La Folie

Piše Aleksandar Janković - Priče | 1 komentar

Kuća u kojoj sam rodjen

Rodjen sam u jednoj kući u ulici koja je sekla jednu drugu ulicu, kao što ulice i inače često čine. Bilo je to nešto novo za mene, mislim to što sam rodjen. Rodjenje je samo po sebi velika novina, a još kada se vama lično desi, onda je udar zaista strašan. Pošto malo dete u svojim prvim danima vreme provodi uglavnom samo u jednoj prostoriji ja sam silom prilika naučio kako izgleda svaki kut te prostorije – novine nisam u to vreme umeo čitati. Rastao sam dakle kao biljka u saksiji, nežno zalivan od strane mojih brižnih roditelja, euforičnih kao što mladi roditelji obicno jesu.

Od tada je prošlo skoro dvadeset devet godina i ako bi poželeo da dokučim zašto sam ovakav kakav danas jesam, a oslanjam se na put koji predjoh, verovatno da ta soba i ta kuća imaju izvestan uticaj.
Kuća u kojoj sam rodjen je srušena pre nekoliko godina, a ulica u kojoj se nalazila danas seče neku drugu ulicu.
Možda sam i sam pomalo srušen.

Poštica

Poštica – pošta sa četrnaest kvadratnih metara prostora za gradjane, sa tri šaltera od kojih obično radi jedan, a redje dva, gde se ljudi tiskaju i jedva čekaju da izadju pošto završe mrske poslove.
Onaj ko izlazi iz poštice ima zadovoljno lice jer je još jednu brigu skinuo sa vrata.
Dok stojim u redu razmišljam o svom zivotu i u tu se preispitujem i iskreno plašim za sebe… Primećujem da su u poštici ljudi vrlo pažljivi jedni prema drugima, a baraba se brzo prepozna.

Poštica je nešto kao čistiliste i o tome je glupo bilo šta još reći.

Kanibalizam zimske večeri

Kiosk brze hrane je veličine tri sa tri kvadratna metra i u njemu se dve žene sudaraju ledjima, oznojene od vreline roštilja.
Ispred kioska nas dvojica čekamo, ja na pljeskavicu od devedeset, a on na ražnjiće od sto trideset dinara. Pored nas hitro prolazi jedan sa rukama u džepovima i ništa ne čeka, i u boljem je položaju samo zato što hoda, a u pokretu je manje hladno nego kada stojiš. Autom se vozi rmpalija koji ide u restoran da pregrize nešto gurmanski, a dama kraj njega cmače ga po vratu. U ulazu zgrade miriše pržena riba spremljena u rerni i postavljena sa krompir salatom, malo zagorela jer je tužna sudbina naivne Huanite i pokvarenog Karlosa odvlačila pažnju podjednako naivne domaćice.

Svi akteri ove priče se medjusobno jedu, a u isto vreme i sami sebe jedu, što se u literaturi naziva kanibalizmom.

*fotografija na naslovnoj strani Isayx

[ratings]

Slični tekstovi: