Tuđa žena

Piše Siniša Radanović - Priče | 0 komentara

Zabrinuto me upitala da li jako pada kiša kad sam pred sam kraj radnog vremena ušao u samoposlugu i svukao kapuljaču. Odgovorio sam da pada, da jako pada, kao da joj se večeras baš pada. Bila je to prava jesenja kiša kojoj je pomagao i hladan vjetar. Do kraja radnog vremena ostalo je malo, ja sam bio posljednji kupac. Ona se nadala da će kiša prestati u tom periodu kako bi lakše stigla kući, na drugi kraj grada. Kad je došla na posao vrijeme je bilo sunčano i vedro, nije bilo nagovještaja kiše. Meteorolozi su, po običaju, pogriješili. I neće odgovarati za to.

A nije lako raditi osam sati dnevno za oko dvjesto evra kad te kod kuće čeka dijete, a ti nosiš samo hiljadarku u novčaniku, koju moraš pažljivo raspodijeliti na sljedeći dan, i još jedno dijete u trbuhu. Do kuće mijenjaš dva autobusa, dolaziš u 23, a drugog dana u 13 opet ideš znajući da se vraćaš u 23. Svako dijete voli banane i igračke, pa i more. Baš kao i dijete vlasnice dućana, ili dijete inspektora koji je danas bio u kontroli i odnio mito. A u dućanu neko mora raditi, ne mogu svi imati fakultete.

“Da je učila sad ne bi radila kao prodavačica”, rekao mi je jedan.
“A gdje bi ti onda kupovao, kad bi svi imali fakultete?”
“Šta ti brineš njenu brigu, neka ona misli o tome.”
“Zato što nije ni glupa, a ni nepristojna ili zla. A o autu kojim će dolaziti na posao može samo maštati.”

Izgledala je tako da bih je zapazio i u gužvi nekog kafića među sto drugih cura, a ne samo u ovoj prodavnici u kojoj je radila s još četiri koleginice. Imala je kratku žutu kosu, nekako topao pogled i jako lijepe zube, pa je bilo lako uočiti je. Bila je iskreno ljubazna. Imala je i jako lijepo lice i kad god bih došao i pozdravio, odgovarala bi mi ljubazno “dobar dan”, iako je drugima govorila “ćao”. Ali meni je govorila “dobar dan” jer sam i ja njoj tako govorio. I kad ja na odlasku kažem “doviđenja”, ona bi opet zacvrkutata “doviđenja”, a ja pogledam to lice i pomislim kako u cijelom gradu ne postoji takva prodavačica. Oslovljavala me često sa “komšija”, radila je tu već punu godinu i skoro svakodnevno smo se sretali između prepunih polica ili na kasi. I bilo mi je drago zbog toga.

Bilo mi je žao zbog nečega, izgledala je nekako umorno, tužno i zabrinuto, kao mačkica kojoj treba pomoći, kao srna u olujnoj noći. Kao usamljeni vozač kojem se u mrkloj kišnoj noći na otvorenom putu daleko od naselja pokvari auto. Ali kako da joj predložim da ću je ja odvesti kući da ne pokisne, pa da je njen strogi muž pita: “Ko te to vozi kući, a?”

Zato sam odustao. Ona je ipak otišla čekati autobus, a ja sam se vratio u stan. I tu sam, moj prijatelju, napisao ovu priču.

Idućeg dana je neko zalupao na moja vrata i ja sam požurio da vidim ko je. Ispred je stajao krupni muškarac i zagrmio:

“Šta ti to pišeš po internetu o mojoj ženi, a?”

Slični tekstovi: