“Dođite u Irish pub da se u njegovoj domaćinskoj atmosferi dogovorimo oko posla”, rekao mi je agent producentske kuće na kraju kratkog razgovora. Naime, oni su za svoj novi film tražili glumca nalik meni. Jedan me moj poznanik preporučio, a oni su odmah shvatili da sam ja pravi čovjek za tu ulogu.

Pojavio sam se na dogovorenom mjestu. Nisam kasnio, čak sam stigao malo ranije da ostavim utisak ozbiljnog glumca kojem je posao na prvom mjestu. Sjedeći za stolom do zida, razmišljao sam koliko sam sretan što sam dobio ponudu. Iz kratkog telefonskog razgovora shvatio sam da je u pitanju veliki film.

Ljudi iz filmske ekipe stigli su ubrzo. Njih dvojica, bucmasti i obični. Razgovor je počeo. Iznenadio sam ih skromnošću i jednostavnošću kad sam naručio coca-colu. Bucmasti je pio Guiness, a obični je pio nekakvo piće koje se služi u malim dozama.
“Vidite, ovdje vam je scenario filma. Voljeli bismo da ga pročitate da znate o čemu se radi i da odlučite. Radi se o velikom projektu.”

Ubrzo sam prelistao pružene papire, čuo njihovu ponudu i prihvatio da učestvujem u filmu. Moj lik se zvao Debeli, i bio je negativac. Srbin.

“Sad, znate šta…”, počeli su oni stidljivo. “Vi biste se za tu ulogu, kako da vam kažem, trebali razjačati malo, malo se udebljati”, rekao je obični, a bucmasti je klimao glavom i naručio nam još jednu turu.
“Ma nema problema, ja sam sad taman kakav treba da budem, ali spreman sam da se žrtvujem. Udebljaću se da dočaram ulogu. Ako je za potrebe filma, rado ću to učiniti.”
“Da, to smo i očekivali od vas. Neće to biti ništa strašno, mi ćemo vam pomoći, poslaćemo vam naše nutricioniste, čak i kuvare.”
“Ma nema problema, meni to lako ide. Koliko treba da se udebljam? Pet kilograma? Šest? Deset? Samo recite pa da krenem.”
“Hm, vidite, u tome je stvar. S obzirom na vašu trenutnu masu i visinu, mislimo da bi trebalo i više. Možemo vam staviti i jastuke, ali realističnije je, a film je ozbiljna stvar.”
Onda su nazvali jednog stručnjaka i rekli mu koliko kilograma imam, koliko sam visok, kakav mi je oblik glave i šta volim jesti. Nakon razgovora, obični je kratko rekao:
“Još 77 kilograma.”
“Krećem već sad”, rekao sam i dodao šećera u coca-colu. To ih je nasmijalo, pa sam se i ja nasmijao. Naručili smo još jednu turu, rukovali se, a onda se opet zadovoljno smijali. Rekli su mi da se pripremim za ulogu i da ćemo potpisati ugovor. „Nema problema“, odgovorio sam.

“Hahahahaha!”, odjekivalo je Irish pubom i to su čuli i malobrojni gosti, šanker, konobar i konobarica. Znao sam da će me tražiti da se slikam s njima kad pogledaju film i kad vide moju veliku ulogu. Snimanje je trebalo početi za nekoliko nedjelja i ja sam po izlasku iz Irish puba krenuo da se pripremam za ulogu.

Svratio sam na pijacu i kupio banane. Pet kilograma. Kupio sam i grah tetovac, za gravče na tavče. Onda sam otišao u prodavnicu zdrave hrane i kupio isključivo zdravu hranu: kikiriki, bademe, neke krupne lješnjake, indijske orahe, kandirano voće, i dva sendviča koja sam pojeo usput, na putu prema stanu. S desne strane sam vidio ratluk.
“Molim vas ovaj crveni ratluk isto.”
“Koliko?”, zapitala je prodavačica.
“Sve to što imate tu. A može i pola kilograma žutog da se malo osladim.”
Srećom, na putu do kuće naišao sam i na dvije pekare. U jednoj sam imao toliko sreće da su upravo izvukli tople kifle. Kupio sam dvije kifle, ali i dvije žemičke i dva kroasana, jedan sa sirom i jedan sa čokoladom. U drugoj sam uzeo dvije buhtle s pekmezom, jednu sa čokoladom i dva svježa kruha. Jedan sam pojeo na putu do kuće, a drugi sam ostavio da ga jedem namazanog debelim slojem maslaca i marmelade, a da se između zalogaja osvježavam mlijekom sa 3.2% masti, možda čak i čokoladnim. Kasnije sam, poslije nekoliko šaka badema i pola metra kobasice, popio dva piva, legao i odspavao dva sata. Probudio sam se, a na televiziji je bio film Kralj komedije.

Nakon filma sam se odlučio počasiti krafnama zbog mog veličanstvenog starta karijere. Napravio sam više od 20 komada. Dok sam ih gledao kako plivaju onako velike u vrelom ulju, nestrpljivo jedući Snickers čokoladice, pomislio sam kako bih sutradan mogao srušiti rekord i pojesti više od 28 tufahija. Krafne sam premazao pekmezom od šljiva. Posuo sam ih štaub šećerom koji mi je padao niz bradu i zaustavljao se na mojoj pamučnoj majici koja mi se činila manja nego prošli put kad sam je nosio, a bilo je to prije desetak dana.
Otkazao sam sve sportske aktivnosti i uveo svakodnevno jedenje tjestenine i konzumiranje piva i dodatno zašećerenih sokova. Smanjio sam kretanje. Kuda god bih išao, išao sam isključivo taksijem. U moj stan na drugom spratu isključivo sam išao liftom. Nisam htio rasipati energiju na hodanje kad je isplativije da je pretvorim u salo. Već sam se vidio na crvenom tepihu, onom holivudskom. I kako u posebno krojenom odijelu dajem izjave na engleskom i kako koristim poštapalicu you know i pričam o filmu kao o nečem najvećem u istoriji kinematografije, a blicevi sijevaju. I onda pričam kako je bilo jako zabavno, so fun kako bi to rekle kolege iz Amerike. I oduševljeno pričam o filmu i dimim držeći tompus među zubima. Ja, veliki glumac.

Naručivao sam da mi pice donose u stan. To sam posebno volio. Na njih sam obično naribao dodatni sir, punomasni, visokokalorični. Tražio sam one s debljim tijestom. Poslije njih sam pio coca-colu u koju sam dodavao žličicu šećera, bijelog. I svakog jutra sam stajao na vagu i primjećivao i bilježio napredak u svojoj karijeri. Kupio sam digitalnu vagu koja može izmjeriti i preko 160 kg, čim sam vidio da se ona stara klasična zaglavila kad sam prešao 120. Očekivao sam da će ona nastaviti drugi krug, ali izgleda da su neke opruge unutra mislile drugačije. Tačnije, više nisu mogle misliti, nisu izdržale teret moje slave. Ubrzo od trbuha nisam vidio koliko piše. Najlakše je bilo kad je brat bio kod kuće, tada sam njega vodio na vaganje da mi kaže kako stoje stvari. Graf je samo rastao, bio sam sretan.
A neki su me rođaci, kao i poneki prijatelji, zadirkivali i opominjali da sam se prekomjerno udebljao. Oni su rekli da sam se zaokružio i da to nije zdravo, te da skinem bar dvadesetinu tone s mog trbuha. Ali ja ih nisam slušao, znao sam da mi zavide na mojim uspjesima. Budućim, ali ipak uspjesima.

Gledajući televiziju grickao sam smoki, čips, pomfri, kikiriki, štapiće i razne sjemenke. Imao sam običaj uzeti i tubu majoneze od 200 grama i isisati je za vrijeme reklama. Izvršio sam i testiranje u vezi hrane na koju nisam tolerantan. Znao sam i bez vađenja krvi koji će rezultati biti pa sam poslije prispjelih rezultata povećao unos mliječnih proizvoda, punomasnog i topljenog sira, tijesta, žitarica, slatkiša i alkohola. Za desert sam obavezno jeo sladoled sa čokoladnim preljevom. I istovremeno sam učio tekst za moju ulogu. Ne gine mi Oskar, bio sam siguran. Biću pljunuti debeli negativac, Srbin.

Uskoro su se pojavili prvi problemi. Teže sam disao. I sporije sam se kretao. Počeo sam spavati na leđima. Odjeća mi je odavno postala tijesna. Brzo sam odlučio nabaviti novu odjeću. S obzirom da mi je do uloge nedostajalo još 26 kilograma, ja sam odlučio da budem ispred vremena. Naručio sam trenerke i one dugačke haljine koje nose i muškarci. Bilo je baš lijepih dezena. Uzeo sam i japanke, bile su jeftine i praktične, a nisam se morao saginjati da ih zavežem. To im je bila najveća prednost. Jer, već dvadesetak dana nisam mogao da se sagnem, već bih sjeo, podigao nogu koliko sam to mogao, i zavezao vezice nekako nespretno, sa strane, znojeći se i dahćući istovremeno. Tek sam tada shvatio, dok mi je čelo bilo orošeno znojem, zašto su pravljene one dugačke žlice za obuvanje.

Problemi su se nastavili. Dovoljno je reći da su me šišali na stojeći, prvi put u životu. Nisam se mogao namjestiti u onoj stolici. Gledala me mlada frizerka koja se čudila mojoj neprirodnosti, a sa strane je imala obrijan dio glave jer je vidjela da je to uradila i popularna pjevačica novokomponovane muzike, kao i pirsing na nosu. Onda sam se krenuo istuširati. Ali kako! Sjeo sam na rub kade, koliko sam uspio, i polijevao se pomoću tuša. Sad sam uvidio prednost široke tuš kabine. Prijatelj mi je u šali predložio da platim jednog malog iz komšiluka da mi malo očisti među prstima i da mi izbrusi tabane kamenom. Rekao sam mu da to nikako ne bih volio, a i da je današnji svijet čudan, proglasili bi me pedofilom, iako bih ja prave pedofile davio s obe svoje ruke snažne kao bikove noge. Evo, tu su u prednosti bili glumci koji su ostvarili roditeljsku ulogu pa im sad djeca mogu pomoći pri kupanju. Imao sam i teškoća s rezanjem noktiju na nogama pa sam zamolio medicinsku sestru, jednu što po kućama obilazi nemoćne i bolesne, da dođe da mi ih podreže. Dobro sam platio i bio sam zadovoljan uslugom.

Moj odraz više nije stao čitav u ogledalo. Zato sam se počeo ogledati u obližnjem izlogu. Bio je dovoljno širok. Moj mi je menadžer javio da je potrebno da se udebljam još 15 kilograma iznad dogovorenog jer režiser nije bio zadovoljan kad je vidio kako izgledam na slici koju sam im poslao. Bio sam neuvjerljiv za ponuđenu ulogu. Otišao sam u nekakvo udruženje debelih ljudi. Tamo sam čuo savjete nutricioniste kako da se ponašaju da smršave. Počeo sam se ponašati sasvim suprotno, a kupio sam i tablete za apetit. Preporučivali su po jednu tabletu na svakih osam sati, ali sam ja pojačao dozu i uzimao po dvije tablete na svaka četiri sata. To je vrlo brzo dalo dodatne odlične rezultate. Tamo sam čuo da je sport važan za zdravlje, ne samo za izgled pa sam odlučio da ga poslušam. Učlanio sam se u klub sumo rvača.

A koliku žrtvu podnosim shvatio sam ponajbolje jednog jutra kad sam ušao u dućan da kupim nešto za doručak. Prelijepa prodavačica Sandra sažaljivo me gledala kad sam se zaglavio na onom rotirajućem ulazu. I kad sam se nekako provukao i našao se među policama prepunim hrane, ja sam se opet zaglavio između redova na blagajni. Ona me gledala svojim smeđim očima, a ja sam se na trenutak osjećao neugodno. A ispred mene su, u košarici, stajale kokice, prženi bademi, coca-cola, dva kruha, dvije konzerve graha, tabla slanine, maslac i dvije teglice majoneze. Na izlazu sam se jedva prvukao kroz vrata. Ja, budući holivudski junak.
Sličan događaj zadesio me u jednom kafiću. Pomogli su mi konobari koji su otvorili oba krila ulaznih vrata, kao da unose neki ormar ili stol za bilijar, pa sam uspio ući. To su gledali neki Bosanci koji su sjedili za obližnjim stolom. Onaj jedan što je ličio na Mirsada Baljića, kad je vidio da neću moći ući, savjetovao je: „Jaro, probaj na kant“. Kroz neke uske ulice ne bismo mogli proći veliki Petar Božović i ja, shvatio sam. Ali bismo se pozdravili. Mi smo kolege, razumijete.

Smijala su mi se neki bezobrazni klinci u autu iz kojeg su se čuli nekakvi reperi. Bilo je to dok sam se sporo gegao prelazeći preko pješačkog prelaza ispred njih. Trubili su mi i jedan je čak izvadio mobilni telefon da me snimi. Ali ja sam zastao, pomalo ljut jer sam bio gladan, nisam jeo puna dva sata. Otišao sam do njihovog auta i otkinuo retrovizor i svojom rukom teškom kao cjepanica lupio po krovu auta i ulubio ga. Odjednom su se oni u autu uozbiljili i prestali se smijati. A iz jedne teretane su mi se smijala dva bildera. Prolazio sam ispred njih i kroz staklo čuo kako se smiju zagledani u mene dok su jedan drugom pipali mišiće na guzici. Uhvatio sam se za međunožje i okrenuo se prema njima. To je dio imidža, veliki glumac nezgodne naravi, to sam ja.

Približio sam se željenoj kilaži. Sada sam već širom otvorenih usta disao dok sam kanale na televizoru mijenjao slučajno, jer su mi prsti bili toliko debeli da nisam precizno mogao koristiti daljinski upravljač. Na jednom programu sam naišao na reklamu za sprave za vježbanje. Neki anonimusi su trčali u mjestu i pravili trbušnjake znojeći se. Smijao sam im se dok sam desnim dlanom lupkao lagano svoj ogromni trbuh.
U lift sam ulazio sam jer više niko osim mene nije stao. Kad je jedan dan lift bio pokvaren, morao sam se popeti uz stepenice. Shvatio sam da nema mimoilaženja ako naiđu iz susjedi iz suprotnog pravca – idemo nazad ja ili oni. Budući da su oni bili brži, a i manje su se znojili, oni su išli nazad. Pa kad ja idem naprijed, njih troje-četvoro nazad preda mnom. Konačno, dok sam gledao jednu dramu na televiziji uvidio sam da, ako bih odlučio da sad izvršim samoubistvo, mogao bih za to koristiti samo čeličnu sajlu za šlepanje automobila, kao onaj debeli političar iz Velikog brata. Svako drugo uže bi puklo.

Na probno snimanje, ujedno i kontrolno vaganje, krenuo sam taksijem. Nisam imao nikakvih problema na snimanju, ali s dolaskom na snimanje je sasvim druga priča. Nisam mogao ući u auto. Taksista je povukao sjedište do kraja, ali nisam mogao stati. Kao da sam pokušavao ući u dječji autić u luna parku. Onda je taksista izvukao sjedište i trebalo je da se smjestim na zadnje sjedište, ali ni to nisam uspio. „Šefe, ne ide, imam problema s kubikažom auta“, rekao je. „Sad ću ja pozvati jednog svog kolegu, možda ti on može pomoći.“

Ubrzo je stigao njegov kolega koji je vozio kedija. Otvorio je stražnja vrata, a onda mi prostro nekakav tepih unutra. „Šefe…“, i on me tako zvao, „…osjećaj se kao kod svoje kuće. Slobodno se ispruži“, dodao je vrlo uslužno. Ja sam ušao, a oni su mi pomogli poguravši me. Onda sam se izvalio čekajući da dođem na odredište. „Šefe, je l’ ima mjesta otraga za još jednog?“, pitao je i nasmijao se, a iz zvučnika se čula „Debela devojka“, refren. „Polako vozite da se ne tumbam otraga!“, upozorio sam ga dok sam sjedio okrenut mu leđima. Sad u kediju, a za godinu dana u crnoj limuzini, zamišljao sam optimistički. Sjedim otraga, iza vozača, već sam sad zvijezda.

Na povratku me ispred stana sačekao neki nepoznat čovjek. Imao je torbu, izgledao je prilično poslovno. Pomislio sam da je u pitanju menadžer ili neki agent, te da će mi sad ponuditi ulogu za neki drugi film, i da mi karijera napreduje – još nisam snimio ni prvi, a imaću ugovor i za drugi film. Međutim, prevario sam se. Bio je to predstavnik jedne izdavačke kuće koja je u saradnji s medicinskim fakultetom imala u planu izdavanje nove medicinske enciklopedije. Htio je da me slikaju kao izrazito debelog čovjeka i da sliku stave kao primjer gojaznih osoba. Otjerao sam ga.

On nije bio jedini, pojavio se i predstavnik farmaceutske kuće, neki Milosavljević, koji mi je nudio ugovor za reklamu. Trebal je dao reklamiram preparat za mršavljenje, da na mom primjeru pokažu kakav ne bi trebalo biti i da tako zarade, rekao mi je, a da dio novca daju meni. Bio je to isti onaj proizvođač čije sam tablete za povećanje apetita kupio kad sam prihvatio ulogu. Otjerao sam i njega, čak sam ga i opsovao. Ja, filmski superstar.
Pojavio se i neki koji je htio da me ubaci u cirkus, a njega sam istjerao i poželio mu da ga pojede tigar, ako ga kojim slučajem ima u cirkusu. Bila je i delegacija iz udruženja debelih koja me zvala da im se pridružim na paradi debelih i da se tako izborimo za dostojanstveniji život. Ali ja nisam debeo, ja sam samo malo jači.

Dočekao sam i da postignem željenu težinu. Zagrizao sam čokoladnu napolitanku i stao na vagu, ona je pokazala da imam 177 kilograma. Bio sam visok kao i prije novog režima ishrane, 186 centimetara, nisam narastao. Javio sam se producentima rekavši im da sam spreman. Rečeno mi je da će me pozvati ovih dana jer upravo kreće snimanje. Nisu zvali sedam dana, a ja sam održavao težinu, pazeći da se ne udebljam. Kupio sam i neke vitamine jer sam htio voditi računa o svom zdravlju. Nisu zvali ni sljedećih sedam dana. Pa ni iza toga. Onda sam ja nazvao njih.

„Došlo je do iznenadne promjene u scenariju“, konačno su me obavijestili.
„Kako? Kakve promjene?“, čudio sam se gladeći svoj trbuh veličine bureta za rakiju.
„Pa režiser je odlučio da uzmemo jednog drugog glumca normalnog izgleda, misli da je to ipak bolje rješenje. Štaviše, misli da ste vi gojazni.“
„Kao sad? Pa dogovorili smo se da budem takav.“
„Jesmo, ali znate kakvi su režiseri. Imaju svoju viziju, nismo se dogovorili da se scenario ne može mijenjati.“
„Ali ja sam se udebljao skoro sto kilograma za ovu ulogu, posvetio sam se tome..“
„Nemojte da se sad razjašnjavamo, ne razumijete vi filmsku industriju.“
„Ali..“, zaustio sam, ali me glas s druige strane pozdravio i prekinuo vezu.

Sjeo sam na fotelju, izvalio sam se preko naslona. Srušili su mi se snovi. Počelo me nešto žigati u grudima. Nisam znao kuda da krenem. Možda do frižidera da složim jedan sendvič od polumetarskog francuskog peciva koje sam kupio i za koje sam predvidio i teglicu ajvara, ali samo jednu jer sam prethodnu ispraznio prethodne večeri dok sam gledao Pink Pantera na televiziji.

A onda je zazvonilo zvono. Na vratima mi se pojavio ozbiljan čovjek, filmski producent. Pustio sam ga unutra. Predložio mi je novu ulogu. Ali nije u pitanju bio debeli negativac nego izrazito mršavi čudak sa dugačkom bradom. Nakon pet minuta smo sve dogovorili.

U naredna dva mjeseca trebalo je da smršavim sa 177 na 57 kilograma. Toliko sam posljednji put imao u šestom razredu. Prihvatio sam i krenuo na rigoroznu dijetu. Pa to neće biti nikakav problem. Karijera je u pitanju. Holivud me čeka.
Slični Tekstovi:

• Breaking news
• Noć sova
• Divlji pastuv
• Laž koja nikoga ne zanima (slučaj paljenja hrvatske zastave)
• Skoro sedmica!

Kandidata je pažljivo birala komisija ozbiljna i detaljna pri procjeni osobina poput one na regrutaciji budućih vojnika. Nagrada je iznosila 50 000 evra za sto dana koje je trebalo da provede u flaši. Pored flaše su se smjenjivali reporteri koji su pratili šta kandidat radi i redovno su izvještavali šta se trenutno događa, baš kao što sportski komentatori prenose fudbalske utakmice putem radija. Postojala se i specijalne emisije s raznim gostima i analizama svakog dana posebno. Za vrijeme dok je takmičar spavao prepričavane su njegove dnevne aktivnosti, a čitane su i poruke slušalaca poslane mobilnim telefonom. Najčešće su ga podržavali, ali bilo je i onih koji su se javljali da kažu da ga mrze. Poruke su bile većinom kratke, nazivali su ga carem i kraljem, govorili su da je “ekstra” i “super” i da ide do pobjede.

Uvedeno je i glasanje. Budući da je bio jedini takmičar, glasalo se za “da” ili za “ne”, da li da pobijedi ili da ne pobijedi. Za neodlučne slušaoce željne glasanja postojala je i opcija “još ne znam”. Prihod od poruka išao je u dobrotvorne svrhe, onima koji još nisu imali jahtu, ili su imali samo jednu, i to kraću od dvadeset metara.

Bobana su na početku programa uveli u laboratoriju. Tu su mu pokazali staklenu flašu zapremine jednog litra u kojoj će provesti narednih sto dana. Onda su ga uveli u laboratoriju u kojoj su ga smanjili kao u filmu Draga smanjio sam djecu. U snu su ga pincetom ubacili u flašu kroz otvor na vrhu, a zatim su ga sličnom metodom povećali kao u filmu Draga povećao sam djecu. Sada je Boban bio veličine plastičnog vojnika, jednog onižeg. Uskoro se probudio i stao na noge. Pogledao je oko sebe i vidio staklenu flašu i na njoj etiketu sa svojim imenom, a na vrhu flaše je bio mikrofon da bi se čulo šta govori. A onda se okrenuo prema radio-reporteru i podigao palac kako bi dao do znanja da je sve u redu. Bilo je to okruženje u kojem će provesti narednih sto dana i izaći slavan. Bio je uvjeren u to jer su mu tako rekli poslodavci.

Takmičar se brzo privikao na nove uslove. Prenosi su počeli, a broj slušalaca je bio iznenađujuće velik. Čitave porodice su sjedile uz radio-prijemnike i slušale šta Boban radi.

„Boban se probudio. Boban se počešljao na desnu stranu. Boban je obuo svoje male čarapice, one iste od juče. Boban je sjeo uz rub flaše i posmatra vanjski svijet. Boban je pojeo sendvič sa paprikom. Boban se počešao po guzici…“, stizao je izvještaj.
„Jao, super, pa ovo je zanimljivije čak i od statusa na Facebooku!“, komentarisali su slušaoci.

Ulice su postajale praznije, a i dječja igrališta jer su skoro svi nestrpljivo čekali novosti iz flaše. Čak se i u kafićima počeo slušati radio. Ljudi su jedva čekali da čuju šta će Boban napraviti ili reći, hoće li opsovati možda. Oni su prepričavali šta Boban radi, šta je rekao, šta je jeo. Novine su bile pune naslova, a djeca su preko mobilnih telefona umjesto zvuka za poruku dobijala neku Bobanovu upečatljivu i popularnu izjavu.

Tokom prvog mjeseca boravka u flaši izašao je i album sa sličicama koji se odlično prodavao. U novinama za mlade pojavio se i Bobanov poster u prirodnoj veličini. To nije bilo teško s obzirom da je bio visok jedva tri-četiri centimetra, pa je većinu postera zauzimala flaša.

Kako ne bi postalo dosadno, producenti su koristili razne ideje. Da bi dodatno povećali slušanost oni su jednoga popodneva u flašu uduvali dva gusta dima zapaljene marihuane. To je bilo dovoljno da Bobana omami, iako je s negodovanjem gledao dim koji je ulazio. Komentator je bio oduševljen. Isto je bilo kad su jedne večeri Bobanu ulili skoro pola decilitra domaće rakije. Budući da je bos stajao na potopljenom dnu flaše, alkohol je brzo prodro u njegovo malecko tijelo. Boban se napio. Slušaoci su se u tišini okupili oko radija, a komentator je prenosio:

„Boban je upravo počeo pevati. Boban je zaplesao. Boban psuje. Boban je prdnuo. Boban priča o svojoj bivšoj devojci. Boban plače. Boban se sagnuo i pije rakiju…“, komentarisao je oduševljeno.
„Evo ga! Je l’ dobar?“, začuo se Boban, a komentator je ushićeno prenio informaciju kako je Boban upravo skinuo trenerku i izvadio penis. Više nije bilo dileme – Boban je najpopularniji čovjek u Srbiji. Ili najpoznatiji, jer bilo je onih koji su redovno slušali program i mrzili ga.

Narednog jutra Boban je imao težak mamurluk. Poželio je da se razgiba. Za fiskulturu je postojala posebna metoda. Flaša bi bila položena, a Boban bi legao i neko od zaposlenih bi flašu koturao po stolu da se takmičar razgiba. To je volio. Pored alkohola koji je bio redovan da bi Boban pravio budalu od sebe i bio zanimljiviji slušaocima, pazilo se ipak i na njegovo fizičko zdravlje. S plutenog čepa visila je vuna po kojoj se Boban verao da jača mišiće, ali su mu to brzo izvadili da se ne objesi u trenucima krize. Higijenu je održavao vrlo lako. Ulili bi četiri decilitra vode u flašu i promućkali. Izlili bi prljavu vodu, a unutra bi ostao samo čisti Boban.

Jedom su ga, da razbiju monotoniju ali i mamurluk, stavili na jedan dan u trolitarsku teglu s krastavcima, da mu promijene okoliš. Izašao je smežuranih nogu i pojeo je nekoliko krastavaca, a neki su bili njegove veličine. I imao je bocu s kiseonikom na leđima i ronio je među zelenim plodovima. Nekoliko dana proveo je i u pivskoj flaši jer je pivara platila reklamu.

Posebno zanimljivo bilo je kad su ga u flaši odnijeli na šank popolarnog i posjećenog kafića. Ljudi su ga gledali, ali zbog stakla i glasne muzike nije najjasnije čuo šta pričaju. Neki je čovjek ostavio “Blic” na šanku. Na naslovnoj strani bio je upravo on, Boban. I vidio je da je zvijezda. Pa “Blic” ga stavlja na naslovnu stranu! „Boban se naljutio na samog sebe“, pisalo je velikim štampanim slovima između ostalih naslova, pravopisnih grešaka i vijesti iz crne hronike. Zaslužio je, na to mjesto se ne dolazi bez zasluga. A već na sljedećoj strani ga je karikaturista nacrtao kako stoji u flaši. Napisao je njegovo ime da se zna o kome se radi jer crtež nije bio baš uspješan, kao da je prirodno da ljudi borave u flašama pa se ne zna o kome je riječ.

Ipak, najviše efekta je bilo od alkohola, pokazalo se. Tada je Boban bio slušaocima najinteresantniji. Zato su ga organizatori često koristili. Tokom jednog pijanstva dali su mu mobilni telefon. On je čitavu noć pijan slao poruke koje su narednog dana, bez njegovog znanja i dopuštenja, čitane pred slušaocima. Prednjačile su one koje je slao trenutnoj djevojci, ali i bivšim djevojkama.

U pola pet ujutro Boban je, držeći telefon u ruci, zapjevao narodne pjesme. Imao je običaj da po noći pjeva. Bio je ozbiljan, lupkao je po staklenom zidu u ritmum, sav ozbiljan i zamišljen. Povremeno je žmirio dok pjeva, a nekad je čak i podizao ruke. Pijan je često pričao o svojoj intimi pred svima dok ga milioni nepoznatih slušaju. Lako su ga nagovarali na to.

Da bi ga provocirali i iznervirali i izazvali njegove burne reakcije, jednog jutra su pored njegove flaše stavili flašu rakije u kojoj je stajala kruška prosječne veličine. S druge strane bila je prazna flaša s brodom unutra.
„Je l’ se osećaš kao brod ili kao kruška?“, pitali su ga.
„Nabijem na kurac tebe i brod i krušku. Nemoj da me nerviraš. Od jutra sam u flaši.“
„Pa u flaši si već skoro dva meseca.“
„Jeste, to je tačno, ali sam i od jutra. Skloni te flaše, idu mi na živce.“

Znali su ga i po glavi dražiti dugačkim perom ili vrhom grafitne olovke. Boban je to mrzio i tada je glasno negodovao i psovao:
„Jebem li vam majku svima. Videćete kad izađem, kurca mi se napušite“, galamio je, a radio je bilježio najveću slušanost od početka emitovanja šoua.
Iste su mu noći s vanjske strane stavili miša, ali Boban se nije uplašio iako je miš prema njemu izgledao kao dinosaurus. Gledali su se kroz flašu, a tada je Boban naglo krenuo prema staklu i viknuo: „Haaaaaa!“, a miš je pobjegao. Boban se nadmoćno smijao.

Tada se sjetio svoje djevojke s kojom se posvađao prije ulaska u flašu. Polupijan je približio usta staklu, dahom napravio podlogu za pisanje i na njoj napisao početno slovo njenog imena i uokvirio ga u srce.

Bilo je dana kad su mu puštali pjesme koje voli, ili koturali flašu po stolu, a on se prevrtao unutra. To je jako volio pa se smijao. Volio je i viceve pa su ga nekad i tako zabavljali, a on se onako malen smijao. Onda su mu za nagradu ubacivali vatu natopljenu rakijom. Javio se debeli reporter duge kose i iritantnim glasom rekao:
„Da vidiš kako pobudali kad mu damo da pije. Neki dan je izvadio kurčić i pokazao. Evo ga, je l’ dobar, vikao je iznutra, pa smo mu dodali još rakije da mu ga da po iskrenosti, zapalili marihuanu i dunuli dim unutra. A on viče iznutra ‘mamu ti jebem’, a kasnije vrišti od smijeha i skida se i viče ‘gle kurčinu, gle kurčinu’ i drži kurčić i uvlači usne coktajući kao kad se konju želi dato znak da stane ili da krene…“, pričao je, ne krijući zadovoljstvo, glumac koji je radio kao voditelj emisije.
„Drugi dan je cedio vatu pa lickao rakiju koju je iscedio, treći dan plesao, četvrti pevao, a peti plakao. Ma super nešto. Ekstra program!“

Opet su mu dali piva i on se napio sretan što će uskoro izaći. Zapjevao je i zaplesao u flaši. „E da mi je još neka partnerka tu, video bi žurke“, rekao je direktno u program.

Čuvši to, organizatori su najavili, da on ne čuje, da će mu dovesti ženu idućeg dana. Narod to voli gledati, to će biti pun pogodak, mislili su. Još ako dođe do seksa stići će se do toga da 80% ljudi sluša emisiju.

„Imamo iznenađenje za tebe“, rekli su mu, a onda mu ubacili jedva vidljivo biće koje su laserom povećali. Žena s naočalama mu se predstavila:
„Ja sam Anja Vojtekovska,“ izgovorila je ona grubim glasom.

Boban je nezadovoljno podigao obrve i zakolutao očima, a onda joj okrenuo leđa i okrenuo se prema ljudima iz producentske kuće.

„Šta je ovo?“, uzviknuo je.
„Žena, Bobane. Imaš jedan sat intime ako želiš seks. Trenutak intime, tako smo to nazvali. Zatvorićemo te u ormarić, stavićemo flašu tamo da te niko ne vidi, da imaš intimu dok ne završiš.“
„S kim, ne vidim ovde ni lutku na naduvavanje, a kamoli šta bolje od toga.“
„Bobane, ne budi neprijatan prema dami.“
„Koja je to dama?“
„Popričaj s njom, možda ti se svidi.“
„Ma šta da pričam s njom, koji kurac? Pa više bih zajedničkih tema imao s onom vinskom mušicom našao što mi je neki dan sletela na rame kad ste mi noge natopili kiseleći ih u vinu, a ne s ovom droljom. I više bih pametnog čuo od te mušice. Ne vidim ženu toliko dugo i vi mi sad dovedete ovo stvorenje za koje, na prvi pogled, ni ne znam da li je žensko! Dobro da mi niste doveli onu Lunnu Lu! Šta će mi ova, pa ne bih je ni štapom dotakao, a nisam baš izbirljiv kad su žene u pitanju. Nemojte me tako vređati. Bolje da ste mi dali lutku na naduvavanje nego ovu. Pa jesam li ja tu za zajebanciju?“, vikao je prijetivši da će izaći van.

Za kaznu zbog neprihvatljivog ponašanja, producenti su mu doveli bivšeg komšiju s kojim je u svađi i sadašnjeg muža njegove bivše djevojke koji mu je govorio o intimi i koliko im je strastvena veza, a Boban je ljutito gledao iz flaše:
„Najeb’o si kad izađem, ja ti kažem. Nabiću ti ovu flašu u usta! I ne samo u usta!“

Konačno, kad je istekao period proveden u flaši, Bobana su izvukli iz nje i opet povećali i on je pred brojnim slušaocima doveden na razgovor.

„Reci miiii kako se osećaš“, pitala je ushićena voditeljka koja je svako pitanje počinjala sa „reci miiii“, a nakon svakog odgovora govorila „ok“ i gledala u papir s pitanjima.
„Super je, u flaši sam se super proveo. Povremeno sam osećao klaustrofobiju, kao da sam negde zatvoren, ali to me brzo prošlo. Bilo je dobro.“
„Ok. A reci miiii šta ćeš sad prvo da uradiš?“
„Sad ću najpre da se dobro odmorim.“
„Ok. Reci miiii šta planiraš dalje sad kad znaš da si pobednik.“
„Ne znam još, najpre ću da razmislim. Verovatno ću da ovo iskoristim ovo novo nezaboravno iskustvo i da snimim rep album i napravim muzičku karijeru jer kako drugačije da ljudi čuju za mene. A možda se prijavim i za neki sledeći reality show.“
„OK. Reci miiii…“

Nakon zaslužene pobjede, pored slave i popularnosti, Boban je osvojio i nagradu od 0,8% popusta u svim “Maksi” radnjama, dvije gajbe pića po izboru, ali s povratnom ambalažom, kao i krstarenje od Ulma do Crnog mora Dunavom u flaši i to brzinom od skoro dva metra u sekundi, kao i boravak u flaši u jednom od najpoznatijih beogradskih kafića u trajanju od deset dana. A zatim i prekookeansko putovanje u potpalublju broda, smješten u gajbi alkoholnog pića, i konačno upoznavanje sa Jerryjem Springerom.

A producenti su osmislili i novi šou koji kreće uskoro. Ljude treba zabaviti.
Slični Tekstovi:

• La Folie
• Centar za odvikavanje od bolesti zavisnosti
• Skok u vis
• Nije lako postati popularan
• Breaking news

Zoran je ubrzo počeo rzati između rečenica. To je uslovilo da sve manje priča. Ljudi su ga vidjeli kako s lakoćom diže po dvije vreće cementa i na leđima ih nosi kad je pomagao komšiji oko gradnje kuće. Isto tako je sve češće u rano jutro i kasno popodne trčao po ulici noseći na leđima komšijinog šestogodišnjeg sina, a malo kasnije i njegovog brata blizanca, isto šestogodišnjaka. Sam je, s lakoćom, uspio izgurati automobil koji mu je zaglibio u dubokom blatu kad se otopio posljednji snijeg te zime. Zorana su mislili odvesti na pregled, ali nisu znali da li da idu kod doktora ili kod veterinara.

Ubrzo je počeo trenirati atletiku. Bio je najkrupniji i najstariji, a bio je i najbrži. Volio je sve trkačke discipline, a posebno trke s preponama. Kad bi odlazio u goste kod prijatelja, Zoran bi jeo samo povrće, posebno svježe lisnato, a volio je mrkvu koju je grizao svojim snažnim prednjim zubima. Vidjeli su ga jednog dana kako iz prodavnice zdrave hrane izlazi noseći u rukama zob. Bila je to vrlo neobična scena jer Zoran nije nosio pola kilograma ili kilogram zobi, već dvije velike vreće. Prestao je piti kafu, ali je zato u gostima volio lizati šećer s dlana, posebno onaj u kockama.

Rjeđe se kupao, a gotovo svake večeri se počeo timariti. Pribor je kupio u obližnjoj radnji, a kasnije je naručio iz Engleske poseban, preko interneta. Najprije se timario sam, a kasnije ga je timarila njegova mlada žena, dok bi se Zoran zadovoljno razvukao na trosjedu. Neki su se čudili što je ona i dalje s njim. Jedni su mislili da je u pitanju snažna ljubav, a drugi su razlog pronalazili u glasnim uzdasima koji su dopirali iz njihove spavaće sobe okrenute prema susjednoj kući i komšinici koja je gotovo svakodnevno sjedila u obližnjem frizerskom salonu i prepričavala novosti iz susjedstva.

A Zoran je upravo tamo svratio da podšiša kosu. Skratio je sa strane, a iza je ostavio dugi gusti rep crne boje koji je dopirao do stražnjice, skoro do koljena. Isto tako je ostavio i široku gustu krestu na sredini glave, pa je ta frizura ličila na gustu grivu.

Ubrzo je počeo mrdati ušima dok bi sjedio za stolom, jeo je mrkvu i kocke šećera, a to se posebno svidjelo djeci iz susjedstva. I neke dame je tom sposobnošću privukao, posebno kad bi uši mrdao unazad, a onda se smijao pokazujući svoje velike i jake zube. Na desnoj je nadlaktici istetovirao “divlji pastuv”, a isto je napisao i ispod svog imena i prezimena na vizit kartici.

I više nije igrao belu. Počeo se baviti trkama, a često se i kladio na trke konja. Obogatio se. Kažu da je imao dojave.

Jedne noći dugo je ostao budan jer je pred njim bila važna trka na 1 500 metara. Znao je da će ga pobjeda odvesti u legendu njegovog kraja kad je sport u pitanju. Iste noći dobio je nasljednika. Njegov je mladi komšija na jednoj žurki popio nekoliko ekstazi tableta. Narednog jutra počeo se pretvarati u rasnog konja.Slični Tekstovi:

• Debeli glumac
• Papagaji u borbi za slobodu
• Srbija za dvadeset godina
• “Tigar” lopta
• Noć sova

Već odavno je dosadno u gradu jer je raspored ulica isti unazad nekoliko godina. Nije ni čudo što je sve manje djece u školama za poštare, taksiste i prodavače Kirby usisavača. Čuo sam iz nekog kafića kako Branimir pjeva “…pošao sam u Viennu da pronađem svoju djevu…”, taj sam stih uhvatio. Shvatio sam ga ozbiljno. Hm, to bi moglo biti zanimljivo. Razmislio sam, ali u džepu jakne mi je bio samo srpski pasoš koji je istekao negdje prije šest ili deset mjeseci, ne mogu se sjetiti točno datuma isteka pasoša, kao ni točnog datuma rođendana jednog mog kolege s fakulteta koji je sjedio do prozora i imao je bilježnicu sa slikom presječene naranče na koricama. Nisam mu se sjetio ni imena, a prezime je, gotovo sam siguran, završavalo na “ić”. Hrvatski pasoš mi je ostao u stanu, a njemački nikad nisam ni imao, iako uvijek navijam za Nijemce kad dođu četvrtfinalne borbe i zapadni Čehoslovaci ispadnu. Ali to još nije dovoljno za dobijanje toga pasoša. Mislio sam da ipak odem u Beč, a da na granici zamolim one ljude da me puste preko. Onda sam se ipak predomislio jer je moguće da oni tamo toga dana neće biti dobre volje pa me neće pustiti. Dakle, Beč otpada, ne da mi se sad vraćati u stan, pomislio sam tada ispravno.

Pogledao sam neki auto na parkingu. Ne zato što volim automobile, pogledao sam zato što sam nekud morao gledati. NK pisalo je na tablici. Prvom čovjeka na koga sam naišao, a koji je izgledao kao da se razumije u geografiju i kao da je u prvom polugodištu sedmog razreda bio vrlo dobar iz tog predmeta, uljudno sam se obratio:
“Hvaljen Isus, gospodine. Da li mi možete reći na kojoj strani je Nikšić?”, a on je pokazao prema Petrovaradinu i ja sam ubrzao korak, uhvatio autobus do Petrovaradina, izašao na pretposljednjoj stanici, i za tri-četiri sata već sam bio u Inđiji. Sporo, rekli bi vozači, ali ja sam krenuo pješke. „Tko polako vozi – daleko stigne“, rekao bi jedan subotar što me jednog običnog ponedjeljka 1986. povezao u svom kamiončiću plave boje iako ja nisam bio subotar u tom trenutku, ali ni meni ni njemu to nije bilo važno, a u kamiončiću se čula druga pjesma s B strane novog albuma Miše Kovača.

Između Inđije i Pazove sam se zabavio tako što sam brojio drveće. Jedno drvo, drugo, treće… Brojio sam, ali mi je kod sedmog postalo dosadno pa sam prestao. Onda sam prešao neki most, ispod sam vidio kako Jason naporno vježba, sam, bez trenera. Spremao se za duel protiv Mychaela Myersa, osokoljen pobjedom nad favoriziranim Freddyjem. Siguran singl na Jasona kad se taj duel pojavi u kladionici.

Beograd sam zaobišao jer sam se tamo zamjerio jednom čovjeku zbog cure pa sam nastavio prema jugu preko mokrih oranica da se čeličim. Svratio sam u jednu trgovinu da kupim jednu bonžitu jer samo ogladnio. Neočekivano, tu sam sreo Suzanu Mančić i upitao je:
“Suzana, koji će brojevi biti ovaj put izvučeni u lotu?”, a ona je rekla: “Ne radim više jer je slaba plata za tako naporan i odgovoran posao, a i radi se svaki utorak, nema slobodnog utorka nikad, pa probna snimanja, ma razumeš me… Ali mislim da će biti 1, 6, 10, 12, 20, 25, 26 i dopunski broj 27.”
“Nema više dopunskog broja, Suzana.”
“Baš zato, svi očekuju da ga neće biti i varaju se. To je iznenađenje, razumeš, samo ti odigraj. Ovaj put će biti.”
“Hvala, Suzana.”
“Nama na čemu, hvala tebi.”

Kod Ljiga me pozdravio neki visoki čovjek čiji je glas bio kao glas Mikija Mausa. Jahao je na svom konju prema Beogradu, a iza njih je išao rezervni konj, kad se ovaj glavni umori da onda rezervni nosi visokog čovjeka čiji je glas bio kao glas Mikija Mausa, a glavni konj da odmara i bude rezervni konj. Imao je šešir na glavi taj visoki čovjek čiji je glas bio kao glas Mikija Mausa.
Tu sam u nekom selu uplatio listić za loto, samo jednu kolonu sam ispunio.
“Fali ti jedan broj, ovde ima samo šest”, rekao je civilni vojnik koji je bio na služenju vojnog roka, na obuci, baš u kiosku za loto i srodne igre.
“Ne fali, ja igram samo šest jer sam skroman. Meni ne trebaju milioni koje sedmica daje, meni je dovoljno samo nekoliko desetina hiljada koliko donosi šestica.”
On se malo protivio, ali sam mu onda pokazao svoju vojnu knjižicu s potvrdom doktora, glavne sestre i spremačice Verice da sam ja civilni pukovnik u penziji, specijalac s jednog instituta, i on je prihvatio listić i salutirao mi poput mladog Georgea Hazarda (glumio ga je James Christopher Read, inače lav u horoskopu i navijač ekipe Buffalo Sabres) na West Pointu u seriji Sjever i jug.

Uplatio sam i tiket u kladionici jer nije bilo lozova selo-grad koje obožavam, a ni onih bezveznih greb-greb, čiji sam protivnik. Četrdeset i dva kilometara kasnije saznao sam da sam dobio. Neki je dječak dotrčao do mene, rekao mi da sam dobio, i onda je pao iznemogao, zapalio cigaretu “Milde sorte” i ponudio me. Odbio sam jer ja pušim samo “Opatiju”, i vratio sam se nazad po novce. Onda sam ih dao onom dječaku, dijelili smo pola-pola. Donio sam mu i flašu vode. On se njome polio po glavi, a ostatak mi je dao jer smo i to dijelili. Već sam bio umoran i znao sam da sam se prešao što sam krenuo preko Beograda, trebao sam ići preko Fruške gore pa preko Šapca, ali sam se bojao uzbrdice. Toga sam se sjetio negdje iza Čačka, toga da je trebalo ipak preko Fruške gore.

Onda mi je opet bilo dosadno pa sam najprije išao četiri kilometra unatraške, a onda još četiri žmureći na jedno oko, a potom na drugo, da bih naredna četiri, potpuno utreniran, prešao potpuno zatvorenih očiju. Tako se dogodilo da umalo skrenem s puta u jarak obrastao biljkom rubus fruticosus koju neki nazivaju i kupina. I onda me prenulo nečije glasno dozivanje: “Kss, kssss! Kss, kssss!”
Osvrnuo sam se, bio je to mladi dečko bez brkova, oglasio se bilborda, javio mi se s te slike. Vidjeli su mu se samo glava i vrat, a ostalo nije stalo na sliku jer ga tada vozači ne bi uočavali s udaljenosti veće od dva kilometra i tristo osamdeset metara.
“Šta je, dečko?”, pitao sam čudeći se kako mu nije dosadno tu na vjetrometini.
“Je l’ imaš šta sitno da platim bilbord za sljedeći mjesec? Skinuće me ako ne platim”, pitao me je.
“Dakako. Ali, nemoj za to kupiti cigarete nego stvarno plati bilbord. Pa da se vidimo i kad se budem vraćao”, odgovorio sam.
„Stari, jesam li te ja ikad u životu slagao?“, čudio mi se on iako smo se vidjeli tek prvi put.
„Dobro, idem uplatiti 200 dinara. Tu budi tu i nemoj nikud ići, a ja ću ti donijeti uplatnicu.“
„Dogovoreno! Nisam ja mrdnuo odavde već dva mjeseca otkako su me zalijepili. I kupi neki osvježivač za WC, jako smrdi ovdje jer vozači baš ovdje vole urinirati, pored stuba što drži bilbord“, rekao je i ja sam ga poslušao, skrenuo s puta, brzim hodom od 7 kilometara na sat prešao 11 kilometara, uplatio i kupio osvježivač i vratio se, ali dečko s bilborda je nekud otišao pa je tamo bio prazan prostor na kojem je neko kredom napisao Vrtni patuljci makove sade.

U Kosjeriću sam predahnuo. Moj prvi odmor. Naručio sam dva čaja od metvice. Nije ga bilo, nije bilo tog čaja. Plakao sam desetak minuta, bio sam tužan. Onda sam se sjetio čaja od metvice i razveselio se iznenada. Poželio sam taj od metvice. Toga je bilo, upravo su ga kuvali nekom gostu koji je otišao jer im je rešo bio slab i spor, gost nije mogao čekati jer je pješačio prema Kolašinu, pa se čaj taman skuvao za mene. Ali ni ja ga nisam popio, samo sam ga platio. Ne volim čaj od metvice, uopšte ne znam kako to neko može piti.

Priroda je bila zelena i zaustavio sam se pored pruge na koju sam naišao. Stavio sam ruke u džepove, desnu ruku u desni džep, lijevu u lijevi, baš kako sam naučio kad sam se prvi put susreo s džepovima. Nisam cijele ruke ugurao u džepove nego onoliko koliko je stalo, samo šake. Tako sam stajao šest sati, a ruke sam vadio samo kad je prolazio neki vlak. Teretnima sam mahao samo desnom rukom, a putničkima s obe ruke. I tako samo šest sati jer sam žurio. Pošao sam dalje, prema Užicu.

Počeo sam glasno pjevati “Dirlada da, dirlada da”. I tu me uhvatila kiša. Velike stvari otkrivaju se slučajno. Ja sam tako saznao kojom se pjesmom u sušnim vremenima doziva kiša. Tiho i samo uvodno “Dirlada da” za blagu kišicu i gromoglasno strofu i ponovljeni refren za pravi pljusak. Odavno sam otporan na kišu. Dvadeset kilometara sam pješačio po kiši, onda sam ipak kupio specijalni kišobran s gromobranom u nekom mjestu, ali je kiša prestala pa sam ga dao nekoj baki koja je stajala uz cestu i prodavala tvrdi sir stranim turistima među kojima su najčešći bili Nijemci iz DR Njemačke. Ta je baka ličila na jednog mog profesora matematike iz osnovne škole, ali sam ja znao da to nije on.

Zatim sam ubrzao jer je već padao mrak. Ponovo sam glasno zapjevao da otjeram šišmiše, za koje legenda kaže da se u starom Životinjskom carstvu nalaze na broju 179, da mi se ne zapetljaju u kosu. Ubrzo sam stigao u Crnu Goru. Izdaleka sam čuo kako neko pjeva Unite Europe, jedan od 33 hita Tota Cotugna. Bio je to graničar. Taj graničar mi je rekao da ne mogu preći granicu bez pasoša, a ni sa izviđačkom iskaznicom moga brata koja se slučajno našla u jednom od nekoliko džepova mojih farmerica.
“Evo, tu mi pljuni ako s tim pređeš preko”, kazao je i pokazao desnim kažiprstom sredinu svoje donje usnice.
“A ako te podmitim bombonima Dimnjačar?”
“Mmmm, odžačar grla. To je već potpuno druga priča. Izvoli”, rekao je, maknuo razvučenu špagu i omotao je oko ruke, pomakao se u stranu i ispružio ruku kao da ću ja sad proći kroz neka vrata. Ostavio sam mu čitavu vrećicu i nastavio dalje.

Bio je dan. A ja sam bio između neka dva grada. I šta sad? Kako sad da nađem Nikšić? Odlučio sam da pitam čovjeka koji je stajao u Pljevljima. On me čudno gledao jer su mi nogavice bile malo mokre, kao da nikad nije vidio nekoga s mokrim nogavicama. Zalutao sam pa nisam našao most i morao sam pregaziti neku rijeku koja se zove Ćeotina. To sam saznao kad sam na drugoj strani vidio tablu na kojoj je pisalo da do sljedećeg mosta ima 500 metara nizvodno. Jeo je neprskane sjemenke bundeve taj čovjek, sam ih je uzgojio u stakleniku iza svoje kuće, ukrštajući budnevu sa suncokretom. Bio je naslonjen na stub ispred prodavnice i samo mi je, bez riječi, pokazao smjer u kojem je Nikšić, ako se nije šalio. Međutim, šalio se. To sam shvatio kad sam došao na crnogorsko-hrvatsku granicu i vidio na jednoj kućici grafit „Ovo je Hrvatska!“. Glasno sam se počeo smijati toj šali koju sam shvatio tek tada, poslije 14 sati pješačenja.

Vratio sam se nazad i smijao se duhovitom odgovoru toga čovjeka. Opet sam naišao na tog čovjeka i on se isto smijao. Pozdravio sam ga, i on je mene. Onda mi je pokazao da je Nikšić u stvari na drugoj strani. Sad se nije šalio. To su mi potvrdila dva čovjeka, tata i sin. Tata je osmogodišnjeg sina nosio na ramenima i rekao je da sam na dobrom putu. Onda sam malo kasnije naišao opet na njih dvojicu, ali je sad osmogodišnji sin nosio tatu na ramenima i ovaj put je on rekao da sam na dobrom putu. I da, bilo je tako. Nekoliko sati kasnije sam vidio tablu na kojoj je pisalo “NIKŠIĆ 20 m”, a bila je i strelica pored table. To je značilo da do Nikšića ima još 20 metara. Kad sam prešao i tih dvadeset, stajala je tabla “NIKŠIĆ”. Naišao sam na jedan dućan, bilo je vrijeme da se osvježim. Kupio sam pakovanje od šest flaša mineralne gazirane vode. To sam shvatio kad sam izašao iz dućana i vidio da piše „ jako gazirana“. Vratio sam se u prodavnicu i pitao da li mogu zamijeniti vodu jer sam vadio krajnike 1984. godine pa još nije vrijeme da pijem gazirana pića, ali je tridesetogodišnja prodavačica koju je dvadesetogodišnji dečko mazio po guzici s obe ruke rekla da to ne dolazi u obzir.

„Dobro, dajte mi onda još jedno pakovanje od šest flaša negazirane vode.“
„Izvoli, to je ukupno devet litara raspoređenih u šest flaša. Tako kaže digitron“, rekla je.
“Još da vas pitam…”, rekao sam kad je onaj mali svoje ruke već prebacio na njene grudi. “Meni su rekli da je u Nikšiću dobro pivo. Zove se Nikšićko pivo, ili nekako slično. Je l’ imate možda?”
“A ne, to ne držimo. Probaj u Apatinu, možda oni imaju.”

Zahvalio sam se i izašao van. Gaziranom vodom sam zalio jedno drvo, a od onih negaziranih sam popio sadržaj jedne flaše, a ostalih pet flaša iskoristio da zalijem susjedno drvo da se ne naljuti što sam susjedno zalio, a njega ne.
Tu sam sreo jednog čovjeka neobičnog izgleda – imao je smeđu kosu i smeđe oči, a između nosa i usta prave pravcate brkove crne boje koji su se širili u smjeru istok-zapad, a ako bi se čovjek zarotirao za 270 stepeni, i u smjeru sjever-jug. On mi je rekao da me zna. Bio je isti Udo iz Klinike Schwarzwald, samo sa brkovima i sa svake strane lica sa po jednim zulufom.
„Otkud me znaš?“ upitao sam.
„Ne moraš mi govoriti ti“, možeš mi persirati slobodno.
„Oh, zahvaljujem. Vi meni ipak govorite ti jer nismo zajedno ovce čuvali niti smo redari u školi zajedno bili.“
„Elem, kako bi rekli najmudriji među nama, tj. naime, kako bismo rekli mi staromodni; ti si stajao tamo pored pruge i mahao mi dok sam terao lokomotivu i dvadeset i dva vagona smeđeg šećera, te dva vagona bijeloga šećera. Ja sam mašinovođa, imam vozačku dozvolu od šesnaeste godine i kod kuće imam i električni vlak kupljen 14. avgusta 1973. na ljetovanju u Primoštenu.“
„Upravo tako, to sam bio ja. Da. Dodajte me kao Facebook prijatelja.“
„Ne brini, već jesam. Čikojević se prezivam, zapamti. Čikojević!“

Onda sam nastavio dalje. Sve su češće bile registarske oznake za Nikšić. To je dobar znak. Sve sam sigurniji bio da sam bio u pravom gradu. Koračao sam brže, smijao se, ali ne previše, umjereno, da prolaznici slučajno ne pomisle da nisam sav svoj. Prošao sam prigradsko naselje, ušao u grad, išao dalje, tražio sam je. Pitao sam neku djecu koja su igrala hokej na ledu, ali na travi jer leda nije bilo, da li je znaju. Ne, ne poznaju je, rekla su djeca. Odlučio sam da je tražim dalje, ali nema je. Odsjeo sam u jednom od mnogobrojnih hotela, u prvom na koji sam naišao. Nisam spavao čitavu noć. Razmišljao sam. Gdje bi mogla biti? Naredni dan sam prespavao, a po noći opet razmišljao. Onda sam opet spavao, probudio se, napio se, opet zaspao. Tek četvrtog dana sam prošetao nekim ulicama. Pitao sam jednog malog da li zna za nju, ali on je rekao da poznaje četiri koje se tako zovu, ali da sigurno nijedna nije ona. Zahvalio sam se i izvadio iz džepa sto evra.
“Da li sad možda znaš gdje bih je mogao naći i da li je ipak jedna od njih ona?”, pitao sam i pružio mu novčanicu.
“Pa možda bih se mogao sjetiti”, rekao je mudro.
“A sad, je l’ ti sad mozak bolje radi?” pitao sam kad sam mu dao još sto evra.
“Pa sad radi malo bolje”, rekao je i spremio ih.
“Ovo će ti sigurno osvježiti pamćenje”, izgovorio sam veselo pružajući mu deset novčanica od po sto evra.
On je pljucnuo u prste, prebrojio novce i konačno rekao:
“Ne, gospodine, stvarno ne znam ko je ona, nikad je nisam vidio. Dođite za godinu dana opet, možda nešto saznam.”
“Dogovoreno. Hvala ti na saradnji i pazi na novce, nemoj ih potrošiti na neku glupost.”
“Paziću, gospodine. Idem kupiti album sa sličicama i sličice Najpoznatiji crnogorski vlasnici kafića. Živjeli!”
“Živio, dečko!”

Potražio sam je još malo. Opet po ulicama, u kafićima, po krovovima, parkovima, livadama, zavirio sam i u dva restorana, jednu banku i prošetao pijacom, tražio sam je po svim mjestima tipičnim samo za ovaj grad. Nije je bilo. Slegao sam ramenima i okrenuo se prema sjeveru, stavio ruke na leđa i polako krenuo nazad.

Vratio sam se kući. Moram ponovo pokušati, ali kad napravim plan. Sad znam put.Slični Tekstovi:

• Skok u vis
• Nije lako postati popularan
• Centar za odvikavanje od bolesti zavisnosti
• Papagaji u borbi za slobodu
• Noć sova

1. Blizanci – Dobro je imati golmana koji je rođen u ovom znaku jer su mu svojstvene duple osobine. Ako je rođen sa talentom za branjenje, ta će nadarenost biti još izraženija. Još je bolje ako vaš golman ima brata blizanca. Ukoliko ovaj vaš nije raspoložen toga dana možda njegov brat jeste pa će se i ovaj osjećati spreman (kao ona priča kad jedan od blizanaca da gol, drugi je sretan zbog njega, čak i kada ne gleda utakmicu on to osjeti)

2. Ovan – Da biste spriječili nalete protivničkih krila, najbolje je da vaš bek bude rogat kako bi ih s lakoćom zaustavljao. Rogat znak – rogate osobine, britak i oštar, čvrst i uporan, pravi bek.

3. Bik – Glupo je da desni bek bude rogat, a lijevi ne jer ćete u tom slučaju izazvati da protivnik sve svoje snage usmjeri na drugu stranu i da vas “probija” baš sa te strane. Zato je pravo rješenje rogat bekovski par.

4. Škorpija – Poznato je da se škorpije ne kreću puno tako da je najbolje da na ovo mjesto postavite nekoga ko je taj znak. Isto tako se škorpije odlično slažu sa djevicama pa je dobro da zajedno budu u liniji centarhalfova.

5. Djevica – Ključno mjesto ako tim kreirate po zodijačkom sistemu. Zadnji čovjek odbrane. Mora biti pouzdan. Koga ćete staviti nego nekoga ko nikad nije zgriješio, dakle djevicu. Neki misle da je upravo djevica najmanje zaslužila ovo mjesto zbog pomanjkanja iskustva, ali griješe. Ona će se upravo truditi da sve napadače drži što dalje od gola.

6. Lav – Rasprostranjeno je mišljenje da igrači ne vole nositi broj šest. Da bi trener održao jednakost u timu moraće lava staviti na ovu poziciju. Tako će lavu potisnuti ničim opravdanu nadmenost i uobraženost samom činjenicom da je lav, što, čini se, zvuči snažnije i zvučnije nego da je npr. škorpija ili vaga. A na ovoj poziciji ni ne treba neka velika inteligencija, ovo je odličan izbor.

7. Vodolija – Desno krilo, brzo i prodorno. Zato izaberite vodoliju. On će se tu snaći kao u vodi, kliziće uz tu desnu liniju i opravdati svoj horoskopski znak. Rođen u zimu, naviknut je i na teške uslove pa je odlično riješenje za ovo mjesto.

8. Rak – To je znak za sve pozicije, malen i drag, istovremeno nezaustavljiv. Nije loš ni u odbrambenim zadacima. Poslušan i pitom, emotivan, taj će se boriti i u odbrani i u napadu.

9. Strijelac – Svaki trener će vam reći da je u ekipi potrebno imati bar jednog dobrog strijelca, čak i onaj koji je skloniji defanzivnoj igri. I mi ga imamo! Pravi golgeter je svaki onaj rođen u znaku strijelca.

10. Vaga – Da se Pele rodio samo jedan dan ranije, bio bi vaga. Da se Maradona rodio devet dana ranije, bio bi kao beba stotinjak grama lakši, a bio bi i horoskopska vaga. Ako je Ziko rođen između 23.9. i 22.10. i on je vaga. I koga ćete staviti na ovo mjesto nego vagu. Ima i onih koji misle da je bolje staviti škorpiju jer su tu Pele i Maradona, ali ima i onih koji misle da se zbog nekih drugih dres s brojem deset treba dati vagi. Isto tako, nisu rijetki ni oni koji misle da se vaga u dativu kaže vazi. Svejedno, ovaj igrač zaslužuje i kapitensku traku jer je šef na terenu bez obzira šta kažu zvijezde i planete.

11. Ribe – Slično kao i za desno krilo, i lijevo mora biti gipko i pokretljivo. Riba. Sad je na centru, a već u sljedećem trenu je na rubu šesnaesterca. Idealan igrač za ovu poziciju. I šutljive je prirode, ne postavlja pitanja vezana za zadatke koji joj se povjere. Nikad neće ni žuti karton dobiti zbog prigovora.

Jedanaest pozicija, a dvanaest znakova. Hm, šta sad? A, da, pa treba i trener, šef stručnog štaba, kako to vole reći novinari i moderni sportski komentatori (to je baš struka i štab). A koga da stavimo tu? Pa onog koji je ostao, jarca. Oštar je i uporan jer ima rogove, ima bradu što znači da je mudar.
“Neka jarac bude naš vođa, on je najpametniji i najbolji organizator”, povikali bi svi igrači. “Neka tako i bude”, odgovorio bi jarac staloženo.

Vjerujte u horoskop, čitajte kolumne o fudbalu i gledajte fudbal.

Slični Tekstovi:

• “Tigar” lopta
• (Novogovor) Klepanice koje čine govor budalastim
• Papagaji u borbi za slobodu
• Skoro sedmica!
• Bekstvo iz LA zmija

Najavljeni gosti su ubrzo stigli i on ih je primio i počastio. U kratkom razgovoru obavijestili su ga o njegovom novom zadatku.

“Davidoviću, ti ćeš biti šef akcije koja nam je poverena. Pretpostavlja se da se na Fruškoj gori krije veliki zločinac Jason Voorhees, poznat po tome što ubija kad je petak i to trinaesti. Amerikanci ga traže još od 1980. godine. On je masovni ubica, psihopata, kriv je za 154 ubistva, a možda i više. Njegovi branioci ga oslobađaju krivice za prvi i peti deo jer su tada, tvrde, drugi počinili zločine, a Jason je nevin. Tvrde da imaju snimke i da je jasno da Jason nije kriv. Kažu da poseduju i dokaze da se u petom delu krio negde bolujući od kurjih očiju. Ali tužilac nije gledao najnovije delove jer mu je već i za prvih devet zaprećeno električnom stolicom, za koju u prethodnim delovima nije dokazano da li mu uopšte može nauditi, pa nema vremena za gubljenje. Nema vremena za gubljenje vremena, razumeš šta tražimo?!”
“Razumem, sve razumem, imao sam sve petice u osnovnoj i u gimnaziji. Ko razume ako ja ne? Pa otkud on kod nas?”
“Ne zna se, ali se pretpostavlja da su prste umešali i vanzemaljci, o čemu je govorio američki kolega agent Mulder iz FBI-a, i crvenokosa koleginica Scully.”
“Scully je lepa i seksi, sećam je se. Malo je starija, ali nisam ni ja neki Tarzan. Da ja imam takvu saradnicu radio bih 24 sata dnevno sedam dana u nedelji 52 nedelje godišnje do penzije, što je, takoreći, svaki dan”, rekao je inspektor Davidović.

I inspektor Davidović je sjeo za stol, uključio torrente i namjestio sve nastavke filma. Odlučio je ući u trag Jasonu i riješiti taj slučaj koji nisu uspjeli ni američki stručnjaci.

U međuvremenu je njegov saradnik došao sav ozaren i donio je odštampane slike i čitavu Jasonovu biografiju. Pokazao mu je slike.

„Evo, šefe, ja sam mu ušao u trag!“

Davidović ih je pogledao, zatim je pogledao podređenog, bacio slike na pod, pa nasmijano i veselo viknuo:

„Jesi li ti lud?!! Hahahaha. Pa to je moj idol iz mladosti, australijski pevač Jason Donovan, hahaha. Jebemti, pogledaj to lepo lice, taj nije ni mrava zgazio, a ti našao da ga juriš zbog više od 150 ubijenih ljudi, većinom omladinaca. Hahahaha! Too many broken hearts in the world, there’s too many dreams can be broken in two…“, zapjevao je. „Ovo je pravi Jason, onaj koga tražimo”, rekao je i pokazao slike optuženika s maskom.

Narednog dana Davidović je poslao svoje najbolje ljude da ispitaju žitelje fruškogorskih mjesta i da saznaju da li išta znaju o Jasonu. Čak je i on krenuo gore. Želio je po svaku cijenu u što kraćem roku riješiti ovaj zamršeni zadatak, i dokazati se pred nadređenima, ali i pred stranicma. Ko zna, možda Scully sazna za njega, pa ako se još nije udala, ili ako se razvela, što je sad trend u Hollywoodu, i ne samo tamo, i evo mu šanse.

Specijalna ekipa otišla je u šumu. Bili su tu i specijalci naoružani dugim cijevima i sakriveni iza fantomki. Čak su se provukle i televizijske ekipe željne senzacionalnih vijesti. Pretraživali su teren. Imali su sliku, ali ona nije mnogo značila jer je na njoj Jasonovo lice bilo sakriveno maskom, pa ako je više ne koristi onda im slika ne znači mnogo. Američke kolege su im rekle da voli jezera, i da koristi hladno oružje, da nikad ne trči, ali da brzo hoda, da ubija bez jasnog povoda, i bez reda, da lako umakne kad osjeti strah i da je nečujan. Težak neprijatelj, neće biti lako, shvatili su srpski specijalci.

Na benzinskoj stanici su se zaustavili da natoče dvadeset litara benzina i dva snickersa. Usput su pitali da li je proteklih dana tuda prolazio neko sumnjivog izgleda i ponašanja. Radnici na pumpi su odmahnuli glavama.
„Mi samo radimo naš posao, ne znamo mi ništa”, govorili su.
„A neko poznat?“
„Da, bio je onaj političar iz Velikog brata, ali njega ima gde hoćete“, rekao je mlađi, a onaj drugi ga je prekorno pogledao i rekao da ne zna ništa, bojeći se Jasonove osvete.
„E, gospodine! Gospodine, stani“, viknuo je pričljivi radnik kad su se inspektori udaljili do auta. „Bio nam je i jedna čudak koji je kupovao regular za motorku. Sam je uzeo, ostavio crevo na zemlji kad je napuno motorku i kanister, i otišao, a nije platio. Pobegao! A sledeći put neće moći tako, ja vam kažem! Ima da ga uhvatim za kragnu i protresem!“
„Stani, stani; kako je izgledao taj čovek?
„Ma ludak, nosio je neku masku kao da je na maskenbalu. Verovatno je bila žurka u nekoj vikendici pa je on došao s maskom na licu. Onako, bela maska, okrugla, s rupicama.“

Inspektori su zaopisali taj podatak i rekli radnicima na pumpi da budu oprezni.

„Ništa ne brinite, imam ja nož“, rekao je i iz džepa izvadio nožić za guljenje jabuka, rasklopio ga, pa njime otvorio flašu piva, prolio malo na beton, podigao uvis da nazdravi odlazećim gostima, a onda nagnuo i glavu i flašu i počeo glasno cuclati gorku tekućinu.

Nastavili su dalje. Prošetali su šumom, zabilježili rijetke vikendice, obišli kolibe uz jezera. Svratili su i u manastire, ali su se ljudi koje su zatekli u manastirima samo prekrstili začuđeno i dali negativan odgovor na pitanje da li se neki čudak pojavio u njihovom kraju u posljednje vrijeme. Nikakvo čudo, Jason, ako je kojim slučajem vjernik, u šta je teško povjerovati, vjerovatno je katolik ili protestant. Pravoslavci u Americi nisu česti, a vjerovatnije je da bi se zvao Jasmin ili Jasenko da je neki naš, da je pravoslavac.

Odlučili su da se raspitaju i kod stanovnika naselja na Fruškoj gori. A sve su češće dolazili specijalci, blokirali su dijelove šume, ispitivali su teren, ljude, posmatrali, zapisivali, pretraživali, ali ništa nisu uočili. Ubica je još uvijek bio neuhvatljiv. Nailazili su ponekad i na podsmijeh ljudi. Tako im je jedan rekao da je vidio i njega i njegovog vanbračnog sina, i da malo-malo pa dođu vanzemaljci, pokupe grane i vrate se nazad, da je na obližnjem jezeru u decembru vidio sjevernog medvjeda, a da je česta i ptica dodo, a da je Freddy Krueger kod njegovog dede kupovao med, samo da ga u posljednje vrijeme nema jer je našao bolji med kod jednog američkog pčelara. Inspektori su to zabilježili, ali su pored stavili i upitnike.

Radnik u jednoj prodavnici sportske opreme je rekao da je neko sumnjiv naišao prije dva ili tri dana:

„Bio je tu jedan rmpalija. Onako, krupan čovek, ovako kao ja. I markantan, ovako kao ja. Onako, ima ga. I on je ćuteći razgledao radnju, a onda uzeo hokejašku masku i otišao u kabinu da je proba. Nije mu se svidela. Izašao je bez pozdrava, isto kao što je ušao. A meni je izgledao sasvim uobičajeno, pomislio sam da je to trener nekog od sremskih hokejaških klubova.“
To je bio znak za policajce da su na dobrom tragu pa su se smjestili u jednom prenoćištu jer je padala noć, a i iznad Fruške gore su se nakupili gusti oblaci.

Naredno su jutro prošetali šumom i razgovarali s ljudima na koje su nailazili. Bila je subota, trideset i prvi, posljednji dan u mjesecu, i to je privuklo dosta izletnika. A niko nije vidio sumnjivca. Ipak, nekim je izletnicima iz Novog Sada nestala sjekira za drva koju su ponijeli u želji da naprave roštilj. Sumnjali su na izletnike koji su nestali istovremeno sa sjekirom. Drugi su opet rekli da im je nestao nož za meso, velik i oštar. Sve je to bilo sumnjivo i detektivi su odlučili da ostanu na Fruškoj gori još nekoliko dana. U jednom je restoranu održana i svadba, ali tu nije bilo Jasona, bar ga niko nije zapazio. Samo se čulo kako veseli muzičari pjevaju „Siđi siđi, Džejsone, siđi sa planine, nisi siš’o četiri godine…“

Maturanti gimnazije iz Sremske Mitrovice su tvrdili da su iz daljine vidjeli nekog čudnog čovjeka u šumi pored jezera Moharač. Nisu htjeli prespavati u šumi jer je nestalo struje, a oni su žurili provjeriti facebook te večeri, pa su odustali od boravka u prirodi. A gimnazijalci iz Šida odustali su od spavanja u kolibama na obroncima gore jer su na sajtu državnog hidrometeorološkog zavoda pročitali da će padati kiša i da će biti hladno, iako je sve govorilo da će biti vedro i toplo. Za to u Mongoliji meteorolozi mogu biti osuđeni na smrt, ali su kod nas u nedostatku propisanih kazni bezbjedni pa slobodno griješe i zavitlavaju se s maturantima koji su htjeli provesti romantični vikend. A možda su im spasili živote, ako je suditi po pokolju s početka Jasonovog pohoda.

Predveče su se istražitelji spustili do jezera Sot, na zapadnoj strani Fruške gore, pa do restorana s ribljim specijalitetima i raskalašnom atmosferom. Gazda se požalio da su mu prethodne noći nestali bicikl i motorna pila iz šupe. A policajci nisu mogli znati šta bi bicikl mogao značiti Jasonu, i da li ga uopšte zna voziti. U nastavcima koje su gledali nije se služio biciklom, ali je pilu znao upotrijebiti. Sjeli su pored jezera. Pijuckali su špricer i gledali u plovke dvojice ribolovaca pored njih. Odjednom, kad se spustio prvi mrak, začulo se nešto neobično uz obalu jezera. Kao da je neko iskočio iz njega. Jedan je ribolovac to pripisao smuđu koji je došao osmotriti prostor da može upozoriti rodbinu, a drugi je rekao da je to šaran, jer samo šarani tako divlje iskaču iz vode. Treći je pak rekao da je to još jedan dokaz o postojanju čudovišta iz Sot Nesa, kako je on zvao jezero. Policajci su glasan pljusak pripisali većoj količni već popijenog špricera.

U obližnjoj seoskoj kafani sljedećeg su jutra naišli na nekoliko gostiju. Sjeli su pored usamljenog čovjeka u uglu šanka, platili mu turu i pitali ga za sumnjiva lica u tom kraju, kao i za strance. Radnik je zaposlen u magacinu diskonta pića, rekao je, i zahvalio se na piću, pa je trgnuo dupli vinjak. A onda je dodao da tu stranaca nije bilo još od 1944. Ipak je dodao da je vidio jednog sumnjivog lopova, i da misli da je narkoman. A rekao je i da je s izvjesnim bradatim pustinjakom, s kojim je svojevremeno radio, kartao belu prije sedam dana.
„Bio je tu, evo kao što vi sedite. I mogu vam reći da nema pojma, uopšte ne prati kartu. Je l’ tako da sam otresao onog bradonju neki dan u beli“, tražio je da mu konobarica potvrdi uspjeh.
„Smanji piće“, rekla je i zapalila cigaretu, a onda pustila kolut dima prema prozoru.
„A moj kum ga je deset puta zaredom tukao u šahu. Ovaj mu jede pijune, kao da je to smisao igre, a s druge strane dobija mat. Budala“, dodao je.

Naišao je i čuvar šume, suvonjavi čovjek od četrdesetak godina. On je već čuo da se policija raspituje za opasnog psihopatu. Ponudio je svoju pomoć i rekao:

„Nema toga što ja ne vidim. Stalno sam u šumi, to je moj život. Kad neko krade drva, ja vidim. Kad se lovci vaćare međusobno na čeki, ja saznam. Eno, neki dan sam u grmlju uhvatio onog s televizije s kamermanom, zakopčava šlic i pije Knjaza Miloša, vulkansku vodu. Vidim i kad neko dovozi ljubavnice, kad političari dolaze i povraćaju po sebi pijani, kad ptica proleti, znam i koja koliko jaja snese, i kad vepar prdne, sve ja znam. Samo mi dajte broj i ja ću da vam javim.“

Oni su mu dali, a on ih je narednih dana zivkao svakih sat vremena da javi kako ga još nije vidio, i zahvaljivao se na cigaretama koje su mu dali. I ponavljao je da ne brinu jer će on prvi vidjeti kad se pojavi.

Narednih dana su obilazili šire područje. Jednom su toliko duboku zašli u šumu da su se izgubili. A budući da nisu imali kompas, a da se nikako nisu mogli sjetiti da li mahovina raste sa sjevere ili južne, ili možda istočne strane stabala, nisu znali kako da se snađu. Na njihovu sreću, tu se našla zbunjena debeljuškasta prilika s velikim trbuhom, glatkim licem i u maskirnoj uniformi. Oko vrata je imao dalekozor.

“Je l’ znate kako da izbijemo na glavni put?”, pitali su.
Čovjek ih je odmjerio namrgođenim pogledom.
“Idite tamo, u onom pravcu. Imate sedam-osam hiljada metara do tamo”, rekao je i pokazao rukom da krenu.
Zaputili su se kako im je rečeno. Za malo manje od dva sata zaustaili su se na glavnom putu na kome su muž i žena prodavali voće, rakiju i med.

„Šta nas je to snašlo, dobri ljudi?“, pitao je mladi domaćin u majici Metallice.
“O, šta smo to zgrešili? Posle Madonne sad nam je došao i Jason, kakvo je to zlo stiglo… Ja vam kažem da nije daleko dan kad će se na ovu zemlju spustiti i Jennifer Lopez, glavom, bradom, guzicom, repom i rogovima“, rekao je uplašeno. Još su saznali da je neko provalio u komšijinu kuću, i da je odnio nekakvu mačetu i lanac za motornu pilu iz šupe. Viđen je neki krupan čovjek, ali je netragom nestao, kao da je u zemlju popao. Kumu koji živi dva kilometra dalje neko je pojeo med, a medvjedi nisu jer ih tu nema. Komšinica tvrdi da je jednom sličnom prodala pola litra rakije od jabuka, a džem od kajsija nije htio jer ne voli slatko.
A mladić na susjednom štandu prodavao je majice s Jasonovim likom.
„Biznis je biznis“, rekao je.

Provjerili su situaciju u Irigu. Ispred prodavnice ljudi su uveliko raspravljali o Jasonovom prisustvu. Vlasnik radnje je tvrdio da je baš on kupovao pivo kod njega, i da je ostao dužan flaše jer mu je dao na povjerenje, a već ga tri dana nema. Jedan sa šibicom u ustima i kanapom umjesto kaiša tvrdio je da ga je vidio kako stopira na šumskom putu. „Mislio sam da krade drva, to je ovde uobičajeno.“
„Pa što nisi prijavio? Nije ti izgledalo neobično što ima sekiru i masku, izgledao ti je normalno kao i svako drugi?“
„Otkud sam znao da ga tražite, tek sam danas čuo za to. Nosi masku, pa šta? Ima ljudi koji buše pupak i jezik, nose one palestinske marame oko vrata, nose naočare za sunce usred januara, devojke se kvarcuju da budu crne kao Roger Milla… Zašto ne bi nosili maske, možda je imao neku operaciju na licu, možda se ošurio dok se inhalirao.“

A onda je dodao svom prijatelju kad su policajci okrenuli leđa i slavodobitno uzviknuo:
„Aha, šta sad kažeš, a? Jesam ti rekao da je to bio onaj glumac iz filma Petak 13. što smo 1986. gledali u bioskopu u Rumi? A kad sam ti govorio da je taj film sniman po istinitom događaju ti si mi se smejao i rugao mi se, ja sam tada bio budala. Ko je sad pametan, ko je sad pametan?“

Tada su prelistali i novine, uključujući i one najtiražnije, i saznali da je javnost saznala za akciju potrage za Jasonom. U nekim su gradovima organizovani protesti ljubitelja horor filmova, pisale su novine. Organizator je bio gadniji i od samog Jasona. Skupljali su se na trgovima, organizovali koncerte, održavali protestne šetnje i nosili majice „I ja sam Jason“, „Džejson naš junak“, „Heroj šume“. Pismo podrške poslali su i Michael Myers, Freddy Krueger, Ben Willis, Hallraiser, organizacija Deca kukuruza, zatim doktor Frankenstein, kao i Bruce Willis. Imali su i slike i bedževe svog miljenika, a navodili su i to koliko je ljudi ubio John Rambo pa ga niko ne traži. A novinari su jedva dočekali da pišu o tome. Slike Jasona i Fruške gore zauzimale su naslovne strane, a vodeći srpski ljubitelji horora, pametnjakovići i sveznalice trljali su ruke zbog nove teme o kojoj će moći pisati moleći boga da Jason nikad ne bude uhvaćen kako bi oni što duže mogli pisati, a istovremeno potvrđivati i svoju moralnu superiornost. Samo neka traje što duže, i neka bude što krvavije, sladili su se i trljali ruke iznad svojih prljavih tastatura. Neki skeptici su govorili kako je to nova američka prevara i kako je Jason još 1999. izbačen iz NATO aviona i da se krije po fruškogorskim manastirima, vikendicama, zemunicama i raznim jamama. A lociran je i na dnu Ledinačkog jezera, kažu, zbog čega je ono zatvoreno i zbog čega će biti ispumpana voda iz njega.

Uskoro su angažovani i fruškogorski rendžeri, potpomognuti zlatiborskim rendžerima koji su helikopterima prebačeni do Drine, splavom uz Drinu, došli do Save, a onda Savom stigli do Sremske Mitrovice, i otrčali do Fruške gore da potraže američkog krvnika.
„Mi smo zlatiborski rendžeri. Jasonu nisu doakali njujorški rendžeri sa svojim palicama, ne bi ni glazgovski rendžeri, ali mi ćemo jer nam se zamerio jer uznemirava naše građane i pravi im štetu. Neće više biti nastavaka tog horora, ovo je kraj. Šta je snimio, snimio je. Mi bismo i one huligane decu kukuruza doveli u red.“

Prošla je još jedna nedjelja, novine su postale sve manje zainteresovane za Jasona, pojavile su se nove teme. Još je o njemu uporno pisao samo izvjesni besposleni novinar Karaluković koji je završio saobraćajni fakultet s ocjenom deset, što je volio naglašavati. On je u svakom svom tekstu spominjao 154 nevine žrtve i odbijanje svih Srba svijeta da Jasona bude uhapšen. On bi ga svojim psećim njuhom sigurno našao u šumi, a tome posebno pridonose tekstovi o njemu. A potajno se nadao da ga neće uhapsiti da bi on što duže imao temu za svojih 200 dinara.

Ali, kad su se ljudi najmanje nadali, izašla je vanredna vijest na televiziji, a preuzele su je i sve vodeće svjetske televizijske kuće – uhapšen Jason! Pokazana je kolona policijskih vozila, kao i uhapšeni s vrećom na glavi i rukama na leđima kako ga izvode iz marice i prebacuju u nekakvu zgradu.

Ipak, nije prošlo ni dva dana, a vijest je demantovana. Tačno je da je u pitanju bio američki državljanin koji se s maskom i sjekirom kretao po Fruškoj gori, ali nije se radilo o traženom Jasonu Voorheesu nego o izvjesnom Michaelu Myersu, drvosječi. Pustili su ga uz izvinjenje i vratili nazad u šumu.

Inspektori su se vratili na zadatak, a Davidović je sebi obećao da će ga naći. A da li je Jason još uvijek ili nije tu negdje odgovorio je narodni pjevač na svadbi u jednom fruškogorskom restoranu narednoga vikenda, kad je zapjevao popularne stihove:

„Možda jeste, možda nije, Fruška gora tajnu krije…“Slični Tekstovi:

• Papagaji u borbi za slobodu
• Gotovo godišnji izvestaj
• Centar za odvikavanje od bolesti zavisnosti
• Sve je to na struju!
• Gordan zna kako treba

A bilo je raznih ovisnika. Jedan je u uglu sisao palac. Nije mogao da se oslobodi toga i odlučio je potražiti pomoć. Pored njega je neka cura neprekidno prstom motala pramen kose. Ovaj je sisao palac, ona je motala pramen kose i gledali su se. Ljubav u čekaonici. Šutljivi pored njih je sigurno bio ljubomoran dok je grickao nokte, čas na desnoj, čas na lijevoj šaci, a onda istovremeno nokte svih deset prstiju. “Cccccc”, čulo se dok je naginjao glavu na stranu. U tom trenutku je bila obrada tvrdog nokta na palcu pa se svojski trudio da ga brzo savlada jer je na red čekalo još devet nokata.

Pola njih me nije ni primijetilo kad sam ušao, bili su zaneseni važnijim stvarima. Samo se začulo kako neko s moje desne strane lupa prstima po rubu nekakve police i odsutno i polutiho govori: “Veća, veća, veća, manja, manja, veća, manja, manja… E, znao sam da je veća! Znao sam!”

Za stolom je jedan deda sa naočarama ispunjavao listiće za loto. Imao je hrpu listića i dvoje naočare, jedne preko drugih, da lakše izabere dobitnu kombinaciju. Tu je bio i jedan tridesetpetogodišnjak, neobrijan i ozbiljan. On je analizirao listu iz kladionice pažljivo kao da su u pitanju diferencijalne jednačine. I stalno je zvao nekoga telefonom očekujući dojavu.

Uz prozor, naslonjen na zid, stajao je visoki mladić koji je svakih tridesetak sekundi pljuckao kroz odškrinuti prozor, jednom daleko i snažno, a drugi put mlako i kroz zube, i tako naizmjenično. Ruke je držao u džepova i nije obraćao pažnju ni na koga oko sebe. Posebno neobičan bio je jedan ovisnik o koštunjavim plodovima. Neprekidno je iz džepova izvlačio lješnjake, orahe i bademe, a budući da nije imao čime da ih drobi, on ih je gazio metalnim ojačanjima na desnom đonu. Na ulazu je, naslonjen na štok, stajao jedan što je grickao sjemenke bundeve i suncokreta i između grickanja stalno ponavljao kako mora otići kupiti još jer su mu zalihe pri kraju.

Onda je brzim korakom ušao jedan zajapureni, ispod ruke je imao neki časopis, a u džepu jakne još jedan. Žurnim korakom i spuštene glave otišao je prema WC-u. Novine su mu slučajno ispale. Bio je to „Vrući kaj“, dvadesetogodišnjak u boji, bogat slikama. Raširio se baš na srednjoj strani s koje se osmjehivala jedna sisata gospođica bez odjeće. Kad je to vidio, neki je veseli dečko potegao iz flaše koju je krio ispod kaputa. Dva gutljaja. Ponudio je i meni flašu, ali sam odbio. „Molim, može, meni više. E, slušaj, čuo sam da unutra ima i neki pop. Samo da nas ne prebiju lopatom kad uđemo“, rekao je zabrinuto, a onda je ispruženu ruku kojom je držao skoro praznu flašu spustio pored klupe na kojoj je sjedio i tiho zapjevao pored čovjeka crvenog nosa koji je zadremao. „A zašto si ti tu?“ upitao me je. „Kladionica, vino, torrenti…“, skratio sam spisak.

“Gde je ovde najbliža trafika?” pitao me onaj brko što sam ga sreo ispred ulaza. “Moram da skoknem po pljugu, imam još samo jednu kutiju, a vidiš kako je spor ovaj otkako su mu unutra ušli ovi ovisnici o žvakama. To su bivši pušači, znam ih ja.”
“Ima ovde u blizini”, rekla je jedna žena koja je s mužem zauzela poziciju pored automata za kafu, i držali su plastične čaše s tim napitkom. “Možemo na kafu ako imate vremena”, rekao je njen suprug.
“Idemo i mi”, rekli su roditelji nekog štrebera kojeg su doveli da ga stručnjaci malo odvoje od stola i knjige. “Ajde, sine, na vazduh. I ostavi tu knjigu tu, vratićemo se brzo…”
“Ajmo i mi, ćale, ima super igraona pored zgrade”, povikao je mršavi dječak crvenih očiju i blijedog lica.
“Ti nećeš nikuda, neću po četvrti put ovamo da dolazim zbog tebe i igrica”, odgovorio je strogi otac. A pored njega se jedan krupni mladić pljesnuo dlanom po čelu gledajući u mobilni telefon: „Komšija mi je zapalio selo u Travijancima dok ja ovde čekam k’o budala, mater mu jebem!“

Sve je to pratio jedan gospodin koji je rješavao ukrštenice. “Vidite…”, obratio mi se, “…sve je više neuke i neobrazovane dece koja samo igraju igrice. Ja sam rešio više od sto hiljada ukrštenih reči, dvadesetak hiljada osmosmerki, nekoliko hiljada križaljki koje kod nas ne izlaze od 91. i bezbroj rebusa, a anagrame sam davno prerastao. I mogu vam reći da sam mnogo naučio.”
To je slušao neki tridesetogodišnji dečko sa sitnom glavom i širokim ramenima i uzeo klupu na kojoj su sjedili čovek-ukrštenica, Super Mario Bros i tata Super Marija i podigao ih, zatim polako spustio i onda ponovio isto nekoliko puta. “Moram da se definišem, brate, moram. Nisam vežbao od sinoć, brate, odoše tricepsi, odoše, džaba sam vežbao, džaba, brate… Neće me onda ribe više hteti. A poslepodne opet u teretanu.”

Tom se prizoru nasmijao jedan debeli dečko koji je od ranog jutra lizao sladolede. Pitala ga je neka baka koja je imala torbicu i džepove pune lijekova, a izgledala je zdravo (kako i ne bi kad je bila snabdjevena kao neka mala apoteka), zašto jede hladnu hranu po zimi.
“Bako, ja sladoled jedem tokom čitave godine, ja ne jebem zimu i leto, razumete?”
Tada se uključio onaj sa listom kad ga je pitao je l’ zna kako je prošao sinoć Zwolle i je li Ponte Preta došla iz keca.

“Prijatelju, jebem ih u usta, je l’ vidiš gde su me doveli, mame im se najebem? Sjebali su me, pička li im materina! Seme im jebem, kažu da mnogo psujem, pa me doveli u lepi kurac da me ovi kurcoglavci odjebu od tih sranja. Kurac sam popušio jer sam popustio. Ali, mamu ću im jebati kad se vratim, da ih jebo žvalavi pas kurcem u usta, milu im majku jebem kad ih kurcom nahranim, drkadžije su to…”, govorio je jedan turobni i ljutiti čovjek u plavoj jakni čiji su rukavi bili zasukani do lakata.

Najmirnija je bila jedna žena koja je bila smještena u uglu i gledala je televiziju. U pauzi za reklame mijenjala je daljinskim upravljačem programe i listala novine, ali samo onaj dio gdje je bio TV program. Pored nje je bila djevojka ovisna o porukama. Stalno ih je kuckala, a od jutra je dva puta išla po dopunu, rekla mi je i dodala da joj SMS-om javim ako je prozovu u međuvremenu jer mora opet.

Osvrtao sam se oko sebe. O, kakvih je tu ljudi još bilo! Jedna je crvenokosa djevojka imala jedan fotoaparat u rukama, drugi oko vrata, i još jedan u torbici sa strane, i fotografisala je sve što je stigla – ljude, muve, zidove, vrata, prozore, ono što je vidjela kroz prozor, sve. Jedan je sa slušalicama na ušima na stolić postavio laptop i pretraživao torrente ljuteći se što je odnos seed-leech nepovoljan. Neka se žena uzvrtjela i govorila ženi do sebe kako neće stići usisati stan, a nije ga usisavala još od prethodne večeri, a i prašinu mora obrisati jer se sigurno skupilo od jutra, dok je ova druga žena samo nijemo slušala i u rukama prevrtala kutijicu bensedina. Najtužnije mi je izgledao jedan stariji čovjek sijede kose koju je češljao unazad. Igrao je šah sam sa sobom i odmahivao glavom nezadovoljan razvojem situacije na tabli kad je bio bijeli, a zadovoljno se smješkao kad je na potezu bio kao crni. Dok je razmišljao uz njega se jedan visoki čovjek stalno gladio rukom po glavi i govorio drugome: “Molim te posudi mi, sutra vraćam, samo da se večeras iščupam, osećam da me karta večeras hoće, osećam to! Obećavam, sutra vraćam, samo mi daj do sutra da se povratim”, ali je ovaj samo odmahivao glavom kratko rekavši da mu novci trebaju za rulet jer osjeća da će danas dobiti, a onda je šahisti dobacio: „Jedi mu pijuna.“

I baš kad je jedan suvi u vijetnamci došao do mene, dok se tresao prolazeći kroz krizu, i rekao mi: “Ajde da smotamo po jedan napolju, imam super biljke”, izašao je gospodin iz ordinacije i rekao:
“Nećemo stići danas sve obraditi. Je l’ ima neko da je došao zbog ovisnosti o Facebooku?”
Pogledao sam prema relativno mladim ljudima na drugom kraju prostorije. Najprije se stidljivo podigla jedna ruka, zatim još jedna, pa ubrzo još dvije, a onda se začulo:
“Ja sam i sad online.”
Tada su svi u tom dijelu prostorije podigli ruke, a doktor je rekao:
“Najteži slučajevi, vi koji ste ovisni o Facebooku, dođite sutra. Za vas smo oformili specijalnu grupu stručnjaka.”
“Doktore, objavite status s tom informacijom na svom profilu da ne zaboravimo, i napravite događaj pa nam pošaljite pozivnice”, dobacio je neki krupni mladić s gelom u kosi.

Čekaonica se poslije toga značajno ispraznila.

Slični Tekstovi:

• Da li sam pismeniji od đaka prvaka
• Gordan zna kako treba
• Papagaji u borbi za slobodu
• Drvo života
• Čovjek u flaši

Prepričavali smo utakmicu Inter-a iz Milanoa protiv Ukrainskog Dinamo Kiev-a u Ligi Šampiona koja je igrana u Sredu 21og Oktobra i prepričavali super-komentare Aleksandar Aco Stojanovića i stručne analize Gorčin Stojanovića iz “Blic”-a. Svi smo u autu bili navijači Inter-a, ja još od 2003-će, a pre toga sam bio navijač Lacia a moje kolege sa faxa Bane i Branko od 2005e a Branko je i navijač Portoa ali u Portugalskoj ligi, dok je Calco druga priča. Naravno, obožava i futbalera Konseisaoa i Christian Ronaldoa. Samo je šofer Mario navijač Liverpool-a, jer voli Engleski fudbal. Čudan lik, Srpski vice šampion u pikadou i vrlo tih lik, ali sasvim okej i mnogo urban tip do jaja. I expert za kladionicu, posebno Američki NHL Hockey. Jednom je čak uboo i šesticu na Lotou pa se napio kao stoke jer je popio 16 piva.

Atmosfera u kolima je bila super i cool iako je Mario bio polu-ljut jer nismo prihvatili da idemo preko Fruške Gore što je on predložio jer je rekao da weekend-om nije gužva na Sremskim cestama. Sva sreća da mu nije išao prijatelj košarkaš jel taj stalno smara o Gud Jir lizi. Pivo i kexi koje smo kupili na benzinskoj pumpi, i mjuza sa radia. Extra stvar!!! Opušteno. Mariu nismo dali da pije jer vozi pa smo mu kupili pola l “Coca Cole”. Tovarili smo ga da nemamo kakaoa, pokupili smo fazon od Banea, a Bane je najgori od sve dece ))). Slušali smo Robi Vilijamsa, Bob Marlij-a, Kaiser Chiefs i Muse na ce de-u i približavali se Glavnom Grad-u. Muse su extra bend.

U Beograd smo stigli oko Podne. Platili smo drumarinu na auto putu 200 dinara a za Euro-Dizel smo podijelili novce na NISU. Mariov Pežo troši oko 6 litara na otvorenom. Parkirali smo na parkingu Sajma gde je bila ogromna gužva i to me je frustriralo. I oni što naplaćuju parking, jebeni nesigurni komplexaši. Smarali su me. Ali mora da se plati, jebi ga. Nervirali su me i na predhodnom Sajmu Erotike zbog njihovih komplexa. Krenuli smo da pojedemo nešto. Ja sam pojeo pljeskavicu i vešalicu, od salate sam uzeo Urnebes, ali i pavlaku i Alevu papriku jer su prilozi bili besplatni. Onda sam popio jedno pivo i krenuli smo u zgradu Beogradskog Sajma.

Gužva je bila kao da igra Reprezentacija. Ja sam odmah krenuo na štand Samizdata da vidim jel izašla neka nova super knjiga s mnogo sex-a. Tu su bili ljudi iz media a bila je i Luna Lu pa sam se vrzmao u okolo da me negde uhvati kamera u tom urbanom okruženju. Glamur. Uzeo sam u ruke prvu knjigu koju sam dohvatio i listao čekajući da me snime sa kamerom da ne ispadne da sam uzalud dolazio. Trudio sam se da izgledam mudrije od voditeljke ali je to bilo teško ostvarivo i skoro ne moguće. Ruke su mi se znojile jer je unutra bilo preko 30 Celzijusa pa sam odlučio da je pazarim kasnije, pošto je bilo mnogo vruće. Razgledao sam štandove i izlagače. Video sam Isidoru Bjelicu. Lepa žena. Čudno je kako Bog nekome istovremeno podari lepotu i pamet? Tu je bila najveća gužva, ljudi vole knjige o sexu, jebi ga, to je sasvim i savršeno ok. Malo dalje sam sreo Vanju Bulića. Isti slučaj, s tim da je Vanja imao i Harizmu. Institucija za sebe, definitivno. Njega znam još iz one popularne emisije na teveu gde su gostovale same poznate face i kul likovi, momci sa asfalta. Nisam imao sreću da sretnem Ćirića iako sam ponio Hoboa da mi podpiše jer mi je ta knjiga još uvek ne podpisana. Ostali koji su stigli samnom su se izgubili u Halama, a ja sam sam tražio knjige koje me zanimaju.

Brate, volim da dođem na Sajam. Ima mnogo knjiga i mnogo posetioca, sigurno 20 procenta više nego prošli put. To je možda zbog bolje ponude a možda i zbog Sunca koje je došlo nakon kišnih dana. Napravio sam jedan krug gledajući knjige. Bilo je kul. Što šta sam pronašao što me zanimalo. Onda sam napravio još jedan krug negledajući knjige da vidim koga još od poznatih i slavnih celebritia ima na sajmu. Koliko samo ljudi! Toliku gužvu nisam vidio još od certa Peppers-a na onoj Vojvođanskoj livadi pored Inđije. Kupio sam i “Autobiografiju” Entoni Kidis-a. To stvarno vredi imati pored onog mp 3 diska što sam skinuo s Internet-a. Svratio sam do WCa. Tu sam slučajno naišao na iznenađenje i iznenađujući susret. Rukovao sam se sa mojim friendom koga sam zatekao ispred ulaza kad sam izlazio. Nisam ga video od oproštajne tekme Vlada Divca nego sam preko Fejsbuk-a iako je on rekao da je to bezveze. Sad je bio u dresu Sava Miloševića. „Jeli, jel si to odlučio da postaneš Savo Milošević kad porasteš“, zajebavao sam ga. Dogovorili smo se da bi smo u Utorak veče mogli zajedno da gledamo tekmu na TVu, igra Real koji je trenutno najbolji na Svetu, rekao je moj drug koji je od 2000-te do 2004.-e godine živeo u Chicagou a malo i u Torontou. On me je jednom zvao i na cert Joe Cocker-a i Karlos Santanae, ali sam odbio. Dovoljno je što sam gledao Madonu caricu. Dovoljno cerata za 2009.-tu.

Tada sam još jednom prošetao i zagledao knjige. Gledao sam u korice, čitao šta piše na poleđini, a onda malo prelistao da vidim da li je na latinici ili ćirilici i kakav je font da procenim knjigu. A važan mi je i papir jer imam problema s okretanjem listova. Nekad je papir tako suv baš kao i moj kažiprst pa ja pri svakom okretanju strane moram polizati jagodicu prsta da bi je navlažio i uspešno okrenuo i tako gubim koncentraciju dok čitam. Uprotivnom je nemoguće okrenuti stranicu. Ima i neki zakon iz fizike koji to potvrđuje ali sad ne mogu da se setim kako se zove iako dosta dobro pamtim ono iz Osnovne škole ali sam uvek bio naklonjeniji da kažem društvenim predmetima i mnogo sam čitao. Gutao sam knjige i nervira me kad je neko ne pismen pa sam se zato učlanio i u grupu na Facebook-u „Mrzimo one koji mešaju reči jel i jer“. Znači to me nervira do jaja ali sam srećan jer imam u toj grupi dosta istomišljenika. Stao sam uz nekog čoveka koji je imao piskav glas kao da se nagutao Heliuma (H) pa mi je to bilo mnogo smešno i tu sam stajao i gledao slikovnice i slušao ga. Kao neki lik iz Simpsonovih iako bi ja više voleo da je iz South park-a jer je to definitivno vrh serija. Piskutavi. Mnogo smešan lik, Heliumski dečko.

Nastavio sam dalje da tip ne istripuje da sam ga provalio pa da se ne smori. Svaku sam knjigu pažljivo uzimao i prelistavao da vidim vredi li je kupiti ili nevredi. Izplanirao sam da pazarim oko dva kilograma knjiga jer sam predpostavio da je to dovoljno do sledećeg Sajma. Mudro sam gledao u svaku proučavajući font i biografiju pisca. Svašta nešto sam zanimljivo našao. Onda sam osetio glad u želudcu i pitao se dal da uzmem još neki naslov pa sam odustao od još 300 grama knjiga zarad jedne Leskovačke pljeskavice sa sve urnebesom koliko stane. Jbg, pljeskavice su bile do jaja. Cena pljeskavice je bila kao i cena jedne knjige, samo su knjige bile malo deblje ali i neukusnije. A pasovalo bi mi i leglo i jedno pivo. Pazario sam nekoliko naslova, uzeo i novog Koeljoa, a onda krenuo prema izlazu. Uštedeo sam bar 300 dinara, sve su te knjige bile na popustu a nekih od njih nije ni bilo na kioscima i u knjižarama. Znam kad sam nedavno uzeo novi broj Men Health-a.

Izašao sam napolje na Sunce i više nije bilo tako zagušljivo. Čak šta više bilo je lepo, vrh vreme za Oktobar. Poslao sam friendovima sms-poruku da dođu na Glavni Ulaz Sajma. Zapalio sam jednu cigaretu Davidof dok ih čekam, u nutra je zabranjeno pušenje da se knjige ne dime bezveze. Davidof! Brend, brate. Pažljivo sam uvlačio fantastične dimove. Taman me uhvatila i druga kamera sa sve cigaretom u ustima baš kad su prošle dve extra sexy ribe. Stvarno extra. Tu je bio neki momak u džemperu i naočarama, izrazito višlji od mene i on mi je malo pokvario kadar. Paćenik. Odmah sam video da je to neki primitivac rođen van Beograda jer nije hodao na Beogradski način. Jbg, to ne može da se nauči. I, drugari su mi uskoro stigli baš kad sam počeo da se smaram.

„Jel’ si video Lunu Lu unutra? Cool, brate. Mnogo je dobra riba, vrh“, rekao je jedan srećnik koji ju je isto video unutra. „Nebi joj brate dao ni 4 banke kad je vidim uživo, još je lepša nego na televiziji! Extra!“
Jedan je isto kupio dve knjige a druga dvojica nisu našla ništa što im se sviđa pa su odlučili sačuvati pare za 2010-tu ako opet bude Sajam, jbg. Krenuli smo prema peugeot-u. Bilo bi dobro da je sajam češće pa da češće kupujem knjige.

Jedva čekam Sajam Automobila i Biciklova. Definitivno preferiram Mercedese. Naravno.

Pozz!
Slični Tekstovi:

• Da li nekada sanjate otvorenih očiju? Ja vrlo često, to se zove daydreaming
• Centar za odvikavanje od bolesti zavisnosti
• Gordan zna kako treba
• Noć muzeja – ekstra!
• Skok u vis

Neki su muzikanti svirali u dvorištu mladine kuće. Nisu čak bili ni loši, bili su vrlo dinamični. “Šup sem, šum tam, nam už je to všechno jedno…”, pjevali su veselu češku poskočicu.

Žene su podvriskivale, a muškarci zviždali gurajući prste u usta. Pucnjave, na sreću, još nije bilo. Pristojan narod. Dan je bio sunčan i vedar, vrijeme idealno za svadbu. Svatovi su se skupljali i već dobrano popunili nevjestino dvorište čekajući da se svakog časa pojavi i jedan od glavnih sudionika svadbe – mladoženja.

A onda se preko puta kuće, u čijem je prostranom i, s mnogo zelenila i cvijeća, uređenom dvorištu, gdje je bio skup svatova, zaustavio dugački crni auto. Iz njega je izašao mladi bračni par. On u krem odijelu, visok i vitak, otmjen. Ona mršava, u modernom kostimu i sa šeširom velikog oboda na glavi, koščata i ozbiljna. Oboje su nosili naočare za sunce, iako sunce nije bilo tako jako toga dana, nije opravdavalo tamna i neprobojna stakla koja štite nečije lijepe zjenice. Odmah su se pozdravili s nekim meni nepoznatim ljudima i stali sa strane.

Ja sam sa dva prijatelja stajao na stepenicama u blizini ulaznih vrata i gledao skup svatova. Jedan je bio kum, ovaj drug i ja djeveri jer je Šiljo, naš prijatelj mladoženja, rekao da mu je brat smotan za tako odgovornu ulogu, pa smo mi izabrani za pouzdan djeverski par. Za nas je, izgleda, mislio da nismo smotani. Nismo se smjeli odvajati od mlade zbog nekih običaja. U slučaju naše greške i nekakvog propusta, svadba je mogla propasti, tako sam shvatio. A onda je onaj mladi bračni par prišao domaćinima i čovjek je skinuo naočare. Nisam mogao vjerovati svojim očima, iako nisam ni okusio alkohol zbog povjerljivog zadatka – bio je to David Beckham. Zaprepastio sam se isto kao da sam vidio Filippa Inzaghija. Otkud Beckham na svadbi, nije mi bilo jasno. Otkud ga Šiljo zna? Možda su se upoznali preko interneta. Možda preko Facebooka, to je još vjerovatnije, dok je Beckham u karantinu i surfuje internetom. Ili preko firme. Šiljo je poslovno često putovao po Evropi, pa je tako i Italiju i Englesku posjetio, a u Španjolskoj je jednom bio čak i na moru. Ko će znati, bilo je nejasno, ali nisam ni za ostale oko sebe znao otkud oni na svadbi i kako poznaju Šilju, pa zašto bih to znao za Beckhama. Šiljo je imao 30 godina i isto toliko vremena da ih sve upozna, pa čak i Beckhama.

Poznati par se izgubio među ljudima. Kao kad na nebu vidite neko neobično svjetleće tijelo i pomislite da su možda vanzemaljci, i dok razmislite jesu li ili je to samo avion, ono se ugasi i vi ostanete zbunjeni i ne razmišljate više o tome. Tako ni ja nisam o Beckhamu više mislio jer sam bio nesiguran je li to stvarno on pa čak ni dvojici prijatelja nisam ništa rekao. Šiljo je vrlo brzo stigao po mladu. Krenuli smo prema gradu i obavili vjenčanje. Matičar je bio siguran jer mu je to bilo osamstoto vjenčanje. Mladenci su imali blagu tremu, oboje su debitovali kad su vjenčanja u pitanju. A ja sam bio sve sigurniji da je jedan od gostiju i sam David Beckham. Planirana je mala svadba, ali je spisak gostiju malo proširen i došlo se do broja 450, da se netko ne naljuti ako ne bude pozvan. U neprekidnoj gužvi, a poštujući svoju ulogu djevera, ja nisam mogao prići bliže Beckhamu i čuti kako priča. Većinom je šutio i smješkao se. Povučen i pristojan, pravi engleski džentlmen. Žena mu je bila malo nadrndana, ali to je opštepoznata stvar. Možda su je žuljale cipele. Nikakvo čudo, ima toliko pari cipela, svaki dan nove, nikako ih ne stigne razgaziti. Samo treba da je neki paparaco uhvati da je iste cipele nosila dva puta, kod one jedne spajsice i kod Gattusa, na primjer. Kako bi takvu sramota sprala sa svog imena?

Kad smo stigli pred restoran, ja sam očekivao da ću biti blizu Beckhama i konačno ga upoznati. A već sam bio posve siguran da je on jer sam vidio da je registracija na autu talijanska, došao je iz Milana. Nisam znao da li je preregistrovao auto iz Amerike, je li mu Berlusconi dao novi, ili je uz punomoć došao Kakinim autom, da ne mora vozom. Mogao je izabrati i romantično putovanje vozom, ali veze prema Daruvaru su slabe, u Banovoj Jarugi i Novskoj se presjeda, a i dugo se putuje. Opet, nisam htio da budem nametljiv i odmah mu se obratim. Šta da svako od 450 gostiju učini isto, pa Beckham bi popizdio, a došao je da se opusti i provede.

Onda smo se smjestili u velikoj sali restorana i ja sam dobio prilično nezahvalnu poziciju – Beckham je sjedio negdje na drugom kraju velike sale. I ne samo to – bio mi je bočno okrenut, a ja njemu leđima, a raspored sjedenja se morao poštovati jer je napravljen još prije tri mjeseca, a mi smo ga dobili neposredno pred ulazak u restoran i mogli smo samo pisati zahtjev ili molbu za promjenu mjesta, međutim kasno je bilo da ga komisija, sa starim svatom na čelu, istog dana razmotri. I nikako nismo smjeli zamijeniti pozicije ja i nepoznati čovjek sa strane. Osvrtao sam se, a Beckham je bio stalno nasmijan, još od teksta koji je matičar čitao. Izgleda da mu se svidjela domaća rakija koju je probao. Ubrzo sam vidio da degustira viski. A šta bi drugo, pa neće valjda vinjak. Nije pušio, to je bio još jedan znak da je to stvarno on. Svježe blajhana Victoria je dimila kao neki čiča, ne mareći za svoj prelijepi glasić, ali Beckham ni dim. Istinski sportista. Taman mu treba to da ga neko fotografiše krišom s cigaretom u ruci i sliku pošalje treneru. Onda sam se opet osvrnuo, a on je malim gospodskim zalogajima jeo predjelo. Onaj pored nas je nabadao krišku kruha viljuškom. Dobro, bar nije umakao taj kruh u pelinkovac, a i to sam vidio na jednoj svadbi. Oko Beckhama su jurcala trojica konobara. Poslali su trojicu koji najbolje vladaju engleskim jezikom. Onda sam i ja poželio da imamo dva konobara, jednog hrvatskog i jednog češkog. Baš kao Beckham prema kojem sam nerijetko usmjeravao pogled. S obzirom da smo mi pripali rejonu u kome su radila dva konobara Čeha, prepoznao sam ih po naglasku, pomislio sam da zatražimo tog hrvatskog konobara, kao prevodioca za češki, da se ne osjećamo ugroženim po nacionalnoj osnovi, ni mi, a ni konobar. Čeh nas služi, a Hrvat mu prevodi. Uzalud, bar kad je večera bila u pitanju – soja je bila tvrda, grašak sladak, ali su zato porcije s voćem bile ogromne, a vina je bilo u neograničenim količinama jer je Šiljin tata poznati vinogradar.

I tako sam se svako malo osvrtao. Isti Beckham! Sjetio sam se kako sam jednom u Novom Sadu naišao na Beckhama pa se ispostavilo da to nije on nego muž od neke Olge, ali bio je jako sličan Beckhamu. Nemoguće je da Beckham ima dva dvojnika, i to na istoj Zemljinoj hemisferi. To je sto posto on.

“Debeli, pogledaj onog iza do zida, ali se polako i neupadljivo osvrni, nemoj da bude napadno, i pogledaj. Čovjek je isti…”
“Isti Beckham”, rekao je Debeli prije nego što sam dovršio rečenicu.
“Je l’ i ti misliš da je to on?”
“Nego šta. Primijetio sam ga još kod matičara. Pa jesi vidio talijanske tablice vani? Mene više privlači kuma, odlična je pička, a i nisam neki stručnjak za nogomet, za pičke jesam, ali ono je Beckham jedan kroz jedan.”
“Ja sam ga prepoznao čim je izašao iz auta kod Lidije. Valjda ga je Šiljo pozvao, bilo bi glupo da je došao zbog Lidije.”
“Šta ti je, kakve Lidije? Pa Beckham nikad ne bi prevario Victoriju.”
“Ni ona njega”, dodala je Majda, cura od Debelog.
„A mogao je naći i neku bolju od nje, od nje su i u Spice Girls bar dvije bile bolje“, rekao je Debeli.
„Emma Bunton, na primjer“, sjetio sam, a Debeli je klimnuo glavom i napravio dva nova gemišta pazeći da mu kravata ne upadne u zdjelu sa supom s rezancima dok je pružao ruku prema flaši s nekom slavonskom graševinom. Još je dodao, pazeći da ga Majda ne čuje, da će Victoriju uhvatiti za guzicu ako mu se posreći da zajedno plešu polku, što je zvučalo čudno jer je Majda bila znatno ljepša od Victorije, a i od skoro svih cura na svadbi. Debelom nisu smetali obrazi i trbuh da osvoji lijepu Majdu.

Zamolili smo gospodina s desne strane, onoga koji nam je najviše smetao pri pogledu na Beckhama, da zamijenimo mjesta.
“Ne može”, rekao je i zastao čačkajući zube čačkalicom, već kad je s predjelom završio. “Ovaj mi sic baš paše”, rekao je taj debeli čovjek s crnim gustim brkovima jasnim glasom i stavom dok mu je glava bila podignuta 15 stepeni prema plafonu u odnosu na površinu stola, i mi smo se vratili na naša mjesta. Bio je ćelav, imao je te upečatljive crne brkove i bio je podbočen laktovima o stol, a lijevim je dlanom prikrivao usta koja je čačkao čačkalicom u desnoj ruci. Imao je bijelu košulju i plavu kravatu i naglasak kao da je iz Virovitice, ili bar iz nekog sela pored Virovitice.

Pratili smo Beckhama pažljivo. Žena pored njega, Victoria, jela je malo. Opet je na dijeti. Da nije cijeli život na dijeti danas ne bi ona sjedila pored Beckhama nego neka druga mršava dama. Isplatilo se. I nije se smijala. A on jeste. Izgleda da je nekakav veseljak. Jeo je, a onda napravio gemišt. Vjerovatno je htio probati kakvo je to piće. Onda je slušao nekog pored sebe koji mu je nešto pričao, želeći se zbližiti s Beckhamom da se u ponedjeljak hvali u firmi kako može popiti više od njega i kako se Beckham nalizao jer ga je ovaj napio, pa će se sad još i kladiti protiv Milana jer će Beckham poslije tog pijanstva bar sedam dana biti mamuran i beskoristan za ekipu. Stigao je i fotograf i onda su se slikali. Najprije je zagrlio Beckhama, a onda je stao između njega i Victorije i slikali su se opet. Fotograf se zadržao da fotografiše muzičare, ali je bilo jasno da se mota oko Beckhamovog stola i da je pravi paparaco koji će fotografije u ponedjeljak unovčiti u žutoj štampi, ponajprije u češkoj Jednoti koja će zbog tih slika biti razgrabljena kao nikad ranije.

Muzika je postala glasnija i Beckham je ustao s namjerom da zapleše. Plesao je kao navijen. Ništa čudno, pa njemu je ritam u nogama. Kako bi driblao i onako dijelio duge lopte da nije? Tancovao je polku kao da je odrastao u okolini Karlovih Vari, ili bar u Donjem Daruvaru.
Kao da je svake subote išao na veselicu ili djivadlo i kao da nije propustio nijedne obžinke, češke žetvene svečanosti. Ni to me nije čudilo, sigurno ga je Poborsky naučio nakon neke pobjede dok su slavili kad su zajedno igrali u Mančesteru. Ovaj njemu namjesti gol, Poborsky njega nauči igrati polku. Onda on opet namjesti Poborskom gol, a Poborskyjeva žena pozove Beckhama i Victoriju na buhtle i svježe jitrnice.

Onda je onako uznojen i crven u licu sjeo, odmorio malo, pojeo nekoliko kolača i strusio čašu gemišta. Izgleda da voli slatko, gurao je cijele kolače u usta, kao da su mu usta velika kao Severinina. Prste je potom trljao jedne o druge, posebno prste svake ruke, i onda uzimao novi kolač. Svidjele su mu se breskvice i oblatne, koliko sam uspio vidjeti. To dobro ide poslije sarme koju je jeo, i poslije pečenja iza sarme. Sve to je zalijevao gemištom. Victoria ih nije jela, kolače, zbog dijete. I pila je samo vodu, i to Evian, a ne najbolju vodu na svijetu – Janu.

Zatim su malo odmarali i došla je ponoć. Krenuo je ples sa mladom. Kad je Beckham došao na red, počeli su sijevati blicevi. Kao da je odmalena u folkloru, kao da je instruktor plesa, a ne lijeva spojka. Završio je ples i spustio podeblju ukrašenu kovertu u košaru sa strane. Nije Beckham škrtica, pokazao je da je galantan mladić. Sigurno mu je onaj što se slikao s njim objasnio te teško shvatljive balkanske običaje. Onda je predao i veliki poklon u pažljivo zamotanoj kutiji i uhvatio Victoriju pod ruku, zaputio se prema sredini sale i počeo plesati. Beckham je briljirao kao na terenu u najboljim danima.

Gosti su se razveselili. Beckham je sad sjedio za stolom i gutao novi gemišt, a žena ga je mrko gledala strahujući da se ne napije pa da ga trener ne kazni sa 50 000 evra za šta on mora raditi skoro puna četiri dana. Otkud da to plati sad u ovoj krizi? A možda se utepao kod Gattusa na svadbi, ili kod bivšeg kolege s posla, onog čije je ime Ole Gunnar Solskjaer, pa je ona oprezna. Ili je ljuta što je još uvijek žulja desna cipela, a koštala je 2 000 evra, isto koliko i lijeva koja ne žulja. A Beckham ju je onda poljubio u obraz i ona je ostala hladna. Onda ju je Beckham stisnuo i poljubio opet i nasmijao se gledajući je nježno u oči. Ona se malo oraspoložila, a on je sebi zadovoljno složio novi gemišt. Pa su ustali da idu plesati, a dok ga je ona držala za jednu ruku on se okrenuo prema stolu i drugom dohvatio još jednu svatovsku breskvicu uvaljanu u kristalni šećer i ubacio je cijelu u usta. E, moj Beckhame, vidim ja da će tebe Victorija noćas voziti u hotel Termal u kom si odsjeo. A sutra ujutro ćeš se trijezniti u toploj i ljekovitoj daruvarskoj vodi dok ti zadovoljne i uzbuđene sestre budu masirale stopala i prste. E, neka i njih Bog jednom pogleda.

“Gle kako pleše, koji majstor! Napravio je takvu atmosferu da bi mu Šiljo mogao dati 500 evra za ovo”, rekao je Debeli dok je Beckham vrtio Victoriju i podvriskivao oduševljeno. A pored njega je, s jednom Libom koja je imala krupne i čvrste grudi, plesao neki Bažant kojeg je Ado brico ošišao na „bekamovku“, i Davidu se sigurno svidjelo kad je vidio da nema kraja na planeti u kome nije popularan.
„Pleše kao da je pobijedio u Plesu sa zvijezdama. I ne smetaju mu i ne stežu ga one ženske gaćice koje nosi. Čitao sam u novinama i gledao u Red Carpetu da voli nositi ženske gaćice. A šta misliš kako bi tek plesao da ima više vremena za ples i da nije doživio sve one povrede?“
„Veći su novci u nogometu nego u plesu. Pa on ti zarađuje sam godišnje više nego što ovih pet muzičara zajedno zarade na svim svadbama koje odsviraju tokom godine. Možda čak i duplo više.“
“A jesi vidio da ga žena muštra zbog gemišta, hehe? Kao onog mog prijatelja Boru.”
“Mora neko muštrati i raspolagati tolikim novcem.”
“Pleše kao da je od gume. Ne bi da ga sad zajebavamo i ometamo, ali moramo se slikati s njim kad završi svadba. Jednom mi je Marko Mlinarić pobjegao na jednom kramu kad sam imao deset godina, Beckham mi ne smije uteći.”
“Pa nego kako. Ja sam već pripremio aparat. Staviću tu sliku pored one kad sam se slikao sa Borom Cvetkovićem. Nemoj da pobjegne. Odmah stavljam na Facebook, kao što je to i običaj!”
„Mogli bismo mu sutra pokazati grad, ako se zbližimo s njim. Možemo ga odvesti na kraju i kod Zukija na sladoled, ili na burek.“
„Pa da, i da ga malo provozamo i po okolini, da ga odvedemo u vinograde na tudum. Vidiš kako guta gemište večeras. Mogli bismo ga odvesti i na Svetinju, kod crkve ima poznati izvor, da malo namoči noge u onoj vodi ispred i potisne posljedice svih tih povreda. Kažu da je to ljekovita voda.“
„Je ljekovita, ali je sad gužva zbog tinejdžera i problema s tenom. Šteta što Šimecki ne radi da Victoria kupi cipele. A stvarno misliš za tu vodu?“
“Da, znaš da se ja nikad ne šalim. Liječi sve, od kurjih očiju pa do tuberkuloze. Jedan mi je čak tvrdio da je psorijazu skinuo tamo, a jedan je prvi put postao tata sa 42 godine, dobio je blizance nakon što se tamo napio studene vode.“
„Znam za toga, i nisu bili blizanci nego čak trojke, ali se taj i prehladio jer je voda bila hladna, pio je u januaru, ali mu je ista voda pomogla da ozdravi. I misliš da je istina to za prištiće.”
“Da, mislim. Meni je to upalilo 1990. Prištići su nestali od te vode kad sam imao 13-14 ali su mi od nje počeli rasti brčići baš negdje u to vrijeme, ne znam je li to nekakva nuspojava. “
„Dobro si se sjetio, čitao sam da ga često žiga u desnoj nozi još od one stare povrede, to će mu sigurno pomoći.“

Kako je svadba odmicala vina je bilo sve manje u skladištu, a sve više u gostima. Beckham se zacrvenio i zajapurio, uznojen i nasmijan kao da je 87. minuta utakmice na kojoj je dao dva i namjestio jedan gol, te pretrčao devet i po kilometara. I na kojoj nije promašio nijedan penal. A imaće i još jednu priliku u hotelu da zabije, u za tu priliku posebno usisanoj sobi s pogledom na ždrala – simbol grada. Čak i ako bude želio krevet na sprat, pri čemu bi Victoria birala da li će gore ili dolje jer su intelektualci i sveznalice u Red Carpetu rekli da ona stvarno voli gore, oni te značajne informacije znaju.
Gosti su se počeli razilaziti. Onaj brko iz Virovitice, ili iz njene okoline, odavno je skinuo kravatu, u ritmu je lagano lupao stisnutim šakama po stolu (oko desne mu je podlaktice bila narukvica zlatne boje), žmirio je i pjevao. Ruzmarin na reveru mu je bio očerupan jer je brko njegove komadiće stavljao u svako jelo koje su ispred njega donijeli, da ga dodatno začini. Poslije se tako napio da su mu dvojica konobara pomogli naći izlaz iz restoran, dok mu je kraj kravate virio iz desnog džepa sakoa. Izgleda da je brko dešnjak. Njegova žena je ljuta išla iza njega. Sutra neće razgovarati, a u ponedjeljak možda, ali samo službeno, i to tek predveče. Do četvrtka će se sam morati snalaziti za ručak. Od seksa ništa neće biti bar deset dana. Do sljedeće svadbe će se pomiriti. Polako su odlazili i drugi, a mi smo strpljivo čekali da Beckham krene pa da se slikamo. A on je plesao, plesao i plesao. Sad se provlačio ispod nečijih ruku u onom kaubojskom plesu i svaki put kad bi on i Victorija sagnuti zalazili u taj tunel stvoren od drugih učesnika on bi je pljesnuo po guzici i veselo se nasmijao.

Sjedili smo i čekali. Majda je već bila posve pospana kad je rasplesani Beckham konačno krenuo da se pozdravi s mladencima. Bio je crven u licu kao da je igrao produžetke, i nekako sretan i razdragan kao da je baš njegov gol odlučio pobjednika u 118. minutu. Šiljo i Lidija su ga pošli ispratiti, kao i njihovi roditelji. Šiljina mama mu je pružila i paketić s pečenjem i najboljim kolačima, da se malo osladi u hotelu, ili na putu do Milana, ako mora žuriti na sutrašnji trening. Približio sam se, a mi smo od treme stajali kao ukopani namjeravajući da mu priđemo. Tada je Šiljo rekao:
“Zdenko, hvala ti što si došo. Napravio si atmosferu takvu da će te svi ovi što te ne poznaju zvati na svadbe.”
“Sam nek zovu, jebo ga ti. Ak ima gemišta i kolača ja ću odma doć, hahaha. A jes vidio što mi je buraz dotero auto iz Italije? Još ni tablice nisam skino. Koja makina!”
„A plešeš ko zmaj. Nije ni čudo kad si stari folkloraš.“
„Da tak nogomet igram ja bi do Mančestera, Reala i Milana doguro, jebo ga ti, hahaha. Ma do Amerike, jebemti!“
“Zdenko, pazi kak voziš do Zdenaca! Mogo si ipak ostat spavat.”
“Svjetluška će vozit, ja sam se malo umorio”, rekao je Beckham i uz osmijeh pogledao Victoriju.

Debeli i ja smo se pogledali, a Majda, iako je bila jako pospana, slatko se počela smijati razbudivši se. Nismo se ni snašli, a Zdenko Beckham se već okrenuo prema nama, vidio je fotoaparat u rukama mog debelog prijatelja i rekao:
“Dečki, oćmo se slikat pa da idemo spavat?”

I mi smo se slikali. Debeli i ja, a između nas Beckham. Zdenko Beckham.
Slični Tekstovi:

• Noć sova
• Papagaji u borbi za slobodu
• Centar za odvikavanje od bolesti zavisnosti
• Da li sam pismeniji od đaka prvaka
• Gordan zna kako treba

Postojale su dvije vrste, glatka i bodljikava. Bodljikavu nikad nisam imao, ona je bila za zimske uslove i za klizak i zaleđen teren. Nju su pravili radnici obučeni za pravljenje zimskih guma za automobile. Ona je bila predodređena za djecu iz dobrostojećih porodica, kao i za djecu u gorskim predjelima. Zajedničko tim loptama bilo je da su bile sivo-crne i da su dobro letjele, ako ste precizno gađali ugao gola mogli ste biti sigurni da će lopta tamo i završiti, ako je golman ne zaustavi. Odskakale su od zemlje baš koliko treba, ni više, ni manje, a i bile su prilično okrugle, baš kako lopte i treba da budu. Ono što je bilo posebno karakteristično je to da su bile ubitačne.

Tko nije osjetio kako peče kad ga pogodi Tigar lopta, taj ne zna što je patnja. Stati u živi zid bilo je posebno iskustvo koje je zahtijevalo veliku hrabrost. Posebno u ljetnom periodu kad se igra u Adidas sportskim gaćicama (onima koje imaju džepić na guzici u kojem se nosi maramica da se nos ne briše rukom) pa noge ostanu potpuno nezaštićene. Nije bilo raspravljanja da li je živi zid preblizu lopti, obično je od mjesta prekršaja bio dalje nego što treba. Evo, dok ovo pišem desna noga mi i dalje lagano bridi i crveni se od šuta nekog špičastog Miroslava upućenog 1988. godine, a otisak lopte me i danas podsjeća na njegov silovit šut, tako da nikad nisam imao potrebu da svoje tijelo ukrasim nekom tetovažom. U petom razredu tri dana nisam dolazio u školu jer me lopta, dok smo igrali nogomet, tako se zvala ta igra koja je po pravilima dosta slična fudbalu, zviznula u glavu.

U finalu školskog takmičenja održanom 27. maja 1990. mislio sam se hat-trickom proslaviti pred jednom Marijom iz popodnevne smjene. Ali, dogodio mi se peh – lopta me pred dvije hiljade đaka u pubertetu, među kojima je bila i Marija, pogodila iskosa u lice i nos. Blokirao sam udarac, spasio mrežu i golmana, ali sam zaradio dobru šljagu. Ta je pljuska odjeknula jače nego kad je naš nastavnik ošamario jednog Milana iz reda do prozora jer je ovaj falsifikovao potpise svoga tate ispod učiteljevih pisama u kojima je Milanovog tatu obavještavao o Milanovim jedinicama iz matematike, ili kad je jedan stari mamlaz iz fizike šamarao djecu u kabinetu jer je u tome uživao. “Tigar” me tada spljeskao. Ubrzo nakon toga su se pojavili neki znatno opasniji „tigrovi“ na sve strane, i na istoku i na zapadu, opasniji i od lopte koja leti 300 milja na sat direktno u vaše golobrado lice. I od njih sam bježao, ali o tome drugom prilikom. Đaci su mi se smijali nakon nezgode, a smijeh se čuo i sa tribine na kojoj su pretežno bile smještene curice. Najglasniji je bio neki štrkljasti sa pubertetskim brčićima i pramenom kose preko jednog oka koji je dlanom desne ruke pokrivao usta dok se stidljivo smijao. Taj nikad nije igrao nogomet, a ni fudbal, stalno se družio sa curicama i s njima je igrao graničara i držao im gumu u onoj ženskoj igri kad se guma preskače, a zvao se Gorčin, baš kao onaj novinar iz “Blica” što ponekad piskara kolumne koje vrijede nešto manje od probušene “Tigar” lopte. Sjećam se kako se taj 1990. zaljubio u Kaniđu.

Kad te “Tigar” zvizne u lice ili butinu, slobodno možeš tražiti opravdanje za izostanak s nastave, čak nekoliko dana, makar u tih nekoliko dana pisali svaki dan po dva kontrolna. Niko neće sumnjati.
“Gdje si bio, nema te tri dana u školi?”, pitao bi nastavnik nekoga.
“Ja sam bio prehlađen”, odgovorio bi oporavljeni učenik, povratnik u školu.
“Dobro. A ti?”, upitao bi drugog učenika.
“Ja sam pao s duda pa sam povrijedio ruku.”
“Hm, hm. ‘Ajde, neka ti bude. Ali pozovi tatu da dođe na razgovor. Ti?”
“Išao sam vaditi krajnike.”
“Krajnike? Donesi ih sutra da ih vidim. A ti.”
“Mene je na tjelesnom pogodila lopta u nogu.”
“Gumena? Tigar?”
“Da.”
“Idi ti kući, odmori još par dana, nije se s tim dobro šaliti”, rekao bi razrednik.

Sjećam se kako je jedan iz popodnevne smjene tražio da ga pred start trke na 400 metara jedan od bombardera iz osmog razreda, inače ponavljač, pogodi gumenom loptom iz Pirota u guzicu. Ovaj je nasilnik to rado učinio, a rezultat je bio osvojeno prvo mjesto. Pobjednik je rekao da ga je toliko pekla guzica, kao da ga je bičem opalio po leđima, da nije ni čudo što je jurio kao vjetar.

Na regrutaciji su nas ispitivali da bi nas slali na dodatne preglede kod psihologa ili nekog specijaliste.
“Je l’ neko tetoviran? Je l’ neko imao potres mozga? Je l’ imao neko nekad tešku bolest? Da li neko piša u gaće dok spava? Je l’ neko ima strah od bajonete uperene u njega? Da li se neko boji mraka ili svjetlosti? Je l’ neko nekad pao s drveta na glavu? Je l’ nekome Gorčin rođak? Je l’ neko pogođen “Tigar” loptom? Takvi neka se odmah jave.”
Ja sam zbog karijere i minutaže uz “Tigar” loptu bio samo djelomično sposoban.

“Tigar” lopta je bila relativno jeftina. Ali, nezgodno je bilo kad se probuše obe “Tigar” lopte koje donesete na igralište, a nemate rezervnu. One se lako buše na trnje od ruža (bez obzira na boju ruža), na ostalo trnje, na staklo, na nož vlasnika prozora koji ste slučajno razbili snažnim udarcem, ali i na one metalne kurčiće što stoje na prečkama i stativama, a služe da se za njih zakači mreža. Isto tako, nekoliko puta sam imao ozbiljne povrede palca zahvaljujući šutiranju ove lopte. Toliko smo je napumpali da je bila pretvrda. Onda smo gurnuli šibicu iz Tvornice žigica “Drava Osijek” u onu rupicu da ispustimo malo zraka, koji je po sastavu dosta sličan vazduhu, ali se šibica slomila, dio je ostao unutra pa je lopta ostala pretvrda. I onda sam ja izbio dva puta sam pred golmana, vrhom kopačke (dobro, nije bila kopačka) loptu poslao pored istrčalog i nemoćnog vratara i povrijedio palac kao da sam bosonog šutnuo kamionsku zimsku gumu. A sad zamislite kad vas takva felširana, prenapumpana i djelomično smrznuta lopta zakači po uhu kad igrate u zimskim uslovima. Vi tada više niste ni za šta, treba odmah ubaciti rezervnog igrača, a uho treba pažljivo pregledati. Najbolje je nositi kape gagarinke tokom zimskog dijela sezone (gagarinka je ona kapa koja se navlači preko čitave glave da vam viri samo lice, prvu je ispleo Jurij Gagarin u kabini rakete tokom kruženja oko Zemlje, tako je i nastao taj naziv).

Zavisno od toga da li napadate ili se branite, ova lopta ima prednosti i nedostataka. Nije bilo problema oko udaljavanja živog zida na propisnu udaljenost. Svi su bježali ispred direktnog šuta, samo su najotporniji stajali ispred lopte. A bezazlenije je bilo kad neka druga lopta pogodi u mošnice nego “Tigar” u bilo koji drugi dio tijela. Isto tako, mnogi bi lakše podnijeli neprijatnost da budu strijelci autogola nego da ih povrijedi lopta. Ono što je bilo najvažnije, lopta je odlično letjela i imala je prilično okrugao oblik ako niste sjedili na njoj između dvije utakmice, ili kod kuće kad vam dođu gosti pa ste imali krizu sa stolicama.

1988. sam dobio dva dvominutna isključenja tokom jedne utakmice jer je sudija na školskom takmičenju procijenio da sam namjerno gađao igrača ispred sebe loptom. Petominutno isključenje dobio sam kad sam spomenutog Gorčina koji je sjedio u publici pogodio u lice. On mi se osvetio tako što je napisao članak u školskim novinama protiv kluba za koji navijam. Ionako to niko nije čitao jer je Gorčin bio dosadan i stalno je pisao jedno te isto, a normalna i pametna djeca su ga doživljavala kao ljigavu budalu. Direktor je zabranio gumene lopte do kraja školske godine, čak i medicinke. Imao sam i ukor to polugodište, ja i još četiri bitange. Jednom su našli nož, drugi je donio hiljadu petardi u školu, treći je u saradnji sa prvim bacio kinder jaja punjena karabitom u školski hodnik pa je sve zasmrdio, a četvrti je opsovao ženu direktoru kad ga je ovaj optužio da je bacio dnevnik u WC. Ja sam bio kažnjen zbog donošenja “Tigar” lopte u školu nakon direktorove zabrane i savjetovanja đacima da igraju odbojku, čak i dječaci.

U približno isto vrijeme te 1988. godine moj se saigrač skrljao na betonu i izgrebao ruke i koljena, a i jedan lakat. Međutim, nije to bio bi blizu bola kakav je zaradio naš omaleni odbrambeni igrač kad ga je lopta spucala u leđa na putu prema rašljama gola.

I, već sam negdje i napisao, prvi gol glavom dao sam upravo igrajući tom loptom. Igrao sam tada sa znatno starijim igračima. Moja je ekipa gubila. Nezainteresovano sam stajao ispred protivničkog gola i gledao ko zna kud, a jedan moj saigrač se probio po lijevoj strani, oštro zavrnuo loptu u srce šesnaesterca, tamo se ja nikako nisam snašao jer loptu nisam ni vidio, ali me ona pogodila u glavu i odbila se u gol. Tako sam se proslavio. Hvala “Tigru” i Pirotu, a i mom lijevokrilnom saigraču. Istog dana se našem golmanu lopta odbila nakon jednog udarca od stative u glavu pa opet u stativu i onda opet u glavu, pa u stativu, pa u glavu, a onda je golmanu dosadilo pa ju je uhvatio u ruke i degažirao daleko u polje. I sve to loptajući utakmice gumenom “Tigar” loptom.

Ovaj post posvećen je svima koji umjesto kožnih lopti teraju gumene po igralištu. Pet hiljada stanovnika tog drevnog grada zaposlenih u toj fabrici svako jutro s uživanjem i poletom ide na posao znajući da se ovakvi kao ja vesele njihovim produktima i da djetinjstvo pamte, između ostalog, i po tome, po “Tigar” lopti.Slični Tekstovi:

• Papagaji u borbi za slobodu
• Skoro sedmica!
• Sve je to na struju!
• Zodijakom do tri boda
• Breaking news