Hipsterizam
Imamo novi oblik postojanja, tj. ne tako nov, ali moderan naziv za ljude mrave (one koji svaku situaciju koriste za neku formu profita). Ima i nekih podvrsta u svetu, koje na primer postoje tamo gde je još veći klasni razdor među ljudima i veći raskol između ljudi mrava i ljudi parazita , pa tako od ove druge fele imamo media setters (to su oni što nose dredove, ali prave žurke na Nothing Hillu u otmenim restoranima), dok ta ista mesta posećuju pre podne yummy mummies (majke sa kolicima, ali koje izgledaju bolje od devojaka koje se nisu porodile), te starija belačka uspešna srednja klasa. To su one slatke i moderne deke i bake koje kod nas samo možete videti na reklamama za penzionerske keš kredite bez žiranata i sa fiksnom kamatom. Zašto su baš sada došli kod nas hipsteri na red? Zato što je nužno da ako si potrošač, koristiš više dizajn. To je moje mišljenje.
Dizajn, u najširem smislu pomaže da dobra ili poludobra, ponekad izuzetno loša stvar na osnovu dizajna poboljša svoju kupovnu moć. Ljudi se školuju da postanu dekorateri i tako prikriju sve ono što treba prekriti i prikriti. Kao u Karpenterovom filmu Oni žive (They live) kada uz pomoć specijalnih naočara za sunce stvarnost može da se percipira kako zaista jeste:na dolarima umesto piramide piše This is your God, a na nreklami na bilbordu samo Obey ili Buy, No imagination. (pogledajte insert iz filma)
Da bi se očistila naša percepcija i da bi se mašta oslobodila morao bi da se ukine dizajn. Sad bi neko pomislio da je Mila N Staljinista ili bi me neko pitao Što ne odeš da živiš na Kubu ili u Severnu Koreju, tamo nema dizajna? Ali Mila N zna da to pitaju dizajnirani , a priglupi oportunisti pa se ne živcira mnogo. Čim u demokratiji pisneš, odmah bi neko dobro dizajniran da te iseli iz sopstvene zemlje! Ovo je ipak bila sve digresija, vratimo se mi temi ulepšavanja ništavila.
Kozmetika nas ushićuje toliko da sve i da želimo da budemo njeni robovi, ne možemo, jer ona podrazumeva da vadimo pare non-stop, a para – nema. To frustrira fantaste koji bi baš hteli da budu u društvu finog i uspešnog sveta. Zato hipsteraj u Srbadiji dolazi do izražaja kao neka pomoćna armija za odbranu lepote i krasote življenja na svim nivoima. Hipster broj jedan je naš predsednik. I to se pojavljuje taj napadni pojam u trenutku kada smo po korupciji pretekli i Bangladeš. Drugi smo, ali ne brinem da ćemo biti i prvi. Volimo mi da u nekim glupostima budemo prvi u svetu. Važno je pobediti, pa makar i u korist svoje štete. Ali šta bi moglo da bude protiv teža hipsteriji?
Sedenje u hladu na Adi i čitanje knjige iz biblioteke, uz napravljen sendvič umotan u salvetu. Da, reći će neko, ali to će biti pravi način da se u svakom društvu obrukaš, i da nikad ne nađeš dečka. Da, ali je tačno i da u nekim zemljama to nije blam. Negde baš gde najmanje očekuješ, ljudi samoinicijativno beže u skromnost. Što ih više zasipaju estetikom u službi potrošnje, oni sve više naprave u kućnoj radinosti užinu i pozobajuje je u parku. U Fema wanna be kontekstu taj akt će izazvati podsmeh. Neko bi rekao, pa draga, baš si romantična. Evo tu u Maksiju imaš i pečeno pile, a kod bake na pijaci i pletenu korpu, pa ti kao Crvenkapa kreni u šumu sa tim đakonijama i zabole te za hipsose. Nemoj čak ni na klupu da sedneš, nego ponesi neki ćilim, i ako ti nije teško poleti u hiljadu i jednu noć, samo nemoj ovde da nas blamiraš. Najodvratnije stvari od hipstera možete čuti kada prepričavaju iskustva iz vozova i autobusa gde je neko za put poneo pečeno pile i paradajz, kakva sramota. A da je poneo happy meal za užinu, to bi bilo društveno prihvatljivo. To ne masti ruke, pa valjda zato.
Dizajn će nepogrešivo objašnjavati vaš status i vaša stremljenja u životu. Hipsteri su dobro dizajnirani ljudi i oni borave u takvim ambijentima. Na njima će sve biti svedeno, sa primesama egzotike iz ugla zapada (L’Afique C’est chique). Afrika koja je fanki može, ali ne i Afrika koja danas izumire pod pokroviteljstvom MMF-a i Svetske banke.
Dizajn je uvek posrednik i pojašnjenje čoveka. To je nešto kao reč „dakle“, a D H Lorens kaže da u neka stara vremena nije postojala nikakva podešenost koja bi mogla da proizvede nešto što je „dakle“.
Ono što sam kod naših pomodara primetila je da u poslovnoj komunikaciji kada im ponestanu argumenti pozivaće se na vaš ton, na primer. Nije bitno o čemu pričate, već na koji način, da li ste povisili ton ili ste to rekli smireno. Kao da je važno, ako priča ima smisla. Nije prazna. Priče o politici i ozbiljnim temama biće uvek van interesovanja ove populacije. Skrenuće učtivo razgovor na vedrije teme, koje su uglavnom banalne. Smejaće se na silu, a osmeh neće skidati pri upoznavanju. Kasnije ako procene da niste deo preporučenog okvira koji neko dizajnira, blago će vas ignorisati. Vaspitanje će im biti oružje protiv svega što oni ne znaju da objasne nekom od uobičajenih racionalizacija. Da ilustrujem– vi spomenete kako uništavaju Libiju, osudite intervencije, a oni na primer kažu kako je zbog toga kriv diktator na čelu te države i uporede ga sa Miloševićem. Vi krenete o tome kako vlada nezaposlenost u našoj zemlji, a oni se pohvale kako im je projekat prošao na konkursu i kako će putovati negde. Vi opet počnete o tome kako je Obama dobio Nobela za mir, a ne prestaje sa ratovima i pustošenjem zemalja, a oni (pomisle, ova još o tome) a onda neobavezno kažu kako je ovo Srbija i primitivno sve u njoj. Naći ćete se sa njima kod Naomi Klajn, jer je eto, proverena izdavačka kuća izdala Šok doktrinu i No logo. Taj deo zvuči šik.
Spoljašnjost koja treperi na njima u kombinaciji sa učtivošću zakloniće i činjenicu da iza njihove razuzdane pozitivnosti, nepresušnog optimizma i nategnutog humora protkanog opštim mestima ne stoje baš neki naročiti ljudski kvaliteti. Vole da ogovaraju, i doći ćete i vi na red o tome kako ste pametni, ali brate mili, naporni. Primetićete težnju za prilagođenjem, tada spominju šta je realnost. Kao da je to neki domaći zadatak bez kojeg nema prolaska u najuži izbor za bolju društvenu klasu, ma borba na život i smrt je to, ne smemo se igrati niti bilo šta upitno reći. Hoćeš devedesete, je l ti žao ljudi u bliznakinjama 11 septebra. (To su pitali i Kena Loucha jednom zgodnom prilikom, pa je on rekao da se seća da su 11. septembra 1973. ubili Aljendea i izvršili puč!) Da, uručiće vam i jedan primerak magazina Lice ulice, da pokažu kako kupovinom istog saosećaju sa „osetljivim grupama“, iako se dalje od toga, ne mogu upuštati u razgovor, suviše je tužno to za njih. Nisu se oni lepo obukli da bi bili tužni. Oni su tužni, ali ne i gnevni, i zato na primer vaš bes ostavite u njihovom prisustvu u neku donju fioku, ili ga baš pred njima izvucite napolje, ako želite da im naudite.
Ako piju pivo to će biti ono sa reklame koja stoji iza nekog koncertnog događaja na kome će pevati Ejmi vajt treš, i plaćaće karte za bolja mesta. Biće razočarani nastupom, ali će isticati da oni nju i dalje vole i kako je vredelo, jer je Mobi posle razbio. B. S u svojoj kolumni je čak istakla da je ona za nju priložila kao na ikonu – kupila kartu, a nije otišla na koncert. To što Ejmi pod dejstvom narkotika i alkohola nije znala da nije u Atini već u Beogradu je manji odraz hipsterizma u odnosu na mega vajt treš, nekadašnjeg predsednika SAD koji je otišao u susednu zemlju koju je kao i nas, bombardovao, da primi počasni doktorat pa se zahvalio njihovim susedima. A i tamo su intervenisali, pa je čovek pobrkao.
Kakve to veze ima sa Hipsterima? Pa ima, zato što hipsteri gledaju tenis, a naše teniserke, uzor svim hipsterkama, su se sa tim čovekom ufotkale. Možda ih je on savatao na brzaka, ali opet. Kada hipsterski idoli ne haju za politiku koja dizajnira po svome na svoje proverene načine, ne treba se na njihove poštovaoce mnogo ni ljutiti. Ono što je zabrinjavajuće je to što se dizajniranom fantaziojom gubi sposobnost da se zamisli nešto drugo.
Slični tekstovi:
Facebook komentari:
Poslednje Komentarisano