Entuzijazam

Piše Aleksandar Janković - Priče | 0 komentara

 

Petar je svoje roditelje prvi put obradovao divljim urlikom koji mu se oteo iz grla, dan pred novu 1974. godinu. Tri kilograma teško, zdravo i lepo dete, sa smedjim čuperkom na glavi, majka je držala na grudima, a ono je radoznalo razgledalo oca, nju i bolničku sobu, prve kadrove života.

Da život može biti neprijatan i ćudljiv, pokazao mu je već iste noći po rodjenju. Naravno, teško da je Petar bio u stanju da u to vreme izvlači filozofske ili bilo kakve druge zaključke o bilo čemu… Suština je u tome da ga je jedna od, te noći dežurnih medicinskih sestara, pošto ju je iznervirao svojim dvočasovnim plačom, nehajno povukla za desno stopalo, i tako mu, poluslučajnim potezom uništila prvih pet godina života. Kasnija lokalna istraga nije utvrdila koja je tačno od sestara to učinila, no to za njega i nije bilo tako bitno, stvar je već bila nepopravljiva. Bitno je da je njegov otac Tihomir, dva Petrova rodjendana proveo kraj bolesničke postelje svoga sina i da je konačno odahnuo tek 1979, pošto ga je dečji hirurg čuvene ruske Pomosov klinike, izlazeći iz operacione sale, potapšao po ramenu, potegao dobar gutalj rakije, pa mu onda samouvereno rekao “Sve će biti dobro!”.
I bilo je dobro, Petar je normalno hodao već naredne godine.

Dani su prolazili… Bio je vedro i otvoreno dete, možda za nijansu nemirnije od ostale dece, ‘da nadoknadi propušteno’, kako su njegovi roditelji objašnjavali… Počeo je trenirati atletiku.

Sa jedanaest godina bio je najbolji juniorski atletičar grada, republike i države, a za plasman na juniorsko evropsko prvenstvo, koje se te godine održavalo u Madridu, nedostajala mu je samo jedna pobeda na trci od 300 metara. Da skratim… U toj odlučujućoj borbi vodio je čitavih 287 metara, kako je njegov otac kasnije pedantno izmerio, ali se, trinaest metara pred cilj, strmoglavio na travu kraj staze.
Na sreću, nije se povredio.
Padu je bila kriva rupa na atletskoj stazi, a kako je ona nastala, niko nije znao. Radnici zaduženi za stazu tvrdili su da su je pred početak natecanja dvaput pregledali i da je bila ravna kao mirna površina vode, a na Tihomirovo pitanje odakle, onda, rupa, samo su slegnuli ramenima.
Izgledalo je kao da Petra kroz život prati oblak koji sa strane sunčanog neba strpljivo čeka da ovaj krene bez kišobrana, pa tek onda brzo doleti, odvrne slavine i pusti kišu.

Posle su došle devedesete i sve ono o čemu je mrsko i govoriti i pisati, a što je naš junak, teško je poverovati, srećno izbegao. Makar na onaj najbanalniji način izbegao. Neke posledice su neizbežne.
Rolao se i zgubidanio, no samo se tako mogao preživeti taj period. Vreme je ubijao džonjajuci ispred ambasada svih poznatih i nepoznatih država, ponekad podnoseći aplikacije za sebe, a ponekad čuvajuci mesto u redu za onoga ko je takvu uslugu voljan platiti.
Tu je upoznao Marinu.

Marina was zgodna devojka koja je očajnicki želela da ode nekuda, a u pokušajima da u tome uspe,kojima se sasvim predala, zaboravila je da diplomira; zaboravila da mora biti pažljiva prema dečacima, ukoliko ne želi da odu poput ekspres voza; zaboravila da ima dvadeset sedam godina, a da vreme neumitno teče…
Onda je srela Petra i počela da ga voli. Valjda zato što ju je on voleo vedro… Mislim, ne znam… odakle bih ja znao zašto je neko nekoga počeo voleti. Marinu pominjem tek da bih obuhvatio jos jedan pljusak koji je oblak sudbine poslao na bebu sa početka priče. Naime, nekoliko meseci pošto su se upoznali, Petar je dobio na ‘lutriji’ američku vizu. To je ono za šta tiket možete uplaćivati svake godine, od rodjenja pa do smrti, i gotovo sasvim sigurno zgoditak nećete ubosti. Eto, Petar je ubo taj zgoditak.
Nije otišao zbog Marine. Bila mu je suvise draga i zabavna da bi je ostavio, da bi ostao bez nje. Nije joj čak ni pominjao Bingo pogodak, da se ne potrese…
Ona je, naravno, i dalje rovarila sve moguće kombinacije za odlazak, a posrećilo joj se godinu dana kasnije, smotavsi na nekoj zurci nižeg činovnika australijske ambasade… Kako se taj službenik, svejedno sto je niži, našao na istom mestu gde i Marina, Bog dragi zna, ali eto, našao se. Uzgred, i fizički je bio vrlo nizak, i debeo, okrugao što bi rekao narod.
Pred odlazak pozdravila se sa Petrom i plakali su. Oboje. Ipak, više je bilo istinski tužno, nego patetično. Stvarno tužno. Kažem tuzno, jer su ljudi danas nekako govnasti, pa tuga i patetika izlaze na isto, a ovo se razlikovalo.

Eto, ovde bi mogao završiti. Još samo da napravim nekakav kraj.
Šta je sada sa Petrom? Ništa. Evo ga, sedi za stolom, drži olovku i češka se po glavi. Pokušava napisati priču. Nije on očajnik, stvari prihvata onakve kakve jesu i ne veruje u oblake koji prate ljude, a priča koju piše biće o… odakle znam, možda o entuzijazmu.

 

Slični tekstovi: