Emigrant

Piše Aleksandar Janković - Lično | 2 komentara

Feb 11, 09

Ako pogledaš kroz prozor možeš primetiti da su neke stvari potpuno drugačije nego što su bile nekada. Onda kao žalis za uspomenama, drvetu ispod kojeg si prolazio na putu do osnovne škole a koje je pretprošle godine neko isekao jer je njegovoj satelitskoj anteni zaklanjalo pogled ka otvorenom nebu. Drvo ti pomogne da se setiš dedice iz susedstva koga se inače nikada ne bi setio, a koji je imao običaj zagledati umrlice na tom drvetu i pomisliš kako se i njegova slika verovatno bila tu u vreme tvog odsustva; dodje ti čak da izadješ i pogledaš da li možda još tamo stoji, ili makar komadić slike na izbledelom od sunca i od vetra propalom papiru. Zatim primetiš da su i šaht na trotoaru ispod terase promenili. I opet ti bude teško, te pokušaš da se trgneš i kažeš sebi da je bolesno da čovek u tvojim godinama žali za šahtom (sramota bi bila ako bi to nekome ispricao.

Ukljucis TV i gledaš nove vesti. Sa pažnjom slušaš ali te nekako ne dotiče ni gradnja novog mosta, ni propast firme koja je nekad hranila tvoju porodicu.
Hodajuci trotoarom umalo se sudariš sa dva klinca i njihovom drugaricom. Sa pažnjom gledaš u njihove frizure i Dr. Martins cipele. Prisluškuješ o čemu govore i razmišljaš da bi ti za poznanstvo sa njima bile dovoljne iste takve cipele i petnaestak godina manje u ličnim dokumentima.

Za ručkom ti majka spremi ručak koji si od detinjstva najviše voleo. Uobičajeni, smehom propraćeni komentar da to baba mnogo bolje sprema sada nije umesan, baba je umrla dok si bio odsutan. Govore oni o tebi, a ti o njima, ali vise ne govorite o vama. Više niste to vi nego ti i oni.
I svima je nekako nelagodno te smo glasni ne bi li to skrili. I što smo bliži, to smo dalji. Pitaš se ko ti je amputirao srce iz grudi i kako uopšte živis sad, šta ti pumpa krv kroz vene.
Na njihovim licima bore su nekako suviše naglo navrle, nekoliko godina svega. Jesi li im ti pomogao?

Znaš… koliko god da si skupio platio blindirana vrata iza kojih si spakovao bolne istine one su ipak prisutne, verovatno i prisutnije nego da si ih ostavio na slobodi. Sećanja ne možeš kontrolisati, dolaze kad im se digne i ostanu dok im se ne spusti.

I dok gledas u stolnjak u koji si gledao dvadeset i kusur godina, i dok zvaćeš papriku punjenu mlevenim mesom i pirinčem sediš sa ljudima čijeg si mesa i krvi. Pomisliš na jednu fotku gde se oni zdravi, mladi i lepi osmehuju i kao u boga gledaju u 3,6 kg težak komad mesa, tebe. Prvo što ti pada na um jeste da su prestali da budu mladi lepi i nasmejani podižući upravo tebe, a da si ti otišao da im bude jos teže, da si zbrisao baš kad si, po prvi put ti bio njima potreban. Pitaš se još i da li si to namerno uradio. Onda ti zalogaj postane tezak i ne možeš jesti, a ne umeš ništa odgovoriti majci koja te sa osmehom pita zašto nisi gladan. Ne umeš odgovoriti na tako lako pitanje ti koji laži inače sipaš kao iz rukava.

I opet se svi smejemo. Smeh nam nije neiskren, vec uplašen i grozničav.
I svi se nežno gledamo, a onda jedan po jedan ustaje od stola i odlazi do kupatila.
I svi znamo da u kupatilo ne idemo da peremo ruke ili pišamo, već samo da plačemo. Ako tihi plač postane jecaj odvrnemo slavine da ga hukom vode prikrijemo.

*fotografija preuzeta sa strane Idletype

Slični tekstovi: