je znala da širi noge, a sada vrišti dok je čika doktor poradja.

Dakle, ostaje nam samo da uživamo očekujući koncert Madone, sa nadom da će nam organizator ponovo izaći u susret, tj. pokloniti ulaznicu u zamenu za, recimo, bubreg.

*fotografija preuzeta sa strane Morgansmusigs.

[ratings]Slični Tekstovi:

• Ko je zapalio hrvatsku zastavu u Poreču?
• Dan ponosa u Zagrebu
• O Stoji, Čedomiru Jovanoviću i nezavisnoj štampi
• (Novogovor) Klepanice koje čine govor budalastim
• A čekaju ih 20 godina

Takodje, Frederik Neij, Gottfrid Svartholm Warg, Carl Lundstrom i Peter Sunde osudjeni su na zatvorsku kaznu od godinu dana.

Simpatije javnosti povodom čitavog slučaja uglavnom su na strani mladih Švedjana, a ni oni sami, sudeći po poruci koja se nalazi na naslovnoj strani sajta (Don’t worry – we’re from the internets. It’s going to be alright. ) ne deluju naročito uplašeno.

Dinosaurose “industrije zabave” jednostavno je pregazilo vreme, a njihov stav da se radi o pokušaju zaštite autorskih prava deluje više nego licemeran, posebno ako se prisetimo činjenice da od cene jednog nosača zvuka ili filmskog dela autori dobiju tek koji procenat.

Podgojeni menadžeri su jednostavno zaboravili primetiti da se vreme promenilo i da više nikome nije potreban komad plastike na kome pise “umnožavanje zabranjeno”, a svoju nemoć pokazali su upravo ovom tužbom.

Danas se pojavio i snimak improvizovane press konferencije Piratebaya:

Ostatak na sledecoj adresi.

Jedan od osudjenih, Daniel San, pita se zašto nije podneta tužba protiv servisa You Tube, koji nedozvoljeni materijal drži na svojim hard drajvovima, već je tužba podneta protiv sajta koji tek objavljuje linkove ka materijalu.
Pitanje deluje kao retoričko, jer je ocigledno da zombi entertainment industrije nema ni snage, ni sposobnosti da se suoči sa gorostasom kakav je Google.
Zamislite, zaboga, šta bi se desilo ako bi Google najnoviji holivudski film u koji su uložene stotine miliona dolara jednostavno izbacio iz svoje pretrage.

Bilo kako bilo, ova smešna presuda postigla je upravo kontraefekat.
Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo.

fotografija: www.techbower.com
[ratings]Slični Tekstovi:

• Gotovo godišnji izvestaj
• Željko
• O Stoji, Čedomiru Jovanoviću i nezavisnoj štampi
• Samo su budale skromne
• Moj prijatelj.

Nakon protesta zbog brutalnog ubistva Djordja Zarića kojem je prema tvrdjenju prorežimske televizije  B92 prisustvovalo tek nekoliko desetina ljudi,  sinoć je u Beogradu uhapšeno 17 demostranata, uglavnom maloletnika.

MUP je u rigidnom saopštenju naveo da je u subotu uveče, oko 19.30, “došlo do neprijavljenog okupljanja na Trgu Republike i šetnje gradskim ulicama, grupe mladih ljudi, u cilju izražavanja protesta povodom događaja u kome je smrtno stradao Đorđe Zarić”.

Inače, povod za ubistvo mladića bio je prolazak kroz crveno svetlo  automobila u kojem je sedeo na mestu suvozača, a ubica, dvadesetpotogodišnji pripadnik Interventne brigade Policijske uprave usmrtio je Zarića hicem u glavu iz neposredne blizine, u stilu mafijaških egzekucija karakterističnih za Beograd iz devedesetih godina.

Zanimljivo je podsetiti da je nedavno sličan dogadjaj inicirao masovne višednevne nerede koji su paralisali Atinu, te se ubrzo proširili i na dobar deo zapadne Evrope.

*fotografija na naslovnoj strani preuzeta je sa  smedia.com

[ratings] Slični Tekstovi:

• Ko stoji iza Miladina Kovačevića?
• Bogdan Tirnanic 1941 – 2009
• Dan ponosa u Zagrebu
• Ovi su doneli svinjski grip u zemlju!
• “Otac i kći”, Danil Harms

* Još jedna kompanija u Srbiji koja se okrenula i donatorskom radu je KimTec, veliki distributer računarske opreme i uređaja. U saradnji sa Narodnom kancelarijom predsednika Republike, kompanija Kim Tec je donirala poklone domovima za nezbrinutu decu u Srbiji. (vrednost donacije otprilike 500e)

*Tri leskovačke opštine u Jablaničkom okrugu, Leskovac, Lebane i Vlasotince, još se bore sa posledicima nedavnih velikih poplava zbog nedostatka novca iz skromnih opštinskih buđžeta. Iako je Vlada Srbije obećala značajnu pomoć, do sada su na račun opština stigle simbolične sume.

* Ljiljana Popović, direktor Centra za socijalni rad, kaže da Centar nije imao potpuni uvid u stanje porodice Vojnić Hajduk, jer zbog činjenice da je pokojna Viktorija imala penziju u visini od 9.332 dinara oni nisu mogli da budu obuhvaćeni obaveznim vidom socijalne pomoći.

* U naselju Lučica kod Požarevca pre dva dana otkriveno je beživotno telo starice Ljubice Stojadinović (75), koja je preminula usled dugotrajne izgladnelosti i smrzavanja. Ljubičina sestra Radmila (74), koja je sa njom živela na deponiji nikloj na ruševini njihove stare kuće, u teškom stanju prebačena je u bolnicu, a socijalna služba će je smestiti u neku od ustanova za beskućnike.

* Bivši radnik Zastave umro je zbog izgladnjivanja. Po prijemu u bolnicu prošle sedmice imao je svega tridesetak kilograma jer, kako je tada rekao, ništa nije jeo petnaestak dana. Lekari Kliničkog centra u Kragujevcu su se od četvrtka borili za njegov život, kada je primljen u teškom stanju, neuhranjen i zapušten, sa ranama na leđima, dehidriran i sa infekcijom respiratornih organa.

* Republički ministar za rad i socijalna pitanja, Rasim Ljajić, prekjuče je, supruzi Šabana Bajramovića uručio rešenje o porodičnoj penziji, koja iznosi šest hiljada dinara mesečno. Ukupna porodična penzija iznosiće 7.761 dinar zbog uvećanja koji Bajramoviću „sleduju“.

Ali da nije sve tako crno, tj. da država Srbija ume i bolje zbrinuti svoje zaslužne gradjane govori sledeće:

Borba je danas objavila da je Vlada Srbije prošle nedelje donela odluku da plati 900.000 dolara odštete Stajnhaueru i 100.000 dolara za kauciju. List je takođe naveo da je ta odluka proglašena državnom tajnom.

Kako saznaje list, na taj način Vlada Srbije želi da izdejstvuje da ceo slučaj u vezi s Kovačevićem bude prebačen na domaće pravosuđe.

Miladin Kovačević je, posle prebijanja američkog studenta, uz pomoć zaposlenih u konzulatu Srbije napustio SAD i u junu prošle godine došao u Srbiju. Ceo slučaj izazvao je napetost u odnosu Srbije i SAD, a za Kovačevićem je izdata i Interpolova poternica.

Veliku medijsku pažnju izazvalo je nedavno pojavljivanje Kovačevića u Skupštini Srbije.

Naravno, ovakva briga naše države daje i odlične smernice srpskim roditeljima u podizanju i vaspitanju dece, kao i deci samoj. Da se ne bi previše zamarali čitanjem koje i decu i roditelje zamara, imamo sliku koja, jelte, govori više od reči.

Slični Tekstovi:

• Miladin Kovačević u Skupštini Srbije (put heroja)
• O Stoji, Čedomiru Jovanoviću i nezavisnoj štampi
• Poskupljenje Struje
• Ko stoji iza Miladina Kovačevića?
• Breaking news