Kakvo razočaranje, pesnik našeg porekla iz SAD, dobitnik Pulicerove nagrade, Charles Simić, pardon Dušan, (u daljem tekstu Čarli kako je sam sebe nazivao u toku promocije). DKC prepuna kao oko, a ljudi sa jabukom umešto lica. Kakva publika takav i pisac, pardonne moi, poet. Ne obrnuto, publika je ključna. Ona se smeje na silu najpetparačkijim politički korektnim fazonima, ona nosi svoje društvene uloge autentično, koje ne lažu. Kada vidite da je tu poslovičan kao kakav organizator naš poznati pretendent na Akademiju nauka kad pobedi konačno Druga Srbija (tj. kada dođe do konačnog rešenja) sve je jasno, kada vidite da su tu svi narodomrsci, neću reći Srbomrsci, jer ne mrze oni fine i napuderisane. Kada ukapirate da su tu svi koje odnekud poznajete, ali vam nije jasno koga i šta oni predstavljaju znajte – to je to. Taj čovek Čarli je njihova perjanica. Jeste, oni i mi. To je jezik mržnje, ali samo kada mi mrzimo. Kada oni govore za narod da je stoka i da nema ukusa, i da je glupost neuništiva, znajte da ste se našli u epicentru osinjeg gnezda dobrih momaka i dobrih svih rodova i polova. Na sceni je bio večito mladi Dejan Đurović, koji je čitao stihove na maternjem, a autor na engleskom jeziku. Valjda da mi svi dobro zapamtimo šta je to tako suštastveno bez čega nećemo više moći da ustajemo iz kreveta na isti način. No, nisu mi klecnula kolena ni jednom, nije mi srce počelo da lupa, nisam u pleksusu ništa takođe osetila, ali sam sebe uhvatila da zevam. Da mi treba dodatni kiseonik zbog toga što sam odvojila sat vremena života da saslušam nasladu ljudi iz publike. Nije da ih je briga za tu njegovu poeziju, iako su se posle preznojavali u redu za autogram na knjizi koju im je prodavao, nije da im je bitno ni za njega, nego su došli da bi imali bolje mišljenje o sebi, o narodu kome pripadaju, iako im je to najveća kletva, što su se ovde rodili. A u Dvorani kulturnog centra su našli to parče univerzuma koje su tražili negde između dnevnih novina koje građani čitaju, emisije Peščanik i recimo Merkatora. Tu u tom nekom interegnumu se desio i ovaj sjajan događaj. Kažem sjajan da bi citirala neke posetioce što su takve reči izgovarali posle stihova koje su prvi put čuli, (nema drugog objašnjenja zašto su se toliko raspomamljivali ako su njegovi fanovi odavno). Pesme su takve da u njima nema ni krvi ni mesa. Nema ni intelekta osim ako to nije poza tipa Shelly, wow, naježih se samo zbog naslova. Ništa od toga. Poezija tehnički takva da ne možete realno ništa da joj zamerite, ali bez prosvetljenja, bez vizije. Poezija nekog ko je prošao u rukavicama pored svih istorijških događaja od kolevke do današnjih njegovih dana na tlu kojim gaca u lepim cipelama. I on je, kaže, umoran od istorije. Pa umoran je, jer u istoriji njegova istorijska uloga je bila da se rodi ovde i uspe Tamo. Da bude isto ono „ovde“ što ga tako čini depresivnim – tamo. Eto, to je to iskorenjivanje iz sebe (zato je takvih cinika na svakom ćošku svuda gde se okrenem). Ali, očaj ima razna lica. Najčešće su pozitivna i jabukolika. Čak i ona na pozornici, dok gledate Dragstor ozbiljne muzike u kombinačiji sa stendapom – da se i žanrovski ovo sve odredi što su nam pokazali. Ali publika, publika kojoj kao da je neko poslužio pre ulaska u salu johambin, ali mora ipak to da krije (zbog manira). Kao vime tresu plavušine dojke, beše tako neki stih (to verujem da je bio izbor Dejana Đurovića), elem sve do jedne, pesme su bile reakcionarne. Kada je rekao da je devedesetih pisao protiv Miloševića to je bio taj tako očekivani stejtment zbog čega se fancy publika smejala na silu da pokaže da je u istom fazonu kao i on, da su isti – da se zna ko je ko, i ko zna šta je prava strana. Treba li nama srpski Amerikanac dok pri tome ne znamo za „sve naše strance“ – sto puta bolje i talentovanije od ovog. U prvom redu mislim na našeg jedinog oskarovca Stiva Tešića Amerikanca, pa na Nenada Jovanovića, Kanađanina, ili našeg Aboridzina B Wongara, a ima ih još naših preko. Za njih ne znate, ali za Čarlija znate jabukoliki sugrađani. Bili su i oni koji se samo smeškaju, koji rade za strance, ljudi koji dok šetaju Knezom i diskretno zagledaju izloge knjižara i galerija zamišljaju da su svetski putnici, ali pih, ne dade im se da svet bude i ovde u onoj meri u kojoj bi oni to voleli. Doduše, za svojim malim kucama retko počište. O izfriziranima u obližnjoj frizernici političke korektne izvrsnosti mogu reći da jedino što znaju ovako u društvu kada se nađu, da ljude opominju na pristojnost (ako to krenu da rade nekome, znajte da će taj doživotno nositi etiketu prostaka). Niče je pisao o njima kao o malograđanima u Rođenju tragedije, tako da ako je Niče na vašoj strani, šta vas zabole za te marcipanere. Takvi upravo prodaju ovu zemlju i ove ljude. Kako ih nije sram? Kako mene nije sram što o njima pišem? Čarli uzgred, blog pesnike/pisce i sve te bez njegovih referenci vidi kao luzere. Taj fenomen blogopisanja objašnjava provincijalizmom u Americi. Pitale dve osobe ukupno dva pitanja ovog velikana. Jedna karirana persona je pitala kako se osećao prilikom uručenja Pulicerovog priznanja i on se naravno kao i svaki folirant pravio da mu to nije ništa značilo (naravno, lagao je kao i u svemu te večeri), a onda je jedna iskrena mlada dama pitala nešto u stilu (da skratim) kako hendlujete stvarnost i poeziju, drugim rečima šta ako se frizider ili nedaj bože usisivač pokvari. Em što ju je publika ismejala, em što je to matora drtina isto uradila. Pa kako to ziviš „opsesivno u poeziji“ dok ovaj svet propada mamicu ti pokvarenu lažovsku, mislim ja i posmatram one glupandere oko mene sa punđama i simpatičnim nakitom, u lanenim odelima, kao neobavezni su, ali ipak i elegantni. Pa nisi ti Blejk. Ali jesi za krug dvojke nešto bitno. Posle sam videla kako iz pravca Narodnog pozorišta jedan drugi sličan njemu po godištu i razmišljanju, instant flagrantni intelektualac šeta tendenciozno (bez da se nešto krije) klinku koja može unučica da mu bude.

René Magritte: 1898-1967

E sada. Idemo u mladu noć da utolimo zeđ i gnev u kafeu Ventil. No, tamo svira i peva svoju poeziju jedan potpuno drugačiji čovek. Plav i krakast Danijel ili Daniel iz benda Jarboli. Više požrtvovanosti i želje da nekog animira je taj čovek pokazao nego onaj pred onolikim auditorijumom. Danijel nam je pevao i objasnio zašto veruje da u Staklencu na Trgu Republike, ili srpskom Boburu (što bi dobacio jedan gost tog kafea, inače ugledni blogosferski pisac i mislilac) stanuje satana lično i to u kancelariji na prvom spratu iz koje vonja redovno sumpor. Razglednice stoje na svakom stolu koje šalje pijani čovek. Bila je jedna poema i o spasitelju koji iznenadno dolazi ovde baš kod nas. Kad je sveti čovek po Danielovom iz Jarobla predanju, došao, video parlament i kafiće rekao je – ništa! Skoro pa kao Kordelija u Kralju Liru – nothing, me lord. E, tu smo se i smejali i zamišljali svašta i radovali i pljeskali i vikali. Tu smo živeli mi nepoznati građani sa nepozantim pesnikom naše nepoznate živote do kraja. Nepoznati građanin namerno to kažem, jer volim poemu istog naziva jednog inostranog autora koji nije zavičajni idol. Pa tako i ovaj nepoznati iz jarbola i Ventila… beše uteha te noći, glasnogovornik malih duša koje pate. Pa dobro, nije ni on Jim Morrison, nadahnut Blejkom. Ali je tu, naš čovek! U Ventilu, a ne u DKC-u. Možete se u slučaju da omanete dršku u autobusu za njega uhvatiti, ili osloniti kao na dorski stub, kad je teško; pozajmiti pare kada vam ne legnu u banci, popiti još jedno pred odlazak i šaliti se i na njegov i svoj račun, a bez da ste intimni. On je tu, stranac, a među nama, ali mi volimo čarlizovane strance i to je problem neshvaćenosti. To Čarli iz tuđine možda i najbolje razume, samo kada se ne bi pravio važan i kada ne bi bio tako nekako ravnodušan prema svima. Nije Daniel hajao za Čarlija, niti je bio opsesivan u svojoj priči i pesmi tipa samo sam u tome, i niko me ne razume. Ma bio je baš želim da me svi razumeju to i jeste ideja pesništva! Niti bi mu bilo teško na Čarlijevom mestu da je on stvarno Čarli (važno je imati neko strano ime). Ne bi Danijel bio takva slina pa da sa spuštenim pantalonama sačekuje zvonjavu telefona kada bi on dobio Pulicera ili bilo kakvu nagradu. A Čarli nije mogao da podigne pantalone (možemo da pretpostavimo i zašto) zato što su neprestano zvali novinari i svi živi. Verovatno bi Danijel iz Jarbola da je bio na Čarlijevom mestu rekao nešto ovako: Bilo mi je lakše što sam to priznanje dobio, nisam morao da obijam više ničija vrata, da budem večiti molilac i dužnik. Nisam morao ni da po sto puta dokazujem da mi je mesto na Univerzitetu, da se bakćem sa objavljivanjem radova tolikih, da stičem bodove i družim se sa pajacima. Zato nagrade služe, da ti malo olakšaju život u dužničkom ropstvu, i da možeš sa te govornice nešto pametno da kažeš, nešto što bi menjalo ovaj svet i možda sliku o zemlji iz koje dolaziš. Eto, to bi normalan čovek rekao ili uradio. I da, rekao bi da nije normalno da budeš takva veličina, a da te zabole za stvarnost, i za to što žena ne ume sama da se snađe sa bojlerom u kome nema tople vode i sa kratkim spojem u predsoblju, dok ti kontempliraš o svojoj poeziji (naročito u pozi sa spuštenim pantalonama). Daniel sgurno ne živi 24 sata opsesivno u svom stvaralaštvu, ali nas je njime te noći u beogradskom Ventilu i nasmejao i zamislio i sve nam je dao što je imao. Pri svemu tome nije patetično pominjao ni ženu, ni decu ni brata koji je bio mobilizovan.

http://www.youtube.com/watch?v=nf1klIiCdwQ

http://www.youtube.com/watch?v=fqeOoe6kRNM

Pre nekoliko dana u glasilu Miroslava Miškovića pojavila  se vest naslova “Skandal na bilbordima: Banka uči decu da se rugaju siromašnima“ , o reklami Ernste banke, a verovatno na inicijativu menadžmenta neke druge banke od Miškovićevog interesa.
Komentatori na sajtu ovog lista kažu da se bilbord  pojavio dosta vremena pre teksta.

Kako se listovi finansiraju i kako se naručuju članci (ako se to sme nazivati člancima), država bi morala pitati vlasnike i novinare, ali onda bi i novinari morali pitali državne činovnike o koječemu… I tako. To bi gradjanima odgovaralo, ali to na žalost ne funkcioniše tako. Tako novinari  u praksi vide vagu izmedju države i svoje nezavisnosti. Takodje, ako bolje razmislimo  ko se kome i za koliko prodao, pomislili bi da je Press jeftin. No, nije tako. Svi prodati su podjednako vredni , tj. bezvredni !

Zanimljivo je još dodati da mediji, osim vage na kojoj se važu  sa državom, manje ili više moraju u nekoj meri  vagati se i  sa  publikom, tj. gledateljima i čitaocima*. Tada se javlja slučaj da mediji kako bi održali ravnotezu sa  željama publike, ipak moraju makar malo talasati. Zato mediji uzimaju za staratelje i darodavce jedan od dva različita izvora moći. Na jednoj strani  je moć države, dok je na drugoj moć kapitala.  Podela medju samim uživaocima ovih sila nije jasno oivičena, prepliće se, i čak medjusobno uslovljava i obavezuje. Ipak, po sebi, drzavna i moć kapitala, različite su, čak i ako isti čovek ima udela u obe.**

Sramota je biti siromašan

Nije, sramota je biti glup.
Ali biti glup nije nezakonito.

Kažnjivo  je postupati nezakonito

Kada sam upitao putem Twitter servisa gospodju Gordanu Čomić, poslanicu iz redova vladajuće koalicije, šta činiti povodom uvredljive reklame,  njen odgovor je bio u klasičnom stilu srpskog političara  – sadržavao je razumljive pojmove, ali bez smislenog konteksta i  vrednosti.

Koliko sam ja moćan i nemoćan uopšte, sam po sebi i za sebe,  nije bitno. No, moja moć i moj uticaj na ‘slučaj reklame’, ne može se porediti  sa moći gospodje Čomic.  Možda mi, porukom da niko nije sasvim nemoćan savetuje  da organizujem fb grupu ‘svi mi kojih ako bude više od dva miliona možemo ukloniti reklamu i kazniti odgovorne za takav čin”.

Naravno, to nikako ne može uplašiti srpskog političara, ali deluje lepo… podseća čak i na slobodu.
Njih, sudeći po praksi, mogu uplašiti tek milioni na ulicama.

Sa druge strane, moć gospodje Čomić, ogromna je. Ako je pročitala zakon na koji me je uputila primetila bi da  je reklama “Je l’ i ti imaš svoj stan” pomenuta makar u tri člana koji se odnose na nezakonito reklamiranje.

Pronalaženje ovih delova  zakona oduzelo mi je pet minuta života, što je, moram primetiti,  daleko manje od vremena koje ljubazna poslanica posveti twittanju o zabavnim i razbibriga  temema.

Onaj čiji je to posao mora to da radi

On mora da radi posao  koji sprečava postojanje ovoga što gledamo na fotografiji, a to postoji i mi ipak u to gledamo.
Logički je nemoguće da se ne dešava nešto što mora da se dešava.
Jabuka mora da padne Njutnu na glavu, ali državni službenik (čak i srednjeg  i nižeg ranga) ne mora da padne izgleda nikada u zemlji Srbiji.  Štaviše, u našoj napaćenoj Srbiji državni službenik, ne da ne padne kad mora da padne, nego najčešće još i uzleti u svojoj karijeri baš onda kad mora da padne.

Naravno, država ima sredstva prinude, ali ih ih ne koristi  jer su državni činovnici, od predsednika seoske opštine do predsednika države, iznad i same države i njenih zakona. Oni ne vide državu kao deo sebe, već  vide sebe kao državu.  Država onda dodje tek kao ćup u koji se zaroni ruka, pa se izvuče koliko može da se zahvati; što blaga, što privilegija.
Kao najveću zaslugu uzimaju to da ćup još nisu polomili.

U praksi, delovanje poslanice parlamenta iz stranke na vlasti, po ‘zapovednoj odgovornosti ’ verovatno bi u deset telefonskih poziva dovelo do osobe koja je morala.
Ipak, ona stavlja pred nos sirotih gradjana tek zakon koji dokazuje ono što i zdrav razum bez problema vidi, i tu se njena aktivnost zavrsava. Pretpostavljam da misli kako bi se još morao osetiti i polaskanim što mi se, eto, uopšte i obratila.
Sa druge strane, vrlo je moguće da to nije u njenoj formalnoj  nadležnosti, ali zdrav razum ne može videti razliku izmedju ovog i slučaja gde policajcu dolazite kako bi prijavili pljačku u toku, a on vam ljubazno odgovara da je on saobraćajni policajac, te vas ne upućuje čak ni na kolegu koji sedi za stolom susedne kancelarije, već vam u ruke stavlja kopiju zakona koji bi eventualno opisivao sankcije za oružanu pljačku.  Šta ja sa tim da radim, moliću lepo?

Članak i fotografija u Pressu  postavljeni da izazovu sažaljenje i onda ogorčenje, narodu naviknutom na suvi hleb i nametnutu igru. Motiv objave opisan je u uvodu. Nas motiv novinara trenutno ne zanima, baš kao ni mišljenja psihologa i sociologa iz tog članka.

Mene zanima  ko će, imenom i prezimenom; ko je čovek, a da nije imaginaran, koji će zaista odgovarati zbog ovoga što gledamo na fotografiji .

Ako danas nije poslednji  trenutak,  sigurno je jedan od poslednjih.

* Radio ne pominjem jer je informativni i kulturni program radija davno obesmišljen u nas (kako je u drugim evropskim zemljama ne znam; u Sev. Americi je tek za nijansu bolje, čini mi se).

**on tada bira tako da vrednost koju dobije na jednoj strani nadmaši gubitak koji mora podneti na drugoj.

Napomena:

Gospodinu Bošku Karanoviću izvinjavamo se zbog upotrebe fotografije bez dozvole. Nije opravdanje, ali nismo imali ideju kako stupiti u kontakt. Ukoliko želi,  uklonićemo je.

Na pola puta od tamo do ovamo ima jedno selo. Nije to niti selo,a za njega se i ne može reći da je varoš. Ono je nekako napola. Ni tamo ni ovamo. Pa čak i samo ime kaže da se zove Polovine. Nije baš poznato odakle takav naziv za selo. Najstariji kažu da je selom vladao neki knez Polovan. Legenda kaže da je taj knez uveo zakon, da je svako ko je želio da obrađuje njegovu zemlju dijelio prihode na pola sa knezom. To se pročulo nadaleko te se silan svijet slije u to selo, varoš.
Svi mještani su se prezivali isto Polovine. Vjeruje se da su takvo prezime dobili jer su mještani susjednih mjesta, sela i gradova nazivali ih Polovinama. Oni sami nisu imali ništa protiv toga te prihvatiše prezime kao svoje.

Prilikom krštenja sve bebe u knjigu rođenih bijahu upisani kao Polovine. Vremenom u selu nije bilo drugog prezimena osim Polovine. I od tada počinje prva polovina priče.
U selu Polovine sve poče da se mjeri nekim polovinama. Jednostavno nikako drugačije nije išlo.

Popisom stanovništa polovinom prošlog vijeka došlo se do nevjerovatnog podatka.
Polovina stanovnika bila je muškog, odnosno druga polovina stanovništva bila je ženskog roda. Od polovine muškog roda polovina bijahu odrasli oženjeni ljudi, dok druga polovina Polovina muškog roda bijahu djeca, dječaci i momci. Druga polovina Polovina ženskog roda bijahu polovično raspoređeni. Polovina su bile majke, tetke, strine, bake, ujne, a druga polovina bijahu kćeri, curice, djevojke.
Popisom stanovništva došlo se do podatka da je polovina punoljetnih Polovina prezime Polovine zadržala, a drugoj polovini Polovina prezime Polovina bilo je djevojačko. Ne bi to sve ni bilo čudno, da polovina punoljetnih Polovina ženskog roda nisu bile tetke koje su uzele muževo prezime Polovine i pored njega zadržale svoje djevojačko prezime Polovine. Polovica tetaka nije zadržala svoje djevojačko prezime Polovine. Već je samo pored svog imena potpisalo muževljevo prezime Polovine. Najveći apsurd svega toga je da su sve mamine maze nosile prezime Polovine kao i sve tatine maze nosile prezime Polovine. Polovina baka klela se da bar polovina unuka koje nose prezime Polovine liči na njih još iz doba dok su imale svoje djevojačko prezime Polovine. Druga polovina baki je tvrdila da polovina unuka koje nose prezime Polovine liči na njih dok su već bile napola djevojke za udaju. Ona druga polovina unuka koja nisu ličila na bake Polovine ličila je na djedove Polovine. Jedna polovina unuka ličila je na djedove Polovine iz dječačkih dana, a druga polovina dječaka Polovina na djedove kad su momci bili.

Kad su mještani sela Polovina koji su nosili prezime Polovina saznali za rezultate popisa odlučili su da naprave jedan veliki zbor na kojem bi se skupili svi mještani sela Polovine koji nose prezime Polovine. I bi tako. Na polovini puta između dvije najudaljenije kuće nalazila se tačno polovina sela. Pola kuća bilo je sa jedne strane ulice, a sa druge strane druga polovina. Kad su se svi skupili ustanovili su da niko od mještana nije izostao te su zaključili da se niko u njihovom selu ne preziva drugačije osim Polovina.
Na prijedlog da sačuvaju postojeće stanje sa prezimenom Polovine polovina Polovina se odmah složila i rekla je da je to sjajno, a druga polovina Polovina nije imala ništa protiv toga i rekli su da će to biti izvrsno.
Polovina stasalih Polovina za ženidbu odmah zaprosi polovinu Polovina stasalih za udaju. Polovina zaprošenih Polovina stasalih za udaju pristalo je odmah, a druga polovina nakon pola dana. Održa se veliko zajedničko vjenčanje. Polovina majki Polovina je plakala za svojim kćerima koje su se udavale u Polovine, a druga polovina majki Polovina je pjevala i veselila se dolasku snajki iz Polovina.

Nakon pola godine selom su šetale trudnice. Polovina udatih prije pola godine bila je trudna tačno pola godine, a polovina njih tačno pola dana manje od pola godine. Sve  u svemu sjajan dan za sve Polovine.
Nakon devet mjeseci i još pola dana na svijet je došlo mnogo malih Polovina. Oni koji su se rodili ujutro i onih koji su se rodili nakon pola dana. Polovina od njih su bili dječaci, a polovina djevojčice.
„Pola-pola. Baš kao u priči“-zadovoljno je trljao ruke napola umoran doktor i polovina babica sa njim.

Legenda kaže da su negdje u to doba muškarci Polovine svoje supruge zazvali ljepšim polovinama Polovina, a supruge su svoje muževe zazvali snažnije polovine Polovina. To se zadržalo do današnjeg dana.
Da bi sve bilo u skladu sa imenom sela i prezimenima mještana odlučiše dalje da sve cijene u selu tašno polovina od onoga što je u gradu. Nakon pola dana iznađoše rješenje kojim bi bio ispunjen i taj zahtjev. Rješenje je bilo krajnje jednostavno s kojim se zadovoljiše svi mještani sela Polovine koji su imali prezime Polovine. Što hoće reći svi za razliku od prezimena. Sve zadovoljne Polovine, kako one ljepše tako i one snažnije bili su zadovoljni time što će sve kupovati po upola manjim cijenama i naravno pakovanjima.
Zajednica je bila sve snažnija i složnija.

Jednoga dana mještani sela Polovine, tj svi mještani s prezimenom Polovine na sjednici koju su činili svi punoljetni i sposobni odluči da se organizuje odbor za izgradnju asvaltnog puta koji bi došao u selo i selo Polovine povezao s drugom polovinom svijeta. Oformljeni odbor u kojemu su se nalazili mještani sela Polovine krenu u Opštinu da vide koji su sve potrebni uslovi da se njihov zahtjev ispuni.

U Opštini ih došekaše raširenih ruku.
„Sjajno. Ideja Vam je na pravom mjestu. Može se reći da je čak pristigla u pravo vrijeme. Predizborno.“-načelnik zadrigao svojim svinjskim očicama nazirao se iza brda sala. Mještani se obradovaše pozitivnim prijemom njihovog problema.
„Naravno da bi mi donijeli takvu odluku potrebna nam je skupštinska većina nakon izbora, a tu nam upravo Vi možete pomoći. Bar većina od vas Polovina“-bio je polujasan.
Vrativši se kući odbor ispriča situaciju.
„Situacija je tajva i takva. Od nas se traži da se svrstamo. Barem natpolovična većina Polovina.“-reče predsjednij odbora.
„Predlažem da se polovina Polovina približi poziciji, a da se druga polovina Polovina svrsta uz opoziciju, ukoliko ne krene po planu.“-počeše politički razmišljati mještani sela Polovine.
Tako i bi.

Pozicija da bi pokazala dobru volju dovede asvaltni put do polovine sela Polovine. Nakon izbora uvidjevši da nisu dobili natpolovičnu većinu glasova u seli Polovine pozicija koja ostade na vlasti odluči da kazni drugu polovinu sela tako što im ne završi asvaltni put do kraja sela.
„Nek im oni njihovi kad dođu na vlast dovedu asvalt.“-bjesnio je opštinar.
Od toga dana polovina sela u školu dolazila je u blatnjavim i prašnjavim cipelama, a druga u čistim cipelama. Na ulici su se prepoznavala vozila iz opozicionog sela koje nije imalo natpolovičnu većinu. Bila su blatnjava i prašnjava za razliku od ušminkanih i sjajnih automobila dijela sela Polovina koje je bilo uz poziciju.

Dopola asvaltirani put bio je dobra pozivnica za đavola. Upravo onoga koji ne ore i ne kopa. Nepozvan i onaj o kome se ne govori zaposjednu selo Polovine.
Prvo je otišao do onih koji nemaju asvalt da im ponudi javnu rasvjetu za razliku od onih koji imaju asvalt te im ponudi izgradnju vodovoda, a opet ovim prvim ponudi izgradnju kanalizacije, a drugima sjemensku robu, a prvima poljoprivredne mašine, i tako……
Naizgled popola podijeljeno selo odolijevalo je izazovima koji su bili pred njima.

Đavo je bio sve uporniji, ali se Polovine nisu dale. Nije bilo natpolovične većine pa bog.
Vidjevši da sa njima neće biti lako izaći nakraj. Pozicija jednog člana Polovina stavi na listu odbornika. Predočivši mu svu korist koju bi mogao svojim radom da donese svome dijelu sela u kome su Polovine uz poziciju, predočiše mu i sve beneficije i lične koristi koje bi mogao da donese kako sebi tako i članovima svoje zajednice koja je bila uz poziciju, a prije svega sva ona nepopunjena radna mjesta koje bi mogli popuniti članovi njegove uže porodice.

Prihvativši ponudu nakon glasanja dijela sela Polovine, odnosno onog dijela Polovina koji je uz poziciju natpolovičnom većinom, podijeli se i ta polovina sela Polovina koji su bili uz poziciju.
Đavo je likovao. Dalje više nije bilo posla za njega. Sve ostalo su uradile Polovine. Polovine koje su uvidjele šta znači jedan glas. Šta znači natpolovična većina. I od tada sve krene nizbrdo.

Pola sela je imalo asvalt, ali nije imalo javne rasvjete te se spoticalou mraku te gacalo po fekalijama jer im je riješen samo vodovod, ali ne i kanalizacija. Druga polovina sela Polovine imala je javnu rasvjetu te je mogla izbjegavati lokve kad bi noću išli svojim kućama sa poslova, od kumova, iz rodbine, ali nije imala vodu već je imala kanalizaciju koja ničemu nije koristila.
Opozicioni dio sela koji je imao poljoprivredne mašine samo je prašio selom odlazeči raditi u dio sela Polovine koje je imalo sjemensku robu. Kivni na njih naplaćivali su im punu cijenu svojih radova sa mašinama. Za oranje, sjetvu, žetvu i ostalo. Kad je bilo vrijeme žetve cijena hljeba ne da se udvostruči nego učetvorostruči za one koji su mašinama naplaćivali punu cijenu, a ne pola kako je do nekoć bilo sasvim normalno i dovoljno.
Posljedice su odmah postale vidljive. Standard se odmah prepolovio, a to se nije svidjelo niti jednim niti drugima. Polovina Polovina za sve je krivilo onu drugu polovinu Polovina. Oni su je odmah zbacivali na onu drugu četvrtinu, oni na osminu. Na kraju se sve svelo da je svako svakome bio kriv za nešto. Asvalt, fekalije, izborni debakl, kako lošu ževu, tako još goru sjetvu. Više niko ništa nije radio, ali su zato svi ovladali vještinom vođenja politike. Kalkulacije su bile jasne. Politika je bila prava stvar.

„Nismo bili svjesni šta smo sve propuštali dok se nismo bavili politikom. Pola jebenog života potrošismo na gluposti.“-bio je gotovo stav svih mještana.
Teorije zavjere i politikanstva su bile najbolja društvena igra koja im se dogodila ikad.

Polovina sela nije imala za što da ih pašče ujede, a druga nije imala ni pašče.
Sve ovo mi je ispričao jedan napola izgubljen mještanin. Pričao mi je pola dana, a ja sam potrošio pola sata više sređujući zabilješke, a vama ostaje na volju da pročitate. Vjerujem da će polovina odustati na pola teksta, a druga polovina na kraju teksta. Polovina onih koji pročitaju podijeliće se u mišljenju čija je krivica što je selo Polovine razbijeno na pojedince, a bilo ih je dvjesta i dvoje slovom i brojem(202).

Naravno priča ima svoj kraj. Prepustiću Vama da predložite svoj kraj. Najbolji prijedlog će biti uvršten kao stvarni kraj priče o polovinama kakve god bile.

„ Više sreće prika. Tako ti je to kad čekaš zadnji momenat da kreneš na voz. Jesi li možda čuo za rezervaciju….“
U kupeu pored mene nalazilo se još pet putnika. Svi su ćutali.

Bio je tu jedan stariji čovjek penzioner. Po načinu sjedenja i držanja jasno se moglo na njemu prepoznati da je nekoć bio vojno lice. Maslinastozelenu boju zamijenila je tmurno siva u različitim nijansama. Glatkoizbrijano lice i visoko podignuta brada isticala je njegovu pedantnost. Samo je jednom prokomentarisao kašnjenje voza na polasku.
„Ima li ikakvog reda u ovoj državi. Može li kod nas bar voz u polasku da krene na vrijeme. Sramota.“-značajno je pogledao na ručni časovnik marke Raketa kako sam kasnije primjetio.

Odmah do njega sjedio je jedan reklo bi se student. Duga kosa svezana u rep i nekoliko pramenova koje je stalna namještao prstima zakašivši ih za uši i nekoliko dana stara brada upućivala je na studenta iz unutrašnjosti koji je u svom velikom rancu nosio prljav veš na pranje, nekoliko knjiga koje neće ni otvoriti na produženom vikendu zbog nastupajućih prvomajskih praznika. Čim je sjeo odmah se izvalio na sjedištu ne hajući mnogo za ostale putnike. Sušta suprotnost penzionisanom oficiru do njega.

Nasuprot studenta do prozora leđima okrenut gradu kojeg smo svi napuštali sjedio je akviziter za prodaju kojekakvih gluposti sa imenima kojima se razmetao čim je ušao u kupe, ali vidjevši da nam ta imena i proizvodni ne znače ništa stidljivo se povukao u sebe vjerovatno se kajući u sebi što je svojom nametljivošću dodatno ohladio atmosferu u kupeu. Odijelo na njemu jasno je pokazivalo koliko se neuodno osjeća u njemu. Kao da je i sam bio svjestan da se nalazi u svijetu koji nije za njega, ali nedostatak posla u njegovoj maloj varoši i oglas u lokalnim novinama bili su pozivnica za novi početak.

Do mene je sjedio mladić u trenerci. Izazito jak parfem, čičkovo ulje u kosi počešljanoj i natpis na trenerci FK BSK velikim slovima bilo je sasvim dovoljno da u njemu prepoznam fudbalera. Mladića koji je za svojom ljubavi pošao u univerzitetski grad. Nažalost sport koji je volio potrošio je njegove godine na ljubav koja ništa uzvraća.

Preko puta mene sjedio je čovjek nervoznih pokreta. Malo malo gladio je bradu, češkao se po licu. Jezikom je oblizivao usne kao da je nešto maloprije jeo te ukusne ostatke sa usana pokušava pokupi. Nesigurnim pogledom izbjegavao je svaki pogled ka sebi. Vidjelo se da mu društvo u kupeu ne odgovara. Uzalud je tražio saputnika među nama. Alkohola nije bilo. Nedugo nakon polaska voza napustio nas je u potrazi za vagon restorana.

Odmah nakon njegovog izlaska očekivao sam najezdu pretendenata na njegovo mjesto. Jedan mlađi par samo jeslegnuo ramenima vidjevši da ima samo jedno mjesto. Djevojka oskudno obučena prevrnula je očima i produžila niz hodnik.

Nakon par trenutaka u kupe je ušao neznanac kojeg se najmanje moglo očekivati. Četrdesetogodišnjak tamne puti, crne kovrčave kose i kao snijeg bijelih zuba bio je zadnja osoba na svijetu koju bih očekivao u vozu koji je napuštao prestonicu i lijeno se vukao u provinciju sobom noseći izgubljenu ljubav, velike planove za budućnost, razočarenja i neka bolja vremena.
Razmišljao sam i analizirao putnike oko sebe. Činilo mi se da se neko postarao da se svi nađemo u kupeu ovog voza koji je vjerovatno imao i neko svoje ime ili broj. Nevažno, ali eto kao i za mnoštvo toga nađemo nekakav razlog da ponešto zapamtimo, a ponešto i zapišemo.

Razmišljao sam o čovjeku preko puta mene. Nekoliko puta smo se sreli pogledima. Bio je svjestan svoje pojave i uticaja koji izazove gdje god se pojavi. Vjerujem da je od momenta ulaska bio svjestan naše zainteresovanosti za njega. Osjetio sam u njegovom pogledu muku koju izaziva nerazumijevanje i različitost u svijetu gdje je i minđuša u uhu velika predrasuda. Poželih da atmosferu učinim opuštenijom. Da pomognem tom mladom crnom čovjeku.

„Gužva.“-rekoh njemu se obraćajući.

Pomislio sam da je možda studirao u našim krajevima pa da je možda znao naš jezik. Engleskim sam jako loše vladao. Ništa više od uzrečica koji se ponavljaju u filmovima Džona Vejna, Brus Vilisa i ostalih.
Kao bujica njegove riječi ispuniše kupe koji je svoje poglede usmjerio prema njemu.

Izgovorio je par rečenica. Nije znao naš jezik, a niti Engleski. Govorio je svojim maternjim jezikom pretpostavljao sam. Jezik grlen kao žubor potoka prosto je tražio slušanost. Ništa nisam razumio, ali želio sam nastaviti konverzaciju.
Pretpostavio sam da se složio sa mnom oko moje konstatacije.
Potvrdno sam mahao glavom gledajuću ga u oči koje su blistale. U njima se jasno moglo raspoznati zadovoljstvo zbog komunikacije.

„Šta kaže?“-penzionisani oficir me upita stavljajući me u ulogu prevodioca vrele crne Afrike.
„Kaže da se slaže sa mnom, ali da to nije ništa u usporedbi sa gužvom u vozovima njegove države.“-prihvatih ulogu portparola četrdesetogodišnjaka u odijelu koje me je podsjećalo na modu iz ranih sedamdesetih koje se samo sjećam sa slika.
„A kasne li kod njih vozovi kao kod nas?“-nastavi penzionisani oficir sa pitanjem.
„A kasne li vozovi u tvojoj državi kao kod nas?“-na čistom srpskom jeziku upitah neznanca.

Neznanac kojem nisam ni znao imena nastavi pričati. Gledao sam netremice u njega dok je pričao. Gledao je čas u mene čas u ostale u kupeu. Bio je govorljiv. Nisam ga pekidao. Riječi su prosto klokotale, grgoljile, skakutale i šta sve nisu činila, a njegov melodični glas prosto nas je sviju zainteresovao.
Kad je završio svoj monolog penzionisani oficir pogleda u mene očekujući prevod.
Nisam se dvoumio ni časka te mu odgovorih.

„Gospodin Ruanda. Tako se zove naš saputnik. Kaže da vozovi u njegovoj zemlji ne kreću na put dok se svi vagoni ne popune. Ponekad to potraje i po dva dana čekanja što opet uopšte ne stvara kašnjenja. Ustvari cilj putovanja je da se stigne. Brzina uopšte i nije bitna koliko da svi stignu gdje su pošli.“-ozbiljnim glasom mu prenesoh sve što mi gospodin Ruanda reče.

„Iz koje zemlje je gospodin Ruanda?“-trgovac akviziter me upita.
„Iz koje zemlje stižeš?“-upitah ga opet na srpskom jeziku.
Gospodin Ruanda nastavi sa odgovaranjem. Bilo je na momente kao da pjeva. Svima na licima titrao je osmijeh, a on je još detaljnije opisivao svoju zemlju.

„Iz Obale Slonovače. Kaže da je to jedna lijepa i osmjesima bogata zemlja. Na primjer kaže da na pijaci ne postoje cijene već trgovci puštaju kupcima da sami formiraju cijene. Ukoliko se cijena dopadne njemu on osmjehom potvrđuje da se slaže sa njim. Cjenjkanje bi se uglavnom završavalo sa obostranim osmjesima osmjesima kupaca i trgovaca. A u vozovima cijena se određivala važnošću putovanja. Ukoliko je put bio važniji naprimjer dobitak zaposlenja u državnoj službi putnik bi sam platio skuplju kartu stavljajući svima do znanja da je sretan ili ukoliko je povod bio neki manje važan događaj putnik bi ostavio manje novca te ga ostali ne bi gnjavili. Uglavnom sve je bilo u prosjeku kao da su svi platili punu kartu.“
„E to ti je država.“-uzdahnu penzionisani oficir.
„Dragi moji momci kad sam ja bio mlad i polazio u svijet odraslih. Tad se znao red. Ali zato danas vidite gdje smo dogurali.“-značajno pogleda gospodina Ruandu.

„Drogba. Didije Drogba.“-ponavljao je mladić u trenerci.
„Pitaj ga za Drogbu. On mi je idol. Reci mu da zbog njega navijam za Čelzi“-ponavljao je čas gledajući u mene čas u gospodina Ruandu.
Pitanje ponovih gospodinu Ruandi.

On kao da se nasmija. Ponovi ime Drogbe fudbalera Čelzija. Nakon njega poče nabrajati još imena fudbalera sa Afrikog kontinenta. Toliko sam uspio razumjeti. U njegovu glasu osjetio sam ponos. Vjerovatno stoga što je u vagonu voza koji je jezdio prema provinciji pronašao zajednički jezik sa strancima.
„Šta kaže?“-nestrpljivi fudbaler me upita.
„Kaže da ga poznaje lično. Bilo bi mu veliko zadovoljstvo da mu prenese pozdrave samo ne zna od koga pa ga moli da mu kaže svoje ime.“
„Milan Jorgovan.“-spremno se predstavi fudbaler i pruži mu ruku nakon koje mu gospdin Ruanda reče još par rečenica tresući njegovu ruku.
„Šta kaže još?“
„Kaže da bi mu bilo zadovoljstvo da mu budemo gosti kad nas put jednom nasuče na Obalu Bjelokosti. Usput reče da će sigurno na svjetskom prvenstvu navijati i za Srbiju.“-i dalje sam dosoljavao priču vješto balansirajući između gospodina Ruande i ostalih putnika u vozu.

Uz razgovor sa neznancem o kome nisam ništa više saznao od onoga da je crn, komunikativan i vedrog duha brzo mi je proteklo vrijeme do mog silaska sa voza.

Ustao sam spremajuću se da izađem iz kupea. Sa svima sam se pozdravio kimanjem glavom osim sa gospodinom Ruandom s kojim sam se i rukovao vidjevši njegovu zahvalnost što sam mu putovanje a i svima nama učinio interesantnim.
„A kako da pronađem gospodina Ruandu ako nas put odnese u Afriku?“-upita me student zbunjen kompletnom situacijom oko našeg razgovora.
Osjetio sam poglede svih iz kupea na sebi.
„Jednostavno na FB-u. Ukucajte samo gospodin Ruanda. Svijet informatike je čudo.“-nasmijah se na izlasku iz kupea svima.

Dok sam izlazio niz hodnik osjetio sam veliko zadovoljstvo. Uspio sam prodrmati atmosferu u kupeu. Gospodin Ruanda je uveliko pomogao tome. Komunikacija i živa riječ učinili su čudo. Student će možda FB-u dobiti za prijatelja nekog mladog gospodina Ruandu, akviziter će možda osmjehom steći dodatno samopouzdanje i još ponekog klijenta kupca više. Penzionisani oficir možda uvidi veliki utjecaj nesvrstanih i uspjeh u razvoju zemalja trećeg svijeta i vidjeti da vrijeme nije samo spisak obaveza. Fudbaler. Ne znam. Zavisi od njega. Radom se može postati Drogba u bilo kojoj oblasti.
Pred očima mi je i danas slika gospodina Ruande. Ponekad poželim da ga opet sretnem kad osjetim tišinu i nerazumijevanje oko nas. Neke stvari treba prodrmati iz temelja. Jel tako.
Evo ruke.

Imam naviku da pogledam prvu rečenicu knjiga na koje naletim po knjizarama, ili, češće, po samoposlugama. To su uglavnom popularne knjige, patetične ili neukusno prilagodjene trenutku, najčešće i jedno i drugo. Tako, pre neki dan videh na kasi – Zvala se Summer…

Jednom sam pročitao knjigu ‘Devojka sa bisernom naušnicom’. Takav mazohizam priuštio sam sebi u nekoj rupi na kraju sveta gde sam se našao bez tv-a, struje, vode… A kako je visokomoralna lepojka sa bisernom naušnicom stigla tamo za posebnu je priču.
Ta papazjanija, sada već klasik, toliko je u srcu mnogih.
Kasnije sam čuo kako su i film snimili po romanu i užasno me je zanimalo na šta bi to moglo ličiti, no nisam imao snage, iako sam se  u medjuvremenu ponovo našao u civilizaciji.
Šta znam, valjda je najlakše slegnuti ramenima i priznati kako se ljudi jednostavno razlikuju.

Ranga Devojke čitava je današnja popularna književna scena, bez obzira na žanr. Tako, na primer, Alain de Botton, uzima se kao ozbiljan filozof, a njegove knjige podstiču na razmišljanje kako ozbiljne kritičare, tako i običan svet.
Nikoga ne zanima to što Alen jednostavno nasumično vadi delove i citate iz klasičnih filozofski dela, a onda ih nadrealno i tragikomično stavlja u perspektivu srednjeg čoveka koji se vozi autom sa rukom izbačenom kroz prozor i mobilnim telefonom ubodenim u rupu za upaljač. To se naziva filozofijom u novom ključu. Zapravo, takav koncept je ono što je ovom autoru i omogućilo uspeh. Kao kad bi dela Platona ili Kanta prepričali u maniru svih tih silnih puteva kojima se retko ide ili “Meditacijom do bogatstva”… Istinski, smisleni uspeh takvog pokušaja je nemoguć, te su onda sve to lagarije, ali koga briga. Lagarija je i da možete jesti kao slon, a da ćete uz petominutno dnevno razvlačenje dva federa gubiti 11 kg mesečno… Ipak, to nije razlog da se ovog meseca ne proda nekoliko miliona federa za razvlačenje.

Tako i uspešni de Boton rezonuje; ako priznamo činjenicu da svet smatra filozofe pametnim ljudima, hajde da svetu objasnimo kako bi se Sokrat snašao u situaciji da mu se zbog recesije radno mesto klima, da je rata za Golfa porasla 7,2%, za stan 5,4… da se, uz sve to, sirotom Sokratu i dalje ide na letovanje sa ljubavnicom, a da ženu i taštu mora poslati u banju sa lekovitim blatom…

Ista formula se sasvim uspežno može primeniti i na muziku, film ili bilo šta drugo.

Ništa nije bolje na kulturnom prostoru koji je i dalje, voljno, nevoljno ili uopšte ne priznavši ipak zajednički. Od popularne Vedrane Rudan, koja je neuporedivo manje loša od popularnog Marka Vidojkovića, pa sve do Miljenka Jergovića koji u svaku svoju rečenicu kao da šifrom pokušava umetnuti ‘ ta, oprostite mi, ovo nisam ja, ali ja živim od ovoga, moram nešto jesti sutra’.

Zdravi u glavi za sve to imaju sve manje želuca… kopne i propadaju.

Istovremeno,  svi ti koji se pitaju šta će sutra jesti, već su tako dobro uhranjeni da vrlo često prošetaju na ispumpavanje sala oko struka.

I šta više reći…

Napolju je ponovo lepo vreme, ne propustimo.

Srbija je magična zemlja. U njoj uspijevaju veoma dobro šljive, lijepe žene, ajvar, političari, kajmak i ljudi koji su popularni bez ikakvog razloga.

Iako važi za dobru ribu u krugu dvojke, Biljana Willimon spada u ovu grupu samo na osnovu poslednje stavke. Pročitah maloprije tekst (ili kako se to već zove, u Blicu) slikarke naše. Neću da griješim dušu, ne znam valjaju li joj slike išta, al znam da je jako poznata. Na nivou ove magične države.

Prvi put sam je vidio u onoj emisiji što je vodila ona, pomozite mi reć’, debela nakon što je Olja Kovačević batalila Pink, pa je ona napravila istu emisiju a ime je nešto malo promijenila (Klopka – Zamka). Elem, gost je bio valjda Nikolić a gost-gost koji je trebao da postavi intrigantna pitanja je bila Biljana. Nemam pojma uopšte šta je ona njega pitala, jel to bilo uopšte intrigantno ili ne, moju cijelu pažnju je imalo Biljanino žvakanje žvake sa maksimalno otvorenim ustima, uz gomilu mljackanja i tako tih audio-vizuelnih efekata. Debela voditeljka je već nju predstavila kao našu poznatu slikarku, i ja sam ozbiljno čekao neki trenutak kada će postati jasno da je sve to dio nekog multimedijalnog pop art performansa. Mislim to mljackanje i žvakanje.

Ništa od toga. Bila je ozbiljna do kraja.

Potpuno isti efekat na mene je imalo čitanje tog njenog veselog pisanija. Sve do poslednje rečenice sam se pitao zašto umjesto nje u tim novinama, na tom mjestu, ne piše jedanaestogodišnja Snežana M. učenica petog razreda osnovne škole u Banatskom Dvoru. Ili bilo koji napadač Radničkog iz Niša.

Bože, kako se samo nadam da joj je glavni urednik brat od tetke. Al sve nekako kontam da nije. Što bi rekli – ona stvarno ima publiku. A to znači da smo se nakupili magije za sledećih sto godina. I ne, neće nas razmagnetisati ni svi proizvodi Top Shopa.

*fotografije blic.co.yu i teenhollywood.com

]]> http://zlipodstanar.com/2009/06/magija/feed/ 2 http://zlipodstanar.com/2009/06/povodom-slucaja-sina-olje-beckovic/ http://zlipodstanar.com/2009/06/povodom-slucaja-sina-olje-beckovic/#comments Sat, 20 Jun 2009 08:56:43 +0000 Aleksandar Janković http://zlipodstanar.com/?p=884 Pošto je petparački Kurir objavio kako je sin Olje Bećkovic uhapšen zbog pušenja marihuane u školskom dvorištu i u svom maniru dogadjaj nafilovao,  reagovali su NUNS, OEBS, ANEM, te nadležni ministar. U saopštenju UNS-a se navodi da je kao povod za kampanju protiv Bećkovićeve iskorišćen njen maloletni sin, koga je policija privodila i čiji je identitet “Kurir” obelodanio protivno zakonskim normama i kodeksu novinarske profesije.

B92 ponovo apeluje na nadležne da spreče svaki oblik linča i nasilja, a kao kruna svega i najbolji dokaz efikasnosti moderne  srpske države najavljuje se uvođenje „licenci za novinare“…

Olja je napisala potresno pismo u kome izmedju ostalog kaže:

- “Kurir” vodi hajku protiv mene, utiskujući najstrašniji žig našeg vremena na čelo mog sina proglašavajući ga narko-dilerom-

Valja pomenuti i to da se Druga Srbija oglasila  stotinama internet komentara koji su mahom bili poput ovih:

- Nadam se da ce se napokon neko u vlasti trgnuti i kazniti ovaj huskacki, kriminalni, reketaski i potkupljivi pamflet koji se zove novina, koji dokazuje da Srbijom vladaju nakazni centri moci koji nas koce po svakom pitanju. Sramotno je da je jedno dete, ma sta ono ucinilo, spomenuto. Zakon je vrlo jasan po pitanju zastite identiteta maloletne dece. Kao i svaki drugi roditelj uzasnut sam sramotnim napadom na ovo dete da bi se naudilo majci i B92.
(Petar, 19. jun 2009 11:43)

-List na K je zloupotrebio slobodu govora. List na K je prekršio zakon koji štiti maloletnike. List na K je pogazio elementarna etička pravila. List na K je maligno tkivo našeg novinarstva. Ima li ičeg što ovaj list nije u stanju da zagadi i ponizi? Ima li ičeg, osim istine, čega se oni ne laćaju? Moj glas ide za zabranu novina na K.
(misa, 19. jun 2009 12:33)

Svakako da nije umesno obeležavati bilo koje dete samo zato što je počinilo krivično delo (nisam nimalo ironičan), ali zašto se jebeno niko nije setio toga što se redovno dešava makar  dan pre slučaja sina novinarke.

Zašto godinama unazad nije bio problem čitati u dnevnoj štampi o tome kako je maloletnu NN (11) silovao njen otac Nenad Nenadić (48) iz sela Nenadovo. Silovanje otkrio rođak Nebojša Nenadić, prvi komšija. Devojčicina učiteljica Margita Margitić, iz osnovne škole ‘’Srpski đaci’’ iz Gornjeg Nenadova koju pohađa maloletna NN izjavila je da je devojčica odličan đak, mirna i povučena (imena izmišljena). I objave sliku kuće u kojoj se događalo silovanje tek da iz tri okolna sela znaju na koga da upiru prstom i da to, jadno, dete obeleže do kraja života.

Gde je su onda bili usrani ministar, NUNS, OEBS, ANEM, te novinarka da napiše potresno pismo. Ako bi majka devojčice iz Nenadova i napisala nekakvo pismo, ne bi ga objavili nigde, osim (možda) u rubrici “Budale nam pišu”, kako se inače tretira novinska rubrika pisama čitalaca*.

Uz sve to, da ironije bude veća, za razliku od Oliverinog sina, devojčica iz Nenadova je žrtva  ne samo pisanja lista već i samog opisanog dogadjaja.
Zašto da mali Oljin mangup bude dovoljno dete, a  nesretna devojčica iz Nenadova nedovoljno dete, pa da pokrene reakciju (kako vidimo sada) vrlo pripravne srpske javnosti i države?

I zašto su, na kraju, sve životinje ravnopravne, a samo svinje malo ravnopravnije?

Možda Depeche Mode stvarno dođe u nekoj kratkoj pauzi ako mu ponude dovoljno novca i plaćen let iz nekog dalekog grada. Možda tada odsvira na opremi Ede Maajke koji bi opet mogao biti predgrupa, na primjer. Sve to pod uslovom da im je koncert u Beogradu važniji od nastupa u Atini, Istanbulu, Varšavi ili Vilniusu, kako autor teksta naziva Vilnjus. A možda bi fanovi, da su fanovi, sjeli u voz i za 2500 dinara kupili povratnu kartu i otišli do Budimpešte 23. juna, pogledali koncert, a onda se vratili nazad. Isto mogu i 11. januara 2010. u tom gradu. Ali ko bi očekivao da će fanovi ići na sajt omiljenog benda, ili da su, ako su spremni čekati 20 godina dolazak svemiraca, tačnije – omiljene grupe, spremni putovati skoro punih 300-400 kilometara i to u stranu državu. Pa ni u Zagreb nisu išli kad je taj britanski bend tamo gostovao prije tri godine. Šteta, mogli su staviti slike iz Budimpešte na Facebook i napisati kako im je bilo “sjajno”.

Nekada ljudi više vole pitati slučajnog prolaznika kuda da idu nego pratiti znakove i putokaze koji jasno govore. Nekad je jednostavnije i lakše biti na povocu nego se samostalno kretati. Posebno ako je povodac moderno dizajniran.

Desetak godina kasnije iste su novine najavile noć muzeja, pored vijesti kako se Jelena Dokić opasno posvađala s ocem, kako je neki unuk silovao, ubio, pa opet silovao babu, kako je Sarkozy u posjetu nekoj zemlji otišao bez žene, a da Brad i Angelina već sedam dana spavaju u odvojenim sobama i da nam nema spasa od svinjskog gripa. Noć muzeja je manifestaciju koja uključuje noćni obilazak muzeja, istih onih muzeja pored kojih, ne obazirući se, svakodnevno nezainteresovano prođe na hiljade ljudi. Tako su u subotu naveče ljudi masovno izašli i krenuli u razgledanje muzeja. Iako bi svako rekao “nisam ja bježao od Sunca”, pitam se zašto su ulice bile prazne tog vrelog avgustovskog dana. Nekako imam utisak da su to isti ljudi, tada u podrumima, a ovaj put u muzejima. Slično je bilo i sa koncertom američkog benda Red Hot Chili Peppers, kad je osamdesetak hiljada ljudi nagrnulo na nekakvu livadu da vidi jedan prosječan američki bend, tvrdeći kako je baš taj bend najbolji na svijetu, baš taj. Novine imaju nevjerovatnu moć, koliko god ponižavajuće bilo prihvatiti da nekakav Blic, Glas, Kurir i slično štampano smeće ima bilo kakvu moć i utjecaj na iole inteligentnog čovjeka koji ima bar mrvicu dostojanstva.

Naći mjesto za parkiranje u Novom Sadu u noći između subote i nedjelje bilo je kao dobiti bar šesticu na lotu kad ga organizuje onaj dečko iz G17. Ne samo da su parkinzi bili puni, već su zauzete bile i trake koje su predviđene za vožnju, zelene površine, čak i ona mjesta na kojima jasno piše da je parkiranje zabranjeno i da vlasnik kuće buši gume neposlušnima. Novosađani su jedva dočekali da obiđu muzeje, tako je izgledalo, a i vidjelo se ispred muzeja. Kao kad je organizacija Spona devedesetih gladnom narodu dijelila hranu. Kao da su muzeji zatvoreni ostalim danima. Grad od 250 ili 300 hiljada stanovnika, grad u kome su bioskopi zatvoreni jer za projekcije nije bilo dovoljno zainteresovanih čak ni toliko da se podmire troškovi struje, vode i grijanja, sad je doživio da ispred muzeja budu redovi kao u supermarketima pred Novu godinu. Ili kao redovi koji ovih dana postoje za nove pasoše uz pomoć kojih će ljudi posjetiti Kušadasi ili grčko primorje i kasnije fotografije objaviti na Facebooku.

Došli su svi oni koji u muzej nikad ne odu, osim kad je noć muzeja jer tako su im predložili u novinama. A kome ćete vjerovati i koga ćete slušati ako ne novine? Ako su onakve gužve bile na ulicama, kako li je tek bilo u muzejima. Negdje sam pročitao da je 38 muzeja posjetilo 140 000 ljudi. To znači da je svakih deset sekudni ulazio po jedan posjetilac, ako je to realno trajalo šest sati. Pitam se šta su povodljivi posjetioci uspjeli vidjeti u tom krkljancu, osim tuđih glava i guzica, što često i nije neka atrakcija.

Primijetio sam i nekoliko džipova i njihovih vlasnika, kao i njihovih žena lica zagorjelih u solarijumu. Sa svojim terenskim vozilima nastojali su parkirati baš pred muzej, a prelazili su i preko pješačkih ostrva ne bi li prije stigli. Pauk ih neće odnijeti, nema tako jakog pauka. A svi će vidjeti njihov auto. I neće morati pješačiti do muzeja. Da su kojim slučajem vrata muzeja veća, vjerujem da bi i u hodnik muzeja ušli da postave sopstveni eksponat. I oni su zavoljeli kulturu iste noći, posebno slikarstvo. Ili su pošli da vide postavku “Mobilni telefoni kroz istoriju”, da vide jesu li koji model propustili. Spremili su i svoj najnoviji model da kamerom od 40 megapiksela zabilježe viđeno u muzeju.

Ljudi idu gdje im se kaže, nekad su vrlo poslušni. Svi zijevaju u ekrane kad igraju srpski teniseri, iako tenis većina njih nikad nije pratila. Jure na Frušku goru baš za Prvi maj kad je gore gužva kao u prenaseljenom mravinjaku. Idu na Exit bez obzira ko na festivalu gostuje, iako van Exita rijetko idu na koncerte i ne posvećuju posebnu pažnju muzici. Idu na more po svaku cijenu kako bi poslali razglednice odande. Na koncert Depeche Modea idu jer “to ne smije da se propusti”, kako najčešće kažu. Pa kad ne smije, eno, taj će bend nastupiti u Beču, a Beč nije daleko za prave fanove. Vjerujem da bi rado išli i na izložbu šarafa kad bi u medijima bilo najavljeno; imamo ove godine metričke vijke i specijalnu kolekciju M16 vijaka, kao i vijke između dva svjetska rata. Tu su i visokovrijedni zavrtnjevi svih klasa, upravo ono što je nedavno priliku imala vidjeti stroga bečka publika. Iz Rusije su stigli posebno zanimljivi vijci s početka prošlog stoljeća. Prvi put u Srbiji u muzejima i rani vijci za lim, drvo i panel, uključujući i rijetke M22 vijke od mesinganog željeza. A tu je i postavka matica za umjetničke sladokusce, od M3 do M30…
Dovoljno je dobiti prostor u novinama i sve će proći i biti prihvaćeno.

Vidimo se u muzeju. U isto vrijeme sljedeće godine. Noć muzeja je extra.