Umro je Saraga (Adios amigos)

Saraga je voleo Ramonese, i voleo je nas, voleo je ljude uopste.

Upoznali smo se kada sam ja bio vrlo mlad, a on nesto stariji; iznajmljivao je sobu u kuci dragog pokojnika o kome sam nedavno pisao i zanimljivo je traziti nekakvu povezanost u tome. Bezosecajniku bi to cak prijalo.
Ja se borim da ne pronalazim veze, osim slucajnih.

Vrlo lako smo postali prijatelji.

Sudbina koja je u mnogome njega odredila faktoloski bi se mozda dala objasniti ovako; Saragina je majka od infarkta umrla posto je na radiju cula njegovo ime koje je spikerka monotono izgovorila citajuci spisak poginuolih u borbama oko Vukovara. Njegovo je ime, kao i prezime bilo je vrlo cesto. Nista osim imena i prezimena.
Golobradi mladic nije bio dobrovoljac ili zadojeni nacionalist vec tek jedan od onih koji nije ima tatu, tecu, strica ili kuma koji bi ga na odsluzenje vojnog roka poslali tek par kolikometara daleko od kuce.
Kada se iz pakla vratio zatekao je majcin grob i oca koji je u medjuvremenu pronasao novu zenu i poceo ziveti sa njom. Saragi se jebalo da ima vise ikakvih veza sa ocem.
Onda je prodao nasledjeni stan preko jedne od agencija nekog Topuzica koji je prevario jos desetine ljudi i otisao u Nemacku, da normalno zivi – kako bi rekli kurcevi balkanski liberali.
Od citave transakcije, prodaje stana, moj je prijatelj zaradio tadasnjih deset hiljada maraka.
Posle je radio na gradilistima ili drugim budjavim poslovima i iznajlmjivao sobe; jednom sam ga mamuran rane zore zatekao u nekoj kasapnici – u belom, do kragne krvavom mantilu nosio je svinjske polutke.

Vecinom vremena naseg druzen ja nije ziveo nigde, a i mesta na kojima je ziveo ispravno je ne nazivati mestima za zivot. Poslednjih godina pre mog odlaska iz zemlje ziveo je u “ru”, skraceno od “rupa”, kako je nazivao udzericu zemljanog, tj od vlage tvrdo blatnjavog poda.

Par dana pred sam moj odlazak pili smo rakiju u nekoj kafani. Ja sam otisao u Kanadu, a on u manastir.

Danas sam saznao da je mrtav. Vise niej bitno kako i zasto.
I kad pogledam ove redove koje upravo iskucah vidim da nisam rekao nista, a nije ni bitno.
Pokusao sam naci na internetu nesto o njegovoj smrti. Tipkao sam u Google ‘umro taj i taj’, ‘pronadjen mrtav taj i taj’… Nista nisam nasao.
U vremenu kada svaka seljacina ima svoj prolivom usrani Fejsbuk gde je metnuo slike sa veselja kod tebra Crnog, ili sa iventa didzej Paradajza.

Ovo je ionako sve glupo i neukusno. Sva sreca o Saraginoj dusi nisam nista govorio, a ne bih ni mogao, ne bih imao prostora.

Ovo je tako jeftino, jeftinije od tolaet papira, gde ce ovlas mozda u desetak sekundi procitati o tebi neko trazeci ‘domace pornice’. A u drugu ruku zar to istovremeno nije i sjajno, a?

Stavis dlan preko oka – vidis, to sam ja!