O delu Dejana Stojanovica

Piše Aleksandar Janković - Priče | 0 komentara

O prozi Dejana Stojanovića nije puno toga rečeno.

Ovako izgleda početak polovine književnih kritika, a nastavak može, recimo uporediti Dejanovo stvaralaštvo sa dijamantom koji vekovima sakriven leži na dnu mulja hladne reke ljudskog neznanja.
Druga polovina književnih recenzija bi mogla istaći da je o Stojanovićevom;  kvantitetom skromnom, ali kvalitetom ogromnom, jezgrovitom stvaralaštvu,  pak puno toga rečeno…

Istina je ipak izvan statistike, tj. O Dejanovom proznom delu nije rečeno ni mnogo, a ni malo. Nije rečeno ništa.

Zato je ovo sjajna prilika da lično otkrijem svetu taj otisak genija star već više od dvadeset godina, priču  koju sam iz njegovih ustiju čuo samo jednom ali je zapamtio od početka do kraja. Delo koje tada uopšte nisam shvatao, a koje je kao prorok prstom pokazivalo na put naše kulture i koje na tom putu danas doživljava kulminaciju. Koje prožima sve segmente naših života, od svakodnevne komunikacije preko muzike i likovne umetnosti, politike i ko zna već čega – načina ispravnog čačkanja nosa, ako baš hoćete. Ukratko rečeno,  ja sam danas ubedjen da su upravo  Stojanovićevci  učinili Balkan ovakvim kakav je danas i zato osećam kao svoju obavezu ispraviti nepravdu  da ni Balkan, a ni sam Stojanović  toga nisu svesni.

Sa Dejanom sam  proveo osam godina robije, izgubio osam godina života koje se nazivaju osnovnom školom, a u kazamatima se ljudi najbolje upoznaju. Izgledao je potpuno normalno; ni lep, ni ružan; ni spretan ni trapav; priglup. Sasvim normalno je delovao, kao što već rekoh.
Zapravo ja sam bio tada priglup i zato sam njega smatrao priglupim.
No, da se ne rasplinem.

Negde početkom četvrtog razreda, pošto je NOB već polako izlazio iz mode, a rupe su se morale popunjavati, najednom se akcenat našeg obrazovanja prebacio na teme o bezbednosti u saobraćaju. Kada se danas setim koliko sam samo slajdova sa grafoskopa o svim mogućim i nemogućim saobraćajnim nesrećama odgledao, prosto se ne mogu načuditi kako sam pretprošle godine udario autom u drvo, a jedva da sam imao dva promila alkohola u krvi.
NOB je dakle bio aut, nacionalna istorija za našu bojažljivu učiteljicu još uvek tabu, a  saobraćaj je ipak ostavljao desetak procenata neispunjenog prostora za blaže i snažnije varijacije na sopstvenu temu. Pretpostavljam da smo iz tog razloga i u prvom  i u drugom polugodištu imali domaći zadatak naslova “Dogadjaj koji me je uzbudio”.

U prvom polugodištu svi smo bili zadivljeni sastavom izvesne Marije T. koja je ponosno podigla dva prsta i pročitala svoj rad u kome nas je kočnicama koje su odjednom zaškripale uspela ostaviti bez daha, a i samu učiteljicu koja je kao veliki plus istakla doticanje teme bezbednosti u saobraćaju.
Njena uspešnica dugo nas je držala pod utiskom.

Kada je, nekoliko meseci kasnije, došlo vreme za čitanje drugog domaćeg zadatka istog naslova, učiteljica se odlučila za nasumičnu selekciju. Otvorila je dnevnik, zažmurila tako da svi možemo videti da žmuri i onda prst leve ruke spustila negde na sredinu  strane dnevnika. To je ono kad sva deca strepe i grickaju nokte.
-    Dejan Stojanović!
Dejane, pročitaj nam šta si napisao –
Dejan je inače odlično čitao, ako samo zanemarimo što je pomalo sricao slova i što bi prilikom tog napora poneko često i progutao. Ko ne zna kako to izgleda najlakše bi mu bilo reći da je rečenica “Milan ima dve crvene jabuke” u njegovom izvodjenju zvučala “Mi  lan ima dve crv ene j buke”.
Ipak, tog sudbonosnog puta je tek malo sricao, a ne secam se ni da je neko slovo progutao. Ustao je polako i dostojanstveno. Podigao svesku sa linijama i namestio je u visinu ramena. Pogledao nekako zaneseno i vrlo polako započeo

Dogadjaj koji me je uzbudio.

Dogadjaj koji me je uzbudio (ponavlja i već u prvi mah osvaja pažnju)
Moj brat je vozio biciklu. Odjednom zaškripaše kočnice. Čovek je rekao “stani mali jebem ti majku”.

Posle sam ja gledao televizor a moj je brat bio u bolnici.

Reakcija je bila nepojmljiva. Jedni su samo ćutali i zajedno sa učiteljicom razgoračenih očiju gledali u Stojanovića, drugi su aplaudirali, nekolicina se smejala.  Svejedno, ravnodušnih nije bilo. Čak ni Marko V. koji ništa nije čuo pošto mu  iako devedeset procenata gluvom roditelji nisu dozvoljavali da nosi slušni aparat kako ga ostali djaci ne bi smatrali degenom, nije mogao da ne oseti snažne vibracije koje su zastrujale učionicom.
Dejan se poklonio i seo.

Nakon osnovne škole Stojanovića sam sreo još nekoliko puta. Poslednji put sam ga video u vreme nepravednih, ničim izazvanih sankcija kako jaše motorcikl marke Suzuki. Znao sam da ne živi od literarnog rada, ali nisam sumnjao, bilo je očigledno da se mladić njegovog kapaciteta uklopio u novonastalu situaciju.
Sećam se još, nekako kroy maglu, priče o tome kako se Dejanov tata u vreme bojkota slovenačke robe zatekao na mestu poslovodje stovarišta Jelovice, te da je otvorio privatnu firmu, a vrata i prozori marke Jelovica bili si mu toliko verni da su samoinicijativno prešli iz tudjinskog slovenačkog u slobodarski Stojanovićev magacin (što je i njegov advokat kasnije nesumnjiivo dokazao).
Moji neuki roditelji su tada rekli da je to obična baraba, ali opšte mišljenje je bilo ‘pravi čovek na pravom mestu”.
Ja bih otišao i korak dalje, bio je Dejanov tata u tom trenutku i humanista. Omogućio je da ne damo drskim Slovencima naš krvavo zaradjeni novac, a da ipak ne ostanemo bez prozora i vrata na našim domovima. Posebno kada, za razliku od ostalih naroda, mi dobro znamo koliko je promaja opasna.

Danas, puno vremena nakon, pošto smo već prekoračili prag novog milenijuma u svakom pogledu, jasno je da Stojanovićevo pionirsko delo predstavlja nešto što bi valjalo ozbiljno analizirati, nešto  u čiju dubinu i vanvremenost  zdrava pamet nam ne dozvoljava da sumnjamo.
Delo je koncizno (što ovaj skromni tekst, na žalost, nije), uzbudljivo, šokantno i skandalozno – što stoji kao preporuka svemu danas vrednom.   Ono ima mističan završetak – mašti čitatelja se ostavlja da zaključi  zašto je brat bio u bolnici dok je narator gledao televizor…
Eto…
Da bi zaokupio pažnju današnje napredne urbane  inteligencije, bilo bi dovoljno samo kraj promeniti u “Ja sam posle  litarskom flašom coca cole obradjivao prodavačicu iz obližnjeg kioska, a moj brat je bio u bolnici”. Ili u  bogougodnom ženskom  pismu: “Mene je prožimalo neko veličanstveno  treperenje dok sam razmišljala o prelasku duše kroz mitarstva u crkvi Svete petke na Kalemegdanu, a moj brat je bio u bolnici”.

Na kraju, moram reći da boli  što nazadne izumiruće strukture  i dalje  imaju tako snažan uticaj da ne dozvoljavaju da se ovakvi stvaraoci objasjaju punim svetlom, ali me istovremeno raduje činjenica da se promena ne može zadržati baš kao što se ni reci tok vode ne može promeniti. Pa, ako se mora još malo čekati, sačekaćemo.
Makar dok Andjelija Sandej Rouz ne stasa za predsednika, a Džej Kej Meri Blejdž  junior za ministra kulture naše napaćene otadžbine.

Slični tekstovi: