Poslednji korak

Piše Aleksandar Janković - Ljudi | 2 komentara

 

Igor Petrović, penzioner i udovac, baš se spremao da legne u krevet kada začu zvuk telefona.
Nevoljno podiže sa stolice svoje reumatične kosti, te se odgega do predsoblja i slušalicu prisloni na uho.

- Halo? –
- Gospodin Igor Petrović? –
- Da, ja sam. Ko je to? –
- Ovde Radoje… (glas zastade). Malo mi je teško objasniti ko sam ja… Možda vam je pokojna Snežana nekad pominjala… a možda i nije.

Kako je razgovor dalje tekao ja ne znam, ali se te noći prvo ubio Radoje (lovačkom puškom starom više od pola veka, za koju niko pametan ne bi pomislio da je u ispravnom stanju), a malo zatim i Ivan (obesio se u kupatilu).

Opet kažem, zašto se sve to desilo, šta ih je na to nateralo… Bog dragi zna.

 

 

Dimitrije Prokić, usamljeni četrdesetogodišnjak, imao je brdo problema koje je smatrao nerešivim, pa je zato rešio da skoči sa jednog nadvožnjaka i tako okonča svoj život.

Krene on jedne subote na odabrani nadvožnjak i ponese kišobran jer je padala gadna kiša, no na pola puta učini mu se strašno glupo da se čovek, koga za pola sata neće biti, čuva od kiše.
Baci kišobran i stade da prekorava sebe razmisljajuci da su ga upravo nepromisljenost i neodlučnost sa kojima se nikada u životu nije znao boriti i naterali na ovaj, poslednji korak.

Kad konačno stiže do do odabranog nadvožnjaka beše pokisao kao miš, a retka kosa mu se beše toliko ulepila da, pogledavši svoj odraz u barici, upravo pomisli na pomenutu životinjicu.
Zbog svega toga, učini mu se nimalo dostojanstveno da poslednji korak izvede baš u tom trenutku i zato ode kući, a stvar odloži za narednu subotu.

Al’ ne leži vraže, što bi narod rekao!
Te noći dobi on zapalenje pluća od koga izdahnu već u četvrtak.
Dva puta se, nimalo dostojanstveno, uneredio pred umiranje.

 

 

Jedan naš poznati glumac je igrajući samoubicu izgovorio rečenicu: “Pametan čovek umire kad hoće, a budala kad mora”.

On sam, umro je nekoliko decenija kasnije, prirodnom smrću, a sav naš svet rado ga se seća i uvek samo lepu reč o njemu kaže. A vi dobro znate kako je retko medju našim svetom da se o nekome samo lepa reč kaže, čak i kad se o pokojnicima govori.

 

 

Bila neka lepa siromašna devojka, malo priprosta i neškolovana, pa se zaljubila u sina vlasnika jedna naše nekada državne firme.
Mladić se sve nešto femkao i ona zato odluči da popije 4 bočice lekova za smirenje ne bi li se ubila.

Taman kad je stavila u sebe sadržaj polovine prve bočice začu se nepolifoni bi-bip za njenog neatraktivnog mobilnog telefona.

Bila je to sms poruka sina vlasnika nekada državne firme.

Šta je u poruci pisalo ja tačno ne znam, ali eno nje danas, živa i zdrava, prava gospodja…

…a telefon ima – takav još niste videli.

 

 

Slični tekstovi: