Kad sam začuo zvono na vratima očekivao sam prijatelja koji je svratio na jednu kafu i pet-šest rakijica usput, uz kafu. Ali nije to bio moj prijatelj koji voli kafu. Nije bila ni atraktivna komšinica koja je svratila da vidi šta radim dok se penje na svoj deveti sprat, pa prolazi pored mog petog, jer joj je penjanje uz stepenica logičnije od vožnje liftom i naknadnog odlaska u teretanu ili na aerobik. Nisu bili ni “kirbijevci” sa usisavačima, ni Jehovini svjedoci sa šarenim knjižicama, pa ni komšija koji skuplja priloge za dovršetak gradnje crkve, ni mali prijatelji Cigani koji su došli da im dam “koji dinar”. Bio je to predsjednički kandidat Boris Tadić iz Beograda. Imao je građevinski šljem na glavi. Radi se, pa zato. I bio je u bijeloj košulji zavrnutih rukava jer čeka investitore. Podsjećao je imidžom na Busha, onog glupljeg od dva najpoznatija.

Donio mi je Boris Tadić vrećicu u kojoj je bila salama, da me nagovori da idem na izbore.

- Evo, mi mislimo na tebe, donijeli smo ti salame i parizera, a ima i dva para kobasica, jedan par domaćih i jedan par uvoznih.
- Ooooo, parizer – obradovao sam se kad sam zavirio.
- Ima i jegera, dva para, znam da voliš – dodao je Vuk Jeremić.
- A mesni doručak?
- Nema, pojeo Mrka dok smo dolazili ovamo. Ogladnio je na gradilištu, radi od zore do mraka.
- A pašteta, šta je s paštetom?
- Kakvom paštetom?
- Pa moj prijatelj je za prvi krug dobio i paštetu, a sad za drugi, kad je važnije, meni je uskraćujete.
- Pa u paketu bi trebalo biti i to – začudio se Pajtić. Pogledao je sadržaj poklona, pa u šefa stranke.
- Šefe, ja sam pojeo paštetu dok sam čekao da dođem na red u Savetu bezbednosti – obratio se Borisu Vuk Jeremić, u majici na kojoj je pisalo “Kosovo je Srbija”, što mu je u prošloj kampanji dao njegov prijatelj Koštunica iz sela Koštunići. – I Nole glasa za nas – dodao je Jeremija značajno, dok su mu rukavi bili zavrnuti baš kao šefovi.
- Izvini, nema paštete. Poslaćemo poslepodne Pajtića da ti donese dve, samo ti zaokruži mene da budem predsednik. Glasaj, jer ako ne glasaš onda ću izgubiti i moraću btii premijer, ako izgubim – objasnio mi je Boris.
- Da, a Cvetković odlično obavlja tu ulogu.
- Cvetković? Koji Cvetković? Ko je to? Tu sam neiskusan, kao premijer, ipak sam predsednik već bio i imam ugled.
- Sreća pa ćete sad biti drugi put, treći nije dozvoljeno.
- Ne treći put je dozvoljeno, četvrti nije dozvoljeno. Glasaj, pobedimo zajedno!
- Glasaj, glasaj; prijatelju ne daj da te niko zavede, zato glasaj za sebe, glasaj za sebe… – pjevušio je Jeremić hit iz devedesetih.
- Idem toga dana na put, u jugozapadnu Srbiju, ne znam hoću li stići na glasanje.
- Ma odloži put. A za četiri godine ćeš stići jer ćemo imati nekoliko koridora i motorway – rekao mi je Boris, a dugokosi komšija koji je baš tada prolazio s loptom ispod ruke dobacio je: “Motorvei? Mrkonja koma, Paitić patos, Trivan ponos, Đilas neverue, Petrović aplauz, a Jeremia Kosovo je Srbia.”
- Daću vam jedan savjet za kampanju; nemojte zaboraviti ono pitanje kome biste dali da vam čuva decu. To je ključno pitanje. Sretan je onaj ko djecu vama ostavlja na čuvanje, a nesretan onaj ko ostavlja protivniku. Dajte to.
- Da, i ono – biće rata ako pobedi on, samo da znaš.
- Znam, to kaže i Jelena Trivan. Pa oni su stavljali barikade na Kosovu prošle godine, zar ne? – pitao sam, a oni su se zbunili kao da su ih oni stavljali.
- Bit će rata kažu svi, al ja ću umrijeti od ljubavi – zapjevao je zaneseni Mrkonjić, pa je poslao jedan zaljubljeni SMS.

Onda su otišli, a jedan mi je dobacio da ne zaboravim da su doveli i Đorđa Balaševića da pjeva, a njega narod voli i narod je uvijek u pravu, i da to moram znati cijeniti jer će mi polomiti bagrenje ako ne budem glasao i da oni računaju na nas, premda koncert nije imao veze s izborima.

- Mi ti šaljemo čestitku za rođendan uvek. A oni? A oni? Uzmi to u obzir, nije to mala stvar, seti se ko te se uvek seti i zakruži nas. Koliko smo učinili i za tebe, seti se samo – dobacili su, a ja sam ostao razmišljati kako su oni to učinili za mene kad za sebe najviše mogu učiniti ja sam.

Boris je požurio jer je iza zgrade nalazi vrtić, pa se išao slikati s djecom koja su ga čekala, a mamama je dijelio autograme.

Pajtić je stvarno došao s ostatkom poklona, a donio mi je i vino sa svojom fotografijom na etiketi. Morao sam mu uzvratiti na poklonu pa sam mu dao teglicu krastavaca i zalijepio svoju fotografiju na teglu. Nasmijao se srdačno, toplo i iskreno kako samo političari mogu. Donio mi je 2 000 dinara u koverti, i obećao još 1 000 na biračkom mjestu.

- Dinara ili evra?
- Dinara. Znaš li ti koliko ima neodlučnih i nezainteresovanih glasača koje treba podmazati?
- A ja mislio Dinkić poslao dug, ali ne bih ga uzeo, neka ima da kupi veći stan, da se ne gura u onih mizernih 150 kvadrata.
- Ma kakav Dinkić, ali mogao si se…
- Znam, mogao sam se učlaniti u njegovu stranku pa da mi zaposli sve rođake do sedmog koljena, znam. Šta ćeš kad imam nesposobnu rodbinu, a tamo kod njega je stučnost ispred svega, a posebno politike.
- Ali sad je kasno jer je rekao stop stranačkom zapošljavanju.
- Kad on nešto kaže to je zakon.

Iz džepa je izvadio tu paštetu, pa mi pružio.

- Pozdravio te i Bora Novaković. On mnogo radi, a im i tzv. duple funkcije pa ne stigne doći. Betonira i asfaltira po ceo dan. Hoće da ostavi neki trag, a jedva spaja kraj s krajem od prvog do provog, slabe plate. Otvara sutra 1 200 kilometara kanalizacije pa je zauzet. Nazvaćemo je Briselski kanal, da se približimo Evropi čiji smo deo, što potvrđuje i Bulevar Evrope, sam naziv ti govori. I gledaj našeg predsednika večeras na televiziji, gostovaće istovremeno na dve, a onda na još jednoj, pa posle u jednoj zabavnoj.

Izgledalo je da su osigurali glas – hrana, novac, pozdravi, nema razloga da ne glasam.

Oko podne je stigao Čanak, sretan zbog rezultata u prvom krugu i popularnosti u reality emisijama. Cirkus je još trajao.

- Zdravo. Šta je ovo, Veliki brat ili Sve za ljubav? Jeste li to došli na motornim sanjkama? – upitao sam ga.
- Ma kakvi, nema snega, došao sam helikopterom – odgovorio je, a onda mi dao olovku s kojom treba da glasam.
- Jesu li to one s kamerom, što koriste američki astronauti i tajni agenti, i koje se koriste i za izbore u Srbiji?
- Tako je – rekao je, a onda malo zasvirao na tamburici, a ja sam aplaudirao i rekao da ništa bolje nikad nisam čuo.
- Bravo! Pratim vas ja i na Twitteru, šteta je propustiti takve mudrosti. Hvala vam što se borite za sve nas. Hvala.
- Ti budi spreman u nedelju, dolazi vozač po tebe da te vozi da glasaš za Borisa, a vratićemo te i nazad.
- E, a šta ako ne budu radili kako treba, a vi za njih agitirate? Onda morate preuzeti odgovornost jer ste dio toga.
- Ma ne brini, uvek se ja snađem, narod kratko pamti.

Dobio sam i listiće.

- Mi smo već zaokružili, da ne moraš ti, a olovkom samo snimi da nisi zaokružio i ovog drugog.

Nešto kasnije su me zvali telefonom. Bila je to Jelena iz DS-a, tako se predstavila.

- Je l’ možemo da računamo na vaš glas – pitala me.
- Da, sto posto! Srbija mora ići napred, a ko ne glasa za Borisa ili precrta listić taj destabilizuje zemlju i zvecka oružjem!
- Baš tako. Onda smo se dogovorili. Da li treba da vas još poneki put podsetim telefonom?
- Apsolutno. Zovite me svaki dan ujutro i naveče da ne zaboravim. I pošaljite mi SMS, ima Dačić moj broj.

* * * * *

Mislio sam da je gotovo s predizbornom kampanjom. Međutim, narednog jutra se pojavio Tomislav Nikolić, domaćin, a s njim i Aleksandar Vučić, isto domaćin.

- Kakva ti je to rupica na sakou – pitao sam ovog mlađeg.
- Nosio sam bedž nekoliko godina tu, pa je ostala rupica. A kriza je zbog režima pa nemam za novi sako. Ali neka te to ne zbuni.
- A sad više ne nosiš bedž?
- Ne. Bedževi su demode i zato ih ne nosim od 2009. godine.
- Došlo je do kraja, moramo da menjamo. Glasaj za nas da te spasimo – ubacio se Toma.
- Ja obično glasam za one koji imaju ljepše plakate, na osnovu toga donosim odluku.
- Mi imamo skromne, ali su lepi.
- Znam, i zato mislite da vas treba nagraditi.
- Upravo tako.
- Neki su mi juče rekli da ste se vi pokazali devedesetih i da ste opasni.
- To nismo bili mi, to su bili neki drugi mi. Mi smo sad novi mi, nismo više oni stari mi. A stari mi su oni što sad s njima prave koaliciju, ali kažu da nisu stari oni nego novi oni, a da mi nismo novi mi nego da smo još uvek stari mi.
- Sasvim jasno. Ali ja sam obećao već njima, tako da sad…
- Aco, daj poklon za domaćina – dobacio je Toma, a Vučić je izvadio iz vreće koju je nosio glasački listić i dao mi ga, pa dodao i kovertu sa 2 000 dinara.
- Toliko i oni daju.
- Ali oni daju tuđe, daju tvoje tebi, što su ti uzeli sad ti daju, a mi ti dajemo naše, i to od srca.
- A ako ipak budem glasao za njih, ne znam… Daj mi recite hoće li stvarno biti onih sto milijardi za nas što dolaze na istočna vrata? To je oko 14 hiljada eva po glavi stanovnika.
- Biće i 200, samo glasaj za nas.
- E, daj mi objasnite, kad ste već tu, zaboravio sam pitati one juče; kako to da imamo 7,2 miliona stanovnika, a 6,8 miliona glasača? To znači da imamo samo 400 000 maloljetnih.
- Ma pusti ti matematiku, evo ti novci da glasaš za nas. Mi računamo na tvoj glas.
- A ne znam, već su mi bili vaši konkurenti – kažem ja, a Vučić iz džepa izvadi još hiljadarku.
- Ako ne budeš glasao za nas ja ću da sedim na stiroporu ispred tvoje zgrade sve do sledećih izbora i ti ćeš morati tada za nas da glasaš.
- Šefe, možda da uz to sedenje uključimo i štrajk glađu? – predložio je mladi Aca.
- Ne, to nije dobra ideja. Dovoljan je malo stroži post.
- Možda ipak štrajk, dok ne ogladnimo?
- Može, ali to ćeš ti, ja ću samo post. I, je l’ možemo računati na tebe, siguran glas?
- Ne znam, čekam da mi estradne ličnosti kažu. Kad vidim za koga će Goca Tržan, na primjer, onda ću i ja odlučiti. Zašto da sam razmišljam kad ima pametnijih i uspješnijih od mene i treba slijediti njihov primjer. Oni znaju. E, za koga je sad nekada naša a sad neradikalna Maja?
- Pusti njih, nama je do malog čoveka stalo.
- A šta kaže Koštunica? Ipak treba da slušamo najmudrije među nama.
- On nas je podržao.
- Je l’ sigurno ili se još dvoumi?
- Sigurno.
- Baš vam je tako rekao, ili je napisao pismo?
- Rekao je, ali napisaće i pismo.
- Znači ipak ništa od neutralnosti? Još ako Vladimir Vladimirovič Putin kaže da podržava, uh… Jer nas niko neće spasiti ako nas Putin ne spasi. On se svako jutro budi s mišlju kako da pomogne Srbiji. E, a je li Koštunicina podrška po Ustavu, šta kaže?
- Kaže da ćemo da ga menjamo.
- A šta ste mi još donijeli? Neću valjda glasati za vas samo zbog plakata i Koštunice? Šta ste donijeli?
- Probaj što sam ispekao rakiju od kajsije. Veljo, dodaj flašu. Evo, i Velja nas podržava – dodao je.
- I prepošteni Vulin. Je l’ nije Velja Ilić zabalio grlić flaše?
- Što si ti neki čudan čovek, samo sam se malo osvežio – mrmljao je umorni Velja.
- Imali smo i od jabuke, ali se Velja Ilić osvežio i tokom puta.
– Šta ćemo s Kosovom?
- Nema EU bez da Kosovo ostane naše.
- Tako i Jeremija kaže. Možda se može sad postaviti i pitanje konfederativnog uređenja Jugoslavije, ako Slovenci stvarno hoće da se otcijepe, ili pitanja Krajine.
- Ti pričaš kao da si, ne daj bože, radikal – odgovorio mi je Vučić.
- Ako pobedimo, biće bolje. A ako izgubimo onda znamo da je namešteno – dodao je šef i spremio naočale u džep sakoa.
- Bravo, tako i moj prijatelj Ljubiša kaže. Inače ga zovemo Tumba, to mu je nadimak.
- Idem sad, moram žuriti, sutra imam ispit na jednom fakultetu. Moram ponoviti još malo.
- Ajte, ajte, učite, pa da budete kao Tadić. Mogli ste psihologiju upisati, to biste završili dosta brzo. Ali nisu loši ni privatni fakulteti, kod profesorice Bekvalac, na primjer. Ona ne traži mnogo.

Veče pred izbore obojica su se pojavila na mojim vratima, za vrijeme predizborne tišine. Lijepili su plakate, svako svoje, pa su se zatekli u istoj ulici s kantama i četkama u rukama. I u isto vrijeme su se s poklonima zatekli ispred moga stana, moleći za glasove, umorni i stariji nego u prošloj kampanji, osam godina stariji nego 2004. godine. Bilo mi ih je nekako žao kad sam ih vidio. Vređali su se i svađali, otimali su se za glasove, obećavali su i lagali, a rezultata napretka nije bilo.

- I, šta si odlučio? – pitali su istovremeno. Željeli su znati koji je moj odgovor.
- E, reći ću vam, ali kad uđete da popijemo nešto vi i ja, i da iskreno pričamo.

Sjeli su za stol, rekao sam im da se osjećaju kao kod svoje kuće i počastio ih.

- Vi ste partizanovci, ali to nije razlog da se mrzimo, zar ne? A još manje da se tučemo.
- I Dačić je partizanovac, a Dinkić svake četiri godine menja klub za koji navija.
- A Vuk i Jovanović su zvezdaši – otpočeli smo neopterećujući razgovor. - Predizborna tišina je, trebalo bi da je predstava završena. Zanima me jeste li nakon TV duela otišli zajedno u neki kafić, stali za šank i pričali, sami, bez svojih pratilaca. Onako, otvoreno, ljudski. U stvari, ne znam ni da li da vjerujem u vaš odgovor. Ali, gledajući sve ovo zaključio sam – jadna je zemlja koja između vas dvojice bira. Nemojte se ljutiti, ali tako je, znate i sami. Ovdje treba neki pošten, pametan, mudar, pravedan i odlučan predsjednik, ako takav političar uopšte i postoji. Ipak, ima dovoljno onih koji će izaći i dati vam glas, biće za obojicu dovoljno. Ali nisu to promjene u pozitivnom pravcu.

- Slušajte sad šta nam kaže moj duhovni vođa. Evo, za njega ni ne trebaš glasati, a voliš ga jer je najveći, jer ne laže i ne moli okolo za glasove.

Onda sam otišao do plejera, ubacio novi album, i Joey Ramone je zapjevao Rock ‘N Roll Is The Answer.

*slika je preuzeta sa Coraxove Facebook stranice i djelo je poznatog karikaturiste Predraga Koraksića Coraxa i Corax nema nikakve veze s tekstom, pa će biti uklonjena ukoliko to bude zatraženo.

Ustanete i shvatite da nemate vremensku strukturu tipa odlazak na posao. Zašto uopšte ustati iz kreveta? Recimo da se i vratite u krevet i počnete da sanjarite mamurni – ne nužno o sebi, već o boljem svetu od ovog. U jednom trenutku se ipak mora ustati i početi s nekim radom, makar i po sopstvenoj kući. Taj rad ste vi ako ste iole kreativni izmislili da vam prođe vreme, da ne biste proveli dan u preteranom razmišljanju (jedenju sopstvene džigerice), a i normalno je raditi bilo šta makar da vam mišići i ganglije ne atrofiraju – to podvodimo pod mehanizme odbrane. Rad po slobodnoj volji, želji i što je najvažnije, bez pritiska – oglas je koji postoji samo u vašem životu, ali ne i u novinama. Radite ljudi, drugovi i sestre ako ste već bez ikakvih šansi/veza za posao, radite za sebe i to nešto što se vama radi, samo je bitno da radite. Radite zbog samog rada, da ostanete prisebni tj. samosvesni. Vežbajte rad. Vremenom će taj rad početi da vam se dopada kao i izvesnim ljudima koji motre na ljude koji rade bez ičijeg upliva. Ukoliko svoje rezultate obznanite nekako, pazite se tih ljudi koji motre, jer im delujete opasno. Ne mogu vas sprečiti, jer vas ne plaćaju i nije im jasno zašto se niste uplašili što nemate njihove poslove, zašto volite da radite za badava. Izvesni počinju da shvataju da vaš rad vredi, ali ga taktički ignorišu. To je ono što ćete sigurno primetiti, jer tapšanje po ramenu i dalje neće biti dovoljno da se plati ni jedan račun, makar za internet. Ništa, dani i godine prolaze. Vi se menjate. Vi i dalje radite to što volite i bivate sve kreativniji, čak se i prolepšate od toga. No, problem je što ste u dugovima. U jednom trenutku shvatite da vas više poslovi za novac i ne zanimaju previše (da su nedostižni), dignete ruke od tih nada i akcija tipa biće, evo samo što nije, no dubioza preti da vam ukine i pravo na rad iz ljubavi. Počinjete da tonete u rad koji isključivo donosi zadovoljstvo pri radu da biste zaboravili na faktički status – u očima drugih vi ste jedna obična nezaposlena osoba. (ovo potonje nije lična karakteristika, nego društvena norma, jer živite u neravnopravnom uređenju. Ne govorite to skrušeni, već pokažite svoje legitimacije uzdignutog čela. Recite, da, jesam nezaposlen, ali sam srećan jer radim ono što volim!). No, šizoidnost vaše situacije vas muči. Kako raste vaša kreativnost, a samim tim i samopouzdanje, tako raste i vaša dubioza. Paradoks jasan. Istinski kreativan rad, ali bez institucionalne moći, u ovako organizovanom svetu, nije vrednovan, nije priznat. Bazične egzistencijalne potrebe su ugrožene jer ste uveliko zaduženi kod prijatelja i kod države, a država, ako već ne prijatelji, meri samo vaše dugove, ali ne i staž proveden u radu, bez radnog mesta/prihoda.

Ipak, šta preostaje? Raditi i nadati se da će rad da ispuni tzv. dušu, jer nije propisan, nije određen, nije diktiran i po vašoj je ličnoj želji osmišljen; niko vam ga ne može oduzeti, vaš je. Ukoliko takvog rada nema u datoj situaciji, preostaje vam život u apatiji. Obično je apatičan čovek ispunio svoj besmisao na internetu, jer nerad i pasivnost stvaraju zavisnost od raznih igračaka za zaborav (navodim internet da ne bih navodila neke opasnije poroke). Internet pomaže kada nemam ništa i nikog zapravo, ali sam društven kao biće. Lažem sebe dok trpim bezbolnije u rem fazi laži drugih, ali i ja takav društveni osobenjak se nadam da ću se povezati s nekim ko će mi bla bla bla, jedan poziv menja sve…internet ne povećava mogućnost postignuća, već daje osećaj stalnog hvatanja zaleta za neku buduću, ali nikad realizovanu aktivnost. Na kraju aktivnost na mreži ispadne životarenje kroz ispraznu zabavu. Odgađanje mišljenja o sebi i drugima, u realnim okvirima. Internet dostupan sve većem broju ljudi kao da je izum za kupovinu saglasnosti, ali i nesaglasnosti. I jedno i drugo vode primirju sa sistemom. Ispričamo se malo i nastavimo dalje da blejimo, lajkujemo i sledimo, bez sopstvenog mišljenja i realne istinske akcije, a vreme se ubije i novi dan je tu. To sve opet državi kupje vreme pri pustošenju ljudskih života – život koji nam oni žele onemogućava da imamo planove, nego je stihijski i tako obesmišljen. Kao da žele da rayvoj svakog od nas se zadrži na granici bazičnih funkcija, ali molim, nema dalje (borba je za najnužnije). Dajmo zato državi jadnoj mira i spokojstva u prividnoj slobodi govora (u iole ozbiljnijim novinama ovaj tekst bio bi cenzurisan, a država bi mi se možda i lično obratila nekom pretnjom), ali država zna da postoje blogovi kao ovaj i u fazonu je – nek se tu ljudi isprazne dok mi završavamo posao daljeg ubijanja u pojam tih gubitaša (čak i oni rade za nas time što im dopuštamo da nas pljuju!). U odnosu na armije prekarizovanih i nezaposlenih ljudi, država je sve više apstraktna ktegorija, jer takvi nisu na njenim listama – ni belim ni crnim. S druge strane, proces zaduživanja države se nastavlja: da bi se privid o stabilnom životu u korak sa svetom održavao, država koja ne proizvodi, stalno se zadužuje iako je već bankrot. Da bi punila državni budžet i nekolicine zaposlenih održavala u životu dovoljno pristojnim da se svi koji to nemaju osećaju kretenski, ona se zadužuje. Da li je pravedno da svi zajedno vraćamo posle dugove nekolicine privilegovanih koji imaju stalni posao? Mali broj ljudi i to kojih, ima na primer po dve plate (odbornici imaju i odborničku platu i platu svog civilnog posla, ali među odbornicima nećete primetiti nekog bez civilnog posla.)

Zašto ne bismo vratili sjaj radu, a ukinuli posao? Predsednik države predlaže da svako od nas u stanu započne svoj manufakturni porodični biznis (proizvodnja kefira na primer) no neka njegovi zakoni mu pokažu na ličnom primeru kako je to nemoguće sa ovakvom poreskom politikom, raznim dažbinama i obilnom papirologijom. Ako je moguće neka ti zakoni predsedniku i njegovim ljudima stvore uslove da žive u tom sistemu koji tako velikodušno predlaže svojim građanima. Ako vidimo da on može, nismo ni mi gluplji od njega. Kada nas kritikuje predsednik znači li to nešto drugo tipa niste se kao mi političari snašli i ušli u partije da menjate svet (na gore) i zato niste ni sposobni da gajite gljive po kućama, porodično, već ste lenji i bez ideja.

]]> http://zlipodstanar.com/2012/03/prohujalo-sa-gljivom/feed/ 0 http://zlipodstanar.com/2012/02/senzacionalno-i-krvavo-tuca-telefonskih-pretplatnika/ http://zlipodstanar.com/2012/02/senzacionalno-i-krvavo-tuca-telefonskih-pretplatnika/#comments Fri, 24 Feb 2012 10:39:34 +0000 Siniša Radanović http://zlipodstanar.com/?p=3849 Danas popodne je došlo do žestokog obračuna u centru grada kad su se sukobili korisnici 063 i 064 mreže. Pored šaka i glava, korištene su i letve, pumpe za bicikl, gumena crijeva za vodu i stari i beskorisni modeli mobilnih telefona. U masovnoj tučnjavi je učestvovalo više od  hiljadu ljudi. Policija je brzo stigla, ali je intervencija prekinuta jer je i u policiji došlo do raskola pa su se policajci podijelili u skladu s time kojoj mreži pripadaju i nastavili tuču koristeći gumene palice poznatije kao pendreci. Nakon žestokog sukoba stvari su se malo smirile kad su se pojavili pripadnici 061, 065 i 069 mreže i razdvojili zaraćene strane. A stigli su i vatrogasci koji su svi pripadnici 066 mreže i polili ih vodom, ali su kasnije suspendovani zbog prekomjerne upotrebe vode.

Razlog za ovaj sukob i tuču je više nego jasan i opravdan – mržnja. A mržnja je nastala kao posljedica nepomirljivih razlika među korisnicima različitih mreža. Pokazalo se da je suživot 063 i 064 pretplatnika nemoguć. Djeca u školi maltretiraju one druge, komšije ne razgovaraju jedni s drugima, na posao se prima isključivo po telefonskoj liniji, a sve je manje brakova između pretplatnika različitih mreža, a sve više razvoda među supružnicima koji nemaju isti pozivni broj. Štaviše, i operateri uporno povećavaju cijene poziva upućenih prema neprijateljskoj mreži. Jedino riješenje vidi se u potpunom razdvajanju.

Ovo je najveći sukob kod nas još od jeseni 2009. kad su izbili nemiri izazvani sukobom ljudi rođenih u zimu i onih rođenih u ljeto. Nakon svega ruke trljaju novinari. Sutra i nekoliko narednih dana imaće o čemu pisati. A čitaoci željni razbijenih noseva i krvavih glava imaće šta i gledati – biće postavljeno i mnoštvo slika s lica mjesta. Internet korisnici moći će “lajkovati” i “šerovati” (raspisan je konkurs za smišljanje srpskih riječi koje bi odgovarale engleskim riječima “like” odnosno “share”).

Eto zabave za sve.

 Prvi krupniji eksces ambasadora  Nemačke Volframa Masa, desio se još u oktobru 2010. godine na konferenciji „Srbija, Zapadni Balkan i NATO – ka 2020. godini“, na kojoj Mos u prisustvu predstavnika većeg broja država, medju kojima i ambasadorke SAD Meri Vorlik i šefa delegacije EU u Srbiji Vensana Dežera, izjavljuje:

Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput „NATO bombardovanja“. Zamislite da šetate ulicom Kneza Miloša i da vas vaše dete upita: „Tata, ko je ovo uradio?“. Vi ćete mu odgovoriti: „NATO“. I šta onda očekujete od vašeg deteta da misli o NATO-u? Za razliku od toga, ja sam kao mladić u Nemačkoj gledao ruševine u mom gradu, ali ja nisam mrzeo onog ko je to učinio jer je bilo onih koji su mogli da mi kažu zašto je to učinio.

Koliko je izrečeni nonsens monstruozan nije nešto o čemu ozbiljan čovek ima suviše razmišljati, ali osim za Srbe uvredljiv je i za svih sedamdeset miliona žrtava Drugog svetskog rata.

Ova izjava prolazi bez bilo kakvog zvaničnog komentara, što je i sasvim razumljivo i logično, posebno imajući u vidu da Mas, na pomenutom skupu izjavljuje još i : “Bilo mi je toplo oko srca kada sam video DS, SNS, SPS, G17 i LDP na sastanku sa Gvidom Vesterveleom kako složno izjavljuju da im je integracija  u Evropsku uniju prioritet broj jedan. To je fantastičan napredak u odnosu na pre tri godine”.

Moram napraviti malu digresiju, te podsetiti na oštar ton kojim sredinom prošle godine, Dragoljub Mićunović, predsednik skupštinskog Odbora za inostrane poslove, nakon bezazlenog nesporazuma sa ambasadorom Irana (bezazlenog u odnosu na težinu Masove izjave)  kaže kako bi “za očuvanje dobrih odnosa dve zemlje bilo dobro da se ambasador Irana izvini i objasni kako je do toga došlo”.

Ima li čoveka kome se od ovakvog licemerja ne prevrće u želucu?

No, da se vratimo Masu.

Nakon odbijanja kandidature Srbije za proces ulaska u EU on kaže “Nemačka je jasno poručila da podržava Srbiju na njenom putu ka Evropskoj uniji, i ja ne vidim razlog da se Srbija zbog bilo čega ljuti na Nemačku“.

A, zašto bi se ljutila? Kao da je Srbija dete koje je u zabavištu bilo nestašno, pa mu strogi, ali pravedni vaspitač Mas kaže da nema razloga da se na njega ljuti zbog zabrane igranja sa ostalom decom.

Osim toga, nekakve lažne suze tekle su samo sa lica vladajućih političara i to tek zato da bi pokazale koliko im je stalo do onoga sto nema alternativu. A šta danas, nakon svega pretrpljenog misli Srpkinja ili Srbin odlično može videti svako ko uopšte može videti.  Takodje, koliko Srbija misli da EU nema alternativu, lično sam ubedjen, odlično će se pokazati ako jednom dobije tu kandidaturu, a onda i referendum nakon nje.  O tome je odlično nedavno pisala gospodja Milja Lukić.

Na kraju krajeva, i to što nam je Nemačka, zemlja koja je svetskoj istoriji podarila neke od najumnijih glava, poslala za svog izaslanika čoveka intelektualnih kapaciteta i moralnih kvaliteta Volframa Masa dovoljno govori o njenom  stavu prema nama. Razočaravajuće baš kao što je  razočaravajuće da ta velika zemlja još na primeru  Milana Nedića nije naučila da insistiranje na marionetskoj vlasti  u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu  ništa dobro ne može doneti ni  Nemačkoj, a na žalost, ni Srbiji.

Otkud to sve?
Jedan od mogućih odgovora leži u činjenici da je mnogo higijeničara iz velikih svetskih dvorišta došlo ovde u naše malo da nam pokaže kako se čisti. (Prva lekcija je kako se drži metla!) Dok vrše preglede, higijeničari iz velikog dvorišta ostavljaju za sobom veliki svinjac.

Šta da radimo sa tolikim neredom koji napraviše higijeničari?! Kažu, morali su, da bi nam dočarali kako njihova sredstva za čišćenje deluju. Tu su i eksperti za svinjac došli da “korisnim” savetima pomognu da se bolje snađemo posle svinjca (koji bez njihove pomoći bojim se ne bi mogli ni da smislimo, a kamo li napravimo). Oni bolje znaju šta je za nas same najbolje. Čist biznis, ali ima i onih naših koji u tome vide neku posebnu filozofiju života.
U avliji(ci) sve manjoj i manjoj, bitno je reći i to, sve je čistije, ali je nekako i sve sterilnije, a ljudi u njoj nisu baš onako srećni kako su očekivali.

(VOICE OVER: Novo! “Oslobađa” od mrlja, kamenca, prljavštine i blata kao nijedno drugo sredstvo. Za ovo revolucionarno otkriće, pozovite odmah – planetarno deluje veoma učinkovito na razne male “proklete avlije!”).

Posle neprekidnog ubeđivanja, stanovnicima malog dvorišta se učini da sredstva zaista deluju, da je stvarno nekako bolje, lepše i čistije. Higijeničarsko vjeruju poče da se širi i svi zaboraviše na to kako je bilo ranije, pre dolaska velikih čistača-oslobodilaca.

Na kraju kada se neki od očišćenih upitaju “čekaj, kada su ta sredstva tako efikasna koja nama ovde prodaju zašto je kod velikih higijeničara onoliko đubreta?”. A onda sledi čuveni odgovor: “Kad počistiš u svom dvorištu onda dođi nešto da pričaš drugima!” Tada preventivno malo nađubre zbog demonstracije, čisto da se zna da je svinjac uvek moguć ako se nastavi sa sumnjama, tj. ako se slučajno odstupi od zadatog metoda čišćenja.

Uh, još samo da mi se nađe ona skakutava metla iz ćoška … spasonosna alatka … da malo pometem u glavama čistih, časnih i čednih. Bio bi to moj doprinos – da dvorište postane bolje mesto.

HIljadu puta kasnije desilo mi se da nakon nečega kažem sebi – oh, ovo ću pamtiti do kraja života. Medjutim, sve bi to lako zaboravio.

Dakle, sećanje ne sluša volju.

Zgrada u kojoj danas živim sagradjena je pre pedeset godina, otprilke u isto vreme kad i ona iz koje dopiru moje najranije uspomene.  Čak i slično izgledaju. Deli ih tek nešto više hiljada kilometara vode i nešto manje hiljada kilometara kopna.

Taj prvi stan promenio je nekoliko stanara o kojima znam koliko i o sebi znam.

Drugi je verovatno promenio tridesetinu o kojoj ništa ne znam. Ne znam ni ko su oni koji su u njemu rodjeni, ni ko su oni koji su medju ovim zidovima umrli. Ne znam koliko su puta ti zidovi prefarbani, ne znam kako su mirisali ručkovi koji su se spremali… Ne znam sta se nalazilo na mestu modernog arhitektonskog  monstruma koji je zabranio suncu da gleda na ove prozore.

Šta se nalazilo na mestu arhitektonskog monstruma koji je ukrao sunce onoj prvoj zgradi znam. Odlično se sećam malog vrta okovanog betonom. Sećam se i boja ruža u njemu, kao i imena, izgleda i osmeha osobe koja ih je zalivala.

Baba je umrla pre tri godine.

Jednom mi je rekla kako je stara i kako bi želela da umre jer su svi njeni već umrli. Kao da je osećala stid što ona, eto,  još uvek živi… Kad je  umrla, ja sam bio već  zastrašujuće daleko. Otišao nekršten upaliti sveću u pravoslavnoj crkvi na drugom kraju grada, poljubio zaključana crkvena vrata. Malo tiho plakao, a onda malo glasno jecao vozeći auto natrag. Baš kako to ljudi i inače rade, što se i u filmovima može videti.

Mi  ne žalimo nikada onoga ko umire. Mi žalimo sebe jer ostajemo bez njega.

Na slici koju vidite je Boulevard du Temple u Parizu. Načinio ju je Louis Daguerre 1838. godine, izumitelj procesa dagerotipije fotografije. Ovo je prva fotografija ikada načinjena na kojoj se može videti  ljudsko biće.

Pošto je vreme ekspozicije fotografije bilo duže od deset minuta, narod, kočije i sve pokretno isčezlo je sa scene. Ipak, u donjem levom uglu ostao je čovek koji se  duže od deset minuta  gotovo nije pomakao sa mesta, čemu je  zaslužan pedantni ulični čistac cipela koji nije puno mario za vreme, trudeći se da valjano obavi svoj posao.

Trećeg dana zadnjeg mjeseca u godini, na dan kada je rođen France Prešern, u Ljubljani se tradicionalno svake godine pale svjetla kao uvod u praznični decembar. Izgled slovenske prijestolnice i posebno lijepih svjetlećih plavih i žućkastih ukrasa je osmislio  umjetnik Zmago Modić. Uz Modićeve zanosne instalacije, bogat praznični program, koncerti, dječje predstave i kreativne radionice, knjižni sajam i brojni atraktivni štandovi sa kojih se širi miris kuhanog vina, vruće čokolade i prženih badema i na kojima se mogu vidjeti autohtoni proizvodi i rukotvorine, mame svake godine sve više posjetitelja u bajkovitu decembarsku Ljubljanu.

A kako se godina približava kraju, neovisno o sadržajima i tome gdje živjeli, iste nam se stvari vrzmaju glavom. I tako se podvlače crte, zaokružuju priče, uljepšava na brzinu što se uljepšati da, utapa u last minute šopinzima, kupoholiji, omotavanju poklona i pisanju čestitki, uredskim proslavama i ludim decembarskim izlascima. Vode se i napete rasprave o tome koji je pravi – Djed Mraz ili Djed Božićnjak. I to je nešto o čemu valja imati stav. Vrijeme ovo pogoduje donošenju odluka i novogodišnjih rezolucija, a sve navedene radnje su ogrnute finom euforijom i malo manje finom sjetom.

[Show as slideshow]

Osim što u decembru posežemo dublje u džepove i tražimo izlaz iz “nametnutog nam” prejedanja i opijanja, postajemo i senzibilniji na tuđu nevolju. Sve naravno isprovocirano dirljivim božićnim melodijama koje nas bombardiraju sa svih strana. Vidno omekšali, spremni smo dati svoj skromni doprinos u dobrotvorne svrhe, češće nekom imaginarnom siromahu, nego beskućniku i prosjaku iz kvarta ili bliskom nam prijatelju koji treba pomoć.

U ovo doba godine najjače nas lovi strah od starenja, žaljenje za prošlošću i grizodušje, koje onda utapamo u još više alkohola. I evociranje sretnog djetinjstva, mirisa i boja odrastanja, jedan je od nusprodukata je prazničnog rasploženja.

Iz svega toga uspješno se uzdižemo i izlazimo jači i ljepši, te sve karte polažemo na sljedeću godinu; da će biti sjajnija, ispravnija i poduzetnija. Nova, odjednom nam sine, označava upravo to, priliku za novi početak.

A hoće li stvarno biti tako, to veseli decembar ne bi znao. On je tu da bi pojačao boje, mirise i emocije, da bi pošteno isprašili staru i na kratko zaboravili strah od nepoznatog.

Černobilj, grad od pedeset hiljada stanovnika preko noći postao je grad duhova, a reaktor je kasnije zaliven slojem betona debljine 200 metara.

Iako od 1986. zatvoren za turiste, ovaj ukrajinski grad  poslednjih je godina posetilo oko 10 000 naučnika i avanturista, a kako je rekao šef ukrajinske državne agencije za upravljanje zabranjenom zonom Vladimir Kološa , od 2. decembra ove godine novinari, studenti i stručnjaci koji se bave Černobiljskom katastrofom mogu da podnesu zahtev za posetu toj zoni.

Kako danas izgleda Černobilj pogledajte na fotografijama koje su načinili Pedro Moura   i Hans Zinsli

[Show as slideshow]