Pobednik literarnog konkursa

Piše Aleksandar Janković - Konkurs | 0 komentara

Nagradu koju smo obećali dodeljujemo Bojani Babić za priču “O njoj”.

Bojana  je rođena u Pančevu 1990. godine, gde počinje i da piše. Od prošle godine student nemačkog jezika na Filološkom fakultetu, zbog čega je
svakodnevno na relaciji Pančevo-Beograd, pa uglavnom piše po autobusima.

Vanredno mnogo vremena koje smo Siniša i ja utrošili da izaberemo jednu od dvadesetak prispelih priča završilo se tako što mi je Siniša ostavio na lični izbor tri, a nemogućnost da bude sasvim odlučan iskazao je u stilu Nenada Brixya “Čudno, ali nisam ništa pametniji nego prije 24 sata”.

Zanimljivo je da ni jedan autor nije bio, ili makar (uzgred) pokušavao biti duhovit;  te da je stil išao mračnog do patetičnog. Pretpostavljam da se pisanje smatra ozbiljnim poslom i da je to razlog odsustva slobode pokreta.

Bojanina priča je amaterska, u dobrom smislu te reči, iskreno naivna. Najslabiji delovi su oni gde pokušava biti po volji  mediokriteta koji su oblikovali ili se prilagodili užasu koji se naziva kulturnom scenom  naše zemlje.

Sa druge strane, po mom mišljenju,  kvalitet priče je uvodjenje mističnog, iznenadnog  lika sestre koji unosi nešto novo u do tada nepostojeći zaplet.

Eto, taj mali detalj je ovo učinilo boljim od prozaičnosti ostalog. Naravno, govorim o ličnom ukusu. Na kraju, uvek se radi o ličnom ukusu… Pisanje nije trkačka disciplina  gde stroga štoperica odlučuje pobednika.

Zahvaljujemo svima koji su na konkursu učestvovali, a Bojani Babić čestitamo.

Srdačan pozdrav do vrlo skorog, narednog konkursa.

O njoj

Bojana Babić

Oko zgrade imamo tri drveta – dva sa spoljašnje strane, na ulici, i jedno u dvorištu, ispred prozora moje sobe.
Zaspala sam negde posle ponoći, kada je počeo da pada sneg prvi put ove godine i već oko tri ujutru, trgla sam se iz sna. Uplašila sam se , ali to je bio neobičan strah. Osećala sam se kao da nisam kod kuće, nego i dalje u snu u kom provalnici ulaze u naš stan, traže nam novac i kada im kažemo da sve držimo u banci, oni seku grkljan mojoj baki.
Ustajem da proverim da li sam zaključala, a onda na prstima odlazim do bakine sobe. Kroz odškrinuta vrata vidim je kako leži sa ružičastim viklerima na glavi.
Vraćam sam se u sobu i gledam kroz prozor. Sve je pokriveno belinom , automobili su zatrpani, a drvo prepolovljeno. Jedna grana se odlomila i ostala da leži tu, mrtva, pretpostavljam.
Sve to je oslikavalo moje stanje u poslednjih nekoliko meseci. Tu sam, ali ne cela, jer jedan deo večito zamišljam na severu, na nekoj velikoj visini. Stojim ispred provalije i gledam u slobodu. Kao vođa uspele ekspedicije mogu da vrištim i imam jako dobar razlog za to. Popela sam se i uspela. Ovaj preostali deo koji vučem sa sobom… Vidim da želi da pobegne, ali je zarobljen u mom grudnom košu. Ponekad traži izlaz, ali mi se grlo suzi i zatvori put. Tako ostajem sama sa sobom.
Pokušala sam da nastavima da spavam, jer obično nisam bila ranoranilac, a taj dan mi se nije činio drugačijim od običnih.
Probala sam svih osam čarobnih saveta Kosmopolitana: napravila listu obaveza i zalepila je na frižider, pojela light bedtime meal, upalila mirišljave štapiće, popila dve tablete valerijane, uživala u opuštajućoj kupci, ležala na leđima i naizmenično grčila i opuštala mišiće, radila jogu u pila ginkgo bilobu. Ali to sa spavanjem nikako nije išlo…
U kuhinji sam počela da pravim sebi predjutarnju kafu.
-    Napravi i meni jednu.
Tu je bila, za kuhinjskim stolom. Sipam u crvenu šolju sa natpisom nescafe. Otpija gutljaj i uzdignutim palcem pokazuje da je zadovoljna. Sedam naspram nje i gledam u kosu koja je uvek bila duža i bujnija od moje, ma koliko se frizerka i ja trudile da nešto postignemo.
-    Zašto ne spavaš? Pitala je
-    Grana sa odlomila sa drveta  ispred zgrade, pa me je buka probudila. Rekla sam.
-    Aha… Pa, kafa ti neće pomoći da ponovo zaspiš.
Na belim, tankim prstima ima zlatno prstenje koje je dobijala od svojih momaka, ili od našeg tate. I meni je jednom poklonio prsten, ali sam ga izgubila kad sam igrala Između dve vatre na fizičkom.
-    Ispričaj mi onda nešto. Možda to pomogne. Možda me uspava.
-    Misliš, kao, da te smorim, pa da se brže bolje vratiš u krevet?
Nasmejala sam se.  Napolju je neko očajnički pokušavao da pokrene kola, ali sve u čemu je uspeo jeste u tome da napravi buku.
-    Ovaj mora da vozi Reno 4. Rekla je. Kao deda.
-    Moguće, ima sličan zvuk.
-    Šta su uradili sa tim kolima. Je l’ još uvek rade?
-    Prodali su ih za 300 evra nekom drugom dedi.
Nasmejala se glasno. Onako kako se nikada nije smejala u biiskopu, jer bi je onda ljudi čudno gledali.
-    Deda i njegova kola kojima nikada nije dozvoljvao da se kreću iznad  50. Sećaš se koliko nam je vremena trebalo da stignemo do vikendice svaki put kad nas je vozio?
-    Duplo više nego kad bismo išli s mamom… Ali, nekad mi nedostaju i on i ta drndava kola. Rekla sam
-    I hleb koji je kupovao u pekari u Vračevgaju.dodala je  Svaki put smo morali da stanemo tu.
-     Uh, kako ukusan hleb… rekla sam tugaljivo i srknula kafu, kao da će mi to pomoći da se prisetim ukusa.

U stvari, ukus hleba je odavno nestao. Kao i deda.

-    Je li, reci mi, je l’ sve u redu sa dečkom? Je l’ zato ne možeš da spavaš? Pitala je
-    Svi prvo to pomisle… Ne… Mislim… Da, sve je u redu.
-    Onda?
-    Ništa posebno. Samo ponekad razmišljam o čudnim stvarima i treba mi tuđe mišljenje, ali osećam da nemam od koga da ga dobijem.
-    O kakvim čudnim stvarima?
-    Znaš kad ti sa nekim ide jako dobro? Savršeno, ako to uopšte može?
-    Da. I šta je tu čudno?
-    Hm… Čudno je što u nekom trenutku, kad već imamo zajedničke slike i zajedničko društvo i zajedno počnemo nešto da treniramo…
-    Nemoj da pričaš da ti nešto treniraš! Haha! Kuglanje, možda?
-    Ne! Nije ni bitno…
-    Izvini, ali izazvala si me. Pa ti nisi umela ni da udariš onu mekanu loptu za plažu! I toga si se plašila.
-    Ne volim da se glupiram na plaži, eto zato nisam igrala odbojku sa tobom. Inače, sada treniram skvoš!
-    Šta god. Nastavi. Šta se desi kad sve to imaš sa dečkom?
-    Pa, šta se desi… Zapitam se, šta ako on ode? Ili ja odem? Šta da radimo kad sve prestane. Kad počnemo da imamo sve manje zajedničkog i kad se više ne zanimamo jedno za drugo?
Ja to tako vidim. Svaka ljubavna priča ima iste delove kao i grčka tragedija po Aristotelu.
-    Mhm…klimnula je glavom i sipala još šećera u kafu.
-    Prvo ide prepoznavanje – tu se dvoje upoznaju i shvate da postoji nešto što ih privlači. Oni se zaljubljuju i sve su srećniji i srećniji. To je deo u kom sam ja sada.
-    Meni se ne čini tako tragično.
-    Onda dolazi preokret – dvoje se toliko zavole da više ne mogu jedno bez drugog. Svet izvan njih dvoje nije validan svet. Ali, kako je priča stigla do vrha, ne može više da napreduje. Jedino joj preostaje da pada. Polako, kao pero bačeno sa vrha višespratnice. Prvo on nju ne nazove, shvati da mu je bolje da ode na pivo sa drugarima, onda ona njega ne nazove jer na rts-u daju neki dobar film, onda se ne vide neko vreme, onda prestanu da izlaze sa zajedničikim prijateljima, kada se vide svađaju se oko gluposti, kada se ne vide onda uspevaju da se posvađaju i preko sms-a. Na kraju se on prepoznaje sa nekom koleginicom iz grupe, a ona možda shvata da joj se više sviđa profesor švedskog. I šta im onda preostaje?
-    Pa ako vide da se više, kako ti kažeš, ne prepoznaju, onda mogu zaista da se okrenu nekom drugom. To ne zvuči ništa lošije.
-     Ali šta se onda dešava sa tom pričom? Postaje patetična. Oni se i dalje vole, ali ne mogu da budu zajedno jer su već iskoristili vreme koje im je dato u scenariju. Ostaje im samo patos. U svakom smislu!
-    Ne mora svaki scenario da ima iste delove kao Aristotelova tragedija, znaš…
Gledam je nezadovoljno i prekrštam ruke.
-    Slušaj… Ljudi su takvi. Uvek želiš da, u ljubavi, onaj drugi postane isti kao ti. Da isto misli, želi. Da isto diše… Ali kada jednom u tome uspeš, onda te taj više ne zanima. Baš zato što je isti kao ti. Šta je tu zanimljivo čoveku, kada onaj drugi nije nimalo drugačiji? Tu ljubav ne može da…
-    Šta onda da radim? Prekidam je nestrpljivo.
Ona me gleda, uzima nekoliko gutljaja dok ne isprazni šolju, a onda skida jedan prsten sa leve ruke.
-    Uzmi.
-    Zašto?
-    Samo se potrudi da ga ne izgubiš.
Uzimam zlatni kružić i razgledam ga.
-    Je l’ to onaj što si dobila od Crnogorca?
-    Jeste. Davno je to bilo. Sad ga ti uzmi.
-    Zašto?
-    Da znaš da postoje svakakve priče. Neke imaju slične početke i krajeve, ali nisu potpuno iste. Lepo je kad ih znaš što više…
Stavljam prsten na palac, jer su ostali prsti premali za njega.
-    Sećaš se kad sam slomila onaj skupi tanjir?  Ti si bila kod kuće, pomogla mi oko čišćenja i rekla mi da ne brinem. Mama i danas misli da si ga ti slomila… Uvek si bila tu…
-    Hej, ti si umela i sama da se štitiš. Ja sam se samo pravila važna ponekad. Rekla je i namignula mi.

Stojim u kuhinji sa predjutarnjom kafom u rukama. Za crnim, kuhinjskim stolom, nema nikoga. Prosipam kafu u sudoperu i gladim prsten na levoj ruci. Vraćam se u krevet. Napolju je i dalje mrak.

autor fotografije: Victor Osorhan

Slični tekstovi: