Smrt čoveka koji je pravio žvake
Jednog sparnog letnjeg dana, čekao sam ispred bolnice prijatelja čija je žena tamo ležala očekujući kćer koja će pojaviti nekoliko dana kasnije i koja će se zvati Višnja.
Čak i po užasnoj vrućini draže mi je bilo ostati na suncu i pustiti da se znoj sliva sa čela, nego tumarati po bolničkim hodnicima udišući iritirajuće mirise koje bi osećao još satima kasnije. Taj bolnički me opasno iritira, istovremeno miriše in a zdravlje i na bolest
Izbrojao sam 73 koraka do kioska gde sam kupio konzervu hladnog piva. Onda sam izbrojao još 31 do ivičnjaka na koji sam seo. Zverao sam u prolaznike i zabavljao se svojim glupavim mislima. Na primer, pitao sam se zašto gotovo svi ljudi koji su nadirali da posete svoje bolesne prijatelje i rodjake u kesama nose istu vrstu soka. Zašto gaze po travnjaku, ako betonska staza uopšte ne produžava put…
Sedeći na tom ivičnjaku, nešto kasnije, sa oznojenom konzervom u ruci, čekajuci čoveka čija je žena gotovo udvostručila zapreminu svog tela, počeo sam razmišljati o deci; fenomenu izlaska iz stomaka… Neozbiljno sam se pitao plaču li ona po dolasku na svet jer osećaju nostalgiju za udobnim stomakom, dakle iz sasvim suprotonog razloga onome zbog koga robovi birokratije osećaju tugu poslednjeg dana letovanja, nakon čega se vraćaju svakodnevnoj napornoj monotoniji.
Razmišljao o uzbudjenju budućih roditelja, izazovu i strahovima, brizi šta će od naslednika ispasti pošto život krene da ga melje. Koliko i kako ih štititi? Hoće li suviše pažnje uništiti prirodne instikte i umrtviti snagu, kao što bi i potpuno odsustvo brige nezaštićeno mladunče vlo brzo potpuno upropastilo. Kako izvagati pravu meru?
I baš kad sam bio na milimetar od odgovora na ova, za sve buduće roditelje, vrlo važna pitanja… Dok sam zamišljao koricu bestselera “Vaše dete – konačno rešenje!”, koja nadmeno zvera iz izloga knjižara, ili proviruje iz dnevnih novina uz koje se kupuje….
Baš u tom sudbonosnom trenutku, primetih starijeg čoveka i malog dečaka koji ga je držao za ruku kako koračaju u mom pravcu.
Dečak je skakao i mahao slobodnom rukom, a čovek, verovatno naviknut na dečakovu aktivnost, izgledao je kao da ga uopšte ne primećuje, kao da je čitavog života imao kraj sebe nešto što skače dok on hoda, pa je, eto, sasvim navikao.
Kad su prišli da desetak metara već sam mogao i glasove razaznavati. Dečak je gledao u starijeg čoveka, a ovaj samo na trotoar pred sobom. Pretpostavljam da se plašio da bi obraćanje pažnje delovalo na malog nadahnjujuće, i da bi mu onda dosadjivao i više nego što je nužno.
“Deda, kupi mi žvake!”
“Ne može sada, nemam vremena”
“Deda, molim te, kupi mi žvake”, mali ponavlja.
“Nema u ovoj prodavnici žvaka”, diplomatski laže deda.
“Ima deda, kako nema? Ima!”, dečaku je ipak teško progutati tako nešto.
“Nema, eto! Lepo ti kažem da nema”, odgovara i dalje ne udelivši unuku ni jedan pogled.
“Kako nema?”, dečja istrajnost nije plašljiva srna.
“Nema, lepo nema. Umro je čovek koji pravi žvake!”, izgovara dedica i lažov postaje monstrum.
“Kako umro, deda? Kako umro?”, mali je u očaju, stiska dedu za ruku, nadajući se da će ovaj reći kako se šalio.
“Umro! Umro i gotovo!”, reče taj odlučni čovek.
Deda i unuk su nestajali iz vidokruga, a prijatelj koga sam čekao beše se pojavio iza mojih ledja. Lupi me po ramenu i uplaši.
“Idemo!”, reče.
Na izlazu iz bolničkog kruga još jednom ugledah dedu i unuka. Dečak je netremice posmatrao oca svog oca, saplitao se i još uvek ponovljao “Umro? Kako Umro? Kako je umro, deda?”. Deda je gledao samo na trotoar kojim su hodali, znajući da bi bilo kakav odgovor bio povod za još stotinu novih pitanja.
Onda je jedan visoki betonski zid od mog pogleda prvo sakrio dečaka očiju crvenih od suza, a zatim i starijeg čoveka nalik spomeniku.
Iako smatram sebe rekorderom po broju sahrana kojima sam prisustvovao, u životu nisam video iskrenije suze od onih kojima je petogodisnjak sa žutim kačketićem oplakivao smrt čoveka koji je pravio žvake.
Jebote… čoveka koji je pravio žvake.
Slični tekstovi:
Facebook komentari:
3 Komentara
Ostavi komentar
Pre par godina, dok je prijatelj imao jos uvek samo jednu cerku, sedeli smo kod njega dok je smizla spavala…stono bi se reklo chit chat. I dodjosmo do dece, crteza i slicnih stvari.
Donosi njegova zena crtez, i kaze zbog ovog su nas zvali pre neki dan iz vrtica, da provere da li je sve u nasoj porodicu u redu?
Reko sto, kaze ona, pogledaj.
A na crtezu, u sredini jedan ogroman krug sa ocima, i okolo gomila manjih krugova sa ocima, neki imaju noge, neki nemaju, ali vidis da je neka skupina ljudi.
Kaze, crtali su porodicu u vrticu.
Da.
Ali vaspitacica se zabrinula kad je pitala ko je ko na crtezu.
Gde je tata? Ovo ovde, pokaza na mali krug.
A mama? Ovo, pokaza na mali krug.
A ti? Evo sam ja. Takodje pokaza na mali krug sa strane.
A ko je ovo u sredini tako vazan i velik.
Pa cika koji prodaje bombone!!!
I oni su odma digli dzevu, i razmisljanje da sa decjim odnosima u porodici nesto nije u redu!!! (a vise je nego u najboljem redu).
Prosto, cika koji prodaje bombone je ponekad, najvazniji. Centar sveta. I ne valja da umru. Ko ni oni koji prave zvake.
a da ne pricam o iskustvu svom u setnjama sa Bojom oko skole gde ima mnogih roditelja i baba i djedova, koji deci ne daju da place…jer decaci ne placu!
pa ja bi to u jaslice poslala odma. ili u magarecu klupu. ili tako nesto.
bude mi zao tih ociju punih suza koje ne smeju da skliznu zbog “drustvene” gluposti.
Одлично, без грешке.
Свака част!