Imao sam nekada rdjavu naviku da sagovorniku saspem u lice sve što mi je smetalo. Medjutim, godine su prolazile, te sam se sve više prepuštao kanalizacionim tokovima koji se nazivaju društvenim ophodjenjem neophodnim za preživljavanje i potrebnim za životarenje. Neophodnim za opstanak zato što bi ti u suprotnom neprekidno bila postavljena noga. Znate; sapletu te, a ti čim iz bare ustaneš, naletiš ponovo na postavljenu prepreku, pa opet pras u govna… Ciklično kretanje.

Bilo kako bilo, nesklon kompromisima, ali nedovoljno jak; svaku rečenicu koja mi je išla na kurac komentarisao bi slengom ‘kul’.

Na primer:
- Jesi li video moje nove felne?-
- Baš su kul, odgovaram

- Znas li da su Marinicu izbacili iz kuće Velikog Brata?-
- Kul! Opet bih ja.

I tako redom.

Na žalost, poslednjih godina toliko često govorim tu smrdljivu reč, da više ni sam ne primećujem imalo ironije u svemu tome.
Ispada da je ‘kul’ sinonim za žalost, lično moju, koju sam najbolje vidim i osećam.
I kad sve  sračunam… davno je sve to prestalo biti cool.

http://www.youtube.com/watch?v=0OdSoKfTP1k

fotografija preuzeta sa strane Lizzie’s logic

Biti dvostruko punoletan može ljudima zadati velike muke pri pomisli koliko je dana i noći prošlo pored njih, a da je svet i dalje isti. Sve što sam pomislila, uradila, napisala, pa obrisala, i ponovo napisala, objavila i što me je neko castio komplimentom tipa kako ti fino razmisljas, ništa od toga, apsolutno ništa nije promenilo ovaj svet. To je ono što mene muči otkako sam duplo punoletstvo navršila. Idu tu priče o odrastanju, o sazrevanju, idu tu i priče o bilansima, idu čak priče i o tome koliko je još bitaka plam preda mnom. Grci su ipak bili u pravu kada su rekli da je bolje ne biti rođen.
Zašto biti rođen, ako ni na šta ne možeš preterano da utičeš svojim postojanjem na tokove istorije, na svet, na makar najbliže okruženje?
Štagod da sam pokušala propalo je. Da se razumemo, nikada nisam probala sa nekim biznisom, strankama, ali sa tim nekim stvarima koje sam mislila da su za druge prava stvar, da su za dušu, jesam, ali nisam sa tim uspela. Mada, i dalje to radim, kako znam i umem.
Nikada nisam dobila paznju nepoznatih građana, jednako kao i autoriteta. Ima puno ovakvih entuzijasta, čak i prikrivanih, ali ima – nas.
Pišu, čitaju, rade koliko mogu u nekom svom domenu, tu su. Svi su nezadovoljni, zato sto se često ispostavi da su nemoćni. Kao da moć ljubavi nije dovoljna. A ja mislim da jeste. I dalje se nadam. Zato ja pišem.
Kada sam skoro gledala klip o protestu jedne devojke na Stanford univerzitetu hoću reći gledala kako je ućutkuju i izbacuju zato što najeda strvinom istine Kondolizu Rajs, ali hrabro, bez zaustavljanja samo zato što joj svi zvižde… rekoh sebi: “Koja si ti kukavica, pogledaj kako se to radi. Rapslakala sam se ne zbog nje, vec zbog sebe! Što ja nisam u prilici da nekom nešto tako kažem. No, imala sam jednom. Prošle godine sam bila u prilici da jednom liku iz Blerove stranke kažem šta želim, jer je nekim slučajem pogrešio vrata, a mene baš pitao gde su ta kroz koja bi da prođe. Ja budem ljubazna i pokažem vrata, a onda objasnim odakle dolazim. Rekla sam mu da je on studentima malo ranije, na predavanju, rekao da treba da smisle kako da promene svet, ali im nije rekao koliko je ljudi njegova partija bombardovala zato što nisu hteli da se prilagode svetu. Svetu koji on zastupa dok govori o promeni i izazovima. Bilo mu je neprijatno i gledao je da me sto pre zaobiđe. Da li je poželeo da dođe na moje izlaganje? Nije. Nema veze. Nije čak ni pitao kako se ja zovem. Svi političari su svuda isti, tamo i ovde.Dobro sam se osećala tada što sam mu to rekla, a posle gledanja ovog klipa, pomislih…

Baš šteta što sam bila ljubazna, baš šteta što nisam to rekla pred punim amfiteatrom i napravila skandal kao devojka na Stanfordu.
Da li me je sprečio kukavičluk ili ne tako dobro znanje jezika, ne znam. Možda kombinovano.
Znam i to da se nisam rodila samo da bih prošla istim hodnikom kojim je i taj političar prošao. Znam da treba mnogo više da učinim,
ali ne znam ponekad kome moji uvidi trebaju.

Šta će oni koji nisu kao Rambo Petković ili Nole Đoković, a imaju želju da menjaju svet?
Socijalne mreže, kao pauk muholovac, love baš takve, ali ja se nadam da se to meni neće dogoditi.

Tačku na moja razmišljanja dodatno je opteretila vijest koju sam pročitao u današnjim novinama. U njima se doslovno kaže da je NASA pronašla tragove života u svemiru.

E tu je moj problem.
90-e godine kad sam kad sam na tabli radio jedan od zadataka sa jednačinama sa više nepoznatih profesor Banjac se prekrstio lijepo mi je rekao.
„Ti mora da si pao sa Marsa. A sad to sve lijepo prepiši u svesku i pokaži roditeljima kakvog su naučnika poslali u školu.“

Od tada zbog moje šeprtljavosti često sebe pitam koliko je profesor bio u pravu.
Ako stvarno NASA dokaže da postoji život u svemiru onda je takođe moguće da sam ja pao sa Marsa. Ako je to tako onda ja ovdje dođem ko neki gastarbajter, što i nije neka stvar uzimajući u obzir kako se ovdje živi. Kako li je tamo gore ako ovamo dolaze na privremeni rad?

A onda sam se sjetio da sam ja takva šeprtlja i da bih samo ja uspio da uradim takvu stvar što je bila potvrda riječi moga profesora matematike.

Evo koristim prostor na blogu ukoliko ga NASA prati, a prema saznanjima po kojima bi na stranicama Wikileaks-a među brojnim objavljenim dokumentima trebao da se pojavi dokument koji govori tome u prilog iste bih zamolio jedno.

Molim NASU da ne ispituje ima li života u svemiru. Mnogo bi mi više značilo da ispitaju ima li ga ovdje kod nas.

Najjednostavnija opcija za sah putem interneta je Yahoo Chess. Za logovanje je dovoljan nalog koji verovatno vec imate, koji koristite za proveru poste, i uz malo skljocanja po tasteru misa bicete u drustvu izmedju pet i petnaest hiljada igraca.
Vi svoj rejting gradite tokom svoje ‘igracke kraijere’, no puno je polemika koliko je takav rejting zaista realan. Licno mi nije jasno odakle toliko kontraverzi oko rangiranja na ovom serveru. Ukoliko imate 1400 poena i pobedite igraca od 1200 dobicete recimo 5 poena; u slucaju poraza gubite 25 otprilike. Mnogi zato neprestano pokusavaju igrati sa puno jacim protivnicima sto je nesvrsishodno jer odista jaki retko kada zele igrati sa puno slabijim. Zapravo, najbolje je igrati sa malo boljim nego sto ste sami. Tako najbolje ucite, protivnike lako pronalazite, a i ne postoji mogucnost da zaradite jos jedan kompleks, pored svih koje ionako imate.
Uz mnostvo drugih opcija koje cete lako vremenom otkriti Yahoo chess vam dovoljava sami da podesite vreme predvidjeno za partiju; ruku ne morate muciti udarajuci u drveni sat, ovde se vreme racuna automatski.

Zao mi je sto nisam uspeo odigrati zanimljiviju partiju, ali sta je tu je. Ova 1min. partija sasvim je dovoljna da pokaze kako u praksi stvar funkcionise.

Za one sa vise strpeljenja i ozbiljnosti predlazem sajt gde o jednom potezu mozete razmisljati tri dana!
Naravno, mozete ga povuci i odmah ako zelite. ;)
Game Knot za razliku od prethodno opisanog dozvoljava da igrate veci broj partija istovremeno, 15 partija na primer, a ukoliko ste blizu isteka vremena za potez, elektronsko pismo ce vas podsetiti da imate jos dvanaest sati.

Toliko bi se o ovome jos dalo reci, no za pocetak je dosta. Nastavak sledi.

Sportski pozdav do tada!

This post is password protected. To view it please enter your password below:

Password:

Upoznali smo se kada sam ja bio vrlo mlad, a on nesto stariji; iznajmljivao je sobu u kuci dragog pokojnika o kome sam nedavno pisao i zanimljivo je traziti nekakvu povezanost u tome. Bezosecajniku bi to cak prijalo.
Ja se borim da ne pronalazim veze, osim slucajnih.

Vrlo lako smo postali prijatelji.

Sudbina koja je u mnogome njega odredila faktoloski bi se mozda dala objasniti ovako; Saragina je majka od infarkta umrla posto je na radiju cula njegovo ime koje je spikerka monotono izgovorila citajuci spisak poginuolih u borbama oko Vukovara. Njegovo je ime, kao i prezime bilo je vrlo cesto. Nista osim imena i prezimena.
Golobradi mladic nije bio dobrovoljac ili zadojeni nacionalist vec tek jedan od onih koji nije ima tatu, tecu, strica ili kuma koji bi ga na odsluzenje vojnog roka poslali tek par kolikometara daleko od kuce.
Kada se iz pakla vratio zatekao je majcin grob i oca koji je u medjuvremenu pronasao novu zenu i poceo ziveti sa njom. Saragi se jebalo da ima vise ikakvih veza sa ocem.
Onda je prodao nasledjeni stan preko jedne od agencija nekog Topuzica koji je prevario jos desetine ljudi i otisao u Nemacku, da normalno zivi – kako bi rekli kurcevi balkanski liberali.
Od citave transakcije, prodaje stana, moj je prijatelj zaradio tadasnjih deset hiljada maraka.
Posle je radio na gradilistima ili drugim budjavim poslovima i iznajlmjivao sobe; jednom sam ga mamuran rane zore zatekao u nekoj kasapnici – u belom, do kragne krvavom mantilu nosio je svinjske polutke.

Vecinom vremena naseg druzen ja nije ziveo nigde, a i mesta na kojima je ziveo ispravno je ne nazivati mestima za zivot. Poslednjih godina pre mog odlaska iz zemlje ziveo je u “ru”, skraceno od “rupa”, kako je nazivao udzericu zemljanog, tj od vlage tvrdo blatnjavog poda.

Par dana pred sam moj odlazak pili smo rakiju u nekoj kafani. Ja sam otisao u Kanadu, a on u manastir.

Danas sam saznao da je mrtav. Vise niej bitno kako i zasto.
I kad pogledam ove redove koje upravo iskucah vidim da nisam rekao nista, a nije ni bitno.
Pokusao sam naci na internetu nesto o njegovoj smrti. Tipkao sam u Google ‘umro taj i taj’, ‘pronadjen mrtav taj i taj’… Nista nisam nasao.
U vremenu kada svaka seljacina ima svoj prolivom usrani Fejsbuk gde je metnuo slike sa veselja kod tebra Crnog, ili sa iventa didzej Paradajza.

Ovo je ionako sve glupo i neukusno. Sva sreca o Saraginoj dusi nisam nista govorio, a ne bih ni mogao, ne bih imao prostora.

Ovo je tako jeftino, jeftinije od tolaet papira, gde ce ovlas mozda u desetak sekundi procitati o tebi neko trazeci ‘domace pornice’. A u drugu ruku zar to istovremeno nije i sjajno, a?

Stavis dlan preko oka – vidis, to sam ja!

Prijatelj i vrsnjak P. nastradao je tako sto je proleteo kroz staklo automobila u udario u most u izgradnji. Pedesetogodisnjak koji je vozio ostao je nepovredjen.
Mom prijatelju P. jako je malo nedostajalo da napuni osamnaest godina.

Na sahrani je bio covek sa foto aparatom i njegovom ogromnom slikom koji je nudio da se i mi, pokojnikovi prijatelji, sa fotografijom fotografisemo.
Nikada se taj fotograf nije pojavio da nam fotografije sa pokojnikovom fotografijom proda. Pomisljao sam da je perveznjak koji mastrubira posmatrajuci nas decake i mrtvog decaka, ili pak duh, onaj koga sa ove strane realnosti nema.

Nakon svega toga cesto sam se pitao o uzrocima te smrti.
P. je bio nevin u svakom pogledu… Hriscanin, ja, pitao se zasto je dobri bog to uradio. Pop je pri spustanju sanduka u zemlju pomenuo kako dobri bog uzima sebi najbolje, ali se ni danas ne mogu otrgnuti utisku da popovi, kao politicari, pricaju samo ono sto publika zeli cuti… Zato duhovna i svetovna vlast i jesu tako bliske.

Ja ponekad mislim da je dobri bog bio umoran tog dana, od danonocnog nadgledanja nas ljudi, te da se napio kao svinja i da ga je jednostavno boleo kurac.

Nekako slucajno, malo pre i dosta posle ovog uzasa cesto sam nailazio na song koji nakon svih ovih godina bejah gotovo zaboravio… Veceras lutajuci bespucima interneta naidjoh ponovo na tu pesmu.

Danas je i Halloween… To su, ako se ne varam, katolicke Zadusnice…

U mojoj mracnoj ulici ispred jedne kuce sa raskosnog drveta poluopalog lisca visi lutka obesene mlade u prirodnoj velicini, krvave vencanice i sa kosom koja zbog polozaja glave pada preko lica. Jako uverljivo deluje.

A to su, ipak, Zadusnice.

Mirno spavaj moj prijatelju, videcemo se tamo.

Link sa dna je ovaj.

Savet dana je popiti nekoliko piva i pola flase vodke. Ponoviti to i sutra.

Gledao sam danas neku edukativnu emisiju u savremenuom kljucu; rijaliti kako se to zove. NJih dvoje zive zajedno i on je pusac (strastveni kao i svaki drugi), a njoj dim tako jako smeta. Onda dodju neke dve zenturace koje su psiholozi i njoj otvaraju oci, a njemu pune glavu kako je zlocinac i ubica.

I taman kada se ucini da je konacno legao na rudu, on kaze “boze kako sam sada pod stresom’, te zapali cigaru i duva dim u lice i devojci i tim zenturacama. Taj decko, moj idol.

Emisija se zavrsava tako sto kao nakon tri meseca zenturace sa tv ekipom odu da ih obidju, a on satro batalio duvan , sto bi se reklo. Naravno, ja znam da se samo pretvara, te da im je i onda izduvao dimcinu pravo u face, ali da su to u montazi izbacili.

Jednom sam cuo pricu o dedi koji tesi suprugu koja place kraja malog ekrana recima “Ne placi, Milka. To nista nije istina – to je sve na struju”.

Bilo kako bilo, mi smo poceli tako uzasno verovati svemu tome sto na televiziji vidimo i u novinama masnog ili obicnog papira procitamo, nase male zivote oblikujemo prema kartonskim sablonima slike koja opisuje i preporucuje izmisljenu stvarnost. Gledamo prijatelje i neprijatelje, susede i komsije koji to isto rade, te tako bivamo jos jace uvereni u smislenost svega toga.

I nikako da prihvatimo najocigledniju istinu da nista od toga zapravo ne postoji, da nas dom ne moze biti tako svetao jer nemamo studijske reflektore – kupimo ih!, da mi i nasi ukucani ne mozemo imati dvadesetcetvorocasovni osmeh na licu – isecimo lice da zaraste u osmeh oblik!, da nas izmet  kao i nase noge smrde kad smo predugo obuveni- nabijmo pod nos parfeme i kolonske vode…

Mi ne mozemo dokuciti  da je sve to na struju jos od onoga dana kad prestasmo biti ljudi.

I radije i lakse  se od struje (ponosno) umire nego ponovo postaje covek.

Penal!

- Kako da vam objasnim… Kao što i sami znate, u toku je velika reorganizacija naše kompanije, te smo prinudjeni da broj zaposlenih svedemo na minimum. Naravno, čim se ponovo ukaže potreba za povećanom proizvodnjom, svakako da ce prvenstvo imati mladi i perspektivni ljudi koji su vec imali iskustva u ovom poslu. Znate, mi smo oduvek visoko cenili vaše zalaganje… i ne samo zalaganje vec i konkretne rezultate koje ste u ovih godinu dana postigli. Hmm, dobra vam je ta kravata. Kao sto rekoh, entuzijazam kojim vi raspolažete prosto pleni, ako smem da se tako izrazim. Da je u ovoj zemlji vise toliko posvećenih ljudi, ko zna gde bi nam kraj bio.

- Izvinite, postoji li ikakva mogućnost da ostanem na poslu?

- Jok!

Na žalost!

- Gospodjice J, neprijatno mi je da vam saopštim, ali, na žalost, prinudjeni smo da vas otpustimo.

- Postoji li način da ipak zadržim ovo mesto? Znate i sami u kakvoj se situaciji nalazim.

- Na žalost, odluke Gospodina Ž. su neopozive.

- Želite li da vas oralno zadovoljim?

- Na žalost, kao što rekoh, ja nemam nikakvog uticaja na odluke Gospodina Ž, uzalud bi se trudili.

- Možda da oralno zadovoljim  Gospodina Ž?

- Na žalost, Gospodin Ž. ne gaji naklonost prema ženama.

Gospodjica J. prodje prstima kroz svoju dugu, crnu kosu, a onda podiže pogled ka plafonu i tiho zaplaka.