Lepota i uspeh
Krajem devedesetih snimljen je film “Američka lepota”.
Koliko je taj film dobar ili loš, da li je plagijat, kakvo je kadriranje… Ja o tome nemam pojma, a i ne zanima me suviše. Jebe se meni za to, o tome neka misle studenti režije i ostale drkadzije koji će primati bezobrazno visoke državne plate. Oni ionako snimaju samo reklame, od 15 sekundi ili od dva sata. A i njima takvi podaci trebaju tek zarad nadpamećivanja u jadnim raspavama sa otmenim vinskim čašama u rukama. Dakle, ko i njih jebe, samo oduzimaju moju, a i tvoju pažnju; čitaoče i prijatelju.
U filmu, žena glavnog junaka opčinjena je uspehom i pojmom ‘biti uspešan’, te se zaljubljuje u kralja nekretnina koji je tako uspešan u istom poslu gde njoj, povrh sveg truda, ne cvetaju ruže, dok se njegovo lice smeši sa stotina reklama u susedstvu. U filmu postoji scena u kojoj njoj kralj nekretnina govori o uspehu i projekciji uspeha, o tome kako uspeh mora zračiti iz čoveka; odakle proizilazi samopouzdanje i tako… Te scene nema na YouTube sajtu. Pretpostvaljam da nikome nije bila zanimljiva, iako je, zapravo ključna. Zbog toga jedina ilustracija koja sledi jeste sa sinhronizaciojom na španskom, ili italijanskom, svejedno.
Ovde se postavlja i pitanje o karakteru supruge glavnog junaka, Lestera. A ona je samo tužna, žena koju je pojelo vreme i prokleta glad za trkom, glad za još i još, glad koja dolazi kao ideal savremenog sveta. Ona svoju trku gubi iako sve, kako smatra, radi dobro. Sad će joj kralj obasniti tajnu. A ona mu mora poverovati. Zato što on uspeva u onom u čemu ona uspeva, radi se o logici, dakle.
Lester, kome je koža neudobna upravo zbog sveta kome stremi njegova supruga, odlučuje da da otkaz na finansijski solidnom, ali poslu koji je za njega ugrožen od nekih drugih, sličnih kraljeva onome sa kojim se tuca njegova žena, i kao poslednji vid pobune i očajnički pokušaj očuvanja dostojanstva, daje svoj odgovor ludilu: zapošljava se u restoranu brze hrane, na mestu rezervisanom za studente u prolazu ili ljude na najnižem položaju društvene lestvice.
Naravno, većina je ovaj film gledala, te je možda smešno što sam ga prepričavao… Ali, jedan je moj prijatelj primetio da se većina ljudi Simpsonovima smeje samo zato što znaju da je to smešno i da se treba smejati, te da je u čitavoj seriji najsmešniji način na koji Homer zagrize krofnu.
Ja verujem svojim prijateljima.
Takodje, stvarni svet je nakon izlaska iz biskopske sale, naravno, bio na Lesterovoj strani, ali se istovremeno taj isti stvarni svet, u stvarnom svetu pokorno klanja raznim kraljevima i dušu bi djavolu prodao da bude na njihovom mestu.
Ljudi se drže fikcije samo dok ne iskorače iz bioskopa. I to je tako normalno. Ljudi i svoje stavove imaju samo za isvesne prilike, neobavezne rasprave, recimo… I to je, takodje, normalno
A čitava asocijacija za prethodno napisano, došla je slučajno.
Ako ne živite u domovini, a ona vam je draga, osluškujete šta se u njoj dešava kao što zatvorenik u ćeliji osluškuje šta se dešava iz rešetaka. Ne vidite male stvari koje vam silno nedostaju, a koje se označavaju sa #malestvari i koje su neprocenjivo vredne (#prajesles), ali istovremeno, ne može se desiti da vam breg zakloni pogled na planinu.
Pošto godinama lutam bespućima interneta, poslednjih godina, ako ima toliko, nemoguće je ignorisati cunami regionalne internet elite i regionalnih kraljeva interneta. Kakva je to, zaista, elita teško je reći koliko je teško reći i jesu li oni kraljevi ili carevi.
Njihovo delovanje i ponašanje neodoljivo podseća na kralja nekretnina, ili Lesterovog šefa, iz pomenutog filma. Njihov uspeh je mamac njihovoj publici, a on sam u stvari je tek projekcija za tu istu publiku. Oni šire laž o ličnom uspehu, a stvarni (delimični) uspeh ostvaruju samo i jedino zahvaljujući mnogobrojnosti publike koja je u laž poverovala, te odlučila da se i sama okuša u tome. Ipak, publika, ne može, uspeh ponoviti, jer ne može sama sebi biti publika… Baš kao što ni Lesterova supruga ne može postati kralj nekretnina, nego samo može povremeno raširiti noge pred naletom kralja nekretnina, misleći da tako postiže nešto. To je kao kod piramidalne štednje, iako se bogate samo oni na samom vrhu, čak se i oni sa dna nadaju bogastvu i osećaju kao deo ‘tima koji dobija’, iako tim koji dobija dobija upravo na njima.
U prethodnom pasusu uspeh nazivam delimičnim jer to zaista uspeh i nije. Čak i ako oni lepo zarađuju, zašto bi mene, ili bilo koga zanimao iznos njegovih primanja. Napisao jedan u biografiji ‘živim od interneta’, ali zašto bi to mene, ponovo, zanimalo. Meni je podjednako bitno živili li on od interneta ili od prodaje priplodnih krmača. Ili je pak, kožarski trgovac. Drugi kaže kako i još uvek nije zadovoljan sa 30 000 posetitelja svog sajta – projekta. Meni padne na pamet pisac bestselera koji je pre samo pet godina zaradio milione, a čije se knjge niko danas više i ne seća. Sa druge strane, neki dugi pisac je pre sto pedeset godina umro od gladi, a danas se vrlo dobro zna šta je on napisao. Sad, ko je od njih dvojice bio uspešan, stvar je perspektive.
Da li Lesterovu suprugu i pione koji šire noge treba žaliti? Pa, verovatno da; to su mali, ambiciozni, naivni i nesrećni ljudi. Treba ih žaliti čak i onda kad postanu zli.
Kako, konkretno, deluju kraljevi regionalnog interneta.
Oni su organizovani u nekakve formalne i neformalne grupe sa ciljem ‘punjenja’, tj međusobne hvale, kako bi se stekla iluzija uspeha. Oni pitaju ‘gde da gledam na Iphoneu utakmicu koju prenosi pet televizija; oni stave slike svog automobile pa kažu “Dobar, je l da?”; oni sednu za kafanski stol, a računar ispred svakog od njih… Jednom pitah jednog čemu ti računari za stolom, a on odgovora ‘ pa to nam sredstvo za rad”. Ja razumem da je to sredstvo za rad, ali znači li to onda da bi pet drvoseča u kafani moralo na svom stolu imati pet motornih testera.
Iako sam u početku imao nameru ozbiljno se pozabaviti ovim fenomenom, primećujem da imam sve manje želuca za to. Zato ću na kraju samo opisati kako to u praksi izgleda, na nekoliko primera koji mi prvi padnu na pamet.
Recimo, jedan je, valjda ushićen uspehom Milana Tarota, odlučio da se specijalizuje za paranormano. Tako se kroz njega sporadično javlja Zoran Djindjić. Ovaj kralj je, inače, pokretač genijalne akcije u kojoj je učestvovala masa blogera glupaka (Lesterovih supruga). Cilj akcije je bio da na Google upit “Zoran Djindjić” kao rezultat, na prvoj strani pretrage izadje pojam najveći car. Zadatak mase je bio da napišu na svojim blogovima tekstove koji bi sadržali ova dva pojma… Iako je sve ovo glupo kao noć, masa se i danas iskreno divi genijalnom kraljevom projektu.
Nedavno je ovaj isti, na sajtu drugog kralja interneta (punjenje), objavio Djindjićev govor sa neba, gde smešno podražavajući njegov stil, govori današnjoj generaciji šta valja činiti. Inače, taj sajt je deo državnog projekta uterivanja otpimizma u od gladi izludeo narod, a sadržinski podseća na zbirku najlepših radova učenika metalskih struka. Takodje, radi lakšeg snalaženja, sastavi se označavaju sa – lepo broj taj i taj.
Kraljivi regionalnog interneta služe se vrlo skromnim, opskurnim rečnikom što je, pretpostavljam , posledica nedovoljnog čitanja, a pošto ipak od alata imaju samo pisanu reč, prinuđeni su izmišljati termine za sve čije značenje ne znaju. Da ima malo toga što ne poznaju i termina bi bilo malo. Ali, na žalost, ima ih toliko da se stvorio čitav jedan paralelni rečnik. Te nove reči se uglavnom rađaju nakaradnom upotrebom engleskog jezika… pa do popularnih klipova sa sajta YT koji su česta inspiracija.
Kad kraljevi stave reč u promet ona munjevitom brzinom prelazi u puk, među podanike. Tužno, a često se da videti da neko, zarad ulaska u ekipu, iz svog rečnika izbacuje pravu, normalnu i postojeću reč i zamenjuje je klepanicom.
Ovo je pravo mesto primetiti da analogija izmedju Lesterove supruge i čoveka iz regionalne internet mase u nekim apsktima prestaje postojati. Radi se o motivu; Lesterova žena se vodi željom za više, megalomanskim porivom, dok je većina podanika regionalnih internet kraljeva u tako nezavidnoj egzistencijalnoj situaciji da se na akciju odlučuju gotovo iz očaja, iz pozicije gladnog. To svemu ovome daje strašno uvećanu notu ozbiljnosti.
Ja tačno ne znam kad će se nešto promeniti, ali znam da je krajnje vreme da oni koji imaju nešto u glavama smognu i malo hrabrosti, umesto da sami sebi amputiraju to malo što još uvek imaju, pošto su spoznali da puno bolje od njih žive oni kojima glave služe samo za lepe frizure.
Takodje, moguća je promena koja bi se desila kad krčanje u stomaku postane neizdrživo, ali to bi onda bila takva tragedija sa one strane ekrana, prema kojoj bi čitav ‘online svet’ i sva zbivanja u njemu postali istog trenutnka savršeno nebitni.
Slični tekstovi:
Facebook komentari:
23 Komentara
Ostavi komentar
Klap,klap, klap! Nevrovatno kako sam o sličnim stvarima razmišljala ovih dana i kako su nam se razmišljanja poklopila. Ipak, meni se malo povraćucka od konstantnog uvlačenja internet stručnjacima, zato što svaki majmun misli da može i on sedi kući, visi na Facebook-u i Twitter-u i zarađuje od toga. A tekstovi? A kad je jedan od stručnjaka preveo sa nekog sajta uputstvo za pisanje tekstova na internetu, pa odjednom cela blogosfera počela da piše u istoj formi sve sledeći savete velikog stručnjaka? Ne mogu. I kad ih stalno RT sa sve onim RT pa mantion, da stručnjacima slučajno ne promakne ko ih je rtao. i sve to vreme ljudi ne vide koliko su ubogi i namagarčeni. Tužno. Imala bih što šta još da kažem, al super si ti to sročio umesto mene.
Nisam video jos to sa upustvom, ali verujem da postoji, zasto da ne. Pretpostavljam da su autori upustva istaknuti pisci.
“Ako ne živite u domovini, a ona vam je draga, osluškujete šta se u njoj dešava kao što zatvorenik u ćeliji osluškuje šta se dešava iz rešetaka. Ne vidite male stvari koje vam silno nedostaju, a koje se označavaju sa #malestvari i koje su neprocenjivo vredne (#prajesles), ali istovremeno, ne može se desiti da vam breg zakloni pogled na planinu.”
Lepo receno. I tacno. Neke stvari se izdaleka definitivno bolje vide, generalno, ali u to nikad neces ubediti nekoga ko nikad nije imao priliku da promeni ugao posmatranja, prosto jer za drugo ne zna i taj breg je jedino sto celog zivota gleda. I TO jeste istina za njega i branice je po svaku cenu…
Sto se nase Internet zajednice tice…pa zanimljiva je, nije da nije. :) Mene je posle dugogodisnjeg ignorisanja iste pre nekog vremena zaintrigirala dovoljno da se koliko toliko ukljucim, i ima tu i ovoga o cemu pises… sa nekim bih se stvarima slozila sa nekim ne…al da ne elaboriram sad (mozda se nekad resim da svoja zapazanja i iznesem napismeno…a mozda i ne ;)). ovaj drzavni projekat mi bode oci…ja sam taj projekat videla i vidim iz drugacijeg ugla i doprinela istom svojim srednjoskolskim literarnim radom (nisam metalska struka, casna pionirska!) i fascinantan mi je hejt koji je taj projekat izazvao…
A kraljevi, kraljice, ministri i dvorske lude… pa zar ne bi net bio ipak dosadnije mesto bez njih? :))
Zaista nisam znao da ste pisali tamo. Pod kojim brojem? Onih dvadesetak sastava, izabranim nasumicnim redom, kretali se od tema neverovatnog uticaja na ljude izazvanog kafom, jogurtom, vremenskim prilikama ili godisnjim dobima… pa sve do nekakvog opsirnog upustva kako ovladati tehnikama transcedentalne meditacije.
Projekat sam nazvao drzavnim jer se savrseno uklapa u drzavnu politiku uterivanja optimizma o cemu i sam vodja neprekidno govori. Da li je motiv autora za pokretanje sajta 365lepihdana.com partijski zadatak, promicanje profesionalnih interesa ili nesto sasvim trece, ja nemam pojma.
Podsetilo me je to na skolske zadatke po tome sto je jasno stavljeno do znanja sta se od radova ocekuje; kao kad uciteljica “analizira” sa djacima temu pre nego sto oni pocnu pisati, pa onda na kraju svi radovi budu isti, tj. “izanalizirani” bas kako se i ocekivalo da budu “izanalizirani”.
A sto se tice mrznje (hejta po novogovoru), ja sam za sajt i saznao kad je jednog dana osvanulo ko zna koliko tekstova prepunih mrznje (hejterskih po novogovoru) o tome kako se novinarka nekog lista drznula da napise losu kritiku o lepim danima. Inace, ne znam sta se clanku moze prigovoriti. Nemam sad link da ti dam.
Sta znam, ja ne sudim stilski o tim “sastavima”i njihovoj umetnickoj vrednosti, ima ih raznolikih. Meni se prosto dopala ideja da se pisu lepe stvari o Srbiji, jer mi je muka da stalno slusam pljuvanje sa svih strana, idealizaciju zapadnog nacina zivota i neselektivno preuzimanje kojecega odavde (nekako dobre stvari izostanu a one lose se prenose… skoro sam cula ingenioznu ideju kako “treba da reformisemo obrazovanje po americkom sistemu” — sistemu za koji sami amerikanci kukaju da ne valja…itd itd..odoh na petu stranu). Tekstovi su otisli posle u nekom cudnom pravcu, vise ka individualnom dozivljaju lepih stvari u zivotu pa tako stigosmo do kafe, jogurta, barica i svega sto nas cini srecnim ..:)
Inace ja sam broj 6 :) U pravom dijasporskom duhu pisala sam o nasoj narodnoj muzici- o cemu drugom (bila sam kulturna u izboru muzike izostavila sam one nemarajabezrodnogakraja i druge tradicionalno popularne u ovdasnjim krugovima ;)
(pogledaj i tekst br. 3. Jelicu Greganovic :)
Silno gresis. Zapadni nacin zivota se do te mere glorifikuje da nasim zapadnjacima sad najvise smeta taj silan broj ljudi koji jedva sastavlja kraj sa krajem i sad ih valja ubediti da i oni imaju razloga da se osecaju lepo*. Zapravo, radi se o slikama ‘zapadnog zivota’, iskljucivo vizuelnom dozivljaju jer nasi zapadnjaci ne znaju puno, i ne zele znati nista sto bi iluziju uzdrmalo. Tu podsecaju na narkomane. Da nasi zapadnjaci mogu da nateraju ove sa izlizanom odecom da sede u kucama, kao sto invalidi ili osobe sa mentalnim oboljenjima u Srbiji vec decenijama zive u kucnim pritvorima, onda ne bi bilo problema.
Sta god ko mislio o svemu ovome, ja ne osecam nista osim dubokog prezira.
Optimizam je zivotna vera u pozitivan ishod cak i u najtezim trenucima, a optimizam nije negiranje i farbanje stvarnosti u ljubicastu boju.
*zapravo jebe se njima kako se ovi osecaju, ali bi zeleli da izgledaju lepo; da deke i bake budu kao sa reklama za kes kredite, radno sposobni da iskljucivo pesace jer Jugo ne izgleda lepo na ulici, da deca vicu vau umesto ura… Eto tome se stremi!
Meni samo nije jasno zasto ti lomis glavu oko toga.
Uvek je bilo i uvek ce biti, ljudi koji vole da su u centru paznje i ljudi koji su spremni da im pruze tu paznju. Ustvari, svi smo mi takvi, samo krug ljudi koje pratimo i koji nas prate je u nekim slucajevima toliko mali da se tome i ne poklanja paznja. Kao i u svim ostalim stvarima odnos kvaliteta i kvantiteta je uvek obrnuto srazmeran.
Uticajni ljudi, tj. vodje nikada nisu bili preterano kvalitetni ljudi. Oni samo imaju izuzetno razvijenu crtu upravljanja (citaj, manipulisanja) masom. Ne vidim ja tu na nasem netu nista sto nije vec milion puta vidjeno u svim aspektima zivota. Takve imas na poslu, komsiluku, puni ih romani i istorijske knjige. Internet je postao dovoljno jeftin i jednostavan da mu svako ima pristup (sto ja zapravo mislim da je dobro), te sada prakticno preslikava stvarni (offline) zivot.
Ako bi hteo da se ozbiljnije bavis ovim fenomen trebao bi da se bavis ljudskom psihologijom u generalu, nema u ovome apsolutno niceg specificnog samo zato sto se Internet koristi kao kanal/ medij za delovanje.
Znam, potpuno je isto u svim sferama drustva… Ali to nije razlog pomiriti se.
Za nešto znam da je tako, za nešto jednostavno ne znam – pa i nemam Bog zna šta da kažem, a veruj da se i ne zamaram mnogo time…
Meni su vrlo ‘interesantne’ još dve stvari koje (možda) nisi pomenuo.
Prva je uobičajena u konktekstu koji si opisao: postoji bar nekoliko ljudi za koje znam pouzdano da ih je baš briga koliko će imati followera i lajkova, koji normalno komuniciraju sa svetom, ne vidim da se nešto bave sektašenjem, intrigama i sličnim, i… Postanu influenseri tokom vremena.
Volim da mislim da je to neka vrsta ‘kosmičke ravnoteže’, da ipak ima nekih ‘normalnih’, običnih ljudi, koji samim svojim prisustvom, onakvi kakvi jesu, postanu ‘uticajni’ – sa stanovišta ovih koje si opisao.
Druga pojava mi je direktno odvratna: opisani, mada do kraja karikirani :) ‘influenseri’ – imaju podmladak.
To je mlad ili vrlo mlad svet, koji želi da je blizu ‘influenserima’, da im liže tabane, koji čak ide dotle da liže tabane i prijateljima (followerima itd.) onih za koje MISLE da su uticajni ili da su ‘face’ na bilo koji način.
Pošto su u pitanju relativno plitka deca, njihove rabote je relativno lako upratiti. To što ti zoveš ‘spletkarenjem’ je njihov ceo mali životić, a puno bolje od toga i ne umeju…
A ovo pišem samo da ne misle da se ne vidi, SVE se vidi.
Opušteno…
Isto je to kao u životu, samo se nekad bolje vidi, nekad ne.
Hvala na tekstu, Zli :).
Upravo tako. To su mahom mladi ljudi kojima se najlakse manipulise, a onda se preko njih vrsi pritisak i na ostale clanove drustva, njihovo neposredno okruzenje, na prvom mestu. A sve to rade ljudi, koji se nazivaju marketing strucnjacima iz nekakvih agencija, kojima klijenti placaju za to. Jedna prica pre neki dan kako dobar bloger najbolje moze promovisati brend? Ja je pitam, a zasto da promovise brend? Kakav brend? Sta ima on od toga? Smisao pisanja, bilo kakvog, pa i ovog na blogu, nije u reklamiranju.
Ti si napisao ovaj blog post i ove komentare?
“Visok, plav, crnomanjast. Analitičar socijalnih medija; SEO, MEO i PR
stručnjak. ….Uopšte, isti sam kao i svi uspešni
ljudi na internetu!”
Jesam. Ti se, kao svako razuman, u sustini slazes sa mnom. Je l’ tako?
Hvala. Ja polazim od one “Što ne šteti ne može da škodi a možda bude i neke koristi”
Ovde moram da ti se suprotstavim :).
Ako deca podilaze ma kome za koga misle da je uticajan, ili od značaja – u ovoj ili onoj sferi, kako napisah na svom blogu – obično to čine ili zbog direktne koristi, ili da bi prosto bili “obasjani” :D.
Za to nisu obavezno krivi oni kojima podilaze, čak ne moraju biti ni svesni toga.
Kriv je sistem vrednosti koji ta deca imaju u glavi, a po mom skromnom mišljenju – roditelji.
Ako je detetu usađeno da treba da bude (po svaku cenu, i na svaki način) “dobar” sa PR magom, selebritijem, ko za kim (doktori su ispali iz te lige, LOL, osim možda dr Feelgood-a :), onda to ne mora obavezno biti posledica manipulacije “influensera”.
Mada, ako ćemo fer… Jako dobro se vidi i kad jeste :D.
Kako rekoh, sve se vidi :).
Poz :).
“Lester, kome je koža neudobna upravo zbog sveta kome stremi njegova supruga,…”
Ko je Lester u ovoj metafori? Ko drka mastajuci dok mu drugi trpa zenu?
Jedina razlike izmedju svih junaka filma i svih aktera napisanog jeste u motivima, a motiv je u domacem slucaju socijalni. Takodje, nacin na koji se ogleda posledica moze biti razlicit. Da li domaci Lesteri mastrubiraju, seku prste u sudnicama ili tek pljuju svoje televizore nije preterano bitno. Lester u domacoj varijatni jeste onaj kome se preporucuje da sadi kupus ‘posto je nesposoban da drugacije zaradi’, a deca nasih Lestera se stide svojih roditelja jer su im se prosenili kaputi, dok ih istovremeno kraljevi interneta (u sjajnim tekstovima) uce kako da trguju preko PayPala.
Oni koji mogu da trguju preko PayPala mogu to zbog zrtve roditelja kojih se stide i koji to placaju prosenelim kaputima, ili zbog toga sto spadaju u nekoliko procenata bogatih lesinara koji sada ovladavaju vestinom da iz strvine koju su prethodno do kostiju oglodali izvuku kostanu srz.
Na kraju, postoji i grupa onih koji jos nisu postali Lesteri, te se uz teske muke, opiru ludilu i pokusavaju sacuvati zdrav razum. A, kad njima dogori do nokata, bice gadno.
Mnogo je bre ovo metaforično, ništa ne razumem. Moram da napregnem mozak ko je tu Lester, šta je tu kaput, šta strvina, a šta koštana srž.
Podseća me na Pavića, nekada davno sam čitao njegove knjige pa sam se folirao da razumem sve one metafore da bih ispao cool u društvu.
Poslali su me na ovaj tekst jer sam čuo da sam spomenut. Sva sreća izgleda da ovaj blog nije preterano čitan pa neće mnogo ljudi saznati da sam iluzionista uspeha. A s obzirom da će ovaj blog postati čitan tek nakon smrti autora, kao što je to slučaj sa svim pravim vrednostima, nema šta da brinem. Idem sad nazad na moj blog da pišem prolazne tekstove za široke narodne mase.
Aleksandre molim te da češće naljutiš Istoka, onda ispadne oavko sjajan tekst :)
http://www.istokpavlovic.com/blog/kako-da-prodajete-kreditnim-karticama-preko-interneta-iz-srbije-bez-paypala/
Vaistinu sjajan!
A ko vas je poslao, molicu lepo? Niste iluzionista nego tarotolog, a vas uticaj na puk dovodi do tragicne pomisli da je NATO bombardovanje osiromasenim uranijumom ipak ostavilo posledice na dobar deo stanovnistva.
Meni je super sto doticni uziva sto je neko o njemu nesto napisao. To verovatno tumaci kao reklamu koja ce mu dati ne 168 lajkova, nego 268, 368, i to sve za njegovog zivota.
Šta da pametno kažem. Možda najbolje da se ne osvrnem na jedan davni hit Vaginalna manipulacija. :)
pozdrav