Debeli glumac

Piše Siniša Radanović - Priče | 3 komentara

Poziv je stigao dok sam radio jutarnju gimnastiku.

“Dođite u Irish pub da se u njegovoj domaćinskoj atmosferi dogovorimo oko posla”, rekao mi je agent producentske kuće na kraju kratkog razgovora. Naime, oni su za svoj novi film tražili glumca nalik meni. Jedan me moj poznanik preporučio, a oni su odmah shvatili da sam ja pravi čovjek za tu ulogu.

Pojavio sam se na dogovorenom mjestu. Nisam kasnio, čak sam stigao malo ranije da ostavim utisak ozbiljnog glumca kojem je posao na prvom mjestu. Sjedeći za stolom do zida, razmišljao sam koliko sam sretan što sam dobio ponudu. Iz kratkog telefonskog razgovora shvatio sam da je u pitanju veliki film.

Ljudi iz filmske ekipe stigli su ubrzo. Njih dvojica, bucmasti i obični. Razgovor je počeo. Iznenadio sam ih skromnošću i jednostavnošću kad sam naručio coca-colu. Bucmasti je pio Guiness, a obični je pio nekakvo piće koje se služi u malim dozama.
“Vidite, ovdje vam je scenario filma. Voljeli bismo da ga pročitate da znate o čemu se radi i da odlučite. Radi se o velikom projektu.”

Ubrzo sam prelistao pružene papire, čuo njihovu ponudu i prihvatio da učestvujem u filmu. Moj lik se zvao Debeli, i bio je negativac. Srbin.

“Sad, znate šta…”, počeli su oni stidljivo. “Vi biste se za tu ulogu, kako da vam kažem, trebali razjačati malo, malo se udebljati”, rekao je obični, a bucmasti je klimao glavom i naručio nam još jednu turu.
“Ma nema problema, ja sam sad taman kakav treba da budem, ali spreman sam da se žrtvujem. Udebljaću se da dočaram ulogu. Ako je za potrebe filma, rado ću to učiniti.”
“Da, to smo i očekivali od vas. Neće to biti ništa strašno, mi ćemo vam pomoći, poslaćemo vam naše nutricioniste, čak i kuvare.”
“Ma nema problema, meni to lako ide. Koliko treba da se udebljam? Pet kilograma? Šest? Deset? Samo recite pa da krenem.”
“Hm, vidite, u tome je stvar. S obzirom na vašu trenutnu masu i visinu, mislimo da bi trebalo i više. Možemo vam staviti i jastuke, ali realističnije je, a film je ozbiljna stvar.”
Onda su nazvali jednog stručnjaka i rekli mu koliko kilograma imam, koliko sam visok, kakav mi je oblik glave i šta volim jesti. Nakon razgovora, obični je kratko rekao:
“Još 77 kilograma.”
“Krećem već sad”, rekao sam i dodao šećera u coca-colu. To ih je nasmijalo, pa sam se i ja nasmijao. Naručili smo još jednu turu, rukovali se, a onda se opet zadovoljno smijali. Rekli su mi da se pripremim za ulogu i da ćemo potpisati ugovor. „Nema problema“, odgovorio sam.

“Hahahahaha!”, odjekivalo je Irish pubom i to su čuli i malobrojni gosti, šanker, konobar i konobarica. Znao sam da će me tražiti da se slikam s njima kad pogledaju film i kad vide moju veliku ulogu. Snimanje je trebalo početi za nekoliko nedjelja i ja sam po izlasku iz Irish puba krenuo da se pripremam za ulogu.

Svratio sam na pijacu i kupio banane. Pet kilograma. Kupio sam i grah tetovac, za gravče na tavče. Onda sam otišao u prodavnicu zdrave hrane i kupio isključivo zdravu hranu: kikiriki, bademe, neke krupne lješnjake, indijske orahe, kandirano voće, i dva sendviča koja sam pojeo usput, na putu prema stanu. S desne strane sam vidio ratluk.
“Molim vas ovaj crveni ratluk isto.”
“Koliko?”, zapitala je prodavačica.
“Sve to što imate tu. A može i pola kilograma žutog da se malo osladim.”
Srećom, na putu do kuće naišao sam i na dvije pekare. U jednoj sam imao toliko sreće da su upravo izvukli tople kifle. Kupio sam dvije kifle, ali i dvije žemičke i dva kroasana, jedan sa sirom i jedan sa čokoladom. U drugoj sam uzeo dvije buhtle s pekmezom, jednu sa čokoladom i dva svježa kruha. Jedan sam pojeo na putu do kuće, a drugi sam ostavio da ga jedem namazanog debelim slojem maslaca i marmelade, a da se između zalogaja osvježavam mlijekom sa 3.2% masti, možda čak i čokoladnim. Kasnije sam, poslije nekoliko šaka badema i pola metra kobasice, popio dva piva, legao i odspavao dva sata. Probudio sam se, a na televiziji je bio film Kralj komedije.

Nakon filma sam se odlučio počasiti krafnama zbog mog veličanstvenog starta karijere. Napravio sam više od 20 komada. Dok sam ih gledao kako plivaju onako velike u vrelom ulju, nestrpljivo jedući Snickers čokoladice, pomislio sam kako bih sutradan mogao srušiti rekord i pojesti više od 28 tufahija. Krafne sam premazao pekmezom od šljiva. Posuo sam ih štaub šećerom koji mi je padao niz bradu i zaustavljao se na mojoj pamučnoj majici koja mi se činila manja nego prošli put kad sam je nosio, a bilo je to prije desetak dana.
Otkazao sam sve sportske aktivnosti i uveo svakodnevno jedenje tjestenine i konzumiranje piva i dodatno zašećerenih sokova. Smanjio sam kretanje. Kuda god bih išao, išao sam isključivo taksijem. U moj stan na drugom spratu isključivo sam išao liftom. Nisam htio rasipati energiju na hodanje kad je isplativije da je pretvorim u salo. Već sam se vidio na crvenom tepihu, onom holivudskom. I kako u posebno krojenom odijelu dajem izjave na engleskom i kako koristim poštapalicu you know i pričam o filmu kao o nečem najvećem u istoriji kinematografije, a blicevi sijevaju. I onda pričam kako je bilo jako zabavno, so fun kako bi to rekle kolege iz Amerike. I oduševljeno pričam o filmu i dimim držeći tompus među zubima. Ja, veliki glumac.

Naručivao sam da mi pice donose u stan. To sam posebno volio. Na njih sam obično naribao dodatni sir, punomasni, visokokalorični. Tražio sam one s debljim tijestom. Poslije njih sam pio coca-colu u koju sam dodavao žličicu šećera, bijelog. I svakog jutra sam stajao na vagu i primjećivao i bilježio napredak u svojoj karijeri. Kupio sam digitalnu vagu koja može izmjeriti i preko 160 kg, čim sam vidio da se ona stara klasična zaglavila kad sam prešao 120. Očekivao sam da će ona nastaviti drugi krug, ali izgleda da su neke opruge unutra mislile drugačije. Tačnije, više nisu mogle misliti, nisu izdržale teret moje slave. Ubrzo od trbuha nisam vidio koliko piše. Najlakše je bilo kad je brat bio kod kuće, tada sam njega vodio na vaganje da mi kaže kako stoje stvari. Graf je samo rastao, bio sam sretan.
A neki su me rođaci, kao i poneki prijatelji, zadirkivali i opominjali da sam se prekomjerno udebljao. Oni su rekli da sam se zaokružio i da to nije zdravo, te da skinem bar dvadesetinu tone s mog trbuha. Ali ja ih nisam slušao, znao sam da mi zavide na mojim uspjesima. Budućim, ali ipak uspjesima.

Gledajući televiziju grickao sam smoki, čips, pomfri, kikiriki, štapiće i razne sjemenke. Imao sam običaj uzeti i tubu majoneze od 200 grama i isisati je za vrijeme reklama. Izvršio sam i testiranje u vezi hrane na koju nisam tolerantan. Znao sam i bez vađenja krvi koji će rezultati biti pa sam poslije prispjelih rezultata povećao unos mliječnih proizvoda, punomasnog i topljenog sira, tijesta, žitarica, slatkiša i alkohola. Za desert sam obavezno jeo sladoled sa čokoladnim preljevom. I istovremeno sam učio tekst za moju ulogu. Ne gine mi Oskar, bio sam siguran. Biću pljunuti debeli negativac, Srbin.

Uskoro su se pojavili prvi problemi. Teže sam disao. I sporije sam se kretao. Počeo sam spavati na leđima. Odjeća mi je odavno postala tijesna. Brzo sam odlučio nabaviti novu odjeću. S obzirom da mi je do uloge nedostajalo još 26 kilograma, ja sam odlučio da budem ispred vremena. Naručio sam trenerke i one dugačke haljine koje nose i muškarci. Bilo je baš lijepih dezena. Uzeo sam i japanke, bile su jeftine i praktične, a nisam se morao saginjati da ih zavežem. To im je bila najveća prednost. Jer, već dvadesetak dana nisam mogao da se sagnem, već bih sjeo, podigao nogu koliko sam to mogao, i zavezao vezice nekako nespretno, sa strane, znojeći se i dahćući istovremeno. Tek sam tada shvatio, dok mi je čelo bilo orošeno znojem, zašto su pravljene one dugačke žlice za obuvanje.

Problemi su se nastavili. Dovoljno je reći da su me šišali na stojeći, prvi put u životu. Nisam se mogao namjestiti u onoj stolici. Gledala me mlada frizerka koja se čudila mojoj neprirodnosti, a sa strane je imala obrijan dio glave jer je vidjela da je to uradila i popularna pjevačica novokomponovane muzike, kao i pirsing na nosu. Onda sam se krenuo istuširati. Ali kako! Sjeo sam na rub kade, koliko sam uspio, i polijevao se pomoću tuša. Sad sam uvidio prednost široke tuš kabine. Prijatelj mi je u šali predložio da platim jednog malog iz komšiluka da mi malo očisti među prstima i da mi izbrusi tabane kamenom. Rekao sam mu da to nikako ne bih volio, a i da je današnji svijet čudan, proglasili bi me pedofilom, iako bih ja prave pedofile davio s obe svoje ruke snažne kao bikove noge. Evo, tu su u prednosti bili glumci koji su ostvarili roditeljsku ulogu pa im sad djeca mogu pomoći pri kupanju. Imao sam i teškoća s rezanjem noktiju na nogama pa sam zamolio medicinsku sestru, jednu što po kućama obilazi nemoćne i bolesne, da dođe da mi ih podreže. Dobro sam platio i bio sam zadovoljan uslugom.

Moj odraz više nije stao čitav u ogledalo. Zato sam se počeo ogledati u obližnjem izlogu. Bio je dovoljno širok. Moj mi je menadžer javio da je potrebno da se udebljam još 15 kilograma iznad dogovorenog jer režiser nije bio zadovoljan kad je vidio kako izgledam na slici koju sam im poslao. Bio sam neuvjerljiv za ponuđenu ulogu. Otišao sam u nekakvo udruženje debelih ljudi. Tamo sam čuo savjete nutricioniste kako da se ponašaju da smršave. Počeo sam se ponašati sasvim suprotno, a kupio sam i tablete za apetit. Preporučivali su po jednu tabletu na svakih osam sati, ali sam ja pojačao dozu i uzimao po dvije tablete na svaka četiri sata. To je vrlo brzo dalo dodatne odlične rezultate. Tamo sam čuo da je sport važan za zdravlje, ne samo za izgled pa sam odlučio da ga poslušam. Učlanio sam se u klub sumo rvača.

A koliku žrtvu podnosim shvatio sam ponajbolje jednog jutra kad sam ušao u dućan da kupim nešto za doručak. Prelijepa prodavačica Sandra sažaljivo me gledala kad sam se zaglavio na onom rotirajućem ulazu. I kad sam se nekako provukao i našao se među policama prepunim hrane, ja sam se opet zaglavio između redova na blagajni. Ona me gledala svojim smeđim očima, a ja sam se na trenutak osjećao neugodno. A ispred mene su, u košarici, stajale kokice, prženi bademi, coca-cola, dva kruha, dvije konzerve graha, tabla slanine, maslac i dvije teglice majoneze. Na izlazu sam se jedva prvukao kroz vrata. Ja, budući holivudski junak.
Sličan događaj zadesio me u jednom kafiću. Pomogli su mi konobari koji su otvorili oba krila ulaznih vrata, kao da unose neki ormar ili stol za bilijar, pa sam uspio ući. To su gledali neki Bosanci koji su sjedili za obližnjim stolom. Onaj jedan što je ličio na Mirsada Baljića, kad je vidio da neću moći ući, savjetovao je: „Jaro, probaj na kant“. Kroz neke uske ulice ne bismo mogli proći veliki Petar Božović i ja, shvatio sam. Ali bismo se pozdravili. Mi smo kolege, razumijete.

Smijala su mi se neki bezobrazni klinci u autu iz kojeg su se čuli nekakvi reperi. Bilo je to dok sam se sporo gegao prelazeći preko pješačkog prelaza ispred njih. Trubili su mi i jedan je čak izvadio mobilni telefon da me snimi. Ali ja sam zastao, pomalo ljut jer sam bio gladan, nisam jeo puna dva sata. Otišao sam do njihovog auta i otkinuo retrovizor i svojom rukom teškom kao cjepanica lupio po krovu auta i ulubio ga. Odjednom su se oni u autu uozbiljili i prestali se smijati. A iz jedne teretane su mi se smijala dva bildera. Prolazio sam ispred njih i kroz staklo čuo kako se smiju zagledani u mene dok su jedan drugom pipali mišiće na guzici. Uhvatio sam se za međunožje i okrenuo se prema njima. To je dio imidža, veliki glumac nezgodne naravi, to sam ja.

Približio sam se željenoj kilaži. Sada sam već širom otvorenih usta disao dok sam kanale na televizoru mijenjao slučajno, jer su mi prsti bili toliko debeli da nisam precizno mogao koristiti daljinski upravljač. Na jednom programu sam naišao na reklamu za sprave za vježbanje. Neki anonimusi su trčali u mjestu i pravili trbušnjake znojeći se. Smijao sam im se dok sam desnim dlanom lupkao lagano svoj ogromni trbuh.
U lift sam ulazio sam jer više niko osim mene nije stao. Kad je jedan dan lift bio pokvaren, morao sam se popeti uz stepenice. Shvatio sam da nema mimoilaženja ako naiđu iz susjedi iz suprotnog pravca – idemo nazad ja ili oni. Budući da su oni bili brži, a i manje su se znojili, oni su išli nazad. Pa kad ja idem naprijed, njih troje-četvoro nazad preda mnom. Konačno, dok sam gledao jednu dramu na televiziji uvidio sam da, ako bih odlučio da sad izvršim samoubistvo, mogao bih za to koristiti samo čeličnu sajlu za šlepanje automobila, kao onaj debeli političar iz Velikog brata. Svako drugo uže bi puklo.

Na probno snimanje, ujedno i kontrolno vaganje, krenuo sam taksijem. Nisam imao nikakvih problema na snimanju, ali s dolaskom na snimanje je sasvim druga priča. Nisam mogao ući u auto. Taksista je povukao sjedište do kraja, ali nisam mogao stati. Kao da sam pokušavao ući u dječji autić u luna parku. Onda je taksista izvukao sjedište i trebalo je da se smjestim na zadnje sjedište, ali ni to nisam uspio. „Šefe, ne ide, imam problema s kubikažom auta“, rekao je. „Sad ću ja pozvati jednog svog kolegu, možda ti on može pomoći.“

Ubrzo je stigao njegov kolega koji je vozio kedija. Otvorio je stražnja vrata, a onda mi prostro nekakav tepih unutra. „Šefe…“, i on me tako zvao, „…osjećaj se kao kod svoje kuće. Slobodno se ispruži“, dodao je vrlo uslužno. Ja sam ušao, a oni su mi pomogli poguravši me. Onda sam se izvalio čekajući da dođem na odredište. „Šefe, je l’ ima mjesta otraga za još jednog?“, pitao je i nasmijao se, a iz zvučnika se čula „Debela devojka“, refren. „Polako vozite da se ne tumbam otraga!“, upozorio sam ga dok sam sjedio okrenut mu leđima. Sad u kediju, a za godinu dana u crnoj limuzini, zamišljao sam optimistički. Sjedim otraga, iza vozača, već sam sad zvijezda.

Na povratku me ispred stana sačekao neki nepoznat čovjek. Imao je torbu, izgledao je prilično poslovno. Pomislio sam da je u pitanju menadžer ili neki agent, te da će mi sad ponuditi ulogu za neki drugi film, i da mi karijera napreduje – još nisam snimio ni prvi, a imaću ugovor i za drugi film. Međutim, prevario sam se. Bio je to predstavnik jedne izdavačke kuće koja je u saradnji s medicinskim fakultetom imala u planu izdavanje nove medicinske enciklopedije. Htio je da me slikaju kao izrazito debelog čovjeka i da sliku stave kao primjer gojaznih osoba. Otjerao sam ga.

On nije bio jedini, pojavio se i predstavnik farmaceutske kuće, neki Milosavljević, koji mi je nudio ugovor za reklamu. Trebal je dao reklamiram preparat za mršavljenje, da na mom primjeru pokažu kakav ne bi trebalo biti i da tako zarade, rekao mi je, a da dio novca daju meni. Bio je to isti onaj proizvođač čije sam tablete za povećanje apetita kupio kad sam prihvatio ulogu. Otjerao sam i njega, čak sam ga i opsovao. Ja, filmski superstar.
Pojavio se i neki koji je htio da me ubaci u cirkus, a njega sam istjerao i poželio mu da ga pojede tigar, ako ga kojim slučajem ima u cirkusu. Bila je i delegacija iz udruženja debelih koja me zvala da im se pridružim na paradi debelih i da se tako izborimo za dostojanstveniji život. Ali ja nisam debeo, ja sam samo malo jači.

Dočekao sam i da postignem željenu težinu. Zagrizao sam čokoladnu napolitanku i stao na vagu, ona je pokazala da imam 177 kilograma. Bio sam visok kao i prije novog režima ishrane, 186 centimetara, nisam narastao. Javio sam se producentima rekavši im da sam spreman. Rečeno mi je da će me pozvati ovih dana jer upravo kreće snimanje. Nisu zvali sedam dana, a ja sam održavao težinu, pazeći da se ne udebljam. Kupio sam i neke vitamine jer sam htio voditi računa o svom zdravlju. Nisu zvali ni sljedećih sedam dana. Pa ni iza toga. Onda sam ja nazvao njih.

„Došlo je do iznenadne promjene u scenariju“, konačno su me obavijestili.
„Kako? Kakve promjene?“, čudio sam se gladeći svoj trbuh veličine bureta za rakiju.
„Pa režiser je odlučio da uzmemo jednog drugog glumca normalnog izgleda, misli da je to ipak bolje rješenje. Štaviše, misli da ste vi gojazni.“
„Kao sad? Pa dogovorili smo se da budem takav.“
„Jesmo, ali znate kakvi su režiseri. Imaju svoju viziju, nismo se dogovorili da se scenario ne može mijenjati.“
„Ali ja sam se udebljao skoro sto kilograma za ovu ulogu, posvetio sam se tome..“
„Nemojte da se sad razjašnjavamo, ne razumijete vi filmsku industriju.“
„Ali..“, zaustio sam, ali me glas s druige strane pozdravio i prekinuo vezu.

Sjeo sam na fotelju, izvalio sam se preko naslona. Srušili su mi se snovi. Počelo me nešto žigati u grudima. Nisam znao kuda da krenem. Možda do frižidera da složim jedan sendvič od polumetarskog francuskog peciva koje sam kupio i za koje sam predvidio i teglicu ajvara, ali samo jednu jer sam prethodnu ispraznio prethodne večeri dok sam gledao Pink Pantera na televiziji.

A onda je zazvonilo zvono. Na vratima mi se pojavio ozbiljan čovjek, filmski producent. Pustio sam ga unutra. Predložio mi je novu ulogu. Ali nije u pitanju bio debeli negativac nego izrazito mršavi čudak sa dugačkom bradom. Nakon pet minuta smo sve dogovorili.

U naredna dva mjeseca trebalo je da smršavim sa 177 na 57 kilograma. Toliko sam posljednji put imao u šestom razredu. Prihvatio sam i krenuo na rigoroznu dijetu. Pa to neće biti nikakav problem. Karijera je u pitanju. Holivud me čeka.

Slični tekstovi: