W(illiam) Somerset Maugham (1874-1965)

Jednom sam u nekom predgovoru pročitao kako kritičar hvali ‘zahuktalu pripovedacku mašinu’ i užasnuo se te bedne klepanice, a ugodno nasmejao setnoj slici parne lokomotive i razdraganog mašinovodje koji sa prozora maše plavom kapicom, slici koja se pojavila kao prva asocijacija. Sumnjam da je i tvorac veličanstvene metafore imao istu sliku pred očima. Verovatno je samo želeo da se dobro i srećno uklopi u poželjnu terminologiju samoupravnog sistema i vremena u kojem su na zidovima uglednih kuća, “umesto fine gospode u udobnim naslonjacama, bili radnici koji rmbaju”, kako je jedan dečak lepo primetio.. Dopada mi se prerušeni Nabokov dok kudi samog sebe, kao i sarkastični Ezra Pound… ipak, od ove dvojice, prvi je fiktivan, a drugi teško da se moze nazvati kritičarem u smislu na koji smo navikli, tako da njihovim izuzećem, mogu reći da uopšte književne kritičare ne volim. Želim napisati nešto o nekoliko romana Somerseta Maughama, piscu čija dela volim. Ukoliko vas zanimaju biografski podaci i ostale tričarije o autoru, kao i ‘poput lahorom nošenog lista’ suptilne metafore koje sagovornika ostavljaju bez daha, te sve ostalo neophodno da ispadnete pametni u drustvu, savetujem vam jednostavno kopanje na bilo kom web pretraživacu, a ovde nemojte gubiti vreme…

– Kolači i pivo – prate sudbinu književnika Edwarda Driffielda i njegove društveno nepodobne, prve supruge Rosie, jako tople, nemoralne žene, koju pisac upečatljivim i blagonaklonim opisom, kako i sam kaže, postavlja u središte priče. Edwarda Driffielda, pomenutog pisca, narator upoznaje kao dečak, te biva svedok njegovog romantičnog i gladnog spisateljskog početka, kao i kraja, na hladnim rukama moralne Engleskinje koja prostom seljačkom lukavštinom (tako svojstvenoj višim staležima), pronalazi način da poslednje Edwardove godine iskoristi za sjajan početak lične promocije. Ovo je prvi Maughamov roman koji sam procitao, te se secam da sam bio oduševljen kako je on, za razliku od ostalih pisaca koji su pljuvali svoju epohu, umeo to da radi na retko sofistciran način. Naime, ne da hitro pljune i nestane, vec da pusti da se pljuvačka polako sliva i razvalači sa usana, da dugo putuje dok ne stigne na odredište. Narator, na kraju priče, srece Rosie, koja u dubokoj starosti, sasvil slučajno i postavlja joj pitanje šta je pronasla u odurnom George Campu, prototipu tadašnjeg, a na žalost i sadasnjeg uspešnog čoveka, sa kojim je pobegla. Rozi se zagleda u sliku na zidu… Citat: Bila je to jedna uvelicana fotografija lorda Georga u izrezbarenom, pozlaćenom okviru. Mogla je biti snimljena uskoro po njegovom dolasku u Ameriku, mozda u vreme njihovog venčanja. Slika ga je prikazivala u tesno zakopčanom, dugom fraku, sa visokim cilindrom raskalašno nakrivljenim na jednu stranu; u rupici od kaputa stajala je velika ruža; u jednoj ruci držao je štap sa srebrnom drškom, a dim se vijugao iz velike cigare koju je držao u drugoj ruci. Imao je u očima drzak pogled i neku nadutu razmetljivost u držanju. U kravati je imao potkovicu od dijamanata. Izgledao je kao neki paradno odeven krčmar koji se sprema za derbi. – Reci ću ti, – reče Rosie – On je uvek bio tako savršen gospodin.

– Mesec i stoparac – 1919. Knjiga koja je dosla do mene nekoliko meseci nakon već opisane. Ništa novo, ali ni ništa manje dobro. U srednjim četrdesetim Charles Strickland napušta porodicu i iz šablonizirane učmalsti u kojoj je kao bankraski činovnik čekao da prodje duže ili kraće životarenje do smrti, odlazi u Pariz da bi se posvetio skrivenoj strasti koja ga je obuzela; slikarstvu. Haotični život totalnog autsajdera (on sam se, sa pravom, ne oseća tako). Gorda duša koja ne priznaje glad, zavodi i navodi na samoubistvo jednu zanimljivu i inteligentnu ženu. Pariz u jeftinim birtijama uz apsent i šah. Smrdljive rupe drsko nazvane ateljeima… Odlazak na Tahiti (ako se dobro sećam), gde neurotik oboleva od malarije, te potpuno slep, naredjuje mladoj tamnoputoj ženi sa kojom je živeo, da ga ostavi sa slikama i zapali u kolibi. Maugham ni ovog puta, na kraju, ne zaboravlja suprugu, koja je Charlesa čitavog zivota prezirala, u sceni gde nekakvom novinaru priča o lepim uspomenama na svog pokojnog muža, koga je, opet, svet nakon smrti proglasio za genija. Roman je inspirisan Gogenovom biografijom.

- Ljudi i okolnosti – Zbirka desetak priča napisanih posle Prvog svetskog rata, uglavnom pomalo morbidnih, ali i duhovitih od kojih se sećam samo one o dečaku koji uživa u puštanju zmajeva sa roditaljima, no nakon zrelosti, oženi se osobom koja nema dovoljno razumevanja za njegovu opsesiju. Vikendom se iskrada iz svog stana, kako bi krišom gledao svoje vremešne roditelje dok se na livadi provode sa ostalim ljubiteljima zmajeva. Na kraju se vraća u toplo gnezdo iz kojeg je ponikao, da pored autoritativne majke i zbunjenog oca nastavi prekinutu igru zmajevima… Uh, sad se setih neverovatnog pregovora ove zbirke, u kome se ističe kako Maugham koristi naivne tehnike uvodjenja naratora, kojima se ozbiljni književnici ne služe, te kako pisac nema dovoljno klasne svesti jer je i sam ponikao iz viših društvenih slojeva. Zamišljam tu ženu… ako je danas još uvek živa, baškari se u petosobnom stanu i znam kakvog je političkog opredeljenja.

Eto, to je to. Ako neko poželi da pročita nešto od ovoga, a već nije, nadam se ce uživati koliko sam i ja uživao. “O ljudskom robovanju”, najpoznatiju knjigu S. Maughama nisam opisao iz prostog razloga; nisam je ni pročitao. Takodje, ukoliko imate strpljenja i volje za čitanje sa ekrana, ili za printanje i čitanje sa papira, “Of human bondage”i “Moon and sixpence”, koje ne podležu autorskoj zaštiti, mozete u PDF formatu skinuti sa Gutenberga .