Današnji prilog o hrvatskom holivudizmu prenosimo sa portala Dnevnik.hr,  sa željom da novi vlasnik psa iz članka bude makar prosečno inteligentna osoba.

‘Odlučio sam prodati psa, ako netko ima milijun kuna, dat ću mu i odjeću i kućicu, jer što će mi to sve kad ga više neću imati. Malo mi je teško prodati ga, a ne znam zašto.’, izjavio je dotični Nikola Popović koji očigledno nije čuo onu izreku da je pas najbolji čovjekov prijatelj.

Vlasnik Freaka tvrdi kako je vrijednost brendirane robe psećeg ormara oko 10.000 eura, a što se tiče kolekcije odjeće za pse ‘Dog my style’ Popović kaže da se između ostalih odjevnih predmeta može naći i pseća vjenčanica za 990 kuna i frak za svadbu od 550 kuna. ‘Bio je kod mene Grubnić i Albanović me zvao iz Bosne da bi on kupovao.’, spomenuo je tako Popović i neke od celebrity kupaca koji se zanimaju za njegovu liniju, ali ga najviše rastužuje što se nitko ne zanima za kupovanje Freaka.

Biznisu je potreban underground, a underground more živet i bez biznisa. Ali biznis uglavnom sve pokvari. Evo, recimo, zakaj ja nemam te neke natpise na CD-ovima, zakaj opće nema ni imena ni prezimena na nekim cedejima, osim na hrptu? Zato jel me to podsjeća na biznis. Znači, tu je neko nekaj napisal da bi to bolje prodal. Ja to sve izbacivam kaj ima veze z biznisom. Biznis kvari sve to, to je kad se nekaj dela za lovu, to više nije to. Isto je kad te neko vrti na radiju al mu moraš dat lovu da bi te vrtel. Prava je stvar kad on to dragovoljno napravi, jer mu se sviđa. Biznis mi se jako ne sviđa. I taj kapitalizam, to je smeće

Kada je, krajem osamdesetih godina, Zdenko Franjić iz naselja Špansko u Zagrebu pokrenuo svoju nezavisnu muzičku etiketu “Slušaj najglasnije”, bilo je to poput prave male revolucije – gomila interesantnih izdanja koja su uistinu ostavila pečat, ne samo u vremenu u kojem su se te ploče i kasete pojavile. Jedan je novinar s pravom primijetio da je ovaj “čovjek s nosom”, vrsni poznavalac muzike, koji je u međuvremenu i sam postao muzičar, njegov “Siniša Škarica – ime sa omota mnogih važnih ploča objavljenih u osamdesetima”. No, povod našem razgovoru sa Zdenkom Franjićem nije nostalgične prirode – naime, Franjić i dalje radi punom parom – iza njega je objavljenih 200 naslova (ploča, kaseta, CD-ova, MP3 izdanja, CDR digitalnih ploča…), deset knjiga u ediciji “Bratstvo duša”, puno koncertiranja, puno kontakata s muzičarima širom svijeta.

Franjić svoje izdavaštvo nije ograničavao na muziku koja dolazi samo sa geografski bliskih radijusa – na njegovoj etiketi objavljuju i bandovi iz Chicaga, Seattlea, Tucsona, Londona, Istanbula, Buenos Airesa, Jeruzalema, Banja Luke, sa Hvara, iz Novosibirska, Krapine, New Yorka, Popovače, Splita, Bora…

Trenutno Franjić priprema novo, dvostruko izdanje čuvene kompilacije “Bombardiranje New Yorka”, to će biti jedanaesto u nizu kompilacijskih izdanja, koje donosi pregršt nove i interesantne muzike iz cijelog svijeta, a koja bi se, u duhu vremena, mogla svesti pod zajednički nazivnik – “neprofitabilna”. Osim toga, u posljednje vrijeme Franjić često gostuje i nastupa po mnogim klubovima kao Lutajući DJ Zdena gdje, uz muzičku podlogu s matrice, pjeva vlastite stihove.

Super priroda

- O vama se uglavnom zna da ste nekada radili u banci, pa ste to napustili i krajem osamdesetih krenuli s nezavisnom etiketom “Slušaj najglasnije”, međutim, možemo li saznati nešto od vaše “pretpovijesti”, onoga što je bilo prije?

- Meni ti je stara poreklom iz Slovačke, u vreme Austro-Ugarske su njezini došli tu, Pakrac, Pakračka Poljana. A celi život su u Ilovi, to je selo pored Kutine. A stari je za vreme rata iz Hercegovine došel kao dete, tam nisu imali kaj za jest, onda su ih tam odfurali, položil je zanat… Ja sam se rodil u Kutini, onda smo bili u Lekeniku, onda smo tu u Španskom napravili kuću, tak da sam ja iz Španskoga, tam sam ustvari otkad znam za sebe. Sad više nisam, sad sam gore na Teškofcu, to je iznad Gajnica, prema Ponikvama. Tam je super, priroda, šuma… Tam smo si žena i ja kupili kućicu, to je štala bila prije, ali mi smo to sad sredili. Nadam se da se više nebum moral selit, jel to najviše mrzim. Veza sa Zagrebom je super, za deset minuta sam na Črnomercu ak idem z busom, a mogu ić i z vlakom, imam besplatni pokaz…

- Kako besplatni pokaz, od kuda vam?

- Pa nezaposlen sam, na burzi sam prijavljen! Bil sam ja i na socijalnoj pomoći jedno vreme. A i to isto je dost da se preživi. Onda se dobijalo 900 kuna, od tog smo živeli žena, mali i ja. Devetsto kuna mesečno nije niš, al opet, kad nemaš niš, onda je i to puno. Još smo sa strane radili i tak. A isto sam živel ko i sad. Sad jedino kaj zaradim, to je ovo kaj prodam sa svoje etikete, idem okolo i prodajem ta svoja izdanja, na koncertima.

- Je li vaša firma registrirana, ili…?

- Nije, nije… To je bilo registrirano kad je Marković bil, za 200 marki sam to registriral, ali nikad nisam posloval jel nisam imal kapital, a moraš imat kapital da bi nekaj delal. Al sam radil te svoje CD-iće, knjige, uradi sam, kak se zove to – samizdat! To je dozvoljeno valjda. Radim sebi i frendovima, i tak to funkcionira, low–fi, kak bi rekli. Imam preko 200 izdanja, 200 albuma, CD-a, preko 10 knjiga smo već napravili. Sad jednom Amerikancu radim knjigu. On je isto muzičar, odličan, radil bum mu i neke albume, izašlo bu nekaj njegovo sad i na najnovijoj kompilaciji, jedanaestomu “Bombardiranju New Yorka”, to sad pripremam. John Trubee se zove. Znamo se zapravo dugo, od početka devedesetih. Dopisivali smo se, slali muziku jedan drugomu…

- Gdje vi pronađete sve te ljude, objavljujete muzičare doslovce iz cijeloga svijeta – Novosibirsk, Južna Amerika, Azija…?

- Pa evo, e-mail, najviše to. Neki se meni jave, nekima se ja javim… Vani neki ljudi dosta znaju za to kaj delam, jer ja to dosta šaljem vani, po radio stanicama, jel tu nas niko neće puštat. A vani nas puštaju, na nekim radiostanicama više, na nekim manje, ali super sam zadovoljan sa tim. U Ameriki, Francuskoj, Engleskoj, Njemačkoj… Ima jedna dobra radiostanica, KZSU se zove, to je Stanford sveučilište u Kaliforniji, oni nas najviše vrte, i onda kad dojdeš na njihov site, moreš sve fino pogledat – recenziju, pogledat kad su kaj puštali, sve je tam…

- Znači, vi ste se iz “underground” kulture prebacili u virtualnu…

- Pa da, skoro… Ali nije, imam ja te… imam taj štandić, idem po koncertima… Ljudi dođu, pogledaju ak ih kaj zanima, onda si kupe, ili se “đoramo” ak nemaju love, i tak… Sve dolazi u obzir. Kad neko nekaj kupi, onda još dobije poklon – kompilaciju u MP3 formatu. Digitalne ploče su inače po trispet kuna, a knjige, ovisi kak je koja debela. Ova moja je po trideset kuna, a Kečerova ima 250 stranica, pa košta 70 kuna.

Najprodavaniji autor

- Kečer, to jest Satan Panonski je dosta “popularan”, čak van Hrvatske…

- Pa on je najpopularniji autor u Hrvatskoj, mislim, ako se gleda po pravoj popularnosti, kak ljudi znaju njegove pjesme, a ne ovo, radio, televizija, novine, to nije prava popularnost za mene. Ali recimo, kad škvadra razgleda moje digitalne ploče na štandiću, za njega svako ima neki komentar – joj ovaj je lud, ovog znam, gle ovoga itd… On je najprodavaniji autor z moje etikete, definitivno. Sad u zadnje vrijeme dobro idu “Goribor” i Damir Avdić, a od starih – “Majke” uvek dobro idu, “Bambi Molesters” isto, “Hali Gali Halid”… U Ameriki dost vrte na radiju “Hali Gali Halida”, to je njima teška egzotika, taj miks, malo arapski, malo punka, malo rocka… Javil mi se i jedan američki izdavač, hoće im objavit singlicu.

- Postoji mišljenje da danas više nema onako jake i trajne underground muzičke scene kao što je to bilo osamdesetih, ili početkom devedesetih, da kapitalizam danas sve brzo uočava i na tom prostoru i pretvara u biznis ako vidi isplativost…

- Ja mislim da postoji, i da je dobra jako ta underground scena, ne znam kak bi se to nazvalo. Kaj je to “scena” – ima puno bandova, pa i svira se dost, ima strip crtača odličnih… I mislim da je to super. A biznis je čisto druga strana. On opće nema veze s tim. Biznisu je potreban underground, a underground more živet i bez biznisa. Ali biznis uglavnom sve pokvari. Evo, recimo, zakaj ja nemam te neke natpise na CD-ovima, zakaj opće nema ni imena ni prezimena na nekim cedejima, osim na hrptu? Zato jel me to podsjeća na biznis. Znači, tu je neko nekaj napisal da bi to bolje prodal. Ja to sve izbacivam kaj ima veze z biznisom. Biznis kvari sve to, to je kad se nekaj dela za lovu, to više nije to. Isto ko kad neko napiše recenziju za lovu – to nije prava recenzija, ili kad te neko vrti na radiju al mu moraš dat lovu da bi te vrtel. Prava je stvar kad on to dragovoljno napravi, jer mu se sviđa. Biznis mi se jako ne sviđa. I taj kapitalizam, to je smeće. Mislim, nije ni onaj socijalizam bil puno bolji, sve je to, kad malo bolje pogledaš, na isti kalup, svugdi u svetu, bar po mojemu mišljenju. Od robovlasnika do današnjih robovlasnika.

- Kako ste preživjeli 90. u Hrvatskoj, vi ste taman počeli sa “Slušaj najglasnije”, i onda je došao taj rat…

- Da, taman sam dobil nekakvu otpremninicu u banki, krajem 80-ih, i taman otvoril firmu, napravil nekakve ploče, i onda – tup! I onda niš nije radilo, ništa nije funkcioniralo, sve je stalo. To je bilo loše. Ali u zadnje vrijeme kužim da i loše stvari imaju svoje dobre strane.

Evo, to kaj sam ja prestal radit na način na koji sam radil kada sam počel, to je možda bolje nego da sam postal ko “Dancing Bear”, “Dallas records” ili neka firma, kužiš, da sam se obogatil, da sam zaradil lovu, da sam puno radil i to… A i počel sam se i ja bavit muzikom, a to mi je najdraže od svega. I druženje z muzičarima. Posebno bi tu istaknul mojega frenda i kolegu Hrca (Hrvoje Stančina) i njegov studio “Zelena zona” od kojega sam puno naučil a i imam još puno za naučit. Hrc je odličan muzički alkemičar.

Sama kemija

- U zadnje vrijeme nastupate po klubovima u Hrvatskoj zajedno s još jednim muzičarem i poetom…

- Nastupam z Lou Profom, ko Lutajući DJ Zdena. Sviram i pevam, ak bi se to moglo nazvat pevanjem, recitiram te svoje stihove. Pustim si matricu, a ja sam uživo. Lou Profa zna svirat, on z akustičnom gitarom nastupa, a ja mu malo prateće vokale pomažem… Bili smo u Mostaru i Dubrovniku, super nam je bilo.

- Moglo bi se za vas reći da ste neki idealist – evo, pišete i poeziju…

- Pa jesam, jesam… Pa kaj fali idealizmu, toga zapravo fali danas. Ja sam bil prije mlađi, pa mi je zgledalo da toga više ima… A ima toga i sad, ljudi isto delaju iz ljubavi. To je to, idealizam, kad radiš iz ljubavi nekaj. Daleko od toga da ja ne bih štel nekaj i zaradit, bilo bi lepo kad bi neku sitnu pinkicu i zaradili… Ali dobro je i ovak. Jer onda bi možda morali radit nekakve kompromise – čim uđeš u to, čim dobiš neku lovu, treba se odma i malo naguzit, bar malo… I onda malo po malo i… ode!

- Imate i obitelj…

- Imam, je. Imam ti ja sreće, zapravo. Mislim da je situacija generalno dobra. I globalno gledano, mislim da je kul, mislim da živimo u rajskomu vrtu. E sad, druga je stvar kaj mi sve u sebi nosimo, ko zna od kad… I ko zna dokle bumo ovak… Sve se više truje, na televiziji samo kemikalije reklamiraju. Sama kemija, nema niš drugo. U novinama vele: “Diler i njegova 15-godišnja kćer dilaju heroin!” Kao to je nekakva novost?! A, s druge strane, i direktor pivovare i njegova kćer dilaju pivu. Kaj to nije na isti kalup, možda nije skroz isto, ali je na isti kalup. To bi bil isto dobar naslov u novinama – “Direktor pivovare i njegova kćer dilaju pivu!”

- Zašto se uvijek na alkohol gleda kao na nešto što je sasvim OK, a droga je sablazan…

- Zato kaj živimo u takvomu društvu. Tolerira se ovo, a ovo drugo ne. Odgovor je jasan – cugeri su na vlasti, to vele neki. To je uostalom dio kulture – ako ne cugaš, onda nisi za škvadru, nisi društven tip.

- Imate li neke ikone svoje mladosti, neke “junake” koji su vas na neki način oblikovali…

- Imam iz ranog detinjstva jednoga, ne znam kak mu je ime i prezime, ali svi su ga zvali “Prederem te”. A on je bil seoska luda i muzičar. Bil je visoki i mršavi, u crno je bil sav obučen, frak je fural, šešir crni i violinu. I uvek je bil pijan. E, on mi se je sviđal najviše, he, he, u tomu mojemu Španskomu selu. Deca su za njim vikala “Prederem te!”, a on je njima – “Svoju mamu pizdu!”. Ja se nisam deral za njim, nego sam ga više gledal, onak, sa strane. On mi je bil jako zanimljiva osoba. Mislim da ga je vlak zgazil, tam na Vrapču.

- Mislila sam da ćete reći – Elvis, Johnny Cash, ili Iggy Pop…

- Aha, te, muzičke… Imam i to, recimo Willie Dixon, on je blues isfural, a i rock and roll… On je sviral i Chuck Berryju i Bo Didleyu. On je muzičar i tekstopisac, napisal je neke hitove koje su proslavili neki belci, recimo “Rolling Stonesi” su svirali “Little Red Rooster”, “Doorsi” su njega izvodili… Ali ja svakakvu muziku slušam, u reggaeu mi je jako dobar Horace Andy. On peva neke stvari z “Massive Attack”, te najbolje stvari su di on peva, on je inače još od 60-ih aktivan. Sve slušam, elektroniku, etno, stara muzika. Ne znam zakaj me ljudi povezivaju samo z “garažom”, makar ja volim i garažu… Možda zato jel sam te neke garažne bandove objavil…

Prepuni CD-ovi

- Što je s vašim bandom “Loši dečki”?

- Niš, mi smo snimili četri albuma. Muzičari su me napustili. Nisam bil dovoljno dobar. Ja nisam muzičar, imam samo te tekstove svoje i glas. Ne znam pevat, al pevam. Mislim da su pevači podcenjeni – pevačev glas je isto instrument, on svira zapravo. Znači, i ja sviram z glasom, možda loše, možda dobro, al sviram. Isto se uklopim, ko bas, gitara ili bubanj. Ja sad trenutno nemam band, pustim si muziku z matrice, pa se umečem.

- Objavili ste i dvije knjige poezije, pisanje vam je blisko. Negdje sam pročitala da je Maksim Gorki vaš omiljeni pisac…

- Da, on mi je najbolji. Kerouac i Bukowski su ziher čitali njega, bil im je uzor, sto posto. Jel on je isto to pisal, lutal je po Rusiji i pisal sve kaj mu se je događalo. Najbolje su mi njegove pripovetke – to je baš to, on luta i piše. A volel sam čitat i Franz Kafku, Henry Millera… To mi je bilo dobro, kaj ja znam, ne znam kak sam do toga došel… Franz Kafka mi se baš sviđa. On je isto bil u birokraciji, ali on nije bil arhivski štakor ko ja, on je završil i neke škole…

- Vi ste objavili CD Damira Avdića koji je ove godine izašao i kao poklon uz jedan broj časopisa Fantom slobode.

- Da, to smo objavili i ja i Fantom slobode. Zapravo, ja ti ne zadržavam nikakva prava, mene prava opće ne zanimaju. Ako Damiru Avdiću još neko oće objavit taj isti CD, meni bi bilo drago. Zapravo, ja nisam izdavačka kuća.

- Nego šta ste vi?

- Ja sam Lutajući DJ Zdena. Između ostaloga. A svi mi zajedno smo opet nekaj, nekakva neformalna udruga umetnika z naglaskom na “neformalna”. Znači, svi ti autori koji su na toj etiketi, i ja skup z njima. Mislim da je to nekaj kaj vredi. I recimo, ja delam te svoje kompilacije “Bombardiranje New Yorka”, 10 volumena je to do sad, a sada 11. volumen bu bil dupli, dva CD-a u MP3 formatu! To je ko 20 cedeja punih do daske. Neki ljudi vele – “Ah, ko će to slušat, tu ima previše bandova!” A zapravo je to napravljeno za one koji oče slušat, ne mora njih biti puno, ne za one koji neće slušat. Ti me opće ne zanimaju. Tražimo nekakvi feedback, povratnu informaciju naravno, meni je drago kad u novinama izađe neka recenzija nekog našega CD-a, ili se okrene na radiju, ali ne pod njihovim uvetima.

Film o Franiću možete pronaći ovde:

DOWNLOAD LINK 1
DOWNLOAD LINK 2
DOWNLOAD LINK 3
DOWNLOAD LINK 4

Svega nekoliko dana posle “paljenja hrvatske zastave” nakon rukometne utakmice u Poreču ta vest više nikome nije zanimljiva, valjda zato što ju je zamenila ona naslova “Srbi ne dolazite u Zadar” ili još svežija o bombi u hotelu gde srpska reprezentacija odseda.

Bilo kako bilo, hajde da se još jednom pozabavimo onom bajatom, o paljenju zastave.

1. Šta se vidi na fotografiji uopšte i šta ukazuje da je načinjena u Poreču, a ne, recimo, u nečijoj garaži u američkoj državi Illinois?
2. Kako se može utvrditi da je fotografija načinjena 19.1. ove godine, a ne 23.7. 1998. ?
3. Zašto policija nije primila prijavu o paljenju zastave?
4. Zašto ne postoji još neka fotka koja svedoči o nemilom dogadjaju?
5. Ko je volonter koji je zastavu pronašao?
6. Je li zanimljivo da sajt parentium.com koji plasira vest o paljenju zastave obiluje ovakvim člancima?

U medjuvremenu Parentium nošen medijskim bumom prethodne plasira i fotografiju “oskrnavljenog spomenika”.

Posle svega se naravno neće desiti ništa, a sve ovo neka služi na čast autorima, a i onima koji su jedva dočekali da vest prošire. Zaista lepa priča o “velikim medijima”.

fotografije: parentium.com

Stanje u gradu je mirno, povređeni se oporavljaju, a jedan beogradski dnevni list  intrigantim naslovom “Policija u Domu kulture” jasno postavlja pitanje o hroničnom nedostatku kulture i lepog ponašanja srpskog policajca.

Takodje, ovaj vrsni stručnjak napominje kako će Elektroprivreda Srbije (EPS) nastaviti da povećava internu efikasnost i smanjuje troškove kako bi bila konkurentna drugim kompanijama. Na koje se to kompanije odnosi ako znamo da EPS ima monoploski položaj ostaje da se nagadja.

U svakom slučaju nadamo se da ćemo uz pomoć  tradicionalne dovitljivosti uspeti da preživimo ova smutna vremena, te u jednom komadu iz feudalizma predjemo u mančesterski kapitalizam.