Izbivanje

Piše Aleksandar Janković - Lično | 1 komentar

Imas dobar parfem, Io sono je t’aime.
Nemam, smrdim.

Nisam bio prisutan verovatno desetak dana. To je nedopustivo dug period za onlajn svet, a neprimetan za onaj drugi, tj prvi, tj u ovom slucaju drugi iako bi po sebi morao biti prvi, tj nonsens je reci da nije prvi, tj nonsens je uopste reci da je prvi, posto je jedini. Onlajn zajednica je nekako surova, odmah te izopsti, a ti si potpuno nevin; racunar je umro, desetocasovno radno vreme traje deset sati, prljav tanjir sa viljuskom je iznad tvog uzglavlja, pertla je pukla…

Pertla je pukla po stoti put i vise nikako nisam mogao da je smisleno nastavim, vec sam jedan patrljak nepouzdano provukao kroz poslednje dve rupe. Tragikomicno to izgleda.

Trese me uzasna depresija. Najradije bih da samo cutim, a mora se govoriti. Mora se reci ‘hvala’ i ‘izvini’, zaboga moramo biti vaspitani.
Mozak izgleda radi sasvim za svoj racun. Vise nemam nikakvog uticaja na njega. Vec danima satima odzvanja u mojoj glavi deo pesme Duska Kulisa ‘ta-ta-tadada-da-da-da-ta-ta-tadada-da-da-da-tuuuu-tuu-tuu-tu!’, pa ponovo ‘ta-ta-tadada-da-da-da-ta-ta-tadada-da-da-da-tuuuu-tuu-tuu-tu!’.

U cetvrtak su nam greskom uveli kablovsku televiziju. Gledao sam Titanik povremeno, zatim mracnu komediju o tinejdzerki ciju je suparnicu udario skolski autobus, a nakon zavrsetka redovnog komercijalni termin koji je zakupila neka crkva. U t5om crkvenom programu bilo je ovako; u jednom velikom studiju puno naroda, vernika valjda, i svestenik sa mirkofonom. Onda iz publike izadje jedan koji hramlje i postapa se, a svestenik mu prisloni ruku na celo od cega se ovaj zatrese, pa sledeceg trenutka baci stap, napravi salto u vazduhu i doceka se na noge. Onda citava publika pada kao u trans i pocne da urlice. Nakon hromog svestenik bozjim dodirom izleci desetogodisnjeg zavisnika od heroina, ovaj urlikne kako vise ne oseca zavisnost, a njegov urlik izazove multiplicirani gromki urlik publike, i tako u krug… cele noci.
Od sest pocinje program za decu, a to je vreme kad se i moja kcer budi.

Posadim je u njenu stolicu i stavim pred nju vrlo sitan keks primeren njenom uzrastu a svoju glavu nabijem ispred nje i netremice je gledam pokusavajuci da naucim nesto pametno. Onda ona valjda pomisli da sam gladan, te krene da mi svojim prsticima stavlja keks u usta.
Jedem da je ne uvredim i pritom mislim da je mozda tako ucim da se pretvara.

Oko jedanaest kcer i ja odemo na spavanje posto me je drazesna supruga prethodno ukorila zbog mojih besanih noci.
Moji snovi su lepi, a pretpostavljam i njeni jer se uvek smeje kad se probudi.

U 3 PM uskacem u auto i brzom brzinom nestajem ne zeleci da sretnem vlasnika zgrade preko puta. Da li imam pravog razloga za bojazan ne znam sigurno, ali je ionako to suvise duga  i dosadna prica da bi je spominjao.

Kad smo vec kod toga i ovaj tekst je vec bezobrazno dugacak.

I na kraju…
Ako neko ima odgovore na pitanja o sustini ljudskog bivstovanja neka mi ih posalje linkove mailom. Platicu mu u evrima, ili mu mogu poslati svoj auto u zamenu (alu felne, oprema u fulu, mp3, stranac – ne).
U subjektu napisati “Sve se to dogodilo na putu za ludilo”.

[ratings]

Slični tekstovi: