Sve je to na struju!
Stvari su nepopravljivo lose. Mi smo nemocni.
Savet dana je popiti nekoliko piva i pola flase vodke. Ponoviti to i sutra.
Gledao sam danas neku edukativnu emisiju u savremenuom kljucu; rijaliti kako se to zove. NJih dvoje zive zajedno i on je pusac (strastveni kao i svaki drugi), a njoj dim tako jako smeta. Onda dodju neke dve zenturace koje su psiholozi i njoj otvaraju oci, a njemu pune glavu kako je zlocinac i ubica.
I taman kada se ucini da je konacno legao na rudu, on kaze “boze kako sam sada pod stresom’, te zapali cigaru i duva dim u lice i devojci i tim zenturacama. Taj decko, moj idol.
Emisija se zavrsava tako sto kao nakon tri meseca zenturace sa tv ekipom odu da ih obidju, a on satro batalio duvan , sto bi se reklo. Naravno, ja znam da se samo pretvara, te da im je i onda izduvao dimcinu pravo u face, ali da su to u montazi izbacili.
Jednom sam cuo pricu o dedi koji tesi suprugu koja place kraja malog ekrana recima “Ne placi, Milka. To nista nije istina – to je sve na struju”.
Bilo kako bilo, mi smo poceli tako uzasno verovati svemu tome sto na televiziji vidimo i u novinama masnog ili obicnog papira procitamo, nase male zivote oblikujemo prema kartonskim sablonima slike koja opisuje i preporucuje izmisljenu stvarnost. Gledamo prijatelje i neprijatelje, susede i komsije koji to isto rade, te tako bivamo jos jace uvereni u smislenost svega toga.
I nikako da prihvatimo najocigledniju istinu da nista od toga zapravo ne postoji, da nas dom ne moze biti tako svetao jer nemamo studijske reflektore – kupimo ih!, da mi i nasi ukucani ne mozemo imati dvadesetcetvorocasovni osmeh na licu – isecimo lice da zaraste u osmeh oblik!, da nas izmet kao i nase noge smrde kad smo predugo obuveni- nabijmo pod nos parfeme i kolonske vode…
Mi ne mozemo dokuciti da je sve to na struju jos od onoga dana kad prestasmo biti ljudi.
I radije i lakse se od struje (ponosno) umire nego ponovo postaje covek.
Slični tekstovi:
Facebook komentari:
5 Komentara
Ostavi komentar
A pa to ti je stara dobra bbc-jevska. Što nije objavljeno nije se ni desilo.
Nego da ti ispričam ovim povodom jednu anegdotu. U svakom selu imaš nekog ludaka. E pa tako i u mome selu kod babe. Jošo i Mićo. Braća. Milićevi. Mićo voleo da sluša radio više nego leba da jede. Svi koji su ikada odlazili igde, bili gastosi…šta god, donosili bi mu po neki radio, kasetofon…nešto. I svaki bi rasturao nakon pet minuta ispred kuće.
Ama Mićooooo, šta to radiš?
Oću ovog bubnjara napolje! Neće on tu meni lupat! Ima samo da mi armonika sviraaaaaaa!
Kad vidim komentare kao što je prethodni nekako pomislim da je najbolje zabraniti komentarisanje.
A ti nekako misli.
Ima nas suvise malo da bi se jos i svadjali. : )
Uvijek možeš ugasiti TV i ne gledati je više, zaboraviti da postoje određeni mediji – čitati knjige i biti čovjekom, a to možemo i uz svijeću. Izgradiš svoj mali svijet i lijepo ti je, a tko želi u taj svijet mora i sam biti poput tebe, barem približno… I savjet dana za mene je (rus): vodka, papar, med i limun i sve je dobro nakon toga. Moj pozdrav