zlipodstanar.com » Književnost

Konkurs za prozni tekst

Aleksandar Janković — Sat, 20 Mar 2010 08:58:10 +0000

Sa pojavom interneta mnogi stidljivi i anonimni pokušali su pronaći publiku koja bi primetila njihove do tada skrivane literarne potencijale. Na žalost ili sreću, ogromna suma njih, a i ostalih koji su se smatrali takodje pozvani da se u nečemu dokažu i pokažu, kao i onih koji su želeli tek da profitiraju, učinili su internet medij teže pretraživim od amazonske dzungle. To za posledicu ima da uloženi trud ne naidje na reakciju, a ako je i bude obično je takva (u dzunglama žive mahom zveri) da entuzijazam jako brzo splasne…

Ovakav uvod može potaknuti na najrazličitija razmisljanja, mada je trebalo da bude vrlo prosta najava suštine iz naslova.

Lično sam svedok mnogih natečaja objavljenih na internetu koji su se nakon bombaste kampanje u početku, obećavanja zbirki i raznih čudesa, gotovo po pravilu završavala neveselo; najčesće su nestajali i sami portali koji su konkurse priredjivali, a o izneverenoj nadi i razočaranju učesnika besmisleno je i govoriti.

Više nego skromni broj uslovno rečeno uspešnih književnih natečaja rezultirali bi zbirkama priča ili pesama koje su štampane u tiražu čiji bi plasman obezbedili sami autori i krug njihovih prijatelja. Ako uz to kažemo da autori po pravilu ne dobijaju honorare onda nije teško doći do zaključka da je sama ideja organizatora bila da zaradi upravo na njima.

Naš Konkurs

Objavljujemo konkurs za priču čija bi se radnja dešavala u sadašnjem vremenu,bliskoj ili relativno bliskoj prošlosti ili budućnosti, uz preporuku da njena dužina ne prelazi 10 000 karaktera (oko 5 strana)

Priča ili prozni tekst (šta god to značilo) mora biti na nekom od *razumljivih jezika, tj. najjednostavije receno, ukoliko ovo sa uspehom čitate vi ste osoba koja se služi razumljivim jezikom.

Konkurs traje od današnjeg dana do 1.juna, a rezultat se objavljuje nakon petnaest dana, tj. 15. juna.

Autoru izabrane priče sledi nagrada od 10 000 srpskih dinara, ili istog iznosa u valuti zemlje u kojoj živi. Nagradjuje se samo jedan rad.

Tekstove uz nekoliko rečenica o autoru slati na elektronsku adresu zli_podstanar@yahoo.com i to prikačene kao tekstualni dokument ili iskopirane direktno u prostor za sadržaj pisma. Autor mora biti potpisan punim imenom i prezimenom.

Najlepši pozdrav,

zli a.

*maternji jezik (crnogorski) smatraćemo razumljivim ukoliko ne sadrži slova uvedena 2009. godine.Slični Tekstovi:

Naga Dzulija, Nick Hornby

Aleksandar Janković — Tue, 26 Jan 2010 11:20:15 +0000

Savremeni engleski pisac Nick Hornby krajem prosle godine objavio je knjigu Juliet naked.

Cini mi se da je kod njega najzanimljivije to sto je uspeo u vremenu invazije losih, odlicno prodavanih pisaca, baveci se poprilicno ozbiljnim temema pronaci put do citatelja. Pretpostavljam da je razlog tome jednostavni jezik, ali svakako i perspektiva iz koje junaci posmatraju danasnji svet. Hornbijevi romanticni gubitnici ili polugubitnici utehu prolaze shvativsi da su upravo oni zdravi i normalni (kakvo god znacenje toga bilo ) u nasoj ispraznoj, izvitoperenoj danasnjici.

Naravno, za razliku od ruznog paceta koje se na kraju vraca svojoj pravoj porodici, likovi Hornbijevih knjiga ostaju da zive u pacjem svetu, no ako nista drugo uvek na kraju pronalaze snage da ostanu zajedljivi, duhoviti i dostojanstveni.

*Audio zapis piscevog predstavljanja novog romana preuzeto je sa strane kcet.org
**Slika preuzeta sa TheWeekBehind

Slični Tekstovi:

W(illiam) Somerset Maugham (1874-1965)

Aleksandar Janković — Mon, 19 Jan 2009 04:57:40 +0000

W(illiam) Somerset Maugham (1874-1965)

Jednom sam u nekom predgovoru pročitao kako kritičar hvali ‘zahuktalu pripovedacku mašinu’ i užasnuo se te bedne klepanice, a ugodno nasmejao setnoj slici parne lokomotive i razdraganog mašinovodje koji sa prozora maše plavom kapicom, slici koja se pojavila kao prva asocijacija. Sumnjam da je i tvorac veličanstvene metafore imao istu sliku pred očima. Verovatno je samo želeo da se dobro i srećno uklopi u poželjnu terminologiju samoupravnog sistema i vremena u kojem su na zidovima uglednih kuća, “umesto fine gospode u udobnim naslonjacama, bili radnici koji rmbaju”, kako je jedan dečak lepo primetio.. Dopada mi se prerušeni Nabokov dok kudi samog sebe, kao i sarkastični Ezra Pound… ipak, od ove dvojice, prvi je fiktivan, a drugi teško da se moze nazvati kritičarem u smislu na koji smo navikli, tako da njihovim izuzećem, mogu reći da uopšte književne kritičare ne volim. Želim napisati nešto o nekoliko romana Somerseta Maughama, piscu čija dela volim. Ukoliko vas zanimaju biografski podaci i ostale tričarije o autoru, kao i ‘poput lahorom nošenog lista’ suptilne metafore koje sagovornika ostavljaju bez daha, te sve ostalo neophodno da ispadnete pametni u drustvu, savetujem vam jednostavno kopanje na bilo kom web pretraživacu, a ovde nemojte gubiti vreme…

– Kolači i pivo – prate sudbinu književnika Edwarda Driffielda i njegove društveno nepodobne, prve supruge Rosie, jako tople, nemoralne žene, koju pisac upečatljivim i blagonaklonim opisom, kako i sam kaže, postavlja u središte priče. Edwarda Driffielda, pomenutog pisca, narator upoznaje kao dečak, te biva svedok njegovog romantičnog i gladnog spisateljskog početka, kao i kraja, na hladnim rukama moralne Engleskinje koja prostom seljačkom lukavštinom (tako svojstvenoj višim staležima), pronalazi način da poslednje Edwardove godine iskoristi za sjajan početak lične promocije. Ovo je prvi Maughamov roman koji sam procitao, te se secam da sam bio oduševljen kako je on, za razliku od ostalih pisaca koji su pljuvali svoju epohu, umeo to da radi na retko sofistciran način. Naime, ne da hitro pljune i nestane, vec da pusti da se pljuvačka polako sliva i razvalači sa usana, da dugo putuje dok ne stigne na odredište. Narator, na kraju priče, srece Rosie, koja u dubokoj starosti, sasvil slučajno i postavlja joj pitanje šta je pronasla u odurnom George Campu, prototipu tadašnjeg, a na žalost i sadasnjeg uspešnog čoveka, sa kojim je pobegla. Rozi se zagleda u sliku na zidu… Citat: Bila je to jedna uvelicana fotografija lorda Georga u izrezbarenom, pozlaćenom okviru. Mogla je biti snimljena uskoro po njegovom dolasku u Ameriku, mozda u vreme njihovog venčanja. Slika ga je prikazivala u tesno zakopčanom, dugom fraku, sa visokim cilindrom raskalašno nakrivljenim na jednu stranu; u rupici od kaputa stajala je velika ruža; u jednoj ruci držao je štap sa srebrnom drškom, a dim se vijugao iz velike cigare koju je držao u drugoj ruci. Imao je u očima drzak pogled i neku nadutu razmetljivost u držanju. U kravati je imao potkovicu od dijamanata. Izgledao je kao neki paradno odeven krčmar koji se sprema za derbi. – Reci ću ti, – reče Rosie – On je uvek bio tako savršen gospodin.

– Mesec i stoparac – 1919. Knjiga koja je dosla do mene nekoliko meseci nakon već opisane. Ništa novo, ali ni ništa manje dobro. U srednjim četrdesetim Charles Strickland napušta porodicu i iz šablonizirane učmalsti u kojoj je kao bankraski činovnik čekao da prodje duže ili kraće životarenje do smrti, odlazi u Pariz da bi se posvetio skrivenoj strasti koja ga je obuzela; slikarstvu. Haotični život totalnog autsajdera (on sam se, sa pravom, ne oseća tako). Gorda duša koja ne priznaje glad, zavodi i navodi na samoubistvo jednu zanimljivu i inteligentnu ženu. Pariz u jeftinim birtijama uz apsent i šah. Smrdljive rupe drsko nazvane ateljeima… Odlazak na Tahiti (ako se dobro sećam), gde neurotik oboleva od malarije, te potpuno slep, naredjuje mladoj tamnoputoj ženi sa kojom je živeo, da ga ostavi sa slikama i zapali u kolibi. Maugham ni ovog puta, na kraju, ne zaboravlja suprugu, koja je Charlesa čitavog zivota prezirala, u sceni gde nekakvom novinaru priča o lepim uspomenama na svog pokojnog muža, koga je, opet, svet nakon smrti proglasio za genija. Roman je inspirisan Gogenovom biografijom.

- Ljudi i okolnosti – Zbirka desetak priča napisanih posle Prvog svetskog rata, uglavnom pomalo morbidnih, ali i duhovitih od kojih se sećam samo one o dečaku koji uživa u puštanju zmajeva sa roditaljima, no nakon zrelosti, oženi se osobom koja nema dovoljno razumevanja za njegovu opsesiju. Vikendom se iskrada iz svog stana, kako bi krišom gledao svoje vremešne roditelje dok se na livadi provode sa ostalim ljubiteljima zmajeva. Na kraju se vraća u toplo gnezdo iz kojeg je ponikao, da pored autoritativne majke i zbunjenog oca nastavi prekinutu igru zmajevima… Uh, sad se setih neverovatnog pregovora ove zbirke, u kome se ističe kako Maugham koristi naivne tehnike uvodjenja naratora, kojima se ozbiljni književnici ne služe, te kako pisac nema dovoljno klasne svesti jer je i sam ponikao iz viših društvenih slojeva. Zamišljam tu ženu… ako je danas još uvek živa, baškari se u petosobnom stanu i znam kakvog je političkog opredeljenja.

Eto, to je to. Ako neko poželi da pročita nešto od ovoga, a već nije, nadam se ce uživati koliko sam i ja uživao. “O ljudskom robovanju”, najpoznatiju knjigu S. Maughama nisam opisao iz prostog razloga; nisam je ni pročitao. Takodje, ukoliko imate strpljenja i volje za čitanje sa ekrana, ili za printanje i čitanje sa papira, “Of human bondage”i “Moon and sixpence”, koje ne podležu autorskoj zaštiti, mozete u PDF formatu skinuti sa Gutenberga .

Slični Tekstovi:

Niko i ništa u Parizu i Londonu

Aleksandar Janković — Mon, 12 Jan 2009 08:06:28 +0000

Najčudniji lik koga sam ikad video u hotelu bio je jedan pomoćni radnik. Unajmili su ga za dvadeset pet franaka dnevno, da zameni Madjara koji je bio bolestan. On je bio Srbin, nabijen, okretan covek od oko dvadeset pet godina, koji je govorio šest jezika, uključujući engleski. Činilo se da zna sve o hotelskom poslu i do podne je radio kao crv. A onda, čim je izbilo dvanaest, postao je mrzovoljan, počeo da zabušava, krade vino i na kraju sve to krunisao time što je otvoreno prošetao okolo sa lulom. Pušenje je bilo, naravno, najstrože zabranjeno. Direktor je to odmah saznao i sišao da razgovara sa Srbinom, cepteci od besa.

- Kog djavola znaci to pušenje ovde? – dreknuo je.

- A kog djavola tebi znači takvo lice? – mirno je uzvratio Srbin.

Ne mogu da izrazim bogohulnost takve primedbe. Da je plonžer rekao tako nešto glavnom kuvaru, ovaj bi mu bacio lonac vrele supe na glavu. Direktor je samo rekao “Otpušten si!” pa je Srbin u sva sata dobio svojih dvadeset pet franaka i po propisu otpušten. Pre nego sto je izašao, Boris ga je upitao na ruskom šta to izvodi. Rekao mi je da je Srbin odgovorio:

- Slušaj, mon vieux, oni moraju da mi plate dnevnu zaradu ako radim do podne, zar ne? To je zakon. A što bih dalje radio kad već dobijam te pare? Evo kako to ide. Odem u hotel, dobijem posao kao dopunski, i ozbiljno rmbam do podne. Čim otkuca podne, počnem da pravim takva sranja da mogu samo da me šutnu. Zgodno,a? Uglavnom me šutnu do pola jedan; danas je potrajalo do dva; ali nije bitno, uštedeo sam sebi četri sata rada. Jedini je problem što ne možes dvaput u istom hotelu.-

Izgleda da je istu akciju izveo u polovini hotela i restorana u Parizu. Verovatno nije bilo teško tokom leta, jer se hoteli inače štite koliko god mogu pomoću crne liste.

George Orwell , Down and Out in Paris and London, 1933.Slični Tekstovi:

Knjige na filmskom platnu

Aleksandar Janković — Sat, 10 Jan 2009 03:58:33 +0000

Verovali ili ne, i pre Da vinci coda i Gospodara prstenova, knjige su se ekranizovale. Naravno, razlika je u tome što su nekadašnje ekranizacije, ostavljale makar i najmanju mogućnost za pretpostavku da su motivi za takve projekte makar malo drugačiji od pukog zgrtanja para. Dakle, onaj ko juri u bioskop pošto je pročitao da se pojavio novi ‘razvaljivač blagajni’, teško da će pronaći išta zanimljivo u ovom tekstu.

Kako god bilo, iako je zanimljivo razmišljati u ovom pravcu, a znajući da pametnim ljudima ovaj uvod moze biti vrlo dosadan, nastavak će biti što bliži nepostojećoj internet formi pisanje. Dakle, što kraće i jasnije (ekran je iritirajuć za čitanje)!

Nepodnošljiva lakoća postojanja (1988)

Kada pročitate ovakvu knjigu sa osamnaest godina više je nikada ne otvarajte jer ćete u suprotnom zasigurno upropastiti lepu uspomenu i asocijacije koje vam inače dolaze dok se igrate sa sećanjima.
Ne znam kako je vama, ali meni je više muka od Praškog proleća, samospaljivanja Jana Palaha, Čehinja koje mini suknjama prave zazubice ruskim vojnicima (patetične li laži)… Muka mi je čak i od praške šunke.
Nepodnošljiva lakoća je najbolja od pet ili šest knjiga Milana Kundere na koje sam naišao, ali sumnjam da će mi i neka sledeća promeniti mišljenje. Boli i patnje uzrokovane svetskom i nacionalnom tugom u duši salonskog disidenta koji piše na francuskom mogu mi danas pobuditi samo nagon za povraćanje – oh, noblesse!
Najvrednije u Kundere smatram očaj oslikan u najboljem hiperrealističkom maniru. Stalna koja prepoznaje mirise prolaznih kad nasloni glavu na pantalone prokletog dragog. Ona koja sa druge strane planete voli perača prozora…

Tiha okovana ludila su u Kunderinom opusu unedogled eksploatisana, poput koske glodana… Sve što u Šali i Smešnim ljubavima poput besnog psa grize, u Lakoći je pripitomljeno tek koliko da konzumenta poštedi pobune želudačne kiseline u organizmu.
Film je daleko od ovoga. Tri sata dosade sa Juliette Binoche i Daniel Day-Lewisom u glavnim ulogama. Zapravo, nešto mi se i svidelo, ali da me ubiješ ne mogu se setiti šta je to. Valjda nekoliko trenutaka originalnih mirisa i atmosfere, smrt u kamionu umesto srećnog kraja na egzotičnom ostrvu… ne bi se ni takvoj intervenciji suviše začudio.

Trainspotting (1996)

Savremeno društvo je u bitnoj meri projektovano filmskim i tv ekranom. Ponekad mi se čini da je češći slučaj da ljudi žive po filmu nego da filmovi uzimaju uzor iz stvarnih ljudskih života. Pretpostavljam da je prava istina negde na sredini ili makar malo bliža prvom tvrdjenju, a sa činjenicom da se radi o bolesnoj simbiozi teško je ne složiti se.
Knjiga je mučnija nego film.
Izostavljena je scena u kojoj Mark na dan pogreba svog brata kreše njegovu trudnu udovicu na veš mašini u zaključanom toaletu..
U romanu, Mark je narkos kakav mora biti, dok ga je film našminkao u narkića – pobednika, kakav zaista ne postoji, ali se zato sigurno više dopada publici. Izostavljen je politički moment ukomponovan u pitanje zašto brat uopšte gine, a umesto njega predimenzioniran lik Diane, koji je u romanu vrlo skroman, te je tako ublažena narkomanska hladnoća, a ugradjena ‘emotivnost’, opet po oštrom filmadžijskom sluhu za ukus publike.
Deo novca koji Renton ostavlja prijatelju, deo je samo filma. Zapravo ne ostavlja nikome ništa. Baš kao sto ni poslednja strana romana ne ostavlja nadu da će junak poživeti jos mnogo godina u sreći i veselju.

Paklena pomorandža (1971)

Zbog neverovatno istančane Kjubrikove sposobnosti da prodre u srž, Paklena pomoradža je najvernija adaptacija književnog dela koju sam do danas video. Usudjujem se reći da je, na trenutke, prijatnije gledati film nego čitati roman. Za razliku od celokupne industrije za proizvodnju velikih filmova, Kjubrik je bio autoritet kome je bilo dozvoljeno da bude šta god on sam poželi, a on je, svesno ili ne, izabrao da bude umetnik. U tom smislu, kao i u izvanrednom “Dr Strangelove”, gorko komičnom osvrtu na Kubansku krizu, i u Pomorandži je apokaliptična vizija sutrašnjice, vidjena ne kao SF, već kao realnost proizašla iz današnjice, tako uverljiva i smislena, da bi se ofucani izraz upućenog šamara društvu pre mogao nazvati direktnim aperkatom. Na žalost, poput šamara, i aperkati na filmskom platnu uglavnom lete u prazno.
Sumnjam da se karakteri Burgessa i Kjubrika suvise razlikuju, medjusobno razumevanje je više nego očito.

Lolita (1997)

Poznata mi je samo verzija iz devedesetih sa J. Ironsom u glavnoj ulozi. Kjubrikovu, na žalost, nisam gledao.
Roman, prvo Nabokovo delo pisano na engleskom jeziku, počinje lukavim predgovorom koji autor piše potpisujući se imenom Johna Ray-a, a govori o sredovečnom muškarcu patološki vezanom za… (citat levo). Ne verujem da ovaj nasumice izabran delic romana može slika da izgovori. Čak ni Kjubrikova iz 62’

“Dok je naginjala smedje kovrdze nad pisaći sto za kojim sam sedeo, Hambert Promukli je stavio ruke oko nje, u bednom pokušaju oponašanja krvnog srodstva, a i dalje pomalo kratkovido proučavajući list hartije koji je držala, moja nevina mala gošća polako se spustila u polusedeći položaj na moje koleno. Njen prekrasni profil, razmaknute usne, topla kosa, nalazili su se na desetak centimetara od mog iskeženog očnjaka. Odjednom sam znao da potpuno nekažnjeno mogu da je poljubim u grlo ili ugao usana. Znao sam da bi pustila da to učinim i da bi čak zatvorila oči kao što uči Holivud.”

Salo – 120 dana Sodome (1975)

Prošle jeseni svratio sam do prijatelja, a zatim je naleteo još jedan zajednički prijatelj sa svojom devojkom. Mudri domaćin, kome izgleda nije bilo do društva, predložio je da gledamo film, a onda izvukao disk upravo sa Pasolinijevom adaptacijom De Sadovog dela. Mi gosti stoički smo podneli tri četvrtine, ali negde sa scenama ručka posle venčanja, setili smo svojih neodložnih poslova, te smo sa žaljenjem saopštili da moramo krenuti.

Roman “120 dana Sodome” nikad mi se nije učinio gadnim. Doživljavam ga kao igrariju kreativnog čoveka koji je samo želeo proveriti koliko ekscentičnosti društvo koje ga okružuje može progutati.

Sa filmom je potpuno drugačija stvar. Radnja je vremenski izmeštena u period fašisticke Italije, tako da je mnogo bliža. Takodje, ako sam čitajuci roman razmišljao o De Sadu i njegovim pobudama za pisanje nečega ovakvog, a samu radnju ostavljao u drugom planu, sa filmom, odnosno slikom, tako nešto bilo je puno teže, ako ne i nemoguće. Ako je kod Sada infantilnost sredstvo, kod Pasolinija je cilj. Dodajući uz to i činjenice o načinu Pasolinijeve smrti, ovo filmsko ostvarenje odavalo je utisak o zapisu umobolnog, a pošto ne gajim posebnu naklonost prema proučavanju patologije u medicini nisam nimalo uživao u njemu. Baš kao što me nikada nije suviše uzbudjivala ni muzika Ivice Čuljka. Možda bi valjalo da pomenem da ni i kultni Dekameron, po mom skromnom mišljenju, nije ni milimetar dalje od ovoga.

1984 (1984)

Po najopštijoj selekciji 1984 pripada žanru naučne fantastike. Smešno je Orwella porediti sa, na primer, Isakom Asimovim, te zato ovo napominjem iz vrlo banalnog razloga. Naime, pisani i snimani SF u pogledu ‘trajanja dela’ puno se razlikuju izmedju ostalog i zato jer, ma koliko tehnika kojom se snima film osamdesetih (kada je i ovo snimano) bila sofisticirana, a sama scena izgledala ‘futuristički’, već devedesetih biće toliko naivna i neuverljiva da neophodni pečat autentičnosti uopšte neće postojati. Zapravo, mobilni telefon i slika na zidu odavno su postali sastavni delovi realnosti, izašli iz sfera nadrealnog, a njihov izgled kakav nam reditelj Michael Radford prikazao može izazvati samo smeh.
Kod pisanog dela bojazan za tako nešto puno je manja, detalji su ostavljeni mašti čitaoca, a to je ujedno i ono najbolje što nam književnost pruža – sudelovanje umesto pasivnosti i ispraznog ubijanja vremena koje se uz kokice lakše podnosi.
Dok je akcenat Orwellovog dela ostao zadržan na ljudskoj izopačenosti i otudjenju, slabosti, strašljivosti i podaničkoj prirodi karaktera, film, ma koliko insistirao na istom, nije mogao izbeći klasičnoj filmskoj trivijalnosti, te je danas uglavnom sa pravom zaboravljen.
Možda bi kao svetle tačke mogli videti uverljivu glumu John Hurta, Richard Burtona i Suzanne Hamilton, te odličan psihodelični soundtrack sastava Eurythmics…

Pored svega, ovo ostvarenje je ipak snažan argument zagovornicima teze da se knjiga jednostavno ne može uspešno ekranizovati.

Forest Gump (1994)

Hollywood je krčma u kojoj se medikriteti jeftino hrane i nalivaju pićem.
Od toplog romana i nevinog Gumpa kome se uvek u trenucima presudnim za živote zdravih ljudi kojima sam ne pripada, jednostavno piški, napravljena je nakazna slika po ukusu upravo tog zdravog sveta, velikog kluba ljubitelja samodopadnosti i cirkuskih prikazivanja invaliditeta i ostalih zabavnih programa.

Ne znam šta pisac Winston Groom, ako je uopšte živ, misli o ovom “razbijaču biskopskih blagajni”, no valjalo bi da neko reditelju, glavnom glumcu i ostalim sedmim umetnicima umešanim u ovu brljotinu, raspali makar po jednu snažnu šamarčinu.

Zadah tela (1983)

Ukoliko je utisak da su ekranizacije slabije zbog lošeg pristupa književnom delu filmskih reditelja, onda je ovo zanimljiv slučaj. Naime, Živojin Pavlović, tokom života koliko uvažavan, toliko i zabranjivan i odbacivan, jedan od tvoraca crnog talasa domaće kinematografije, u najmanju ruku, bio je podjednako uspešan i kao književnik, a obe verzije Zadaha tela njegovo su autorsko delo.
Roman prati mučnu sudbinu porodice usidrene na šlepu koji plavi po Dunavu i Tisi. Iako naizgled sasvim različiti, svi junaci, ma koliko se geografski, intelektualno ili temperamentom nalazili daleko jedni od drugih, vezani su istim čeličnim lancem za kamen koji ih vuče ka dnu dunavskog mulja.
Film je slabiji i obuhvata samo jedan segment price, vezan za najstarijeg brata, polupismenog, nesrećnog mašinovodju, silom prilika nomada koji je davno prestao biti ikome zanimljiv, a koji život, kao kratkotrajan prestanak patnje, oseća još samo u surovim kafanskim delirijumima.

Živojin Pavlović je jako dobar pisac. Valjda mu laktanje nije išlo najbolje, tako da danas, kao i uvek, verovatno samo stoji negde na uglu neba i čudi se svemu što pogled odozgo pruža. Sumnjam da se i parcela gde je sahranjen nalazi na centralnom delu groblja.

Una (1984)

Najprodavaniji autor, otkriva Zlatko Crnković čitateljima Novog lista, dok je bio urednik biblioteke Hit, bio je Momo Kapor, “čije smo ‘Folirante‘ prodali u deset izdanja po deset tisuća primjeraka, dakle ukupno oko sto tisuća primjeraka”.
Do rata, ovaj tvorac urbane “jeans proze” bio je daleko popularniji u Zagrebu nego u Beogradu, gde je smatran preprodavcem bajatih viceva.
Kako je, u Hrvatskoj, od heroja avangarde postao persona non grata, nije nešto o čemu mislim raspravljati danas, baš kao što ako pomenem Kiklopa neću suviše razmišljati o društvenoj angažovanosti Ranka Marinkovica. Činjenica da je upravo Zagreb proizveo Kapora u pisca velikog formata, može samo govoriti o dobrom ukusu hrvatskih čitatelja i poražavajucoj spoznaji da se u Srbiji uspeh retko kad može vezivati za bilo sta osim za najpoganije ‘burazerske’ dogovore.
Bilo kako bilo…

Film je loš. Šerbedzija u lošijem izdanju i Sonja Savić u danima vrhunca leta na krilima nezaslužene reputacije, uz produkciju koja deluje jeftino… Sve to zajedno ostavlja mučan utisak.

Slični Tekstovi: