Jalovo uređenje

Piše Nataša Milović - enterijer | 2 komentara

Da li vam se desilo da uđete u stan koji izgleda kao iz časopisa, ali vam je neprijatno i hladno? Čak počinjete o sebi da imate lošije mišljenje zato što predmeti dominiraju u odnosu na sve ostalo. Dobar dizajn mora da nađe meru u odnosu na onog kome njegovi saveti o uredjenju treba da koriste.

 

Većina ljudi sedamdesetih godina je imalo narandžaste lampe, fino dizajnirane lustere iz Upina (nadam se da se sećate te slovenčke firme) i nezaobilazne holandske tapete, a prvi krediti su omogućavali da se na sajmovima kupe i fino dizajnirane iz tog vremena fotelje, spavaće sobe, beli okrugli stolovi bez baroknih momenata. Stanovi su već tada mogli da izgledaju funkcionalno i prijatno – o tome govore i enterijeri iz filmova i serija tog vremena. Sam socijalizam bar onaj u kome smo živeli, je negovao jasnu formu, bez mnogo kitnjastih detalja (sada je najveća tragedija vratiti stari izgled zdradi Pošte ili umesto svedenog JDP-a nekadašnjeg, imati kitnjastu fasadu zaštićenu staklom, valjda da niko ne ostavi grafit), pa je modernost prevladavala tradicionalizam klasičnih salonskih uređenja stanova od pre rata.

 

U svakoj starinskoj kancelariji službi koje posetite nekad želeći da iz njih izađete trkom, naći ćete izuzetne stolice i braon fotelje sa crnim nožicama. Reci ćete da je staro i oronulo, ali i dalje odlično dizajnirano. Šta se danas dešava? Elite koje sebi mogu da dozvole predizajnirane stanove sa tapetama Larsa Contzena, zapravo sve to naruče, plate, ne učestvuju u kreiranju sebe kroz uređenje, već modu prate slepo.

 

Enterijerista je samo radio ono što provereno zna da je moderno za takvu klijentelu, razmišjlajući pre o tome šta će bogatu mušteriju zadiviti, tj. proizvesti kod nje skorojevićku senzaciju. Takvi samo žele atrakcije – kako u oblačenju, preko izbora muzike i restorana, pa sve do životnog prostora. Ali, nije dovoljno zadiviti trenutno, uzeti novce i pobeći, što bi rekao Darko Rundek u svojoj čuvenoj pesmi, jer iste te mušterije, treba da u veštački nameštenim prostorima žive i rade, funkcionišu, primaju goste i rođake sa sela na primer – pre ili kasnije shvatiće da su žrtve mode, i da sve češće idu kod komšije u stan koji je prepun života, sa musavom decom koja uživaju u mirisu bakinog ručka iz crvenih šerpi sa belim tufnama (sterotip, ali zašto ne?). Sterilno nameštene stvari za koje su platili bogatstvo počinju polako da ih nerviraju, kao i Larsove tapete koje su inspirisane pankom, srfingom i electro-pop-om, ali njihov svet, koren, nasleđe, nisu to. Nešto počinje da ih stalno tu pritiska i muči. Počinju da se sećaju nekih dana u studentskom gradu gde su se švercovali pre nego što su uleteli u tvrdi biznis i preko noći stekli Larsove tapete.

 

Ako je jedan od statusnih simbola danas preglomazni ekran na sred dnevne sobe sa setom fotelja i klubskim stolom gde obično boravi velika staklena vaza sa staklenim perlama umesto svežeg cveća (ideal svakog skorojevića), onda enterijerista možda treba da se posluži lukavstvom i da kaže da se nigde u svetu ne daje na značaju više medijima, jer ko normalan može da im veruje (obavezno spomenuti tada Vikiliks), a kamo li provodi i ono malo slobodnog vremena slušajući poluistine i racionalizacije loših poteza svetskih i naših političara. Reći par reči i o krizi, te da elita, ako je prava, treba da odiše skromnošću, a ne glamurom i ekstravagancijom po svaku cenu.

 

 

Pitajte svoje mušterije da vam pokažu albume kada su bili mali, primetite neko staro karirano zeleno ćebe kojim su se pokrivali i nadjite im sličan detalj u novom ruhu. Vežite ih za igračku koja im je bila jedina u to vreme, a poklonila im je tetka iz Nemačke. Napravite rekonstrukciju sentimenta, u kuhinji na primer, napravite im print na visećim delovima ladica od crno-belih fotografija. Pitajte ih koji je dan u njihovom životu bio poslednji dan detinjstva, i tako namestite radnu ili dečju sobu. Da li postoje dani koje pamte kao događaje koje bi upisali u svoju knjigu života, tj. koji su to istinski srećni trenuci za njih bili – to sigurno neće biti dan kada su zaradili svoje prvo bogatstvo. Podsetite ih da su oni neponovljivi i da jednostavnost i u stilu života jedino može da im pruži spokojstvo i mir. Recite im da umetničke slike koje kupuju ne uklapaju u nameštaj i da ne moraju da se takmiče sa Mikom koji je ceo zid dao da mu „srede“ za celo jedno mesečno primanje prosečnog građanina ove zemlje. Iako su danas svi profesionalci (čitaj: rade za pare) i nemaju vremena da se u svakog udubljuju, ipak je važno znati da je svaki posao vredan ako se radi s ljubavlju, jer kako kaže Simon Weil od rada dolazi svako isceljenje, naročito ako je u pitanju stvaralački, a ne neki naporan, a dosadan posao. Dizajner će se mrštiti i govoriti vam kako su klijenti bez ukusa kako ovo i ono, a oni kojima bi voleli da rade, nemaju para da ih plate. Vi ga ponovo podsetite da su umetnici od vajakda prevaspitavali svoje klijente, da su im otkrivali preko umetnosti neki deo njih samih i da čoveka menjaju sitnice, tj. utisci koji mogu biti na prvi pogled nevažni – jedna pročitana knjiga može da nas promeni, jedan prizor na ulici, muzika, emocija koju ponesemo sa pozorišne predstave, ili film kojeg ne možemo nedeljama, pa čak ni godinama da se oslobodimo, kao nekog neobičnog sna koji se iznova javlja.

 

U racionalnom svetu pojavnosti, ili estetizovane svakodnevice kako je naziva Žan Bodrijar, sve ono što je navodno ružno i potiskivano, javlja se u umetnosti. Primenjene umetnosti kao da zaboravljaju da suviše dekorišu i estetizuju stvarnost, a da je za ravnotežu potrebna i greška, slučajna, namerna, nedovršenost, nešto što nije samo usklađivanje, već i nešto što je i remećenje, rušenje, nešto što nije simetrija, nešto što mora da uznemirava da bi se napravio iskorak iz veštački uređenog privatnog raja.

 

fotografija u tekstu preuzeta sa strane schnuy.wordpress.com

Slični tekstovi: